Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 103. i član 109.
Pod broj jedan, u skladu sa članom 103, svaki narodni poslanik može reklamirati povredu Poslovnika, sem što ne može to učiniti ukoliko je povreda tog člana već reklamirana. Dakle, član 107, na koji je prethodni govornik reklamirao povredu Poslovnika, već je na tu povredu bilo ukazivano nekoliko puta.
Član 109. kaže otprilike – opomena se izriče narodnom poslaniku, pa se nabrajaju, i negde u sedmom redu piše – ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze. Ako neko ovde tvrdi da se u ovoj Skupštini promovišu ili zastupaju fašističke ideje, taj je na određeni način kvalifikovao određeni broj poslanika da te fašističke ideje ovde iznosi, odnosno propagira. U takvim situacijama, mislim da je obaveza predsedavajućeg da, po članu 109, izrekne opomenu narodnom poslaniku. I pre ovog narodnog poslanika je bilo onih koji su spominjali razne brčiće iz Nemačke itd, asocijacije su bile više nego jasne, ali ovde je eksplicitno rečeno da se u ovoj Skupštini šire fašističke ideje.
Bez obzira na razlike među poslanicima sa tim se ne slažem, a verujem i većina kolega i ovo što je izneseno od strane prethodnog govornika je jako uvredljivo ne samo za jednu poslaničku grupu već za celokupnu Skupštinu koja danas ovde zaseda, pa i za one poslanike koji ovde trenutno nisu prisutni.
Dakle, ta kvalifikacija da Skupština ili određeni deo Skupštine ili određena grupa zastupa fašističke ideje i da tako nastupa je veoma loše po ovaj parlament i zato zahtevam da se o ovoj mojoj reklamaciji Poslovnika glasa u danu za glasanje.

Dva minuta.
Povreda člana 109. koja podrazumeva obavezu predsedavajućeg da izriče opomenu nije učinjena. Vaš stav da je predsedavajuća trebala da izrekne opomenu, mogu samo da zamolim da svi pažljivije slušamo i da svi ono što ne želimo da čujemo od drugih onda ne izgovaramo drugima, tako će svima biti mnogo bolje.
Da li još neko želi da govori o povredi Poslovnika?
Narodni poslanik Saša Milenić, povreda Poslovnika. Izvolite.

Tražim eksplicitno izvinjenje, ne znači mi ništa sankcija koja bi mogla da se izrekne s pozicije predsedavajućeg. Da sam isuviše slobodouman, preterano liberalan, takve sam primedbe naučio da slušam o sebi, ali to da sam fašista, što nije politička kvalifikacija već od Drugog svetskog rata, nego nešto mnogo crnje od toga, ovo sam čuo prvi put u životu za bilo kakav svoj gest…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molila bih vas da svi čujemo koji član Poslovnika je povređen, jer ste dobili reč po povredi Poslovnika?)
Možete uzeti i 107. kao povredu dostojanstva parlamenta…
(Predsedavajuća: Ne mogu ja da uzmem, narodni poslaniče, nego vi kada tražite i dobijete reč na osnovu člana 103. da upozorite predsedavajućeg ili predsedavajuću koji je član povređen, onda treba da kažete koji je član povređen.)
Po prvom stavu člana 103. reklamiram da je 107. član Poslovnika povređen, ali me sankcija koju biste mogli izreći tim povodom ne pruža potrebnu satisfakciju, već lično izvinjenje, o razlozima takvog zahteva pri diskusiji o amandmanu.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, takođe ste dužni u skladu sa članom 103. da obrazložite povredu. Obrazloženje da vi zahtevate nečije lično izvinjenje ne može biti prihvaćeno.)
To što ste se domogli željene uloge predsedavajućeg, ne znači da imate pravo da ne čujete da sam upotrebio izraz replicirajući fašistički stavovi kao adresovan, jasno iz konteksta meni. To nisam naučio da slušam o svojim stavovima, te mislim da je krajnje zlonamerno i bez ikakvog osnova.

Narodni poslaničke, sve ima prvi put, tako da vam se zahvaljujem na opaskama i molim vas da uvažite da obrazloženje povrede Poslovnika ne može biti zahtev da se neko lično izvini, a ujedno vas molim da ne kršite odredbe Poslovnika, da reč uzimate kada je dobijete na osnovu poslaničkih odredbi.
Da li još neko želi da govori o povredi Poslovnika? (Ne)
Narodna poslanica Ana Novković ima reč. Izvolite.

Hvala. Mada je malo teško govoriti o amandmanu sada, posle ovakve diskusije.
Kao dugogodišnji praktičar hoću da kažem da inkluzija u našem školstvu je stvarnost i da tu dileme nema. Mora se dodatno raditi na njenoj doslednoj implementaciji.
Trebamo pružiti podršku nastavnicima koji rade u školi jer oni zaista savesno rade na inkluziji, vrlo često pomoću štapa i kanapa i vrlo često bez ičije podrške. Školu i nastavnike ne možemo u inkluziji da ostavimo same, treba im apsolutna podrška da bi zaista inkluzija bila onakva kakva treba.
S druge strane, mislim da treba da postoje škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. Mi danas imamo takve škole i znam da i te škole imaju izuzetne kadrove, da izuzetno dobro rade, rade na uključivanju dece u vannastavne aktivnosti, na uključivanje u društvo i za njihovo osamostaljivanje. Naravno, potrebno je pružiti prvo roditeljima te dece alternativu, da li žele da njihovo dete ide u takvu školu.
Takođe smatram da uz definiciju škole u stavu 1, ako postoji dilema, treba jasno da se definiše kada dete može da se upiše u školu, kao što je i sada. Znači, ako je u njegovom najboljem interesu, uz saglasnost interresorne komisije i naravno saglasnost roditelja. Prosto i sada je tako, ali ako svi ovde imamo dilemu ne vidim razlog da to možda i zakonski ne bude definisano.
Znači, roditeljima takve dece treba pružiti alternativu u vidu jedne ovakve škole, ako oni smatraju da je to u najboljem interesu njegovog deteta, da imaju tu mogućnost, ali prosto, ako postoji dilema i bojazan, mislim da onda to treba u ovom stavu dodati, mada je i sada tako. Hvala.

Dva minuta i 20 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović, samo se prijavite, molim vas. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajuća.
U potpunosti podržavam amandman koleginice Maje Videnović i Gordane Čomić i zaista mislim da smo mi sada na jednoj prekretnici, dakle da odlučimo, hoće li jedno pravilo koje je trebalo da bude pravilo za čitav naš sistem, koji je sistemska stvar opredeljenosti ovog društva ka inkluzivnom obrazovanju, da nastavi da bude pravilo ili će postati izuzetak.
Molim vas da ovo ne postane izuzetak i da manemo svu političku priču i sve ovo što se desilo u zadnjih sat vremena. Dakle, hajde da mislimo o deci. Ako nastavimo putem kojim smo do sada išli, a to je princip inkluzivnog obrazovanja kao pravilo, mi ćemo dati šansu deci sa smetnjama u razvoju, pa ćemo dati šansu svoj deci da sagledaju sve ono što čini naš život. Ako od ovog napravimo izuzetak imaćemo problema a deca sa smetnjama u razvoju neće imati šansu. Hvala.

Jedan minut iskorišćen od vremena ovlašćenog predstavnika.
Narodni poslanik Saša Milenić, pa narodna poslanica Nada Kolundžija.

Uvažena predsedavajuća, govorim po amandmanu u diskusiji, ali pošto mislim da smo se dotakli jako važne teme, rado ću i preko tog vremena koristiti vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, jer je tema izuzetno značajna.
U polemici nad ovom temom se pokazala suština nepoznavanja pedagoške prakse koja je jako duga i stara na teritoriji naše zemlje jer smo jedno od humanizovanijih društava Evrope po ovim pitanjima i mnoge evropske zemlje sa najvišim standardima u poštovanju prava deteta su se tome učile od nas.
Vaspitno obrazovni sistem naše zemlje ima respektabilnu tradiciju po ovom pitanju. Samo postojanje specijalizovanih škola za decu ometenu u razvoju je ambicija društva koja ide u istom smeru u kojem i program inkluzije.
Problem inkluzije je relativna novost jer ide korak dalje, uvažava značaj samog školskog ambijenta u procesu socijalizacije deteta. Da li onda postojanje specijalizovane pedagoške škole za decu koja su na osnovu merenja sposobnosti upućena na školovanje u specijalizovanim školama, da li je za njih u procesu socijalizacije ponekad uputnije da ne budu u specijalizovanim školama? Polemika koja se povela je od suštinskog pedagoškog značaja. Verovali ili ne, politički stavovi upravo su pokazali svo licemerje naše političke scene i ono o čemu sam govorio u raspravi u načelu nad ovom temom, a to je društvena laž u kojem se od vaspitno obrazovnog procesa traži da je prikrije ili da simulira kako su sve laži ovoga društva uspele da očuvaju privid konzistentnosti.
Šta je najdublja društvena laž? Najdublja društvena laž je da je u interesu dece sa smetnjama u razvoju da sva do jednog budu u programu inkluzije pomešana sa decom koja nemaju posebne pedagoške zahteve u nastavi. To je laž zasnovana na golom interesu kapitala da se ne izdvaja novac za posebnu brigu o toj deci nego da se bez slutnje i brige za njihov interes, za njihovu sudbinu, a pod lažnom maskom humanosti kako nema razlike u potrebama između te dece sva prepuste surovom mehanizmu tržišta neki sa koje kakvim, a neki nažalost sa takvom licemernom brigom bez ikakve šanse.
Program inkluzije je izuzetno pozitivan jer je korak dalje ali je otvoreno pitanje da li za svu decu ometenu u razvoju. Zato postoji inter resorna komisija koja ne jednom nego tokom praćenja tog procesa daje određene ocene i stavove. Mislim da je nesporazum da je reč uglavnom o inteligenciji kao psihičkoj funkciji ili kako se drugačije već zove, sposobnost, kada se meri taj stepen ometenosti. Mislim, da je naprosto reč o neobrazovanosti, da ljudi ne znaju specifičnu psihološku pedagošku problematiku o kojoj se radi, a onda se iz jednog kolokvijalnog, kvazi zainteresovanog polukafanskog ambijenta inteligencija ocenjuje kao nešto što je priznanje ili nepriznanje čoveku, a ne jedna merljiva psihička funkcija koju nažalost nemamo svi, kao ni druge funkcije u istoj meri razvijeno i da neki imaju problem zbog toga na koji društvo ne sme da ostane indifirentno, gluvom i slepo.
Upravo se ta briga izražava kroz suštinsku zainteresovanost, a ne kroz formu i našli smo čarobnu formulu bezdušnog tržišnog mehanizma – vređate im jednakost, a nema veze što su im šanse u perspektivi relativno različite nego svi moraju u ime lažne, licemerne jednakosti da budu skrđeni u istu bezdušnu školu sa redom klupa, redom đačkog mesa i pušteni na tržište, potpuno različitog nivoa konkurentnosti.
Program inkluzije je izuzetno koristan i ne malom broju dece, on zaista može biti od pomoći, ali zato je neophodna posebna pažnja i ja sam u raspravi u načelu nad ovom temom govorio o doprinosu koji u tom smislu može da da lokalna samouprava, baš kao što je i u Kragujevcu učinila, finansirajući program asistentu, nastavi, zbog toga u Kragujevačkoj nastavi, zbog postojanja asistenata koji nisu samo rasterećenje biroa za zapošljavanje od strane nezaposlenih prosvetnih radnika, nego stvarna konkretna pomoć u nastavi, kažem, realizacijom takvog programa u ovom projektu se napreduje, ali ono na šta posebnu pažnju skrećem, to je pervertovanje stvarnosti, potpuno izokretanje, gde očas posla, retoričko – političkom manipulacijom, pedagog može da ispadne neznalica, čovek koji je sprovodio program inkluzije, fašistički grubijan koji ne zna za novosti ideološkog – političkog pedagoškog tržišta, a oni koji polaze od interesa deteta, da ne možemo smatrati da su sutra jednako konkurentni oni koji imaju stvarne probleme sa onima koji te probleme nemaju, da proglašavamo fašističkim nasrtajima na univerzalnu jednakost sviju ljudi bez obzira na nivo sposobnosti čoveka.

Iskorišćeno je ukupno vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, tako da je sada na raspolaganju poslaničkoj grupi URS 33 minuta.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, a posle nje narodni poslanik Milan Kovačević.