Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, saradnici njegovi, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS, zapravo poslaničke grupe SPS, potrebno je da iznesem naše gledanje na ovo pitanje koje je ovde regulisano u Predlogu zakona, članom 77. i 78.
Smatramo da ponuđeno rešenje treba ipak da ostane, jer često izostavljanje određenih odredbi u jednom posebnom zakonu, ako se ne naglašavaju, ostavljaju mogućnost za različito tumačenje, ako su ona regulisana i nekim drugim zakonima, pogotovo što ovde je reč o tome da nije donet neki novi zakon o štrajku koji treba tek da reguliše ova pitanja.
Dakle, kada govorimo o univerzalnom pravu građana na štrajk, to ne podrazumeva jednaka prava na štrajk, jer to zavisi od delatnosti koje su više ili manje od interesa za državu Srbiju ili od opšteg interesa za građane Srbije, građane naše države.
Dakle, ne može se to na isti način posmatrati, pravo štrajka u vojsci, u policiji, u zdravstvu, u obrazovanju, itd. Zato i postoji ta kategorija minimuma procesa rada, koja se uvodi i koja je značajna i koja se ne pojavljuje samo u ovoj oblasti, u ovoj delatnosti, nego i u drugima na različit način i sa različitim obimom ispunjavanja, jer minimum procesa rada mora da obezbedi sigurnost građana, materijalnih dobara i opšti drugi interes, u ovom slučaju i učenika i roditelja.
Svako drugo liberalizovanje ovog pitanja ili teza da se to dovede u jednak nivo prava, bez obzira na vrstu delatnosti, ostavlja široku mogućnost za anarhiju, rekao bih čak i destrukciju u pojedinim situacijama i za politizaciju. Toga je dosta bilo 1999. godine, 2000. godine, itd, gde se strahovito na ovom planu politizovalo, a najveću štetu od toga su imali učenici.
S punim pravom govorim o ovome, jer sam ja iz tog miljea prosvetni radnik, koji je radio u školi i kao nastavnik i kao direktor i dobro znam koje su manipulacije moguće i koje su nesagledive teške posledice moguće ako to pitanje ne definišemo na jednak način.
Dakle, ako neko misli da štrajkovanjem od 30 minuta ništa se ne postiže, onda mi praktično zagovaramo tezu da u obrazovno-vaspitni proces u školama možemo da uvedemo tu normu, taj vremenski okvir od 30 minuta i da to trajanje koje je još od Komenskog postoji kao mera od 45 minuta, treba da inoviramo kroz nov obim.
Naravno da 30 minuta nije dovoljno i naravno da jeste to minimum. I naravno da taj minimum treba nadomestiti posle štrajka kroz program koji se dostavlja od strane štrajkačkog odbora.
Dovođenje u pitanje ove odredbe o štrajku u širem kontekstu sa načinom izbora direktora, što je ovde u raspravi o ovom amandmanu bilo, a pomenuto je i juče u nekom drugom kontekstu, zaista ne mogu da prihvatim, jer odredba o izboru direktora nije nova odredba. Ona je ustanovljena u ranijem Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ponovljena je 2009. godine, kada je donešen novi, sada aktuelni zakon o osnovama sistema obrazovanja. Ne tvrdim,možda taj način izbora direktora ima i određenih nedostataka, ali meni i nama iz SPS nije poznato kako bi to bilo drugačije, na neki bolji način urediti pitanje izbora direktora, a da ono ne bude politizovano ili u svrsi onoga što je politički interes partije koja se nalazi na vlasti u lokalu ili u Republici.
Dakle, tripartitni princip, gde postoje tri trećine, tri dela školskog odbora, ravnopravno učestvuju u onome što je donošenje odluka na školskom odboru. Politički interesi mogu se ostvariti preko predstavnika društvene zajednice, a to su tri člana, a to što su predstavnici roditelja ili nastavnika, može i to da bude pod uticajem određene politike, ali naravno na jedan posredan način.
Znate kako u jednom političkom okruženju nemoguće je izdvojiti se i staviti to pod neko stakleno zvono, i naravno drugi momenat gde je kolektiv, odnosno nastavničko veće učestvuje u izboru direktora je važna kategorija.
Dakle, aktuelni ministar nije nastojao da promeni taj član. On ga je ostavio onakvim kao što je to rešenje ponuđeno u ranijem periodu kada su bili drugi ministri koji sada to zagovaraju da zapravo to ne valja. Ministar ne bira direktora ostavljena je samo jedna mogućnost da ministar reaguje u krajnjoj situaciji kada škola dolazi u situaciju bezvlašća ili nekih drugih neregularnosti.
Dakle, da završim sa konstatacijom da, naravno, treba voditi računa o onome što je interes zaposlenih u obrazovanju i to uopšte nije sporno. Ali, način izražavanja svog nezadovoljstva kroz ustanovljavanje minimuma procesa rada za tu oblast sasvim je dovoljno i moramo, na kraju ću sa tim završim, voditi računa i o drugim interesima. Ne samo interesima zaposlenih, pre svega u interesima učenika, roditelja i društvene zajednice. Zahvaljujem.
