Dakle, reč je još uvek o članu 30, kojim se reguliše praktična nastava i profesionalna praksa. Između ostalog, podržavam i amandman koji su podnele koleginice pre mene, ali se on odnosio na jedan drugi stav u ovom članu. Inače, mi predlažemo da se stav 3. menja i da glasi – škola u saradnji sa interresornom komisijom za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom obezbeđuje adaptaciju radnog mesta, u odnosu na njegove mogućnosti i vrstu invaliditeta u okviru praktične nastave. Znači, ono što ste vi rekli, osim što mi ovde predlažemo da tu bude uključena i interresorna komisija.
Drugi novi stav je da bliže uslove i način finansiranja praktične nastave i profesionalne prakse propisuje ministar u roku od tri meseca od dana donošenja ovog zakona. Zašto sam ovde potencirala i finansiranje praktične nastave? Zato što se često u praktična nastava može izvoditi u nekom drugom delu dana, a ne u okviru redovne nastave, pa onda tu možda treba obezbediti, ukoliko se ide u neko preduzeće ili firmu gde se ostvaruje ili na imanje, neku vrstu prevoza, a onda treba obezbediti sendviče i za učenike i za nastavnike. Znate, tu se stvaraju neki dodatni troškovi. Ne bi bilo loše da se to nekim podzakonskim aktom ili pravilnikom propiše, bilo da će lokalna samouprava ili škola ili ministarstvo. Tu ipak ima nekih troškova. Hvala.

Na član 30. amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 31. amandman, u istovetnom tekstu, podneo je narodni poslanik Saša Milenić i narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 31. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić i Maja Videnović.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Član 31. ima rubrom drugi – oblici neposrednog obrazovno-vaspitnog rada i u svojih sadašnjih sedam stavova definiše dodatnu nastavu koju škola ostvaruje za učenika koji postiže izuzetne rezultate ili pokazuje interesovanje za produbljivanje znanja iz određenog predmeta.
U drugom stavu – dopunsku nastavu škola organizuje sa učenicima koji imaju teškoće u savladavanju programa iz pojedinih predmeta ili sa učenicima koji žele da unaprede postignuća u određenoj nastavnoj oblasti.
U trećem stavu – učenik je obavezan da ostvaruje dopunsku nastavu, ako se proceni da je to potrebno.
U četvrtom stavu – pripremnu nastavu škola ostvaruje za redovnog učenika koji se upućuje na polaganje razrednog ispita i za vanrednog učenika.
Stav koji smo koleginica Maja Videnović i ja htele da dodamo je da se u članu 31. posle petog stava dodaje novi stav koji glasi – pripremna nastava ostvaruje se za učenike koji ne poznaju dovoljno jezik na kome se odvija obrazovno-vaspitni rad ili su propustili veći deo nastave zbog privremenog odsustva.
U obrazloženju zbog neprihvatanja amandmana kaže se da je već propisano Zakonom o osnovama sistema obrazovanja da se takva stvar dešava i da je to za učenike koji su propustili veći deo nastave i da je predviđena pripremna nastava za polaganje razrednog ispita. Ja to ne predlažem što meni u obrazloženju kaže da je u drugom zakonu.
Volela bih da vidim obrazloženje, šta smeta da se dodaje novi stav 6. posle 5, koji kaže da se pripremna nastava ostvaruje i za učenike koji ne poznaju dovoljno jezik ili su propustili veći deo nastave zbog privremenog odsustva. To nije definisano Zakonom o osnovama sistema na koji se pozivamo i ako je to obrazloženje, da nešto definisano u drugom zakonu, onda većina ovih članova ne bi trebalo da stoji u Zakonu o srednjem obrazovanju.
Osim toga smo tražili da se doda stav 8. koji glasi – Škola za učenike sa smetnjama u razvoju je dužna da organizuje pripreme za one učenike koji prelaze u redovan sistem obrazovanja i vaspitanja, na osnovu mišljenja interresorne komisije uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja učenika. Takođe se kaže u obrazloženju o odbijanju amandmana da je već propisana stavom 7. Predloga zakona dodatna podrška koja priprema učenike sa smetnjama u razvoju da se uključe u redovan sistem, a pozivajući se ponovo na Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da se tim zakonom definiše podrška obrazovanju dece, učenika i odraslih u vaspitnoj grupi, odnosno drugoj školi, u skladu sa kriterijumima i standardima koje propisuje ministar.
Ono što je napisano u članu 31. u sadašnjem stavu 7. je da za učenike sa smetnjama u razvoju, koji su uključeni u redovni sistem obrazovanja i vaspitanja, ostvaruje se dodatna podrška u skladu sa individualnim obrazovnim planom. Ali, naš predlog je da je i škola za učenike sa smetnjama u razvoju dužna da organizuje pripreme za one učenike koji prelaze u redovan sistem obrazovanja. To su dve različite stvari.
Potpuno je dosledno, poput naše ideje da podržimo inkluziju, odnosno princip da je pravilo da se deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u redovnim školama školuju, toliko dosledno koliko mi to smatramo jer je to pitanje strategije, jer je to odluka ove države, jer ima uporište u drugim propisima i zakonima. Toliko je očigledno sasvim dosledna i upornost predlagača zakona, da ništa što bi se ticalo spominjanja i pravog mesta i definisanja pripreme nastave ili obrazovnog-vaspitnog rada za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ne uvrsti u ovaj zakon. Mogu samo da izrazim žaljenje, pošto od takve tvrdoglavosti neće niko imati koristi, a svi ćemo imati štete.
Imajući iskustvo sa predlaganjem ovakvih amandmana, koji minimalno inoviraju tekst ali maksimalno šalju poruku šta je to što je država spremna da uradi u budućnosti, mislim da ćemo vrlo brzo se vratiti na ove amandmane.
Moja poruka tokom raznih rasprava je bila da je napredak jednog društva i država moguć kada postoje osnovne demokratske slobode i prava i kada se u smenama onih koji upravljaju javnim dobrima shvati jedna jednostavna poruka. Onaj ko je bio opozicija, pa postao vlast, ne ponavlja greške bivše vlasti. Onaj ko je bio vlast, pa je opozicija, ne ponavlja greške bivše opozicije. Nažalost, ovog pravila ne vidimo na delu, čak ne vidimo ni na rečima, ali vidimo ponavljanje grešaka bivše vlasti.
Mogu samo da zamolim da se o tome bar razmisli, koliko je šteta koju će pre svega trpeti oni zbog kojih je ovaj zakon pred nama, a to su deca u osnovnom, a u ovom slučaju, u ovom zakonu, u srednjem obrazovanju. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 32. amandman su zajedno podnele narodne poslanice Donka Banović i Milica Vojić Marković.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslenici Judita Popović, Nataša Mićić, Svetislava Bulajić, Radmila Gerov, Miljenko Dereta i Žarko Korać.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Nataša Mićić. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovim amandmanom na član 33. LDP je zapravo predvidela da srednjoškolsko obrazovanje bude obavezno i verujem da ćemo se svi u sali složiti da to jeste potreba, civilizacijska potreba, a da su naročito toga svesni i više od nas poslanika predstavnici Ministarstva.
Iskreno da vam kažem, osećam da je izbilo smisao da uopšte obrazlažem ovaj amandman, a naročito kada uzmemo u obzir obrazloženje koje nam je Ministarstvo prosvete dostavilo. Faktički se navode dva razloga. Prvi razlog zašto je ovaj amandman odbijen, amandman kojim predviđamo obavezno srednjoškolsko obrazovanje, jeste da to nije predviđeno Ustavom. Moram da vam kažem da ono što nije zabranjeno je dozvoljeno. Drugo, svi znamo da Ustav predviđa samo minimum prava. Treće, najopasnije je to što zapravo dozvoljavamo da nam Ustav bude smetnja i prepreka u razvoju, pogotovo u razvoju obrazovanja i modernizacije, koji ima poseban značaj za nas.
Taj drugi razlog je još tužniji, da kažem. Vi nam kažete da odbijate ovaj naš amandman zato što je u Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, da se u toj strategiji, citiram: "predviđa da je potrebno da se čim pre", sa naglaskom na – čim pre, "obave sve potrebne analize radi utvrđivanja mogućnosti i opravdanosti da se od 2020. godine učini obaveznim upis u srednje obrazovanje". To zaista zvuči poražavajuće. Mislim da je Ministarstvo izostavilo da navede pravi razlog, o tome sam pričala i u načelnoj raspravi. Pravi razlog jeste štednja Ministarstva prosvete i videli smo i sada da je u ovim antikriznim merama Ministarstvo prosvete smanjilo rashode za 9,4%, što je zaista nedopustivo, bez obzira što je kriza. To samo pokazuje da Vlada nema odgovarajuća rešenja, čim se opredelila da smanjuje budžet obrazovanja, kulture i nauke. To je totalni fijasko. To je samo demonstracija nemoći i nesposobnosti Vlade.
Pričala sam o tome da nije dobro, nemoguće je da se štedi, sami ste rekli da je to donekle sprovodivo zato što ove godine ima 10.000 manje učenika koji će upisati srednju školu. Na kraju krajeva, i taj natalitet. Svesni činjenice koliko ima nepismenih ljudi, koliko ima funkcionalno nepismenih, svesni činjenice da smo propustili treću industrijsku revoluciju, prosto je bila neminovnost, potreba da se usvoji ovaj amandman i da se polako krene sa nekom strategijom sprovođenja usvojenog amandmana, odnosno odredbe da srednjoškolsko obrazovanje bude obavezno.
Što se tiče te štednje, u načelnoj raspravi sam govorila da nije dobro, mislim da ste se najviše ogrešili ovde odbijanjem da se uvede srednjoškolsko obrazovanje. Simbolično, to je doduše Zakon o učeničkom standardu, podižete zahtev sa 8,5 na 9. Prvo, ne znam koja je razlika, nisu nam dostavljeni podaci, koji je to broj studenata od 8,5 do 9, za koliko će biti smanjen taj broj stipendija. Drugo, jedan od vaših saradnika mi je dobacivao, pošto sam ja rekla da je to samo 6.100 mesečno, koliko je to godišnje znam, to je 84 miliona ili negde oko 700.000 evra, ali da li je potrebno da podsećamo koliko puta je ova država, ova Vlada, svejedno, prethodna Vlada u kojoj je dobar deo ministara bio, na kraju krajeva, i vi ministre ste bili član prethodne Vlade, je potrošilo novac na potpuno apsurdne stvari.
Kao jedan od najbizarnijih slučajeva mogu da navedem, a to je bilo isto u vašem mandatu, slučaj Miladina Kovačevića, gde je izdvojeno milion dolara, što negde ima simbolike jer toliko iznosi Nobelova nagrada, a sve ukupne stipendije iznose 700.000 evra. Sve to zajedno kad razmotrimo, zaista sve deluje i poražavajuće i nekako besmisleno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik doktor Marko Atlagić. Izvolite.

Da se uključim ovde. Bilo bi dobro, kao što je počelo teći, da zaista ove članove zakona ne politizujemo. U pitanju su naša deca. Zaista vas molim, ostavimo bivšu Vladu i sadašnju Vladu na miru. Nemojte da pričamo šta je ko potrošio. Ako tako budemo išli, onda bih ja trebao govoriti sat vremena ovde, ali nemam nameru. Ostavimo to šta je ko opljačkao, nego da idemo na ovaj problem.
Mislim da je problem koji je koleginica postavila sa idealističke tačke dobar i sa tačke Strategije razvoja obrazovanja. Trebali bi svi težiti da srednjoškolsko obrazovanje bude obavezno. To je stvar budućnosti. Sada se postavlja pitanje – kako ćemo obavezno srednjoškolsko obrazovanje, kad nismo obuhvat osnovnog vaspitanja i obrazovanja dovoljno učinili, kada nam pet posto đaka uopšte ne upisuje osnovnu školu i 15%, kako ministar juče reče, ne završava od onih u osnovnoj školi? To je stvar budućnosti i trebaju nam ogromne materijalne pripreme, stručne itd. Dakle, ja se zalažem, kao i što Strategija teži, da se ka tome ide itd.
Kada je u pitanju ulaganje u obrazovanje, izvinjavam se što moram reći jednu rečenicu, a to je da najveći kapital jedne države jesu stručni kadrovi, ali ne takvi da ja kao pedagog idem lečiti, a da pedagog bude mašinac, primera radi. Dakle, mi smo u zadnjih 15 godina sve poremetili. Ako treba pilot, biću pilot iako nisam. Japan, kao industrijska zemlja, kada je najveći vrhunac dostigao, to su učinili kadrovi. Da li mi dovoljno ulažemo? Ne ulažemo. Da li trebamo? Trebamo. Da li imamo uštede? Dabome da imamo. Moramo naći uštedu. Zaista mislim da imamo uštede. Vratimo štednju kao vaspitni zadatak, kao što imaju Nemci. Izvinite, kada se brijem ujutru neću pustiti vodu da curi pet minuta, nego određeno vreme. To sam gledao kod Nemaca, zato što je to sastavna karakteristika ličnosti, vaspitanja i obrazovanja. Mi smo rasipnički raspoloženi i kada je budžet u pitanju. Lako ga je potrošiti, uzeti kredite iz vani, pa potrošiti, a teško je zaraditi.
Ovde kada je u pitanju praktična nastava naše dece, baš na taj aspekt radno-tehnički, ministre, trebamo obratiti pažnju, jer smo ga zanemarili. Prelaz iz socijalizma u kapitalizam, nema svestrano razvijene ličnosti sa emocionalnim više, nego sa radno-tehničkim. Zašto to u praksi ne provodimo? Mi smo prihvatili kapitalizam kao sistem, a ponašamo se na socijalistički način. Nismo planove i programe priredili, redefinisali, ono što često ističem. Mislim da Ministarstvo ima dobru volju jer je naznačilo to. Kada su u pitanju zadruge, izuzetno dobro ste zadruge postavili, na nama je samo u školama da to razradimo. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

 Kratka opaska, s obzirom da je i za ovaj amandman, dakle, obaveza srednjoškolskog obrazovanja, kao i za predloge o broju učenika argument da nema novaca. Ministar je to juče sasvim jasno rekao. Mislila sam da ću imati vremena da ga pitam da li se fali ili se žali? Imala sam prilike da podržavam ili da budem opozicija ministru Žarku Obradoviću, ministru Zoranu Lončaru, ministru Slobodanu Vuksanoviću, ministarki Ljiljani Čović i ministru Gaši Kneževiću. Svaki ministar je govorio da nema novaca.
Moj predlog na ova dva amandmana, jedan koji je prošao i ovaj koji je podnela grupa poslanika LDP, je da se sa svima nama iz Skupštine dogovorimo da to ne može da bude ni opravdanje, da ne može da bude ni objašnjenje, ali da mora da bude početna tačka za sve nas kada je obrazovanje u pitanju. Zašto to kažem? Zbog toga što je pred nama rebalans budžeta i zbog toga što se štednja, ne samo kod nas, kod nas najmanje, ali štednja u zemljama EU i štednja čak i u zemljama Severne i Južne Amerike svodi na ukidanje dobrih funkcija države, sa obećanjem da će to oporaviti ekonomiju. Onda vidite da nama nedostaje mislim negde oko 150 miliona evra zbog toga što štedimo u obrazovanju, ali ne vidimo da ima oporavka ekonomije.
Brojke koje su u Portugalu, u Španiji, u Italiji, sem u Francuskoj, skoro u svim zemljama EU, u Nemačkoj tek počinje jedan težak proces, jer oni imaju ogroman problem sa svojim sistemom obrazovanja, imate za četiri godine ogroman procenat smanjenja onoga što je zajednički novac i koji treba da bude investicija u obrazovanje. Ne govorim o platama prosvetnih radnika, ne govorim o tome, govorim o onome što država vidi da treba da investira, kao što bi investirala u to da ima 25 učenika u odeljenju ili da srednje obrazovanje bude obavezno.
Pritisnuti potrebom da imamo koliko-toliko održiv budžet, pritisnuti činjenicom da, recimo, od budžeta Srbije, sa 9,5 milijardi evra, tri milijarde i 700 evra godišnje ide u penzije, da ovo ostalo moramo da vidimo kako ćemo da raspodelimo, ta rečenica koju sam spomenula na početku – šta ćemo, nema novaca za školu, to je rečenica kojom ćemo sebi uskratiti budućnost, prodaćemo je budzašto.
Moj predlog je da pred rebalans budžeta ministar najozbiljniji i strateški pristup ima sa svim poslanicima u Narodnoj skupštini. Garantujem vam da ćete u svim poslaničkim grupama imati podršku za stav kojim kritikujemo rebalans budžeta, da stav kojim kritikujemo činjenicu da je ministar finansija jesenas, a rečeno mu je, precenio prihode i precenio rashode, da smo zbog toga imali paket poreskih zakona, da će se sva ta priča slomiti na tome da se iz Ministarstva obrazovanja, a za investiciju za budućnost uzme još neki novac. To je moja molba, da izbrišemo rečenicu – ovo ne može u obrazovanju zato što nema para. Tačno znam koliko je to teško unutar koalicije, unutar međunarodne mreže i institucija koje se bave budžetom, unutar neznalica i znalaca budžeta, unutar prevaranata koji se bave budžetom, ali isto tako znam da je ova sala, sa svima nama narodnim poslanicima, spremna da porazgovaramo da li je zaista potrebno da sa takvom lakoćom govorimo – nema para za nešto u obrazovanju i da smanjimo iznose prihodne strane u obrazovanju.
Pre nekoliko godina sam tražila da metodologiju u budžetu izmenimo, jer obrazovanje i Ministarstvo prosvete je jedino koje ne bi trebalo uopšte da ima rashodnu stranu, osim za plate, jer je to ministarstvo gde svaki dinar koji uložite, svaki evro koji uložite je investicija za znanje koje će biti vrednost ove zemlje za četiri, pet, deset ili dvadeset godina. Ovo nije kurtoazna stvar koja bi se tretirala kao ponuda jedne opozicione poslanice ministarstvu koje će teško reći – neću da smanjujem, ovo je, po mom dubokom mišljenju, strateška stvar. Ako o ovome ne budemo razgovarali ove godine, razgovaraćemo sledeće. Ako ne budemo ni sledeće, one tamo više nećemo imati ni šanse jer će dobre funkcije države u obrazovanju biti ukinute, a oporavka ekonomije od toga neće biti. To je trend koji se jasno gubi u deset od 27 zemalja EU. Molim vas da o tome zajedno razmislimo. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč?
Reč ima ministar Obradović. Izvolite.