Dozvolite da i ja nešto kažem. Uopšte nije reč o lakim rečima, kako ste to ocenili, kada se govori o stanju budžeta. Naprotiv, reč je o veoma teškim rečima. Ne znam stvarno šta je bilo u vreme dok je resor vodio kolega Gaša Knežević, koleginica Čović, Vuksanović ili Lončar, samo znam da od 2008. godine, od te godine pa u godinama posle toga smo bili u situaciji da u Ministarstvu uvek smanjujemo budžet u onom delu koji se odnosi, primera radi, na investicije. Juče sam pomenuo, i to moram danas da kažem, pitanje smanjenja broja đaka u odeljenjima. To nije samo materijalno pitanje, nego i prostorno.
Nažalost, u godinama pre nismo pravili škole, a trebali smo. Mi smo uspeli u proteklih par godina da napravimo 25 novih škola, ali potrebno je svake godine odvojiti objektivno veliku sumu novca da bi se unapredila infrastruktura u obrazovanju. Jer, s jedne strane se hvalimo da imamo obrazovanje koje traje jako dugo i da imamo škole koje su stare i nekoliko stotina godina, ali s druge strane nema dovoljno novca za investicije i nekako ispada, složili se to mi ili ne, to ne zavisi od strukture Vlade, od toga ko je u vlasti ili opoziciji, nego da je to jedan opšti problem s kojim se mi suočavamo.
Mogu se složiti sa vama da bi trebalo u budućnosti da promenimo taj odnos prema obrazovanju, nezavisno od toga ko je u Vladi, ko je u opoziciji, ko je ministar, ko ne, nego da se struktura budžeta definiše na način da bude više i više novca za obrazovanje. Ovde nije reč samo o onome što Ministarstvo neposredno ima kao novac, već i o tome čime raspolažu lokalne samouprave, jer i na nivou lokalnih samouprava treba obaviti veliki deo infrastrukturnih poslova da bi se škole unapredile, da bi se jednostavno uslovi učenja za sve đake širom Srbije učinili istim, da bi se i na taj način stvorili ravnopravni uslovi za sve đake. To je objektivno veliki problem pred kojim se mi nalazimo.
Od 2008. godine moram priznati da nam se svake godine smanjuje iznos novca koji je potreban za izvođenje radova u infrastrukturi. Deo novca koji je potreban za infrastrukturu mi smo zamenili, nadomestili kreditima iz Evropske investicione banke i Svetske banke i to se veoma uspešno realizuje, ali novca nedostaje. Novca nedostaje. Ne mogu drugo, do da izrazim očekivanja da sa unapređenjem ekonomske situacije, ali, kažem, i rešavanjem ovog pitanja na jedan način da svi stvarno shvate značaj obrazovanja, u meri da se i promeni struktura budžeta.
Znam da je vlast uvek najodgovornija, ali se pokazalo da bez obzira na strukturu vlasti, nekako taj odnos je godinama unazad ostao isti, da ne kažem više od deceniju ili više od dve decenije. Godine 1998. godine, došao sam do tog podatka, odnos strukture budžeta i Ministarstva prosvete koji se tiče izdvajanja za plate i za sve ostalo je otprilike bio 88:12. Sada imamo da je taj odnos 92:8, govorim samo o prosveti. To govori da je to jedna dugotrajna ili dugogodišnja tendencija koju treba izmeniti.
Voleo bih, da budem iskren, da do promene Ustava dođe što pre, da srednje obrazovanje bude obavezno, ali moram reći da određena istraživanja pokazuju da je, bez obzira na obaveznost obrazovanja, kod nas upis dece u srednje škole veći nego u nekim zemljama gde to postoji kao obaveza. Znači, nije reč samo o tome da li će se propisati ili ne, nego i o tome kako se društvo odnosi prema tom pitanju i da nećemo čekati 2020. godinu. Naprotiv da to bude pre, jer iskreno se nadam da će se poboljšati ekonomska situacija. Juče sam rekao, pored demografskog faktora, materijalni faktor postaje objektivno ograničavajući uzrok ili uslov razvoja obrazovanja i unapređenja kvaliteta obrazovanja i to je jedan problem sa kojim se mi suočavamo, svi mi u Srbiji. Hvala vam.
