Hvala.
Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici nezavisnih regulatornih tela, izveštaji koji su pred nama, kao što je većina kolega koja je govorila rekla, jesu, u stvari, zaista slika Srbije. Naravno, izveštaji su vrlo iscrpni, vrlo detaljni, sa konkretnim podacima šta se sve to dešava. Baziraću se manje-više upravo na izveštaj Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, ali svakako se negde poklapa i sa izveštajem Zaštitnika građana.
Smatram, na neki način, da sa usvajanjem ovih zakona koje je Skupština usvojila 2009. godine, Zakon o rodnoj ravnopravnosti i zabrani diskriminacije, na osnovu, verovatno, zahteva EU, praćenja evropskih standarda i slično, nisu doneli željene efekte nakon četiri godine. Vidimo iz ovih izveštaja da se ne primenjuju u potpunosti, tako da smatram da je jedan veliki izazov pred kojim je ova Narodna skupština to da se ovi zakoni mnogo bolje primenjuju jer to do sada nismo pokazali.
Osvrnuću se na položaj osoba sa invaliditetom u okviru ovog izveštaja, gde smatram da situacija uopšte nije pomerena sa mrtve tačke, ni sa ovim zakonima, niti sa poštovanjem njihovih elementarnih prava. Imali smo primer zadnjih nekoliko dana da Savezu slepih nisu odobrena sredstva za izdavaštvo i za rad njihove biblioteke, za korišćenje zvučnih knjiga, za izdavaštvo njihovih knjiga, za mogućnost učenja putem Brajeve azbuke i slično, što mislim da je veliki skandal, u najmanju ruku, gde nekih 10 miliona dinara, koji su mogli svakako da se oduzmu od plata administracije npr. u tom Ministarstvu kulture, a da se sredstva obezbede. Ako sam dobro razumela, Srbija je jedina zemlja u kojoj nema ovih zvučnih knjiga. Isto tako, nula dinara je obezbeđeno i za časopise za osobe sa oštećenim vidom.
Takođe, što se tiče zapošljavanja osoba sa invaliditetom, imamo veliki problem. Državne institucije bi radije da te osobe sa invaliditetom ne zaposle, a da uplaćuju tamo u nekakav fond, što mislim da je vrlo loša stvar u koju ne možemo da imamo uvid za šta se ta sredstva troše.
Takođe, osobe sa invaliditetom, deca, se ili ne školuju ili nemaju odgovarajuće udžbenike. Mislim da je veliki problem i sve zavisi od lokalnih samouprava, a ne od njihove dobre volje, naravno, volje uvek ima, nego od sredstava. Da li će oni omogućiti da se sprovodi deinstitucionalizacija, odnosno da deca, npr. prvi, drugi razred, koja mogu da idu zajedno sa ostalom decom u školu, idu uz pomoć, npr. ukoliko su slepa – tifologa, da postoji mehanizam koji bi naterao Ministarstvo prosvete ili nekoga da obezbedi da imaju tog tifologa, već to rade lokalne samouprave? Šta će oni koji nemaju dovoljno sredstava?
Kod mene u opštini Čajetina, od malog dečaka Rada, koji je zaista vanserijski talentovan za mnoge stvari, ali se pokušava da upravo ide u školu sa ostalom decom, da ne bi bio u situaciji da bude asocijalan i slično, već upravo da se radi na ovu temu, da se uključuju u zajednicu.
Takođe, pristupačnost zgrada, institucija, pre svega državnih organa osobama sa invaliditetom je izuzetno veliki problem, da ne pričamo o ulicama, trotoarima itd. Takođe, smatram da obaveza pomoć u kući za decu sa invaliditetom mora da se ustanovi kao jedna obavezna usluga, a isto tako i dnevni boravci.
Mislim da Srbija, to smo i videli, nema razvijene mehanizme za pravnu pomoć i za borbu protiv diskriminacije i zaštitu ravnopravnosti ovih osoba sa invaliditetom i sigurno za položaj, za nasilje u porodici itd. Mislim da bi moralo da se uključi takođe u neke obavezne elemente nekog zakona, da imamo specijalizaciju pravnih advokata, sudija u oblasti diskriminacije, rodne ravnopravnosti, nasilja nad ženama itd, nasilja nad ženama u porodici. Postavlja se pitanje sistema odgovornosti i kontrole – da li neko odgovara kada se uspostavi ova diskriminacija? Dakle, ako neko ne pravi, nema pristup osoba sa invaliditetom nekoj zgradi i slično, ko je odgovoran što to nije tako, kada zakon kaže da to tako mora biti?
Moramo raditi na prevenciji. Mislim da je najveća stvar ovde u edukaciji, u obrazovanju. Deca od prvog razreda pa nadalje, mora da se radi na obrazovanju, mora da se radi o podizanju svesti stanovništva, da radimo na prevenciji. To je osnovna stvar. Jer, ove stvari nam se stalno ponavljaju, iz dana u dan. Videli smo da se oglušuju, pre svega državni organi, koji najviše treba da poštuju ovo, oglušuju se o ovakve stvari, znači oglušuju se o preporuke i prosto i ako nema preporuke oni ne poštuju ništa rade onako kako oni hoće ad hok i bez pravila.
Takođe, kada govorimo o položaju žena, zapitam se šta je dugoročni cilj Srbije? Da li je dugoročni cilj stimulacija ili destimulacija rađanja? To mi nije jasno. Znači, doneli smo određenu strategiju za podsticaj rađanja, međutim, na osnovu primera koje vidimo, mi totalno radimo suprotno. Počevši od premeštanja žena na niža radna mesta kada se vrate sa porodiljskog bolovanja, pa do obaveze zahteva poslodavaca u privatnim firmama, u bankama, da potpišu žene ugovor da neće u narednih pet ili sedam godina rađati, da neće ostati u drugom stanju, a one ako ne potpišu, onda ne mogu ni da se zaposle.
Na primer trudnica koja je u vrtiću ostala bez posla, pa prodavačica u Beogradu, jedan od poslednjih slučajeva, koja je takođe ostala bez posla, intervenisao je gospodin Nebojša Stefanović, pa je vraćena na posao. Zatim, sociolog u Centru za socijalni rad Novog Sada je isto ostala bez posla, intervenisao je gospodin Miloš Vučević, takođe SNS Novi Sad i čini mi se da su to problemi koji se dešavaju stalno. Ko to proverava? Ko je kažnjen? Ko je odgovoran što se to dešava? Ne da se ovoj osobi to ne desi, desiće se opet sledećoj, a opet sa druge strane, zanima me, nisam videla u ovim mehanizmima koje ste naveli – uticaj najveće vladajuće stranke na zapošljavanje. Dakle, treba pojedinačno da utiču određene političari da bi se neka osoba vratila na posao?
Sada bih postavila pitanje, da na primer, ukoliko neka mlada žena želi da zatrudni, a ima problema sa poslom, da li treba da se obrati gospodinu Stefanoviću, ili gospodinu Vučeviću, ukoliko želi da normalno funkcioniše i da ima zdravu i normalnu decu?
Takođe, Razvojna banka Vojvodine, kada je trebala da reformiše, trebalo je da otpusti 30 trudnica i porodilja. To mi nije jasno, da li je neko odgovoran za to? znači, nije bilo nikakvog razloga da se tako nešto desi.
Zatim, imamo situaciju da se 2012. godinu 32 žene stradale u porodičnom nasilju. U ovoj godini do polovine 29 žena. Znači, situacija ja alarmantna. Stvarno je situacija teška i zanima me da li se vodi računa i o tome da li se brine o tome, a da ne pričim o upadu u Sigurnu kuću koji se desio. Znači, koliko je onda sigurna ta Sigurna kuća?
Džabe nam Zakon, koji imamo o rodnoj ravnopravnosti, ukoliko dolazimo u situaciju da žene preduzetnice bivaju dvostruko oporezovane, da žene imaju niža primanja u odnosu na muškarce. Džabe nam Zakon o zabrani diskriminacije ukoliko Ministarstvo kulture traži Savezu slepih da napišu zahtev i da pisano dostave ne bi li im oni dali sredstva za izdavaštva ili Ministarstvo rada da se osobama koje imaju oštećen sluh jave na fiksni telefon ukoliko žele da potvrde svoje učešće na određenim skupovima.
Sve u svemu, zaključak je da mi na osnovu analize ovog stanja, koje smo videli u okviru ovih izveštaja, moramo da se potrudimo svi zajedno da zaista dovedemo na situaciju da politika jednakih mogućnosti stvarno funkcioniše za sve, ali ne samo ovde dok pričamo o ovim izveštajima, nego da to mora da bude utkano u svaki zakon koji ova Narodna skupština donosi i da mi moramo, kao narodni poslanici da se staramo o primeni ovog zakona, jer smo mi narodni poslanici ti, koje je narod birao, da kontrolišemo kako se primenjuje zakon koji donosimo. Hvala.