Hvala.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Branko Ružić, Ljubiša Stojmirović, Zlata Đerić, Dejan Rajčić, Vladimir Marinković.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača dr Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade i ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike i mr Mlađana Dinkića, ministra finansija i privrede, pozvala da sednici prisustvuju i Aleksandar Ljubić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede i Nada Mirković, načelnik u Ministarstvu finansija i privrede.
Nastavljamo zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2013. godinu sa predlogom odluke o davanju saglasnosti na Odluku o izmenama i dopunama Finansijskog plana Republičkog fonda PIO za 2013. godinu, Predlogom odluke o davanju saglasnosti na Odluku o izmenama i dopunama Finansijskog plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje za 2013. godinu, Predlogom odluke o davanju saglasnosti na Odluku o izmenama i dopunama Finansijskog plana Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za 2013. godinu i Predlogom odluke o davanju saglasnosti na Odluku o izmenama i dopunama Finansijskog plana Nacionalne službe za zapošljavanje za 2013. godinu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu i Predlogu zakona o izmeni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Sačekaćemo da se ministar pridruži, da bismo nastavili sa radom.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Uvažena potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, hvala potpredsednice na ovom gestu što smo sačekali ministra. Mislim da nismo mnogo vremena izgubili, a da je važno kao primer, da ne ide rasprava o ovakvim važnim pitanjima dok predstavnici Vlade nisu u sali.
Ministar Dinkić je tu. Vidim da je potpredsednik Skupštine pozvala i potpredsednika Vlade i ministra Krkobabića da prisustvuju ovim sednicama, ali gospodina Krkobabića, kao nikada i u nekoliko prethodnih godina, koliko je aktivan član Vlade, da tako kažem, nema u ovom parlamentu.
Pretpostavljam da ima neke važnije obaveze ili prosto misli da nema obavezu da pred ovim parlamentom objašnjava ono što se od njega traži.
Gospodine Dinkiću, ja sam imao dilemu kada sam razmišljao o tome kako da počnem ovo svoje izlaganje, da li citatima čoveka koji je verovatno najčešće pisao o budžetima i deficitima i poreskoj politici, mnogo bolje od bilo kog ministra finansija na svetu, mislim na Efraj Makišona ili da počnem citatom iz oblasti roka, vi bar niste od onih ministara koji su u petak bili na Ušću, pa ćete to bolje razumeti.
Vi ste, svoj mandat ili odluku da uđete u Vladu počeli citatima "Partibrejkersa" i Caneta, a ja sam mislio da počnemo danas onako kako je, recimo, Rambo uradio 1992. godine na bini Sava centra kada je njegov gest protiv bombardovanja Sarajeva, bio to što je ćutao tri ili četiri minuta pred punom salom Sava centra.
Mislio sam da je možda najbolje danas kada držimo ovaj rekvijem za javne finansije za budžet, da oćutim ovih 17 minuta, nisam znao ko će voditi sednicu, pa sam se uplašio da ne budem zbog toga kažnjen, ali sam ipak odlučio da držim pravi politički govor danas ovde, i da pokušamo da raspravljamo o rebalansu budžeta i svim problemima koji ga prate.
Prvo, nekoliko je puta gospodine Dinkiću juče rečeno, vi to i sami ne krijete, da danas ili ovih dana o rebalansu budžeta, o vašim nadama, o idejama za reforme govorite istim rečima kao i u novembru 2012. godine kada ste nam predlagali budžet za 2013. godinu.
Mislim da je opšti utisak da to radite sa mnogo manje optimizma, sa saznanjem da je situacija u vašoj vladajućoj koaliciji mnogo gora, ili neuporedivo gora nego što je bila pre sedam meseci, sa činjenicom da ne znate šta će se sutra pojaviti na kojoj strani, ili na kojoj naslovnoj strani kojih novina, da danas mi treba sa vama da razgovaramo o Predlogu rebalansa budžeta, koji nam navodno predlaže čitava Vlada, a da su neke od novinskih naslova spekulacije na temu da li Vlada može da postoji samo sa vašom partijom, sa nekom drugom.
Ne ulazim u vaše međusobne unutrašnje odnose u vladajućoj koaliciji, samo govorim o kredibilitetu Vlade, o činjenici da ste ponovo ovde sami, da nikad manje predstavnika vlasti, ili Vlade nije bilo na raspravi o budžetu, nego što je to situacija danas, da ponovo nema predsednika Vlade ove zemlje i da će ponovo neko za nekoliko meseci reći da je ovo vaš privatni budžet, odnosno rebalans, ili predlog vašeg Ministarstva, da ste promašili za ovoliko ili onoliko i da nema nikakve njihove odgovornosti.
Ne žalim vas, što ćete doći u takvu situaciju, ali žalim građane Srbije, zbog toga što oni na taj način žive i život i budžet ove zemlje već, pa rekao bih desetak godina, ili nešto manje od toga.
Za mene je ključno pitanje gospodine Dinkiću, šta država kaže ovakvim rebalansom budžeta, šta jeste i šta bi trebalo da bude srpski san u 2013. godini? Da li je to žal za, ne znam, slatkim osamdesetim, nekim periodom pre toga, verovanje u reindustrijalizacije, kombinate, državna ulaganja, ili je to san da neko ko je pri kraju svoje radne karijere, muči se već 20 ili 25 godina u tim manje-više propalim društvenim i državnim firmama, makar za svoju decu ili svoje dete na kraju te karijere, pred odlazak u penziju, obezbedi mesto u istom tom propalom državnom gubitašu? Jel san državna služba, ili je san nešto drugo?
Vi ste sami o tome nešto juče govorili, kažete – da najkvalitetniji ne žele u državnu upravu, državna preduzeća, javnu upravu, ali desetine ili stotine hiljada drugih ljudi koji možda nisu najbolji, ili, nemaju dovoljno samopouzdanja, gospodine Dinkiću, i dalje žele u tu službu. Da nije tako, ne bi ovako izgledale izborne kampanje širom Srbije, ne bi se nosila majica za partijsku knjižicu, a partijska knjižica za obećanu radnu knjižicu i ne biste imali toliko problema da pokrenete reformu u bilo kom delu javne uprave, ili javnih preduzeća.
Naravno, da je najveći problem unutrašnja nestabilnost Vlade, nespremnost da se krene u strukturne reforme, a naši problemi su strukturni klanci koji postoje, gospodine Dinkiću, nisu sitnice i nisu finese. Drugi jul je danas, niste raspisali konkurs za sva javna preduzeća za koja ste bili dužni da ih raspišete po zakonu.
Možda postoji nekakvo mišljenje Sekretarijata za zakonodavstvo Vlade, ali na sednici Odbora gde smo usvajali taj amandman, gospodine Dinkiću, ste sedeli vi, sedeli smo mi i poslanici vladajuće koalicije, ovde vidim predsednicu tog odbora, gospođu Tomić.
Nema dileme šta je bila namera svih nas kada smo radili taj amandman, da se raspišu konkursi u svim preduzećima na koje se odnosi Zakon o javnim preduzećima. Vodićemo postupke, to vam danas kažem, zato što autentična tumačenja ne može da daje nikakav državni službenik ili grupa državnih službenika u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, pošto postoje neki pripremni radovi i postoji način kako se tumače propisi. Verujte mi da mi ovde znamo bolje šta smo mislili kada smo usvajali, pisali taj amandman i usvajali zakon, nego što to znaju ćate iz jednog dela državne uprave, kojima pre toga neki politički funkcioner naredi kako moraju da istumače zakon.
Stvarno nas više ne zanima koje u Vladi privatno za to da se raspisuju konkursi, a ko nije. Ako oni koji su u Vladi i koji kažu da jesu za raspisivanje konkursa, žele da sačuvaju minimum kredibiliteta, neka onda kažu ko sprečava raspisivanje konkursa. Evo kažite nam danas vi, gospodine Dinkiću, da li je to neka partija? Jel to neka familija, klan u Vladi? Ko je to, gospodine Dinkiću?
Danima slušam kako su svi za raspisivanje konkursa, na kraju nema konkursa, tamo gde se raspisuju konkursi ima dva ili tri kandidata, pola grada već zna ili nagađa ko će biti direktor recimo EPS-a, ili nekih sličnih preduzeća.
Znate šta, nije baš najvažnije za ovu zemlju ko će biti direktor emisione tehnike, ali je vrlo važno ko će biti direktori preduzeća koja generišu ogromne gubitke. Jedno od njih je ono koje ste vi juče apostrofirali, gospodine Dinkiću, kao najvećeg gubitaša. Recimo, "Srbijagas". Dok to ne pokrenete, nećete imati ni jednu vrstu reforme u ovom drugom delu javnog sektora, koji još više guši ovu zemlju. Osedećemo ovde. Stići ćemo i mi sami do penzije pričajući o tome koliki je unutrašnji problem Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja. Na svakom koraku. Niko od nas nije idealista u tom smislu.
Naravno, da od sutra koja god reforma da se pokrene neće biti sjajna situacija u PIO fondu. Ali, uradite bar prvi korak. Zašto Fond PIO ima upravni odbor koji ima 21 člana? Navedite mi jednu uspešnu multinacionalnu kompaniju koja ima takvu upravu gospodine Dinkiću, a da ne govorim o tome kakvi su stručni kvaliteti i kakve su performanse u radu tih ljudi, koji to vode. Pa tamo vam je polovina uprave, direktni ili maskirani PUPS. Tamo su vam sindikati koji su isti 30 godina. Za neke druge sindikate nema mesta u tom upravnom odboru. Tako je u Fondu PIO, tako i u svakom državnom fondu.
Šta može da očekuje ova zemlja od tih ljudi koji upravljaju Fondom, kroz koji godišnje prođe više od pet milijardi evra? Ne vredi više pričati ni o tim "Železnicama Srbije". Pa kako će, gospodine Dinkiću, onakvo rukovodstvo "Železnice Srbije", bilo šta uraditi? Ne mogu više da pričam o tim tartufima, franšu, to je estrada. Suštinski problem je što ti ljudi ne razumeju kako mora da funkcioniše to preduzeće.
Mi nismo ljudi koji kažu – ukinite železnicu, zato što znamo da nema normalne evropske zemlje, koja nema makar relativno pristojan železnički sistem. Ali, da ne bude da pričam samo o drugim strankama, ili o nekim strankama koje, hajde da tako kažem, su sumnjive na te okolnosti, da možda žele da zadrže svoje efikasne kadrove ili partijsku vojsku na čelima javnih preduzeća, ili neke vrste državnih javnih organa, onih koji prikupljaju, onda troše novac.
Evo ta Nacionalna služba za zapošljavanje, gospodine Dinkiću. Pa tamo manje-više, kao što znate, rade uglavnom ljudi koji kao treba nekom drugom da nađu posao, a da ne rade, uglavnom po partijskom ključu u toj nacionalnoj službi, verovatno većina njih nikada sama sebi ne bi uspela da nađe posao, na normalnom, otvorenom tržištu radne snage. I kada smo vam pre sedam meseci govorili, skinite, ima prostora nekoliko milijardi u Nacionalnoj službi, vi ste rekli – ne može, postavićete ljude bez naknada, ne može to tako. Vidim da ste sada smanjili, čini mi se otprilike za toliko.
Znači, moglo je i pre sedam meseci, samo nije bilo spremnosti. Nije baš pohvalno kada uspete, kako tvrdite, da nađete trideset i nešto milijardi dinara na onome što se obično zove - diskrecioni troškovi. To znači da je ogroman prostor za zloupotrebe u ovom budžet.
Ako ministri, ili ministarstva ili delovi ministarstva imaju mogućnost da raspolažu tolikim sredstvima, onda je to ključni generator potencijalne korupcije u ovoj zemlji, a ne ono u šta se borba protiv korupcije makar u medijskom smislu pretvorila.
Možda je prilika da razjasnimo još jedno pitanje. Vi ste, čini mi se juče u svom izlaganju gospodine Dinkiću, negde u pola rečenice govorili o tome da će doći do promene politike u smislu granice, ili iznosa, pokrivanja depozita u bankama. Dakle, da više, znači od sada, ako sam dobro shvatio, to je važno zbog javnosti, mislim da je juče u interpretacijama je bilo različitih tumačenja, dakle, država više neće ići u pokrivanju preko onoga što je njena zakonska obaveza, odnosno zakonski maksimum od 50.000 evra, za razliku od dosadašnje prakse, kada ste kor propalih državnih banaka pokrivali sve depozite. Da li sam u pravu?
To je dosta ozbiljan problem, zbog toga što to pravi s jedne strane neravnopravnost, da tako kažem, u pravnom poretku, ugrožava pravnu sigurnost, i treći efekat, je da to šalje poruku. Vi se bavite ovim poslom jako dugo, vi znate kakvi su verovatno danas, ili kakvi će biti u narednim danima efekti takve vaše izjave ili odluke u bankarskom sistemu, u kojem već postoji dosta unutrašnjih problema, koji je usporen.
Počeće pare ponovo da se sele u slamarice, gospodine Dinkiću. To nije, čini mi se, epilog koji ste želeli, ali to će svakako biti jedan od rezultata.
Kada najavljujete gde ćete izaći iz državnog vlasništva, odnosno državnog upravljanja, niste bili do kraja precizni. Nešto više o tome se govori u samom tekstu predloga koji ste nam poslali.
Teško da će Srbiju spasiti aranžman koji je vezan za "Čačansku banku", osim što će možda spasiti po nekog od onih koji su uključeni u poslove sa tom bankom, koja je, kako čujemo, u katastrofalnoj situaciji.
Kad govorite o "Dunav osiguranju", da li se "Dunav osiguranje" prodaje, gospodine Dinkiću? Da li pre toga malo restrukturiramo "Dunav osiguranje", da li oslobađamo "Dunav osiguranje" od hiljada partijskih vojnika koji su u njemu organizovano našli uhlebljenje u prethodnih nekoliko godina ili ne radimo to? Bitno je da znamo, pošto je glupo da dobijemo još jedan šamar od potencijalnog investitora, kao što smo dobili od "Etihada". Hvala Bogu, pa je "Etihad" rekao nikada nećemo ući u aranžman sa JAT ako on nastavi da posluje kao javno preduzeće.
Mi vam to govorimo pet, šest godina. Nije bilo dovoljno, u redu. Došlo je do kraja. Gubici su toliki da je to više neizdrživo. Možda možete nešto da prihvatite kada vam to kažu stranci. To je inače jedan od najvećih problema ovde, oduševljavanje strancima po nekad i birokratama sedmog ranga, a nesposobnost da u sopstvenoj zemlji prepoznamo potencijale i možda poslušamo nekada one koji su spremni da nam pomognu u poslovima koje moramo da obavljamo.
Biće ovde posebna rasprava o novoj vrsti pomoći, odnosno preuzimanju dugova "Puteva Srbije". Danas neću mnogo o tome govoriti, ali vi ste juče pričali o tome kako nema popusta za "Puteve Srbije" i kako će zapravo oni morati da plaćaju PDV, a neće biti povećanja putarine ili ga makar u jednom trenutku neće biti u onom procentu za kolika je stopa PDV, ali zato imate na milion drugih mesta, gospodine Dinkiću, razne vrste pomoći tom preduzeću. Dajete im 6,2 milijardi dinara dotacija, odnosno subvencija ovim budžetom. Za šta? Da li su pokazali da su sposobni da se bave infrastrukturom? Ko će vam obaviti te poslove velike strukturne o kojima govorite? "Putevi Srbije"? Koji deo građevinske industrije, onaj isti koji ste upropastili, doduše sa svojim tadašnjim koalicionim partnerima 2009-2010. godine, kada je usvajan populistički zakon koji je uveo konverziju i kada je država postala dunđer tako što je zidala one stanove koji sada tonu, koliko čujem, u Braće Jerković po nekoliko centimetara godišnje?
Tako izgleda kada država gradi stanove. Tako izgleda kada hoćete da subvencionišete svaki deo, i izgradnju, i prodaju i život posle toga i onda se to završava tako na svakom koraku, od "Železnica" do naselja Stepa Stepanović.
Onda sam uzeo i pogledao kako izgleda dinamika otplate nekih kredita od 2014. godine. Siguran sam da ste vi to još pažljivije gledali, gospodine Dinkiću. Recite građanima koliko je to strašno, koliki su iznosi koje ćemo početi da plaćamo od 2004. godine za desetine kredita "Srbijagasa", JAT, "Galenike", kolike su te godišnje tranše. Bilo koju stranu da okrenete, to su kamatne stope koje su 6,17%. Neke dostižu i 9%, 9,5% i 10%. Znači, počećemo da isplaćujemo kredite koje smo uzeli za restrukturiranje tih preduzeća ili za neku drugu vrstu pomoći u njima, a još nije ni napravljen plan tog restrukturiranja.
Molim vas da malo više o tome pričamo. Ako to ne radimo, svi ćemo postati ona dinstana boranija. To je recept koji je ovog meseca, recimo, glasilo propalog Fonda PIO, koji se zove – Glas osiguranika nudi svojim čitaocima. Mislim da tim ljudima moramo da ponudimo mnogo više od recepta za dinstanu boraniju, gospodine Dinkiću.

Hvala, gospodine Đuriću.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Malo ste me razočarali što ipak niste citirali nekoga iz rok poezije, kako ste najavljivali, jer da jeste, odgovorio bih vam da nisu samo "Partibrejkersi" čije stihove volim. Milan Mladenović je moj omiljeni pisac. On je jednom rekao: "Kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo". Dakle, kada govorite o ovom budžetu, prvo treba sačekati kraj i uvek treba sačekati završetak pre nego što se izvode ocene, jer za stvari u ekonomiji, na moju žalost, na sreću mojih kritičara, nije moguće ništa uraditi u kratkom roku. To je realnost i od toga nisam nikada bežao. Toga sam potpuno svestan.
Kada govorite o naslovnim stranama tabloida, gde ja ordiniram već godinama unazad, maltene bi trebao da završim 500 godina na robiji da je makar jedan procenat onoga što pišu.
Ne bavim se ovim da bih bio popularan i da bi me ljudi voleli, nego da jednog dana cenili ono što sam ostavio iza sebe i cenili moje rezultate, tako da me baš briga šta pišu tabloidi. Važno je šta se u praksi stvara.
Kada su me kritikovali za ovaj "Fijat", koliko me je ljudi kritikovalo tada, kada smo potpisali prvi ugovor, znao sam da će doći do te realizacije. Svi su jedva čekali da to propadne. To je Srbija. Većina je jedva čekala da to propadne i da se nikad ne ostvari.
Pričali su mnogi – žao nam je za naš "Jugo". U redu, bio je svima nama simpatičan, ali pre 20 godina. Prosto, auto je postao demode posle 20 godina i nije mogao da bude konkurentan.
Gospodin Božidar Đelić je čak kupio iz marketinških razloga "Jugo kabriolet", ali definitivno, kada pogledate ovaj automobil koji sada proizvode, kada pogledate "Fijat", kada pogledate kako danas izgleda ova fabrika u Kragujevcu, pa to se ne može prepoznati.
Moram da kažem da sam zbog takvih stvari ponosan. Najsrećniji sam na kraju kada posle kritike, koja može da traje godinu, dve, tri i četiri, mogu da dođem i da kažem – da, zahvaljujući tome što smo doneli "Fijat" u Srbiju, mi smo napravili automobilsku industriju ponovo u Srbiji. Ponovo Srbija ima automobilsku industriju. Petina kompletnog izvoza iz Srbije danas je automobilska industrija. Da nije došao "Fijat", ne bi došli ni mnogi autokomponentaši. Ne bi došla ni ova nova kompanija, koja ima dve milijarde evra prometa iz Hong Konga, koja gradi sada fabriku "Džonson elektronik" u Nišu, gde će se zaposliti 1.000 ljudi, ne bi došao "Boš", koji je završio fabriku u Pećincima. Ne bi zaista došli mnogi giganti iz auto industrije, jer trebalo je imati viziju, istrpeti kritiku koja je trajala godinama, jer kada je krenula kriza posle potpisivanja ugovora 2009. godine, zaista je kasnila investicija godinu dana iz objektivnih razloga, kriza je krenula. Međutim, na kraju je sve to uspešno završeno. Ima puno takvih primera.
Kritikovali su me za još jednu omiljenu temu – zašto sam gradio žičare na Kopaoniku? To je bila omiljena tema mojih dežurnih kritičara. Posle je pridodana i Stara planina. Ko god da ode danas na Kopaonik može da vidi da je to planina koja ne bi bila živa, jer bi izgubila konkurenciju od svih planina u okolini u Bugarskoj da tada, pre pet, šest godina, nismo krenuli da modernizujemo infrastrukturu. Oni koji odu na Staru planinu videće kako je izgledala pre pet godina, a kako danas izgleda, a tek će videti za godinu dana, kada niknu novi hoteli investirani privatnim investicijama, da smo bili u pravu da smo kao država prvi investirali tamo.
Naravno, sada je kriza i sada nema mesta za državne investicije na planinama. Znaju i kolege iz Čajetine šta se desilo na Zlatiboru, kada smo napravili one instalacije i šta može da da dodatno Zlatibor
Generalno, nemam problema sa kritikom. Svestan sam da rezultate možemo pokazati na duži rok.
Doći ću ovde sa predlogom budžeta krajem godine za sledeću godinu i onda ćemo moći da sumiramo rezultate šta je bilo do kraja ove godine.
Slažem se da situacija ni malo nije laka. Ja sam to i rekao. Ne želim da pričam o nečemu što nije. Moram da kažem da se sa mnogim drugim vašim konstatacijama slažem, pre svega sa konstatacijom da još uvek nije dosledno sproveden Zakon o javnim preduzećima.
Činjenica jeste da kao ministar finansija i privrede smo raspisali javne konkurse za ona javna preduzeća koja su u našoj ingerenciji. Takođe su još neke moje kolege raspisale, ali nisu kompletno raspisani svi konkursi. Pošto sam obavešten da to nije učinjeno, dao sam juče i premijeru i potpredsedniku Vlade jedno obaveštenje i zahtev da, ako sami ministri ne žele to da raspišu, to mora Vlada umesto njih da učini. Zakon mora da se poštuje i vi ste tu potpuno u pravu. Neću da branim nešto što je neodbranjivo. Tu ste u pravu.
Takođe je besmisleno da PIO fond ima 21 člana Upravnog odbora. Obavešten sam da to stoji u zakonu i da to nije odluka koju Vlada može da promeni, onda taj zakon treba promeniti u tom delu. Apsolutno se slažem sa vama, nema razloga, bez obzira što oni daju obrazloženje da tu ima ne znam koliko predstavnika raznih sindikata, da su spojeni različiti fondovi, da je svako želeo da zadrži neku poziciju, baš to je obrazloženje da ne treba tako da bude.
Da dam razjašnjenje vezano za politiku bankarskog sistema. Činjenica je da kada je propao "Liman brader" 2008. godine, nakon tog negativnog iskustva sve zemlje od SAD do evropskih su krenule u masovne programe spašavanja banaka koje bi potencijalno propale. Milijarde dolara i evra su date za te namene. Mi smo to isto učinili da bismo održali stabilnost našeg sistema. Napravili smo jedan lex specialis zakon koji je Skupština usvojila, čini mi se u oktobru prošle godine, i spasli sve depozite "Razvojne banke Vojvodine" i "Nove Agrobanke", kako građani i privrednici koji su imali preko 50.000 evra, ono za šta država ne garantuje, ne bi izgubili nijedan dinar svojih uloga.
Međutim i Evropa je promenila pravilo ovog leta i mi menjamo pravila. Ako bi se garantovalo za sve uvodi se moralni hazard, posebno u zemljama koje nemaju snagu da tako nešto izdrže. Dakle, ne smemo da kažemo ljudima da će država i u budućnosti, doveka preuzimati i ono što nije zakonom garantovala. Mislim da je dovoljna garancija da država garantuje za sve pojedinačne depozite do 50.000 evra, a da svako ko ima više i ko želi da uloži preko 50.000 evra, dobro razmisli u koju banku će to staviti. Tu nema nikakve dileme. Ne treba da se povodi kamatnom stopom, odnosno visinom kamatne stope, već sigurnošću u banke. Tu mora da postoji individualna odgovornost, kako privrednika koji daju depozite, tako i pojedinaca ako su depoziti preko 50.000 evra. Dakle, država treba da garantuje za one ljude koji su ili slabijeg imovnog stanja ili su srednja klasa koji imaju do 50.000 evra pojedinačni ulog. Oni ne moraju da razmišljaju, gde god da stave ako se nešto desi sa bankom država će ih obeštetiti.
Oni koji imaju preko 50.000 evra neka uključe glavu i neka pogledaju i neka se rukovode sigurnošću. Sigurnost je nažalost za štediše što niža kamatna stopa jer je to verovatno sigurnija banka. Ona ozbiljnije radi sa depozitima. Onaj koji bi hteo da zaradi na kamati, niko se nije na kamatama obogatio. Znate kako su prošli pokušaji sa Dafiment bankom, Jugoskandikom i nekim piramidalnim lancima.
Dakle na renti zaraditi na dugi rok je nešto o čemu ne bi trebalo da se razmišlja. U tom smislu je ovo što smo sada rekli… Mi nemamo novca da to pokrijemo i dobro je da ja to unapred kažem. Zato unapred govorim, ako bi se desio kolaps neke banke u budućnosti u Srbiji mi bismo pokrili odmah sve osigurane depozite do 50.000 evra i to je to. Što se tiče neosiguranih depozita oni bi se namirivali iz procesa stečaja te banke.
Što se tiče "Dunav osiguranja", u pravu ste da je mudrije najpre restrukturirati "Dunav osiguranje" pa tek onda ići na potencijalnu privatizaciju. U tom smislu krenuli su pregovori sa Međunarodnom finansijskom korporacijom, delom Svetske banke, da oni postanu manjinski vlasnik eventualno "Dunav osiguranja" sa nekih dvadesetak procenata, da poboljšaju korporativno upravljanje. Onda zajednički da postignemo mnogo bolju cenu za državu, a i da dobijemo ozbiljnijeg strateškog partnera, jer definitivno "Dunav osiguranje" jeste najveća domaća osiguravajuća kuća, međutim posluje sve lošije i lošije. Nema nikakve dileme da tu mora nešto da se uradi.
Kada je u pitanju "Čačanska banka", ona odlično posluje. Tu je već Evropska banka za obnovu i razvoj manjinski partner i to je jedna od ozbiljnijih regionalnih banaka u Srbiji. Tu smo rekli sledeće – ukoliko bude nekog ozbiljnog ko je za to zainteresovan nemamo nikakvog razloga da ne raspišemo tender, ali ako se niko ne interesuje oni su i sada odlični i mogu da nastave i u ovakvom vlasništvu, mešovitom, gde je većinski vlasnik država, a manjinski Evropska banka za obnovu i razvoj i Međunarodna finansijska korporacija.
Zadržaćemo većinsko vlasništvo u "Komercijalnoj banci" koja je naša strateška orijentacija, s obzirom da je to trenutno najveća banka u Srbiji. Broj jedan je, veća i jača od svih stranih banaka koje ovde rade iako ima i jako dobrih stranih banaka koje posluju u Srbiji.
Ideja nam je da u narednom periodu ojačamo i Poštansku štedionicu. Ona nakon preuzimanja depozita "Razvojne banke Vojvodine" i "Nove Agrobanke" je ušla u prvih 10 banaka u Srbiji po nivou depozita. U narednom periodu mora da se vodi računa o jačanju korporativnog upravljanja kako bi ova banka zadržala ozbiljnu poziciju i u narednom periodu.
Slažem se sa vama da je bila greška u prethodnom periodu da se državnim sredstvima grade stanovi koje treba da grade firme na tržištu. Država treba da gradi puteve, treba da gradi pruge, mostove, da se bavi tom vrstom javnih radova. Visokogradnja, stanovi, to treba da rade kompanije na tržištu, a država treba kao što sam započeo sa projektom subvencionisanih kredita i osiguranja za kupovinu stanova, da podstiče tražnju. Osiguranje stambenih kredita jeste nešto što je uloga države i moje stanovište je da sa tom praksom treba nastaviti. Jedini segment gde država treba da se meša u gradnju stanova su socijalni stanovi. Sve ostalo treba da radi tržište.
"Putevi Srbije" moraju da budu na subvencijama i to nije sporno. S obzirom da su ranije imali 20% prihoda od akciza, a sada već jedno dve godine to nemaju i to je razlog zašto bi mogli da imaju dovoljno sredstava za funkcionisanje, moraju da imaju određene subvencije iz budžeta. Potpuno ste u pravu kada kažete da tom kompanijom mora bolje da se upravlja i da naši putevi moraju bolje da izgledaju.
Slažem sa svima, kada god pređete našu granicu osetite na točkovima razliku u kvalitetu puteva. Rupe su odmah nakon što se pređe naša granica i ne znam zašto je to tako. nikada se nisam bavio tom oblašću, ali definitivno da je pitanje organizacije efikasnosti upravljanja u ovoj oblasti godinama problem u Srbiji. Nisu problem sredstva. Reći ću vam samo u oblasti saobraćajne infrastrukture koliko trenutno kredita imamo na raspolaganju.
Što se tiče sredstava ugovorenih od 2006-2012. godine, pre mandata ove Vlade, ukupno Ministarstvo saobraćaja, odnosno institucije koje su pod njim imaju na raspolaganju do 2012. godine 1.700.000.000 evra ugovorenih kredita, a ne povučeno 1.400.000.000. Od toga su "Putevi Srbije" još i povukli preko 50%, međutim za Koridor 10 od ugovorenih milijardu evra za radu na Koridoru 10 nije povučeno još 900 miliona evra. Samo je povučeno 10%.
"Železnice Srbije" nisu povukle 309.000.000 evra za projekte od 2006-2012. godine plus što je sada ugovoren kredit od 800.000.000 dolara sa Ruskom Federacijom. Međutim, moram da kažem da postoji i 700.000.000 evra ne povučenih kredita za EPS. Dakle, nije samo u pitanju saobraćajna infrastruktura. Od 780.000.000 koliko je ugovoreno od 2008-2012. godine nije povučeno 680.000.000 evra za EPS. Povučeno je svega 13,9%. Zato sam na sednici Vlade održane prošle nedelje izašao sa ovim zvaničnim dokumentom i tražio da ministri u svom resoru ili otkažu neke kredite ako smatraju da nisu korisni za Srbiju, da znamo šta nam je potrebno a šta nije, ili da hitno povlači. Zabranili smo pregovore o novim aranžmanima dok se ne povuče najmanje 70% od ovih kredita.
Srbija ima na pretek, rekao bih, novca za infrastrukturne projekte, zato smo i isekli neke od projekata infrastrukture u budžetu, jer zašto da trošimo budžetska sredstva ako imamo kredite na 20-30 godina sa kamatom od 1% godišnje koje ne povlačimo i ne povlačimo ih godinama? Naravno o tome će biti reči i u rekonstrukciji Vlade. Organizacija neizgradnje infrastrukture je nešto što je slabost ne samo prethodne Vlade, jer naša Vlada radi svega godinu dana, nego svih vlada ko zna koliko godina, možda od svih vlada nakon nestanka bivše Jugoslavije. Maltene sva ozbiljna infrastruktura je izgrađena za vreme bivše Jugoslavije. Posle toga, 20 godina imamo probleme.
To je generalni problem našeg društva. Ne znam gde su naši vrhunski inženjeri koje sigurno imamo, kako oni da dođu na ta mesta koja su rukovodeća i da se ta sredstva koja postoje iskoriste. Siguran sam da imamo odlične radnike i vrhunske inženjere. Šta je problem? Hajde da vidimo svi zajedno. To nije problem samo danas, to je problem unazad 20 godina. Ne želim previše da pričam, da ne bih uzimao vama vreme.

Narodni poslanik Mira Petrović, povreda Poslovnika.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, kolege i koleginice, moram da ukažem na povredu Poslovnika član 104, jer je prethodni govornik negativno govorio o partiji kojoj moja poslanička grupa pripada. Govoreći o PIO, rečeno je da tu sede direktni ili maskirani članovi PUPS. Ne znam u čemu je problem ako su članovi PUPS u Upravnom odboru PIO fonda? Ovde sede časni ljudi. U ovoj partiji se nalaze ljudi koji su najpoštenije zaslužili svoje penzije, ali i ljudi koji tek treba da stignu do njih. Mislim da je problem Fonda u nečem drugom, a ne u broju 21. Mislim da je problem u ne plaćanju poreza i doprinosa. Mislim da je tu problem jedne labave politike fiskalne.
Juče smo pričali da ovu državu drži privatni sektor. Tačno je, ali taj isti privatni sektor i ne plaća uredno poreze i doprinose. Svi se sećamo kako je funkcionisao Fond PIO u vreme postojanja Službe društvenog knjigovodstva. Da se ne vraćamo, ona nije tema ovog razgovora i naše današnje sednice.
Samo bih htela da ukažem da ministarstvo za koje je preuzelo odgovornost PUPS je apsolutno odradilo sve što je bilo u njegovoj moći. Ovde smo već imali nekoliko situacija gde je ministar i javno izvestio o tome šta je urađeno. Socijala je teška. U socijali je puno urađeno. Na kraju krajeva, Vlada će to oceniti i verifikovati, kao i javno preduzeće za koje smo mi preuzeli odgovornost.
(Predsednik: Vreme.)
Znači, mi imamo prosto situaciju gde je to javno preduzeće jedino ostvarilo dobit i to ne 10%, 20%, nego 400%. Znači, za šest meseci će to preduzeće imati najslavniju dobit, koja je u 2011. godini bila 20 miliona.

Gospođo Petrović, dva minuta i 25 sekundi.
(Mira Petrović, s mesta: Vratimo se na temu i pričajmo zaista argumentovano.)
Smatram da član 104. nije povređen.
Savetujem da ste imali osnov da se javite kao ovlašćeni predstavnik predlagača za repliku. To je nešto što je bilo bolje da se iskoristi u ovom smislu, a faktički veći deo je bila replika u odnosu na izlaganje prethodnika. Ali, dobro, shvatio sam šta ste želeli da kažete. Smatram da taj član nije povređen.
Naravno, ako vi insistirate, možemo o tome da se izjasnimo u danu za glasanje.
(Mira Petrović, s mesta: Da.)
Narodni poslanik Bojan Đurić, replika.

Pošto na ovo formalno nemam pravo, šteta što ste prekinuli, mnogo volim da slušam to koje je preduzeće ostvarilo dobit od 400%, da se bavimo svi tim poslom koji odbacuje toliki godišnji profit. Ovo je stvarno fenomenalno. Mada, nisam siguran da li je gospođa Petrović odgovarala meni ili ministru. Prvo, on je govorio pre nje. Drugo, ja sam shvatio da ste vi, gospodine Dinkiću, protiv toga da bude toliki Upravni odbor PIO fonda i razume se da ste protiv toga da predstavnici političkih partija budu u njemu.
Gospođa Petrović, kao predstavnica vašeg koalicionog partnera, kaže da ona smatra da je to sjajna stvar. O tome vam govorim, gospodine Dinkiću, jer ovo što vi danas ovde govorite, da li je to politika Vlade ili je politika Vlade ono što govori neko od vaših koalicionih partnera? Zato imamo taj problem. Zato nema tih najboljih inženjera koji će doći. Gde da dođu? Ko da im bude šef i direktor? U ministarstvima Mrkonjić i Ilić, a u javnim preduzećima ko, Simonović, Krkobabić? Da li biste vi to radili u životu? Verujem da ne biste, mada moram da priznam, imali ste u vladama razne šefove, tako da nisam siguran ni u to.
Naravno da je većina onoga o čemu ste govorili tačna, izgleda sjajno, ali ostaje to ključno pitanje – gde je snaga za te reforme ili kako ćemo promeniti tu, kako je juče odlično rekao Mijat Lakićević u onom tekstu, kakva to logika vlada ovom zemljom? Mislim da je preokret te logike zapravo ključna stvar ili preokret ove logike koju smo ovde sada slušali tri minuta o tom profitu, ne majndcet, gospodine Stefanoviću, nego baš logike, to je mnogo važnije. Ima sjajnih citata, slažem se. Milan Mladenović je odličan pesnik, samo nemojte da dovedete zemlju u tu situaciju da bude još samo par godina iza nas. I Džoni je sjajan, skroz smo bankrot mama. Dotaknite nešto što bi moglo da znači.

Narodni poslanik Mira Petrović, replika.

Neću biti tako raspevana i razigrana kao svi vi ovde, neću govoriti o pesnicima, ali ću vam reći da postoje zvanični finansijski izveštaji koji su podneti i ministar je sa tim upoznat. Znači, ovo što sam rekla nije deo lepe želje, umetničke nego nešto što je zaista taj sistem ostvario i vrlo je jednostavno proverljivo.
Mislim da mi ovde imamo veći problem. Ovde imamo problem, kad smo se već sada dokačili i gospodina Krkobabića, koji je na čelu PTT, imamo problem poslova, odnosno mi smo preuzeli odgovornost imenom i prezimenom, odnosno strankom, za razliku od drugih. Ovde je veliki problem infostan, posao gde su stajale nestranačke ličnosti na vaš predlog, gde je posao koji je zakonom pripadao PTT bio oduzet. Mi smo ga vrati, odnosno gospodin Krkobabić ga je vratio. U pitanju je dva miliona evra. Vi ćete morati, odnosno infostan da plati kaznu od milion i 400 hiljada evra.
Mislim da je to najveći problem u celoj priči. Kada govorimo o sposobnosti, kada govorimo o ljudima, mešamo. Ovde imamo vrlo jasne podatke. To koliko su vaši ljudi navodno nestranački bili sposobni, tu priču imate u gradu, imate kakve ste rezultate tamo ostavili, kolika je dugova tamo ostalo, koliko je ljudi volšebno nestalo, ali nećemo ulaziti u dalje polemike. Hvala.