Reč ima narodni poslanik Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, sigurno neću biti ovoliko inventivna i zanimljiva kao prethodni govornik, ali svakako moram da se osvrnem u jednoj rečenici na ono što je prethodni govornik govorio.
Juče namerno nismo uzeli učešće u raspravi o Poslovniku zato što smo smatrali da su formalni uslovi za vođenje sednice potpuno ispunjeni, ali nam je drago da imamo obezbeđeno prisustvo predsednika Visokog saveta sudstva, jer izbor o kome danas treba da raspravljamo otvara određena pitanja na koja je potrebno dati i neke odgovore.
Kada je u pitanju Predlog zakona o prekršajima, oblast koju on reguliše je izuzetno važna zbog toga što se najveći broj građana upravo u sudovima za prekršaje prvi put susreće sa pravosuđem. Ako je verovati medijima, svaki šesti punoletni građanin Srbije je bar jednom do sada bio prekršajno odgovoran, odnosno prekršajno je odgovarao. Jedna od najvažnijih osobina prekršajnog postupka jeste da je on brz i jeste da je efikasan, što danas, nažalost, u Srbiji nije slučaj.
Ilustracije radi, reći ću samo jedan podatak. Prekršajni sud u Beogradu je u 2012. godini imao 232.000 predmeta u radu. Od tog broja zastarelo je 38.200 predmeta. Na nivou cele Srbije ova statistika izgleda još drugačije, da ne kažem gore. Od 881.500 predmeta u radu 103.500 predmeta je zastarelo. Ovo je zaista statistika koja je zabrinjavajuća. Da bi rešili ovaj problem potrebno je prethodno da vidimo šta je uzrok ovakvom problemu. Ovaj zakon o kome danas raspravljamo je zakon koji pokušava da reši ovaj problem kroz uvođenje niza novih instituta. Zaista neki od tih instituta popravljaju Predlog zakona, dok za neke institute i za neka rešenja, koja su predviđena u ovom Predlogu zakona, mi izražavamo sumnju u opravdanost njihovog uvođenja.
Dobra stvar i dobra strana zakona je svakako to što se uvodi i registar izrečenih prekršajnih sankcija i registar neplaćenih novčanih kazni, ne zbog obrazloženja koje je dato u Predlogu zakona, nego zbog toga što će na osnovu centralizovane elektronske baze podataka svaki sudija u svakom trenutku moći da zna da li je prekršajno lice protiv koga se vodi prekršajni postupak odgovaralo ranije za neki prekršaj i da li je u toku još neki prekršajni postupak koji se protiv njega vodi. To je svakako dobra strana ovog zakona.
Ne bih se složila sa obrazloženjem koje je dato u Predlogu zakona da ovi registri imaju za cilj da dovedu do efikasnije naplate kazni. Ne, mi možemo da uvedemo i dva i tri i deset registara, ako hoćemo, ali to ne može prosto da dovede do tog cilja, jer da li će neka određena kazna da bude naplaćena zavisi isključivo samo od finansijske mogućnosti onog koji je dužan da je plati.
Sa druge strane, takođe smatram da je izuzetno dobro što smo konačno ovim zakonom došli do toga, prvi put, čini mi se, da je oblast koju on reguliše isključiva nadležnost prekršajnih sudova. To do sada nije bio slučaj. Videli smo organe uprave koji su do sada rešavali određene prekršaje u prvom stepenu i zato je neophodno insistiranje na ovoj odredbi koja je uneta u Predlog zakona, da se svi drugi zakoni, koji propisuju nadležnost određenih organa uprave za vođenje prekršajnih postupaka u prvom stepenu, upodobe ovom zakonu, ukoliko on bude izglasan, do 1. marta, čini mi se, 2014. godine.
Ovde namerno i posebno apostrofiram Zakon o javnim nabavkama, koji smo nedavno usvojili, a koji predviđa postojanje republičke komisije. Čini mi se da se zove Republička komisija za zaštitu prava u postupku javnih nabavki. Zašto posebno apostrofiram ovaj zakon? Zato što građani od njega očekuju mnogo kada je u pitanju suzbijanje korupcije i mislim, pošto smo ga nedavno usvojili, da on treba da bude takođe jedan od zakona koji će da se upodobi sa ovim tekstom zakona do 1. marta 2014. godine.
Sa druge strane, kada su u pitanju instituti koje predviđa ovaj predlog zakona, a koji ne nailaze na naše odobravanje, svakako jedna od najkrupnijih zamerki koje mi imamo, kada je ovaj predlog zakona u pitanju, su rokovi zastarelosti, odnosno povećavanje rokova apsolutne zastarelosti sa dve na četiri godine. Vi kažete da su relativni rokovi zastarelosti povećani sa jedne na dve godine zbog toga što su prekršajni sudovi dobili u nadležnost rešavanje prekršajnih postupaka u deviznim, carinskim i nekim drugim specifičnim prekršajnim postupcima, što ja lično ne smatram kao opravdanje za produžavanje rokova apsolutne zastarelosti. Zašto? Zbog toga što prekršaji nisu krivična dela i nisu toliko kompleksni slučajevi da bi došlo do produžavanja zastarelosti na četiri godine. Prekršaj, ma kakav on bio, jedan odgovoran i stručan prekršajni sudija može apsolutno da reši u roku od dve godine.
Sa druge strane, mislim da je jedna od najvažnijih, kao što sam i rekla na početku, karakteristika prekršajnog postupka upravo njegova brzina i njegova
efikasnost. Da li mi možemo da kažemo da će prekršajni postupak biti efikasan ukoliko određenom prekršajnom sudiji dajemo mogućnost četiri godine da odlučuje o tome da li je lice koje je prošlo kroz crveno svetlo učinilo prekršaj ili da li je, primera radi, vozilo koje je parkirano na zelenoj površini prekršaj ili je prekršaj šetnja psa bez povodca? Ne želim da karikiram i nemojte moje izlaganje shvatiti kao takvo, ali zaista nemam nikakvu vrstu razumevanja za to da se kompleksnost i složenost jednog prekršajnog postupka diže do astronomskih visina.
Mi imamo u Krivičnom zakonu krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do jedne godine, odnosno novčana kazna. Rok zastarelosti, tačno je, relativni rok zastarelosti nastupa u roku od dve godine, ali zastarelost takođe može da nastupi u tom roku, u roku od dve godine, ukoliko ne dođe do obustave postupka, odnosno ukoliko ne dođe do prekida rokova. Znači, u krivičnom postupku imamo rok zastarelosti dve godine za određena krivična dela. Stari poslanici će se setiti u prethodnom mandatu kada smo govorili o Zakonu o parničnom postupku, da jedan od osnovnih razloga zbog čega smo menjali taj zakon jeste upravo efikasnost postupanja. Tada nam je rečeno, tada smo dobili uveravanje da je cilj tog zakona da omogući da parnični postupci u prvom stepenu traju do dve godine, i to u onim najkomplikovanijim, najkompleksnijim slučajevima. Prosto, to obrazloženje ne mogu nikako da prihvatim, da je rešavanje ma kog prekršaja, pa makar on bio i poreski i devizni i koji god, da je kompleksniji od rešavanja spora u celoj oblasti građanskog prava. Mislim da taj argument jednostavno ne stoji.
Sa druge strane, plašim se, ukoliko se ovakvo rešenje usvoji, da ćemo doći u situaciju da će prekršajni sudovi još sporije raditi, a da će se prekršajni postupci još dodatno odugovlačiti. Nekako mi se čini da kada se pojavi problem ne idemo na pravi način u analizu uzroka tog problema. Zar nije bilo adekvatno i bolje da smo analizirali situaciju koja kaže u kakvim uslovima prekršajne sudije danas rade, koliko predmeta svaki od prekršajnih sudija danas ima, da li su prekršajne sudije i prekršajni sudovi istovetno podjednako opterećeni brojem i kompleksnošću predmeta? U krajnjem slučaju, zašto ne i reći da li je rešenje po kom su u statusnom smislu prekršajne sudije izjednačene sa svim drugim sudijama u Srbiji dalo rešenje?
Ja ovde ne iznosim svoj stav, ja ovde samo govorim o sveobuhvatnom pristupu analizi problema koji je doveo do toga da imamo 46% zastarelost predmeta u prekršajnim sudovima. Izvinite na digresiji, ali moram da kažem da me ovaj slučaj neodoljivo podseća na aferu sa aflatoksinom. Umesto da rešimo problem, mi nivo aflatoksina povećavamo sa 0,05 na 0,5 mikrograma po litru i mislimo da samo na taj način rešili problem. Jednostavno, mislim da se na takav način problem neće rešiti, nego ćemo dodatno imati njegovo povećanje.
Dalje, kada je u pitanju visina predloženih kazni, slažem se sa vama da je to rešenje prepisano iz prethodnog zakona, ali ne slažem se sa vama u tom smislu što smatram da te kazne danas nisu adekvatne kazne, da su te kazne danas nerealno visoke i da one nisu primerene trenutnoj ekonomskoj situaciji. Nije isto bilo kada su ljudi živeli 2005. ili 2006. godine kada je zakon donet. I vi znate da se tada mnogo bolje živelo nego što se živi danas.
Jednostavno, smatram da ovo rešenje nije odgovarajuće u zakonu i da ga je trebalo promeniti. Plašim se da ćemo vrlo brzo doći u situaciju da veliki broj građana neće biti u mogućnosti da plaća novčane kazne i da ćemo tada doći do još većeg problema. Negde sam pročitala da se od ovog zakona očekuje da poveća naplatu novčanih kazni za sto procenata. Ako se ne varam, uspešnost naplate novčanih kazni danas, čini mi se, ne dostiže 20%, a mislim da ste i vi to u uvodnom izlaganju rekli. Ako se svemu tome doda jedan trend koji je prisutan danas, a to je da se broj izrečenih novčanih kazni u velikom procentu zamenjuje kaznom zatvora, onda se plašim da namera predlagača zakona, koja se odnosi na naplatu novčanih kazni, neće biti ispunjena i neće biti ostvarena.
Ako se ne varam, to je podatak koji sam negde našla, od početka godine do početka juna više od 5.000 izrečenih novčanih kazni je zamenjeno zatvorom. Žalosno je to što ću da kažem, ali većina građana zaista doživljava kao lakše da svoju kaznu koja mu je izrečena u novcu provede u nekom zatvoru, gde ima potpuno besplatan smeštaj, gde ima tri redovna obroka i gde ga niko ne prisiljava da razmišlja o tome kako će da plati nešto, a da zna da to nešto ne može da plati nikako.
Ako svemu ovome dodam još jedan podatak da je broj onih koji su bili u zatvoru poslednjih tri godine ili koji su novčanu kaznu preinačili ili zamenili novčanom kaznom ogroman, i ako ih prevedem u broj dana, onda ispada da je u poslednjih nekoliko godina 130.000 dana provedeno u zatvorima. Vi mnogo bolje znate od mene koliko to košta državu. To je jedan milion i 300 hiljada evra, toliko je država finansirala samo boravak lica u zatvorima. Plašim se da će ovakvim rešenjem, odnosno ne menjanjem i ne smanjenjem novčanih kazni, odnosno visine novčanih propisanih kazni, ovaj procenat biti još veći.
Lično mislim da iz ove situacije možemo da izađemo tako što ćemo visinu novčanih kazni primeriti zaista realnoj i pravoj platežnoj moći svakog građanina, nego da se država faktički suočava sa još većim problemom i sa još većim gubitkom. Mislim da nikome ne treba da bude cilj da svrha kažnjavanja siromašne građane dovede bukvalno do ruba njihove egzistencije. Valjda je cilj svrhe kažnjavanja upravo u prevenciji i upravo u uticanju, odnosno prevaspitavanju nesavesnih građana da prekršaje više ne čine.
Kada je u pitanju prekršajni nalog, slažem se sa vama da će on u značajnoj meri da rastereti rad sudova i da će on u značajnoj meri smanjiti broj predmeta o kojima će prekršajni sudovi da raspravljaju, ali ne mogu da opravdam činjenicu da svrha kažnjavanja kod ovih prekršaja, kod kojih se prekršajni postupak pokreće izdavanjem prekršajnog naloga, treba da bude slivanje novca u budžet. Ako to posmatramo u kontekstu povećanja diskrecionih ovlašćenja policije, izražavam bojazan da bi možda platni nalog, koji neodoljivo podseća na mandatnu kaznu, mogao da bude isključivo sredstvo za punjenje budžeta.
Samo ću da primetim kao vozač nešto sa čime sam se u poslednje vreme susrela, a to je da se već danas većina vozača suočava sa jednom učestalom naplatom kazni za prekršaje koje isključivo zavise od slobodne ocene policajca, od njegovih diskrecionih ovlašćenja koja ne moraju da budu potkrepljena određenim faktičkim dokazima.
Evo, navešću samo jedan primer. U poslednje vreme je pojačana i povećana naplata kazni vozačima koji nisu na propisan način zalepili saobraćajnu registraciju u desni ugao vetrobranskog stakla. Znači, ako ste kojim slučajem nakrivo zalepili tu nalepnicu, policajac ima pravo da vam izrekne kaznu od 3.000 dinara. To nije jedini prekršaj.
Imate još jedan prekršaj koji zavisi direktno i isključivo od samovoljnog odlučivanja policajca. Radi se o prekršaju koji kaže da niste poštovali uputstva policajca, nego ste se uključili u saobraćaj mimo njegove dozvole. Za taj prekršaj policajac može čoveku da izrekne kaznu od 15 do 30 hiljada dinara.
Pogledajte sada ovaj treći, koji direktno zavisi samo i isključivo od samovoljnog odlučivanja policajca. On može da vas zaustavi i da kaže – vi ste umorni, niste danas za vožnju i da vam na licu mesta naplate prekršaj od 15 hiljada dinara. Samo mogu da zamislim koliko će procenat učestalosti naplate ovakvih kazni biti povećan onog trenutka kada prekršajni nalog zaživi.
Na kraju, reći ću samo nešto o Predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju. Posle svih problema oko reizbora sudija i tužioca sa kojima smo se mi kao društvo, kao država suočavali i suočili, očekivala sam da se u buduće nećemo sretati ni sa najmanjom sumnjom u ispravnost izbora sudije. To znači da se neodoljivo neka pitanja iz prošlosti nameću i danas možda čak u istovetnom obliku.
Nije nam jasno, ovde smo dobili odluku, da li su primenjeni kriterijumi koji su predviđeni za izbor sudija? Šta je to što ovih 16 kandidata izdvaja od ostalih 432 kandidata koji su se prijavili na konkurs, sem što su kao prvi polaznici Pravosudne akademije za to dobili prednost? Zanima da li su prilikom predlaganja kandidata za sudije poštovani kriterijumi stručnosti i dostojnosti i osposobljenosti za sve kandidate shodno Zakonu o sudijama i da li su oni primenjeni u skladu sa Odlukom o utvrđivanju merila i kriterijuma za izbor? Takođe me zanima da li je Visoki savet sudstva imao priliku da na osnovu tačno utvrđenog broja poena svakog kandidata utvrdi njegov kvalitet, odnosno utvrdi da li je on taj koji treba da se nađe na listi od 16 lica koji se nama danas predlažu za izbor? Da li su predstavnici Visokog saveta sudstva ove kandidate iz Odluke nama predložili isključivo kao protočni bojler na osnovu selekcije koja je već ranije izvršena od strane nekih u Pravosudnoj akademiji?
Plašim se da Zakon o sudijama u svom izvornom obliku nije ni primenjen, već je ovde nekako zapostavljen i da je više od 400 kandidata koji su se javili na konkurs iz nekog potpuno neopravdanog razloga diskvalifikovani.
Takođe mislim da nije dobro što ovaj izbor sudija koji se prvi put biraju prati jedan negativan odijum stručne javnosti, a prvenstveno stručnih sudijskih odnosno tužilačkih pomoćnika. To, naravno, nije dobro za njihovu karijeru, jer nije dobro da karijeru, jednu časnu profesiju krenete na ovakav način. S druge strane moram da kažem i to da izražavam svoju bojazan da će ovaj izbor imati mnogo šire negativne razmere jer me neodoljivo podseća na nastavak jednog lošije ranije sprovedenog reizbora sudija.
Gospodine ministre, juče u raspravi ste rekli da je Zakon o Pravosudnoj akademiji "lex specialis". Ne, on nije "lex specialis". Mi njega nikad nismo doneli kao "lex specialis". Da je "lex specialis" onda bi Visoki savet sudstva imao apsolutno pravo da uradi ovo što je uradi, da da prioritet Zakonu o Pravosudnoj akademiji, a da sa neke strane potpuno stavi sa strane Zakon o sudijama. Tada bi stvar bila potpuno legalna, ali ovako nije. "Lex specialis" Zakon o Pravosudnoj akademiji nije i u tom slučaju smatram da ovaj izbor po kome mi danas raspravljamo neće naići na dobar odgovor i dobar prijem kod stručne javnosti, da će predstavljati još jedan od problema sa kojim ćemo se suočavati u reformi pravosuđa. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, ministre, pred nama je nekoliko tačaka dnevnog reda danas. Jedna od tih tačaka dnevnog reda je i Izbor članova Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, čiji je predlagač predsednik Republike, ali predstavnika predlagača nema.
Dokaz da smo bili u pravu juče je taj što danas makar imamo predstavnika Visokog saveta sudstva ovde, pošto govorimo takođe i o izboru sudija.
Da li je predsednik Republike ozbiljno ovaj predlog podneo ili nije, mi to ne možemo da znamo. Nikoga ovde nisu poslali kao predlagača. Da li to znači da povlače predlog, s obzirom da nikog nema da obrazloži taj predlog? To možemo samo da nagađamo.
Danas na dnevnom redu nam je i Zakon o prekršajima. Moram da kažem da je dobro što je Ministarstvo nastavilo koncept reforme pravosuđa koju je postavila prethodna Vlada i što ovaj zakon o prekršajima apsolutno podržava ono što je rađeno u reformi i prekršajnog zakonodavstva i pravosuđa uopšte od 2008. godine.
Godine 2008. doneti su Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova i uvedeni su prekršajni sudovi umesto organa uprave. Mislim da je to rešenje dobro i ovaj zakon podržava jednu takvu odluku. Mnogo je bolje i prosto neophodno da nezavisni organi, kao što su sudovi, dakle, prekršajni sud odlučuje o kaznama prema građanima, a ne da to rade organi uprave, kao što je to bilo ranije, dok u ovoj oblasti reformu nismo napravili. Drago mi je da je to zaživelo u praksi, kao što mi je drago da je zaživela u praksi i funkcija Pravosudne akademije, koju smo takođe ustanovili u prošlom mandatu, kao što i privatni izvršitelji rade, a nadam se da će i notari, koje smo uveli zakonom u prethodnom mandatu, zaživeti u praksi i početi da rade.
Ovaj zakon ima neka solidna rešenja, ali, takođe, imamo na ovaj zakon i velike primedbe. Te primedbe mogu da budu otklonjene, ukoliko prihvatite amandmane koje je podnela poslanička grupa DS, a i druge poslaničke grupe opozicije, koliko čujem iz ovih rasprava, su podnele slične amandmane.
Mislim da je važno i zato molim sve kolege poslanike da pročitaju amandmane i drugih poslaničkih grupa i da je važno da pokušamo ovaj tekst zakona da poboljšamo. Ako amandmani budu prihvaćeni, građani će dobiti dobar zakon. Ukoliko ne budu prihvaćeni, mislim da ćemo se suočiti sa krupnim nedostacima u zakonu.
Prvo ću govoriti o nekim stvarima koje su dobra rešenja u ovom zakonu, a koja mislim da nisu ovde bila dovoljno objašnjena, prevashodno zbog građana. Šta je to što građane može da očekuje donošenjem novog zakona? Svi smo svedoci toga da su mnogi prekršajni postupci zastarevali zato što su građani izbegavali da prime poziv od strane prekršajnog suda ili su izbegavali da prime određene podneske.
Sada je ovim zakonom dostavljanje rešeno na jedan bolji način, ali mislim da smo dužni da građanima kažemo kako će se to dostavljanje ubuduće vršiti, odnosno da oni znaju. Na kraju krajeva, mi zakone donosimo zbog građana i nije dovoljno samo da stručno raspravljamo o određenoj temi, već i da njima približimo šta su nova zakonska rešenja.
Ubuduće, dostavljanje će biti moguće građanima na kuću, dakle, u njihove stanove. Oni mogu da prime poziv lično, to je bilo i ranije, ali mogu primiti i članovi njihovih porodičnih domaćinstava, ukoliko su punoletni. Ukoliko neko odbije prijem, moguće je da mu se taj poziv pribije na vrata i to će se smatrati urednom dostavom. Takođe, moguće je sada i u prekršajnom postupku da se uručuju pozivi na radno mesto, dakle, može da vam dođe pozivar ili neka druga služba koju sada prekršajni sudovi mogu da angažuju ili preko pošte da dobijete poziv na vaše radno mesto, u vašu kancelariju, i taj poziv će se smatrati da je uredno dostavljen. Postoji još jedna novina, a to je elektronska dostava, u specifičnim slučajevima koji će biti predviđeni zakonom. Sve ovo nam govori da ćemo uvođenjem ovakvog instituta, promenom instituta dostavljanja, imati efikasniji prekršajni postupak i manje mogućnosti za zastarevanje u prekršajnom postupku.
S druge strane, donet je jedan novi institut, to je prekršajni nalog. Mislim da smo dužni da i o tome kažemo nešto više. Prekršajni nalog podrazumeva da fiksna kazna, koja je određena za određeni prekršaj, može da se plati u roku od osam dana i ukoliko se plati u roku od osam dana, plaća se polovina kazne. Ako ne platite u roku od osam dana, već probijete taj rok, bićete dužni da platite celu kaznu. Naravno, ukoliko neko od građana smatra da uopšte nije učinio prekršaj, on može da se obrati prekršajnom sudu sa tim prekršajnim nalogom, nalogom za plaćanje, i da pokrene postupak pred sudom, gde će dokazivati da on, u stvari, nije učinio taj prekršaj.
Ono što je dobro kod ovog instituta, to je da ćemo imati mnogo manje slučajeva pred sudom. Dakle, najlakši prekršaji za koje postoji fiksno određena kazna će se završavati pre suda, izbeći ćemo skupo suđenje. Na taj način imaćemo manji broj predmeta pred prekršajnim sudom i moći će prekršajni sud efikasnije i brže da radi. Za sada, koliko vidimo iz statistike, savladava se priliv predmeta od strane prekršajnog suda i malo preko priliva. Smanjuje se u 2012. godini broj starih predmeta, ali na ovaj način, očekujem da će se taj broj predmeta još više smanjiti.
Naravno, moram da upozorim sve one koji donose prekršajne kazne, da te kazne ne mogu biti velike. Šta to znači? Mi se nalazimo u ekonomskoj krizi i ukoliko imate velike prekršajne kazne, pa i ovu koja može putem prekršajnog naloga da se plati samo polovina, ako je ta kazna ogromna, veliki broj građana neće moći da plati ni polovinu kazne. Onda ćemo imati diskriminaciju, što znači da oni koji imaju para, oni plate polovinu, a ovi koji nemaju para da plate ni tu polovinu, oni moraju da plate celu kaznu.
Apelujem na sve one koji donose visinu fiksne kazne, da ta fiksna kazna ne treba da bude veća od 5.000, 6.000, 7.000 dinara. Onda ima smisla platiti polovinu kazne koja je 3.000, 4.000 dinara, ali ako je kazna 50.000 dinara, pa nema niko para da plati 25.000 dinara, a taj koji nema, njemu će doći za 15 dana 50.000 dinara. Molim vas da o tome raspravljate i komunicirate i kada budete objašnjavali ova nova rešenja zakonska i, naravno, u komunikaciji sa onima koji donose kazne.
Pored ovih dobrih stvari, postoje dve velike primedbe koje smo mi kroz amandmane izrazili. Prva velika primedba na ovaj zakon je promena rokova zastarelosti. Mislim da je potpuno neodgovorno i potpuno neosnovano da mi produžavamo rokove za zastarelost i pokretanja prekršajnog postupka i uopšte vođenja i trajanja prekršajnog postupka. Ako organ koji pokreće prekršajni postupak nije u stanju da za godinu dana odluči da li će za prelazak na crveno svetlo da pokrene prekršajni postupak protiv nekog građanina, onda ne treba ni da ga pokreće. Dakle, rok u ovoj zemlji, od kada znamo svi za prekršaje u ovoj zemlji, je bio godinu dana za pokretanje, dve godine je apsolutna zastarelost, dakle, posle dve godine ne može više da se vodi postupak.
Ljudi, da li je dovoljno dve godine da nekoga osudite za prekršaj? Mislim da je više nego dovoljno. Mi ne možemo da povlađujemo nekome ko je neefikasan i ne možemo da povlađujemo nekome ko je nesposoban. Ako su naši organi nesposobni da pokrenu postupak i prekršajni sud nesposoban da za dve godine sprovede postupak, dajte onda da menjamo ceo koncept. Šta će nam sud koji vas osuđuje posle četiri godine za prelazak na crveno svetlo? Znači, ne radi se o krivičnim delima, radi se o najlakšim prestupima za građane, dakle, to su prekršaji i za dve godine taj postupak i te kako bi morao da može da se završi.
S jedne strane smo pričali o efikasnosti. Razlog za produžavanje zastarelosti koji se navodi u obrazloženju je taj što ne mogu da stignu sudovi, pa zastari prilikom izvršenja kazne. Ako smo doneli neke nove institute koji će da ubrzaju prekršajni postupak, onda tek nema razloga i tvrdimo da će ovaj zakon da dovede do efikasnijeg procesa. Tek onda nema razloga da produžavamo zastarelost.
Moj utisak je da ako produžimo na četiri godine, imaćemo situaciju u kojoj prekršajni sudovi razvlače predmete onako kako su možda nekada navikli da rade, pre nego što su bili sud, jer su bili organi uprave. Nemojte to da dozvolimo.
Apelujem na sve kolege, znači, video sam, iz opozicionih poslaničkih klupa svi imaju slične amandmane. Apelujem i na kolege koje se nalaze u vladajućoj većini da prihvatimo amandmane i da vratimo rokove – jedna godina i apsolutna zastara - dve godine.
Za specifične slučajeve, u redu. Posebnim zakonom se može propisati vreme za zastarelost. Ne treba da bude ni to do pet godina, kao što ste stavili. Bolje je možda da bude do tri godine. Imate i takve amandmane od nekih poslaničkih grupa. Razmislite da to usvojimo. Ako želimo efikasno sudstvo, taj pritisak da predmet mora da se završi za dve godine je najefikasnije sredstvo da sud stvarno radi što bolje može i što efikasnije može.
Druga velika zamerka se odnosi na postupak u odnosu na maloletne učinioce krivičnih dela. Veliki broj amandmana smo dali u ovom delu. Mislim da tvorci zakona nisu razmišljali o posebnosti maloletnika, i mislim da nisu razmišljali o posledicama maloletničkog zatvora, kada su predvideli kaznu maloletničkog zatvora. Mislim, da je kazna maloletničkog zatvora apsolutno neprihvatljiva u prekršajnom postupku. Maloletnički zatvor se izriče za najteža krivična dela, koja učine maloletnici. To može biti ubistvo, može biti teško ubistvo. Ne treba da postoji maloletnički zatvor za prekršaje. S druge strane, efekat zatvora, oni negativni efekti zatvora, pogotovu kod maloletnika dovešće do toga da imamo mnogo veći povrat u činjenju krivičnih dela.
Postoje dva vrlo konkretna razloga zašto u našem sistemu je to potpuno neprimenljivo. Prvi razlog je što mi nemamo posebno odeljenje u prekršajnom sudu, koja su prošla posebnu obuku da sude uopšte maloletnicima. Mi to imamo kada su u pitanju krivična, za prekršaj još uvek nemamo. Nemojte da dozvolimo da neko ko nije prošao posebnu obuku, odlučuje o tome da maloletnika može da stavi u zatvor.
Druga stvar, maloletnici po svim međunarodnim konvencijama moraju da izdržavaju kaznu isključivo u zatvoru za maloletnike. Takav zatvor u Srbiji ne postoji. Postoji Zavod za maloletnike u Valjevu. Trenutno u Va ljevu ima 30 lica koja su osuđena kao maloletnici, od toga je jedan sada maloletnik, a svi drugi su u međuvremenu postali punoletni. Osuđeni su za najteža krivična dela i pored njih postoji preko sto punoletnih, koji su i osuđeni kao punoletni, jer mi nemamo ustanovu gde može da se izdržava maloletnički zatvor samo sa maloletnicima.
Razmislite još jednom, da li je normalno, da li je dobro, da neko maloletno lice osuđeno za prekršaj bude sa onim osuđenima za krivično delo ubistva i teškog ubistva, jer sedi sa njim u zatvoru. Dakle, to je neprihvatljivo.
Uneli smo kao predlog i to da ne možete izricati novčanu kaznu maloletniku koji je nezaposlen, nema od čega da plati, i neće platiti, i nema svrhe, on je nezaposlen, on para nema. Dakle, ukoliko su zaposleni u redu, ako nisu zaposleni ne mogu, prosto da izvrše tu kaznu, mislim da je to besmisleno.
Postoji jedna, mislim greška u zakonu, a to je gde piše opravdano da je postupak protiv maloletnika tajan, a sa druge strane imate javno izricanje presude. Dakle, to bi moralo da se promeni, ne možete javno izreći presudu prema maloletniku. Postoji još nekoliko stvari koje smo predložili amandmanima da se izmeni, o tome ćemo govoriti kada budemo govorili o amandmanima.
Što se tiče druge teme, izbor sudija, moram da izrazim zadovoljstvo što je zaživela u praksi Pravosudna akademija, i što lica koja se predlažu od strane Visokog saveta sudstva, jesu lica koja su prošla Pravosudnu akademiju, čini mi se njih četrnaest od šesnaest, pretpostavljam da nije bilo više onih koji su prošli Pravosudnu akademiju kada nije ispunjen broj, nemamo to doduše objašnjeno, kao što su neke moje kolege rekle. Dobra je stvar da Pravosudna akademija radi, dobra je stvar da polaznici Pravosudne akademije se uključuju u sistem pravosuđa. Mislim, da su i tužioci, uglavnom svi kandidati prošli Pravosudnu akademiju. To je dobro, i to predstavlja neku garanciju da je provereno njihovo znanje, njihova stručnost, njihova osposobljenost za bavljenje najodgovornijim poslom u okviru pravosuđa. Dakle, Pravosudna akademija ima svoju funkciju. Mislim da to jeste najbolja praksa koja postoji u Evropskoj uniji, a to je da u tom sistemu izbora sudija, Pravosudna akademija ima jednu važnu ulogu.
Ono što, naravno, kada govorimo o sudijama mene brine, a to je što vi nemate nikakav odgovor na novonastalu situaciju u proteklih godinu dana. Mi smo svi svedoci da je Ustavni sud vratio 580 sudija, koji pre godinu dana nisu prošli izbor, za koje je Visoki savet sudstva smatrao da su nedostojni ili nestručni. Oni su svi sada vraćeni, bez ikakvih kriterijuma i čak nije ispoštovano ni ono iz obrazloženja Odluke Ustavnog suda, da bi trebalo na neki način preispitati da li oni stvarno svi zaslužuju da budu u pravosudnom sistemu, ili ne. Dakle, to nas dovodi do toga da i oni koji su možda osuđivani za neka krivična dela, ili se vode neki postupci protiv njih, da su svi oni sudije.
Odgovore na ta pitanja morate da date. Godinu dana je prošlo od kako su oni vraćeni, godinu dana je prošlo od kako ste vi u Ministarstvu pravde, o tome se ćuti. Zašto se ćuti, ne znam? Da li zbog politike, da li zbog toga što su u izbornim kampanja mnogi od njih govorili, ili ste vi govorili da su se učlanili u SNS, ne znam, ali znam da imamo trećinu sudija više, nego što smo imali. Dakle, izabrano je bilo 1.800, ako ne znamo sudije za prekršaje, sada je vraćeno 580, a ne vidim da imamo manji broj starih predmeta, ne vidim da imamo efikasnije suđenje. Moj utisak je da je parnica u 2013. godini sporija, nego što je bila u 2012. godini.
Šta rade ti ljudi? Rade ili ne rade? Preuzimaju predmete, ili ne preuzimaju predmete? Da li je moguće kada na 1.800 dodate 600, da se ništa ne promeni? Znači, pričalo se o tome da nije dovoljan broj sudija, da bi trebalo povećati broj. Evo, povećali smo broj i ništa se promenilo nije. Dakle, šta ti ljudi rade i na koji način ćete da utvrdite koji od njih treba da ostanu u pravosuđu, a koji ne treba? To su odgovori koje morate da nam date.
Poslednja tema, izbor kandidata za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Nemamo predstavnika predlagača, kao što sam rekao, imamo biografiju kandidata. U novinama je svašta pisalo o tom kandidatu. Ono što ja mogu da kažem, to je da imam utisak da se nezavisne institucije politizuju. Ne znam da li je ta gospođa koja je predložena član političke stranke, mislim da nije, nigde nisam video podatak da jeste, ali ono što piše na sajtu opštine Čukarica, to je da je ona zamenik predsednika Opštinske izborne komisije, na predlog Srpske napredne stranke.
Dakle, inače kada se biraju članovi opštinskih izbornih komisija, mora da se zna na čiji su predlog izabrani i pored njihovog imena mora da stoji ime partije, da bi se znalo da li neka partija ima većinu, ili nema većinu među članovima opštinske izborne komisije.
Dakle, mi nekoga koga je Srpska napredna stranka delegirala u izbornu komisiju, to je neko ko je nadležan za sprovođenje izbora, sada predlažete u Odbor Agencija za borbu protiv korupcije koja treba da čita i odlučuje o izveštajima sa izbora, dakle, finansijskim izveštajima o finansiranju kampanje. Mislim da to ozbiljno predstavlja sukob interesa i mislim da to narušava kredibilitet jednog nezavisnog tela. Povedite računa o tome jer moj utisak je da će se postepeno u sve nezavisne organe i vlasti i nezavisne organe inače ubacivati ljudi koji su stranački obojeni, a mislim da je to korak unazad u svim reformama koje smo sproveli proteklih godina. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, replika u ime SNS.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogao bih da prihvatim da to što je sada rečeno, rečeno iz neke druge političke stranke, ali iz DS ne mogu da prihvatim.       
Evo, kako su birani tužioci i sudije na teritoriji Višeg suda u Požarevcu, odnosno Osnovnog suda u Požarevcu i po čitavom ostatku osnovnih sudova u Braničevskom okrugu. Mislim da je to ipak samo Osnovni sud u Požarevcu. Sedela su tri mangupa. Jedan je predsednik Okružnog odbora DS, inače advokat koji je zamrzao svoj status advokata, drugi je advokat i to aktivan, a treći je advokat i predsednik Višeg suda u pokušaju i svi iz DS, pa su uhvatili spisak u jednom restoranu koji se u Požarevcu po žargonu zove "Kod Pere Napoleona" i uz lagan razgovor precrtavali, dopisivali, imenovali i postavljali sudije. Tako je to bilo gospodo dok ste vi bili na vlasti.
Kada su u pitanju kandidati koje predlaže predsednik Republike. Nisam video Borisa Tadića kada je predlagao guvernera NBS, gospodina Šoškića. Nisam video ni kada je predlagao druge kandidate za druge funkcije koje predlaže po Ustavu predsednik Republike Srbije ili na osnovu zakona. I o politizaciji nemojte samo vi da govorite. Znači, svako drugi ima pravo. Prihvatamo i to, da kada je u pitanju politička funkcija neko može da bude i član političke stranke, ali radna tela za sprovođenje lokalnih izbora nikako ne mogu da budu političke funkcije. Vi to jako dobro znate.

Hvala.
Nenad Konstantinović, replika.

Kolega Arsiću, to što vi pričate ne znam odakle znate.
Ono što bi morali da znate, to je da sudije ne mogu da budu članovi političkih stranaka i nisu bili članovi političkih stranaka. Tako da je nemoguće u vašoj priči to da je neki sudija član DS-a u pokušaju, ne znam kakav predsednik itd. Dakle, to prosto ne može da bude istina. Pa vas molim da se suzdržite od toga da obmanjujete građane.
Što se tiče toga da li su u organima za sprovođenje izbora članovi, nisu članovi, mogu da budu i članovi partija, ne moraju da budu članovi partija, ali svi su predloženi u ime neke političke partije i od strane neke političke partije, a ova gospođa je predložena od strane SNS-a, što znači da ima očigledno neki kontakt i vezu sa SNS. Ne treba zbog toga da bude u Agenciji za borbu protiv korupcije.

Hvala.
Veroljub Arsić, replika.

Neću mnogo da govorim sada, možda par rečenica. Ako je sve to tačno što vi kažete, onda mi objasnite kako advokat sa 61 navršenom godinom života odjednom postaje sudija Višeg suda u Požarevcu? Pa je baš toliko stručan? Pa niko drugi nije ispunio uslove, nego je on ispunio uslove?
Otpuštali ste druge sudije, a postavljali sudije iz advokature.
Nemojte da kažete da za taj podatak niste znali, birala ga je Skupština Srbije ovde. Samo je napravio jednu grešku, nije mogao da ostvari svoju ambiciju da bude predsednik Višeg suda u Požarevcu, zato što mu sudijska funkcija još nije bila stalna. Toliko o tome koliko je stručan. Nije ni znao kako se postaje predsednik Višeg suda.