Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Andrić. Izvolite.

Poštovani predsedniče, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ispred nas nalazi se zakon o prekršajima, za koji bih mogao da kažem da je prilično obogaćen. U njemu su sadržani neki novi instituti za koje smatram da su generalno dobri i ukoliko se usvoji par amandmana, koje je između ostalog podnela i poslanička grupa LSV, smatram da ćemo naposletku dobiti jedan dobar zakon o prekršajima.
S obzirom na to da je zakon prilično obiman, a da je vremena malo, ja ću se osvrnuti samo na par detalja koji su se meni učinili interesantni, kako pravno, tako i politički, pa bih pre svega krenuo od odredbi koje se tiču odgovornosti za prekršaj u kojima se navodi da su za prekršaj odgovorna fizička lica, pravna lica, odgovorna lica u pravnom licu i preduzetnici, a da za prekršaj ne mogu biti odgovorni Republika Srbija, teritorijalna autonomija i jedinice lokalne samouprave, što je i logično.
Moje pitanje bi bilo čisto terminološke prirode, a odnosi se na teritorijalne autonomije, pošto, koliko sam ja upoznat, u Republici Srbiji postoje dve teritorijalne autonomije - AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija i s obzirom da se po sporazumu, koliko sam upoznat, koji je Republika Srbija potpisala, propisi Republike Srbije ne primenjuju na teritoriji AP Kosovo i Metohija, ostaje nam AP Vojvodina. Te bi stoga moje pitanje bilo – iz kojeg razloga u zakonu nije precizirano da se radi o AP Vojvodini, ili možda imate nameru da osnivate neku drugu teritorijalnu autonomiju, pa da nas o tome upoznate. Toliko o tom delu.
Kao novu oblast uočio sam da uvodite prekršajnu odgovornost pravnih lica za šta smatram da je dobro, ali kao osnov za uvođenje navodite da bi se putem ovih izmena onemogućilo da se u izmenama statusa pravnih lica onemogući da izbegnu prekršajnu odgovornost. Mislim da, koliko sam se barem susretao u praksi, pravna lica koja uđu u prekršajnu odgovornost sa novčanim kaznama koje su najčešće u prilično velikim iznosima opredeljene, najčešće prestaju da postoje kroz postupak stečaja i likvidacije, tako da su statusne promene manje verovatne. S obzirom na to da nova pravna lica mogu da se osnuju za svega par hiljada dinara, smatram da je interes učinilaca prekršaja da pravno lice prestane da postoji pošto je jeftinije osnovati novo. U svakom slučaju je dobro da ove odredbe u zakonu postoje.
Takođe bih se osvrnuo i na odredbe gde se teret dokazivanja obeležja prekršaja i odgovornosti prenosi na podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, a više ne predstavlja obavezu suda, što je nekako i logično rešenje sledstveno novom ZKP. Međutim, smatram da je trebalo imati u vidu i samu prirodu prekršaja kao dela koja predstavljaju manji stepen društvene opasnosti od krivičnih dela, pa je sledstveno tome po mom mišljenju bilo potrebno analizirati zainteresovanost podnosilaca zahteva da u prekršajnom postupku učestvuju aktivno, s obzirom na iskustva iz praske, gde se neretko događa da se u samim prekršajnim postupcima podnosioci zahteva ni ne pojavljuju, ili se pojave nakon višestrukog pozivanja od strane suda. Tako da, smatram da je s obzirom na društvenu opasnost koju prekršaj sa sobom nosi, bez obzira što najveći broj građana Srbije najčešće učestvuje u prekršajnim postupcima, mislim da je trebalo imati ovo u vidu i možda biti malo obazriv prilikom donošenja ovakve vrste rešenja, gde podnosioci zahteva treba aktivno da učestvuju u prekršajnim postupcima, pošto praksa nije pokazala da se to i događa.
Ovo smatram iz razloga što je najčešće problematično za podnosioce zahteva, da podnesu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji je pravno utemeljen. Tako se dovodi u pitanje uopšte i mogućnost njegovog procesuiranja kroz sam postupak i na taj način smatram da ugrožavamo efikasnost u vođenju ovih postupaka, naravno i stručnost od strane pojedinih podnosilaca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.
Sledstveno ovome nadovezao bih se i na odredbe o zastarelosti. Smatram da je dobro da je definisana zastarelost vođenja postupka i izvršenja krivične sankcije, što u postojećem zakonskom rešenju nije bio slučaj. Ovde je to mnogo preciznije definisano i to je u redu. ali, po mom mišljenju, neosnovano ste produžili rok zastarelosti na dve, odnosno četiri godine kada se radi o apsolutnoj zastarelosti, pošto smatram da to može da dovode do inertnosti kako podnosilaca zahteva, za rokove podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka, a i samih sudova koji te postupke vode, jer će biti prilično lagodni po pitanju vremena u kojem postupak treba da se započne i okonča. Mislim da će se sama svrha prekršajnih sankcija u tom smislu razvodniti i postupci će trajati neosnovano dugo. Smatram da je trebalo više usmeriti pažnju na odgovornost samih podnosilaca zahteva uz skraćivanje roka za podnošenje zahteva i možda poradi na nekoj disciplinskoj odgovornosti onih koji neosnovano prolongiraju kako podnošenja zahteva, tako i sam tok prekršajnog postupka, gde mislim na podnosioce sa jedne strane i na prekršajne sudije sa druge strane.
U ovom novom zakonskom rešenju uvodi se novi institut. Radi se o prekršajnom nalogu, kojim je omogućeno da učinilac prekršaja uplati polovinu kazne koja je propisana u fiksnom iznosu, čime će se povećati efekat naplate, kako navodite, i na ovaj način se smanjuje mogućnost korupcije policijskih i inspekcijskih organa.
Svakako sam mišljenja da je ovaj nalog dobro rešenje. Međutim, smatram da je malo nesrećno obrazložen razlog za njegovo uvođenje, pošto stepen korupcije kako policijskih službenika, tako i inspekcijskih organa, po mom mišljenju, na ovaj način ne može da se smanji, nego može da se smanji povećanjem zarada policijskih službenika i inspektora. U suprotnom, ukoliko kazna nije opredeljenja u fiksnom iznosu, navodite da tu postoji obaveza podnošenja zahteva, odnosno potreba individualizacije prekršajne sankcije, ukoliko se radi o nekim drugim vrstama prekršaja, odnosno prekršajnih sankcija.
Naime, rekao bih da je individualizacija bitna za svaki prekršaj, kako za onaj gde je kazna određena u fiksnom iznosu, tako i za onaj gde postoji raspon određivanja kazne, odnosno gde je određena druga prekršajna sankcija i smatram da će učinioci prekršaja kojima se na osnovu prekršajnog naloga opredeljuje prekršajna sankcija takođe imate interes da ne budu zavedeni u evidenciju prekršajnih sankcija i izdatih prekršajnih naloga koje navodite, pošto je, naravno, za neki budući prekršaj koji mogu da učine to svakako jedan od osnova za opredeljivanje individualizacije, odnosno izbora vrste i mere prekršajne kazne koja će im biti izrečena u nekom narednom postupku.
Iz tog razloga, smatram da je svakako, pre svega, neophodno učiniti nezavisnim policijske i inspekcijske organe i na taj način im povećati zarade i na taj način ih učiniti nezavisnim, a takođe, isto to mislim i za sudije i za tužioce.
Takođe, vidim da posebno ističete preciznije uređenje mere rada u javnom interesu. Ono što moramo da napomenemo jeste svrha ove mere. Neretko je u praksi da se upravo ova mera koristi kao zamena za novčanu kaznu, što je svakako dobro rešenje, imajući u vidu ekonomski položaj građana Srbije, koji je veoma loš.
Nadam se da namera nije bila kompenzacija zamene novčanih kazni sa kaznom, odnosno merom rada u javnom interesu, iz razloga što je upravo ekonomska situacija građana Srbije gorući problem. Nadam se da nije to bio razlog da uvodite ovu vrstu mere, da bi se onda neko ko učini neki prekršaj, pa nije u mogućnosti, pošto nema posao da plati novčanu kaznu, njemu dala mogućnost da za državu uradi nešto besplatno, odnosno za lokalnu samoupravu, kako je naveo kolega i kako je to zakonskim rešenjem opredeljeno. Mislim da postoji drugi način da građani imaju mogućnost da plate novčane kazne, a to je da imaju mogućnost da se zaposle. Nadam se da će se ova Vlada baviti malo i tim pitanjem, pošto je već vreme. Prošlo je više od godinu dana, a po tom pitanju ništa nije urađeno.
Na posletku bih se svakako osvrnuo na odredbe o maloletnicima. Smatram da je dobro što su one na ovaj malo opširniji način rešene, nego što je to ranije bio slučaj. Ono što bi bila zamerka, koja je možda sitna, ali po mom mišljenju bi bilo dobro da su ove odredbe objedinjene u jednoj glavi, a ne da su u dve glave, pošto su u glavi 6. navedene odredbe o maloletnicima, odnosno njihovom položaj u prekršajnom postupku, a zatim je u glavi 23. uređen postupak prema maloletnicima. Lično sam mišljenja da bi bilo bolje da je sve to u jednoj glavi, da su objedinjene te odredbe o maloletnicima, ali suštinski je sve to dobro.
Ono što takođe smatram, mislim da je neko od kolega i podneo amandman po pitanju nečega sličnoga, jeste maloletnički zatvor, za šta smatram da u prekršajnom postupku to predstavlja jednu prilično strogu sankciju prema maloletniku, ali dobro.
Na posletku bih se samo osvrnuo i rekao bih da će poslanička grupa LSV verovatno glasati za ovaj zakon, što će takođe biti opredeljeno time da li ćete usvojiti amandman na član 94. koji smo mi podneli. Koliko sam juče čuo, na isti član amandman je podnela i poslanička grupa SVM. Radi se o tome da je sudu data mogućnost da sam opredeljuje da li će se u postupku primenjivati jezik nacionalne manjine, odnosno jezik koji je u upotrebi na određenoj teritoriji ili ne.
Smatram da je to veoma široko ovlašćenje za sud. To je pravo koje je ustanovljeno i Ustavom. Mislim da ne treba uopšte da bude kalkulacija oko toga da li će ovo pravo moći da se primenjuje ili ne. Ne znam ko je konkretno učestvovao u pisanju ovog zakona, ali svakako je nama u Vojvodini, gde je u službenoj upotrebi šest jezika, ovo dosta značajno polje. Mislimo da bi trebalo da bude precizno uređeno, bez mogućnosti različitih tumačenja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Uvaženi ministre, načelniče, izborni članovi DVT, svoje izlaganje ću možda početi malo neuobičajeno. Naime, ima već 659 godina od kako je usvojen Zakonik cara Dušana, koji je u našoj zemlji poznatiji kao Dušanov zakonik. Za one koji to ne znaju, taj zakonik usvojen je 21. maja na Saboru u Skoplju 1349. godine. Taj zakonik je, opet za one koji to ne znaju, dopunjen pet godina kasnije na Saboru u Seru. Za one koji ne znaju gde je Ser, to je područje današnje severne Grčke. Tačne koordinate vam ne mogu dati, ali recimo da se nalazi nekih stotinak kilometara severno od Svete Gore. Za one koji vole da putuju na Tasos, kad stignu do Tasosa treba da znaju da su prošli upravo kroz Ser.
Isto, čini mi se, toliko godina je prošlo u svom našem pravnom neznanju. Naime, zapravo jedini pravnik s naših prostora koji je shvatio šta je to pravo, a šta to pravo nije, bio je Valtazar Bogišić, koji je savremenik još jednog pravnog velikana, Teodora Taranovskog. Ako me pitate ko je Teodor Taranovski, to je onaj isti čovek zahvaljujući kome i ono malo što neki znaju o Dušanovom zakoniku, znaju upravo zahvaljujući njemu.
Ako me pitate šta je to zajedničko između Valtazara i Teodora, jednog Srbina koji je bio profesor prava u Rusiji i jednog Rusa koji je bio profesor prava u Srbiji, svakako je zajedničko da s obzirom da su proveli zasigurno i jedan i drugi nešto vremena na istoku, nešto vremena na zapadu, činjenica je da su bili i pristalice jedne iste škole. Ako me pitate koja je to škola, Fridriha Savinjija. Ko je taj Fridrih Savinji? Recimo, danas da je živ, prvo što bi uradio, ukinuo bi kopaoničku školu prirodnog prava. Ko se sa njim ne bi složio? Ne bi se složio, recimo, Žan Žak Ruso. Ko bi se sa njim složio i odmah stavio katanac na istu tu školu, obožavanu kopaoničku školu? Recimo Maks Veber. Zamislite, gle čuda, i Vlatazar Bogišić i Teodor Taranovski i Maks Veber su shvatili da pravo ima svoju istoriju, pa zapravo čak i da priroda ima svoju istoriju. Mi to ne shvatamo.
Lepo je biti član prirodno-pravne škole, jer u toj školi prava padaju sa neba. Ali, kada se govori o istorijsko-pravnoj školi, to je malo teže. Tu moraju da se zasuču rukavi, mora istorija dobro da se prouči, pa onda da se pišu neki zakoni. To samo pokazuje, nažalost, da u našem pravnom sistemu postoji mnogo više pravnih lenština nego pravnih radilica.
Možete me pitati kakve sve ovo veze ima sa Predlogom zakona o prekršajima. Ima, naravno, uvek ima. Oni koji traže, uvek mogu da nađu neku vezu. Zapravo, nije samo jezik ono što se prenosi vekovima sa kolena na koleno. Prenose se pravila, prenose se, ako hoćete, i čitavi pravni sistemi. Ne pere čovek kosu i ne tušira se zato što je to propisano pravilnikom o fitosanitarnoj zaštiti, nego zato što se to uobičajilo, ali nekim drugim putem. Daću i definiciju običajnog prava.
Naime, da bi doputovali do ovog predloga zakona o prekršajnom postupku i time do glavnog problema koji se zove propast srpskog pravosuđa, moramo da putujemo preko Dušanovog zakonika. Nije Dušanov zakonik toliko poznat, tako velik zato što ga je tamo napisao naš neki vladar. Pisali su i drugi vladari neke druge zakone, ali znate li čije ime oni nose?
Poznat je taj Dušanov zakonik i upravo iz jednog razloga, zato što ga je Srbija primenjivala sama od sebe, to ću opet ponoviti, sama od sebe. Primenjivala ga je za života cara Dušana, posle njegove smrti. Primenjivao se taj isti Dušanov zakonik i za vreme Mrnjavčevića i za vreme Kosovske bitke. Kladim se da mnogi ne znaju da se taj isti zakon primenjivao i za vreme Turaka. Primenjivao se i u 18. veku, sa početkom 19. veka itd. Za svo to vreme primene Dušanovog zakonika, Srbija ga je primenjivala doduše više kao običaje. Ali, ono što je paradoks, jeste da ga je primenjivala mnogo doslednije nego što mi danas primenjujemo bilo koji zakon koji u ovom parlamentu izglasamo.
Ako me pitate sada zašto ga je primenjivala posle njegove smrti, kada niko nije imao obavezu da nas na tako nešto natera? Otkriću vam i tu tajnu, jer tu dolazimo do glavnog problema koji sam vam već rekla, a zove se propast srpskog pravosuđa, i time i do Zakona o prekršajnom postupku.
Mogu da se osvrnem na jednu činjenicu. Naime, poštovala je Srbija taj isti zakon cara Dušana, zato što je Dušan odmah po svom krunisanju 1346. godine naredio pripremu tog zakona. Ono što ću posebno naglasiti, taj zakon pripreman je, pazite, četiri godine. Znači, pripreman je četiri godine, a onda je devet godina trajao rad na njegovom usavršavanju. Dakle, taj zakon u potpunosti je završen tek nakon 13 godina rada i zamislite još jednu činjenicu – broji 201 član.
Zašto sam sve ovo rekla? Zato što mi danas pred sobom imamo Zakon o prekršajima koji broji 343 člana, obimniji je od Dušanovog a rađen dosta kraće. Naravno, kada neki zakon uđe u skupštinsku proceduru pa, mogu reći, onako na prečac, a sa dobrom namerom da uredi prekršajni postupak, mislim da to i nije baš najbolje rešenje.
Naravno, posle već pomenutog cara Dušana, Teodora, Fridriha, kako god hoćete, moram napomenuti i Mihajla Konstantinovića, onog istog tvorca čuvenog Zakona o obligacionim odnosima, koji je i danas na pravnoj snazi i koji i danas primenjujemo. Svi su oni shvatili sve ovo što sam već napomenula.
Možda će neko reći da su ovo prejake reči za jedan zakon o prekršajnom postupku. Ja ne smatram tako. Objasniću vam i zašto ne smatram tako. Zato što smatram da Zakon o prekršajnom postupku, pored Zakona o opštem upravnom postupku jesu, zapravo, zakoni na kojima treba da počiva jedna država.
Ako me pitate - zašto? Evo odmah i odgovora. Prvo zato što država i mi kao društvo treba da funkcionišemo na tri sistemska pravna nivoa. Ako me pitate - koji je prvi? Zasigurno je prvi Zakon o opštem upravnom postupku jer on, naravno, reguliše ponašanje administracije. Drugi nivo jeste upravo pomenuti Zakon o prekršajnom postupku. On sankcioniše ponašanje svih onih drugih povodom funkcionisanja države. Treći nivo jeste, naravno, Zakon o krivičnom postupku, koji sankcioniše ona najteža ponašanja. Dakle, svako ono ponašanje koje nije krivično delo, a kojim se sistem funkcionisanja našeg naroda i našeg društva, ukoliko hoćete, i našeg pravnog sistema ugrožava, onda to jeste prekršaj. Baš iz tih razloga, sistem utvrđivanja prekršajne odgovornosti, kao i čitav sistem izvršenja prekršajnih sankcija mora da bude apsolutno besprekoran.
Ovaj zakon da bi ostvario svoju bukvalnu primenu, odnosno on treba da ostvari svoju primenu baš iz razloga što ukoliko, čini mi se, upravo ovaj zakon o prekršajima, bude imao i jednu jedinu manu, bojim se da će se ta mana odraziti i na primenu sijaset drugih zakona, ne samo onih koji su doneti i koji su već na svojoj pravnoj snazi, nego i one koje u budućnosti bude usvajala ova Skupština.
Naravno da je ministarstvo moralo da organizuje jednu široku razmenu. Čuli smo da je organizovana i javna rasprava, ako sam dobro zapamtila, 23. oktobra 2012. godine, ali jedna. Čula sam i ranije neka opravdanja, ne samo od ministra pravde nego i drugih ministara – o svemu možete podrobnije da se upoznate na sajtu. Znate kako, mene ne interesuje šta stoji na nekom sajtu, moje je pravo da me to ne zanima, na sajtu možete stavljati mnogo toga. Jedino me zanima ono što zvanično kao predlog nekog zakona uđe u skupštinsku proceduru.
S druge strane, Ministarstvo pravde je upravo to koje treba da organizuje neke rasprave i to ne samo jednu raspravu, koja treba da organizuje seminare, koja treba da organizuje skupove, okrugle stolove, šta god hoćete, da se o svemu raspravlja, da se o svemu debatuje i tek na kraju da se iznađe onaj predlog koji će ući u Skupštinu, a ta Skupština da ima na raspolaganju ne mesec dana, možda čak i malo više, kako bi se videlo da li je baš Predlog zakona neko najbolje rešenje, ili mi kao narodni poslanici možemo doprineti da on bude još bolji.
O konkretnom zakonu imam gomilu pohvala. To ću javno izneti. Moja prva pohvala ide, pre svega, zato što je regulisano izdavanje prekršajnog naloga. Mislim da to uvođenje prekršajnog naloga kao instituta treba da unese jednu revoluciju u naš pravni sistem, ali mislim da neće uneti revoluciju u naš pravni sistem samo iz jednog prostog razloga, zato što drugi delovi prekršajnog sistema neće moći da ga isprate.
Zato su jako bitne javne rasprave, ne samo jedna i ne samo da bi se neko tamo svađao, već zato što su dva mozga uvek pametnija od jednog i, naravno, 200 uvek od 20.
Taksativno ću navesti šta je dobro u ovom zakonu. Odlično je to što se definiše odgovornost pravnog lica, što se uvodi rad u javnom interesu koji podržavam svakako, to što se novčana kazna može zameniti radom u javnom interesu, što se zapravo kroz čitav ovaj predlog zakona teži da se zastarevanje prekršajnih postupaka svede na najmanju moguću meru, zato što se oštećenom daju veća prava u prekršajnom postupku i, čini mi se, ide se u pravcu što boljeg funkcionisanja upravo tog prekršajnog postupka, zato što se javnom tužiocu daju ovlašćenja, zapravo, bolje se definišu ovlašćenja koja su i do sada postojala, zato što se proširuje i zato što se konkretizuje institut prekršajnog naloga, što je fantastična ideja i mislim da je jedna od ključnih u ovom zakonu, koji treba da doprinese i omogući njegovu efikasnost u primeni, zato što se izvršenje sankcija sada pokušava ovim predlogom zakona učiniti efikasnijim, zato što se definiše jedinstveni registar.
S druge strane, moram imati i neke kritike. Bila sam dokona pa sam za vikend spremila nekih 30 amandmana, gore-dole, manje-više, nije ni bitno, ali ću se osvrnuti i na to šta je loše u ovom zakonu. Naravno, to je moje mišljenje a vi ga doživite kako god hoćete.
Loše je što iako se spominje odgovornost stranih pravnih lica, mislim da se nije vodilo računa o tome da će se približavanjem, a svakako idemo u cilju približavanja Srbije EU, biti kod nas na domaćem tržištu prisutno sve veći broj stranih pravnih lica koja će obavljati poslove bez otvaranja ikakvih predstavništva. Štaviše, po zakonskoj terminologiji iz člana 31. stav 2. nijedno strano pravno lice koje bude poslovalo u Republici Srbiji, na našoj teritoriji, neće biti odgovorno za prekršaj, jer zakon kaže da će za prekršaj odgovarati samo ona strana pravna lica koja budu imali svoja predstavništva ovde.
Mislim da je to toliko divno, da već sutra kada bude bilo moguće njihovo poslovanje bez otvaranja predstavništva, nijedan strani direktor koji bude imao imalo mozga neće otvarati predstavništvo, jer bez otvaranja predstavništva će njegova firma moći da funkcioniše a da ne bude kažnjena ni za kakav prekršaj, iako posluje na našem tržištu.
S druge strane, već sam rekla u ime DHSS da izuzetno podržavam rad u javnom interesu. Žao mi je što je takav institut postojao a do sada nije primenjivan, ili je izuzetno retko primenjivan. Naravno, podržavam predlagača i imam potpuno razumevanje za tako nešto kada se to predviđa ovim predlogom zakona.
U članu 35. Predloga zakona je predviđeno da se rad u javnom interesu može propisati i uredbom. Čini mi se da se baš nije znalo u kom pravcu treba da se ide, pa se opredelilo za kompromisno rešenje, upravo zato što je postojala dilema da li dozvoliti podzakonskim aktima da propisuju ovu kaznu, a pod tim podzakonskim aktima podrazumevam i propise lokalnih samouprava, ili to dozvoliti samo da bude regulisano zakonom, pa se zauzelo, usled dileme, jedno kompromisno rešenje da se to može učini i uredbom.
Nisam podnela amandman na ovaj član zato što smatram da postoje, možda, i dobri i loši argumenti za ovakvo pitanje. Na kraju krajeva, moguće je donekle prihvatiti i te obe krajnosti, posebno u pogledu subjekata koji rade u javnom interesu može da propisuje kao kaznu, ali nismo imali prilike da o tome stručno raspravljamo, ili bar da čujete i mišljenje nekih od nas.
Mislim da kada već pominjemo ovaj rad u javnom interesu, mislim da se struci, pre svega pravnoj struci, a ima ih ovde gomila poslanika pravne struke, trebalo dati jedna šansa kako bi i oni predložili neke svoje modalitete sprovođenja jedne ovakve ideje koju, naravno, podržavam.
S treće strane, Srbija mora da vodi računa i o svojim interesima. Mora da kažnjava strance na onaj način na koji ne kažnjava domaće subjekte. Zato je bilo, po mom ličnom mišljenju, potrebno uvesti i stvoriti kroz sistem prekršajnih sankcija jednu tzv. crnu listu. To nije ništa čudno, jer to postoji i u drugim zemljama za strane kompanije. Pojedine zemlje EU će u slučaju najznačajnijih propisa očas posla zabraniti nekoj stranoj kompaniji ne sam da posluje nego da promoli nos na njihovo tržište u bilo kom segmentu, nezavisno od toga da li ona na tom tržištu imaju otvorena predstavništva ili ta predstavništva uopšte nemaju. Upravo se na taj način jedan sistem, pa ako hoćete i ekonomski, u krajnjoj liniji ako hoćete i pravni sistem, štiti upravo od napada s polja. U sistemu zaštitnih mera nije predviđena jedna takva mogućnost već samo zabrana pojedinih delatnosti na određeno vreme.
Mislim da država, pa ukoliko hoćete i pravosuđe, mora da bude odlučnije od toga. Država mora da obezbedi jedan takav sistem u kome nijedno pravno lice koje je u vlasničkim vezama sa počiniocem prekršaja, sa prekršiocem, ne sme da promoli nos na ovo tržište. Danas postoji gomila fiktivnih kompanija. Svi smo mi svedoci toga. Ništa čudno u zemlji Srbiji. One napadaju naše tržište ispaljujući one svoje čuvene fantomske metke na primer sa nekih ostrva, recimo Devičanskih ostrva, i onda država mora da gradi sistem, a to je pravosuđe pre svega, koje će nas čuvati od takvih napada. Mislim da su to upravo ove crne liste koje sam pomenula, koje sam pokušala kroz amandman da predložim. Mislim da se prihvatanjem amandmana, ako ne mogu dati neki rezultati, onda bar načeti jedan put ka tome. Mislim da ste po ovom pitanju trebali da organizujete jednu ozbiljnu javnu raspravu.
Iako sam možda u manjini, možda nisam, to ću govoriti u raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima, a i kada budem koristila vreme svoje poslaničke grupe, mislim da produženje roka zastarelosti je apsolutno loše rešenje. Podsetiću da su oni profesori pravnog fakulteta i to oni koji su unapredili pravni fakultet, ne samo Pravni fakultet u Beogradu jer ne postoji samo Pravni fakultet u Beogradu, postoji i u drugim gradovima u našoj zemlji, postavili sistem u kome apsolutna zastarelost nastupa za dve godine i puno je razloga zašto je to tako i puno je razloga upravo za tako nešto.
Sve poslaničke grupe su dobile dopis "transparentnosti Srbije", koji su mišljenja da taj rok treba da bude duži. Mislim da oni greše zato što imaju u vidu samo jedno. Imaju u vidu korupciju, ali prekršaji se ne propisuju zbog korupcije jer ukoliko recimo polomite staklo na nekom izlogu, to neće imati nikakve veze sa korupcijom, ali će sa prekršajem imati i te kakve veze.
Naime, lično sam shvatanja da onaj prekršaj koji se ne sankcioniše u najkraćem mogućem roku ne vredi ga ni sankcionisati kasnije i onda postavljam pitanje – čemu svrha da sankcionišete za tek četiri godine, a činjenica je da se mnoge presude u prekršajnim postupcima upravo donose pred kraj isteka roka zastarelosti. Mislim da će sa druge strane povećanje tog roka zastarelosti uticati na povećanje broja nerešenih predmeta, ali o tome ću nešto kasnije u pojedinostima.
Konačno, smatram da su i dobre izmene koje se odnose na izvršenje prekršajnih kazni i da je jako dobro što se konačno definišu i registri koji su toliko potrebni našoj zemlji. Međutim, da ste pisali DHSS i da ste nam dali mogućnost da vam pomognemo u kreiranju ovog zakona, imali smo dobru volju, ali nismo naišli na sluh od strane vas, onda bi mogli da čujete i neke naše argumente koje bi verovatno usvojili, a to je da se osnuje jedinica za naplatu prekršajnih kazni, jer dosadašnji sistem pokazuje gomilu manjkavosti u svom svom punom obimu, a samo ona kazna koja se izvrši u prekršajnom sistemu jeste kazna koja ima smisla.
Imajući u vidu širinu polja na koje se prekršaji odnose i imajući u vidu brojnost prekršaja, potrebno je centralizovati sistem izvršenja prekršajnih sankcija kako bi to izvršenje bilo što efikasnije, jer badava vam prekršajni postupak, naročito ukoliko on traje četiri godine, koliko bi po ovakvom jednom Predlogu zakona trebao trajati, ako na kraju prekršilac izbegne da plati kaznu, a vest o tome se jako brzo čuje i onda dolazite do toga da to nepovoljno utiče na primenu propisa.
Sa druge strane, imajući u vidu koliko se novca naplati za sistem prekršajnih sankcija, tako jedna jedinica uopšte ne bi povećala državne rashode ni za jedan jedini dinar, već bi kroz povećanje efikasnosti naplate na ukupne prekršaje i prihode povećala, a kroz učvršćivanja sistema izvršenja kazni učvrstila bi i sama pravni sistem, pravosuđe, pa i samu državu. Ako hoćete, mi u DHSS smo imali plan za tako nešto. Pokušali smo da vas dobijemo i nismo uspeli. Više sreće neki drugi put.
Na kraju, želim da napomenem još jednu stvar, a to je da zbog ovakvih novih instituta koji su predloženi ovim predlogom zakona DHSS će naravno podržati ovakav predlog zakona zbog gomile ovakvih rešenja kojim se ovakvim predlogom zakona predviđa. Naš glas nećemo ucenjivati prihvatanjem amandmana. Ne morate da ih prihvatite, iako ima dosta ozbiljnih amandmana koji zahtevaju i ozbiljno čitanje. U vidu jedne neobavezne preporuke, preporučujem vam da ih podrobno pročitate, jer od njihovog usvajanja neću imati ja koristi, gospodine ministre, već će korist imati Ministarstvo pravde, a u krajnjoj instanci imaće je i Vlada Republike Srbije.
Hvala, pošto mi vreme ističe, nastaviću kasnije pošto ću koristiti i vreme svoje poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Predrag Marković.

Gospođo prva potpredsednice Skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prvo osećam potrebu da se izvinim svima kojih se to tiče u odnosu na diskusiju na kraju radnog dana juče i u odnosu na rečenicu gospodina Jovanovića danas koja je bila dobronamerna i nije nijednog trenutka sumnjala da istovremeno i čujem i pratim i razmenjujem, ali naprosto nisam želeo ni na jedan način. Hvala vam.
Zašto ovo govorim? Tema je ova rečenica koja je relaksirala vas, gospođo potpredsednice, tema je ne samo zakoni već i proces njihovog donošenja i proces njihovog usvajanja, diskusija. Sve zajedno je možda dobra prilika ovim povodom kada ispred sebe imamo zakon, politička je obaveza da kažem URS će, naravno, glasati za sve tačke koje su na dnevnom redu, a ja lično ću svakako glasati za zakon. Takođe, URS za slučaj da dođe do ma kog tehničkog propusta sa strane Odbora za pravosuđe, da zakasni saglasnost, će svakako u tom slučaju glasati za taj amandman SVM i nadam se da ćemo time, ako sam dobro shvatio iz izlaganja narodnog poslanika iz poslaničke grupe LSV biti stvoreni uslovi da i ova poslanička grupa, iako sam dobro dobio izveštaj sa Odbora za pravosuđe i poslanička grupa DS iz izjašnjavanja koja ćemo tek čuti, pretpostavljam skoro sve poslaničke grupe glasati za ovaj zakon. To je dobro zato što funkcija Narodne skupštine sem ove osnovne zakonodavne jeste i ona politička i to često zbunjuje ljude, ali jeste i edukativna.
Sa velikim zadovoljstvom sam danas pratio prvi deo izlaganja gospođice Batić i u okviru toga moramo stvarno da vodimo računa i o nečemu što laici ne moraju da znaju. Za većinu stvari smo i mi laici. Svako od nas ko sedi ovde. Dobro je znati da postoji istorija i postoji tradicija, da postoji običajno pravo, ali i znati da mi u tom dobu ne živimo. Tako smo stigli do ovog zakona.
Mi, i to se ističe od strane predlagača, a zakon se intenzivno radi godinu i po dana da bi ljudi shvatili da to nema veze sa politikom, to je deo ukupnih, ali stvarno prihvaćenih potrebnih promena u okviru i našeg zakonodavstva i pravosudnog sistema. Dakle, onaj deo koji nema spora, pošto je ovo oblast gde ste i vi, gospodine ministre, zatekli i sporove i predrasude, a hvala bogu i sami ste neke doneli, nadam se. Mislim na predrasude. I to je ljudski.
Zašto ovo govorimo? Danas se nalazimo u situaciji da u suštini doktrinirano nešto što je pripadalo u stvari upravnom sistemu vraćamo u stub gde mu je mesto. To je sudstvo. Pri tom je strašno važno da budemo pažljivi u odnosu na to kako ćemo usvajati, predlagati i primenjivati ovaj zakon.
Pretpostavljam da je bio lapsus u izlaganju gospodina Jovanovića. U zakonu se precizno definiše, govorim o institutu javnih poslova, poslova u javnom interesu, naravno sud, ono za šta se i vi zalažete, sud odlučuje jel, ali predlog je da lokalne samouprave propisuju vrste poslova, potencijalno.
Molim, laik sam za ovu oblast, i predlagača amandmana i predstavnike ministarstva da dobro razmislimo koja je tačno svrha ovog instituta, zbog toga što se URS i ja lično zalažemo, ne samo da se što više spusti nivo korisnosti ovog rada, dakle, to što je javni interes, ne na nivo lokalne samouprave, na nivo mesne zajednice, a da naravno, ne može da se remeti sistem, naravno da o tome sud odlučuje. Smisao ovog instituta i njegove prakse u drugim zemljama je upravo u sredini koje se to tiče, za poslove koji se tiču te sredine, jer to ukupno služi relaksaciji. Zakon ne može da uredi život, te treba odrediti u zakonu onu vrstu odredbe koja će omogućiti da se u životu nešto menja.
Daću vam primer, koji ne pogađa politički nikog od vas, imali smo ga u prethodnom izlaganju. U neverovatnoj biografiji Baltazara Bogišića imamo razne podatke, ali imamo i sadašnjost. U sadašnjosti njegovi potomci vode Leksikografski zavod u Zagrebu, predaju na Pravnom fakultetu u Podgorici, a dobre posledice njegovog bavljenja osećaju tamo gde je bio angažovan, recimo, ne govorim sada o ruskoj prestonici nego tamo gde je bio angažovan u regimentiju Kišinjevu. Kišinjev je danas prestonica, a to gde je bila regimenta pukovnija je danas samostalna država Moldavija.
To što se stvarnost promenila uopšte ne utiče, to je gospođica Batić i te kako u pravu, na značaj svega onoga što je kao postulat postavio Baltazar Bogišić. To se odnosi na sve. To treba da nam bude edukativna obaveza i ove skupštine kada donosimo zakone, da vodimo računa da stanemo svi iza onoga što je nesporno.
Još jednom ponavljam, ako sam dobro razumeo, sve poslaničke grupe koje su do sada izrazile, a to je skoro konsenzus, ne znam za poslaničku grupu DSS, čućemo vrlo brzo, koja je vrsta ograde, eventualno, će glasati za ovakav zakon, jer se on ne tiče politike, on se tiče ostavštine za budućnost. Dakle, jedan sistem zaokružujemo kao nezavistan ili malo nezavisniji, nego što je sada, da budemo pošteni. Sudski sve oblasti ujedinjujemo i omogućavamo da on živi i da ne bude više predmet političkih diskusija i rasprave, a naročito da ne bude predmet zloupotrebe. Tu je sada moje poslednje izvinjenje za sinoćni ton.
Građani moraju da znaju da nisam želeo da povredim poslanike, nikoga nisam imenovao, jer to nikada ne radim. Ne želim nekoga da povredim, kao što ne imenujem imena stranaka zato što sam ozbiljan čovek, pa me mrzi da pratim kada je ko promenio stranku tokom dana, pa mi je lakše da govorim o onome što je suština, a to je da smo svi mi narodi poslanici. Skrenuo sam pažnju da se ne zloupotrebljava Poslovnik sa stanovišta onoga što laički ima jedno značenje, a pravno drugo i da se ne dogodi da građani steknu utisak da poslanici prozivaju predsedavajućeg i pozivaju ga da prekrši Poslovnik, pa zakon, pa Ustav, a što je na ivici krivične odgovornosti.
Neke oblasti su uređene nezavisno od našeg znanja. Poslovnik, sa svim svojim manjkavostima, moramo da poštujemo vodeći računa da on poštuje osnovno načelo, a to je da je pravni sistem u Republici Srbiji jedinstven. Postoje hijerarhije odrednica, postoji uputstvo o tome kako se pravni propisi uopšte predlažu i pišu i to je podeljeno narodnim poslanicima. Građani to ne moraju da znaju, ni svi poslanici ne moraju da znaju. Da vam kažem nešto, ako vi izađete i pročitate pred građanima gde kažete – evo, zašto ne uzme reč neko, a piše da može da učestvuje u radu.
Zaboravimo politiku. To što vi po nekom članu Poslovnika možete da prisustvujete sednici, to vam ne daje nikakva dodatna prava. Možete da prisustvujete
fudbalskoj utakmici, ali to ne znači da možete da istrčite na teren. Takođe, ne znači da tokom navijanja vi ne možete da utičete, pa vi utičete na ishod utakmice, ali ne igrate.
Pravni termini, koliko god da je u poslednjih 20 godina kod nas prisutna plutajuća terminologija, se iz različitih razloga, ne uvek političkih uvode termini za koje nemamo definisano značenje, a to unosi zabunu. Stručna služba Narodne skupštine vodi računa, predsedavajući u okviru svojih informacija i nadležnosti vodi računa. Molim građane da ne obraćaju pažnju na tu vrstu političke rasprave koja zvuči kao pravna argumentacija. Nikome ne pada na pamet u Narodnoj skupštini da svesno, ni poslaniku, svejedno, pozicija, opozicija, ni stručnoj službi, ni predsedavajućem, ni ministrima, krše Poslovnik i zakon tokom donošenja zakona. Ovo je samo u pitanju usaglašavanje tumačenja, a neke stvari ne moraju da budu rešene, jer se podrazumevaju.
U Poslovniku ne piše da li se izriče opomena poslaniku ako izvadi revolver i puca na drugog poslanika…
(Predsedavajuća: Gospodine Markoviću, kada ste kod Poslovnika, dužna sam da vas obavestim da govorite o temi dnevnog reda.)
Hvala vam, gospođo Kovač. Dakle, reč je o nastavku diskusije koja je juče vođena, kao što sam najavio. Samo da završim.
Neke stvari se ne definišu Poslovnikom, jer su definisane drugim aktima. Nema potrebe da nešto oko čega se slažemo, oko čega je svima stalo, unosimo zabunu.
Evo vam jedne simpatične metafore, pošto ponekad, kao stariji čovek, ne mogu da spavam, jer me brinu zakoni, jer me brinu povređena prava, ponekad ima dobra utakmica na TV. Noćas je bio direktan prenos Atletiko Mineiro i Olimpika, i tom prilikom sam saznao da je i ta oblast uređena, što verovatno svi koji prate fudbal nisu znali, a to je da ako jedan tim dobije pet crvenih kartona utakmica se prekida. Ova diskusija može da se prekine ovog časa. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, sigurno neću biti ovoliko inventivna i zanimljiva kao prethodni govornik, ali svakako moram da se osvrnem u jednoj rečenici na ono što je prethodni govornik govorio.
Juče namerno nismo uzeli učešće u raspravi o Poslovniku zato što smo smatrali da su formalni uslovi za vođenje sednice potpuno ispunjeni, ali nam je drago da imamo obezbeđeno prisustvo predsednika Visokog saveta sudstva, jer izbor o kome danas treba da raspravljamo otvara određena pitanja na koja je potrebno dati i neke odgovore.
Kada je u pitanju Predlog zakona o prekršajima, oblast koju on reguliše je izuzetno važna zbog toga što se najveći broj građana upravo u sudovima za prekršaje prvi put susreće sa pravosuđem. Ako je verovati medijima, svaki šesti punoletni građanin Srbije je bar jednom do sada bio prekršajno odgovoran, odnosno prekršajno je odgovarao. Jedna od najvažnijih osobina prekršajnog postupka jeste da je on brz i jeste da je efikasan, što danas, nažalost, u Srbiji nije slučaj.
Ilustracije radi, reći ću samo jedan podatak. Prekršajni sud u Beogradu je u 2012. godini imao 232.000 predmeta u radu. Od tog broja zastarelo je 38.200 predmeta. Na nivou cele Srbije ova statistika izgleda još drugačije, da ne kažem gore. Od 881.500 predmeta u radu 103.500 predmeta je zastarelo. Ovo je zaista statistika koja je zabrinjavajuća. Da bi rešili ovaj problem potrebno je prethodno da vidimo šta je uzrok ovakvom problemu. Ovaj zakon o kome danas raspravljamo je zakon koji pokušava da reši ovaj problem kroz uvođenje niza novih instituta. Zaista neki od tih instituta popravljaju Predlog zakona, dok za neke institute i za neka rešenja, koja su predviđena u ovom Predlogu zakona, mi izražavamo sumnju u opravdanost njihovog uvođenja.
Dobra stvar i dobra strana zakona je svakako to što se uvodi i registar izrečenih prekršajnih sankcija i registar neplaćenih novčanih kazni, ne zbog obrazloženja koje je dato u Predlogu zakona, nego zbog toga što će na osnovu centralizovane elektronske baze podataka svaki sudija u svakom trenutku moći da zna da li je prekršajno lice protiv koga se vodi prekršajni postupak odgovaralo ranije za neki prekršaj i da li je u toku još neki prekršajni postupak koji se protiv njega vodi. To je svakako dobra strana ovog zakona.
Ne bih se složila sa obrazloženjem koje je dato u Predlogu zakona da ovi registri imaju za cilj da dovedu do efikasnije naplate kazni. Ne, mi možemo da uvedemo i dva i tri i deset registara, ako hoćemo, ali to ne može prosto da dovede do tog cilja, jer da li će neka određena kazna da bude naplaćena zavisi isključivo samo od finansijske mogućnosti onog koji je dužan da je plati.
Sa druge strane, takođe smatram da je izuzetno dobro što smo konačno ovim zakonom došli do toga, prvi put, čini mi se, da je oblast koju on reguliše isključiva nadležnost prekršajnih sudova. To do sada nije bio slučaj. Videli smo organe uprave koji su do sada rešavali određene prekršaje u prvom stepenu i zato je neophodno insistiranje na ovoj odredbi koja je uneta u Predlog zakona, da se svi drugi zakoni, koji propisuju nadležnost određenih organa uprave za vođenje prekršajnih postupaka u prvom stepenu, upodobe ovom zakonu, ukoliko on bude izglasan, do 1. marta, čini mi se, 2014. godine.
Ovde namerno i posebno apostrofiram Zakon o javnim nabavkama, koji smo nedavno usvojili, a koji predviđa postojanje republičke komisije. Čini mi se da se zove Republička komisija za zaštitu prava u postupku javnih nabavki. Zašto posebno apostrofiram ovaj zakon? Zato što građani od njega očekuju mnogo kada je u pitanju suzbijanje korupcije i mislim, pošto smo ga nedavno usvojili, da on treba da bude takođe jedan od zakona koji će da se upodobi sa ovim tekstom zakona do 1. marta 2014. godine.
Sa druge strane, kada su u pitanju instituti koje predviđa ovaj predlog zakona, a koji ne nailaze na naše odobravanje, svakako jedna od najkrupnijih zamerki koje mi imamo, kada je ovaj predlog zakona u pitanju, su rokovi zastarelosti, odnosno povećavanje rokova apsolutne zastarelosti sa dve na četiri godine. Vi kažete da su relativni rokovi zastarelosti povećani sa jedne na dve godine zbog toga što su prekršajni sudovi dobili u nadležnost rešavanje prekršajnih postupaka u deviznim, carinskim i nekim drugim specifičnim prekršajnim postupcima, što ja lično ne smatram kao opravdanje za produžavanje rokova apsolutne zastarelosti. Zašto? Zbog toga što prekršaji nisu krivična dela i nisu toliko kompleksni slučajevi da bi došlo do produžavanja zastarelosti na četiri godine. Prekršaj, ma kakav on bio, jedan odgovoran i stručan prekršajni sudija može apsolutno da reši u roku od dve godine.
Sa druge strane, mislim da je jedna od najvažnijih, kao što sam i rekla na početku, karakteristika prekršajnog postupka upravo njegova brzina i njegova
efikasnost. Da li mi možemo da kažemo da će prekršajni postupak biti efikasan ukoliko određenom prekršajnom sudiji dajemo mogućnost četiri godine da odlučuje o tome da li je lice koje je prošlo kroz crveno svetlo učinilo prekršaj ili da li je, primera radi, vozilo koje je parkirano na zelenoj površini prekršaj ili je prekršaj šetnja psa bez povodca? Ne želim da karikiram i nemojte moje izlaganje shvatiti kao takvo, ali zaista nemam nikakvu vrstu razumevanja za to da se kompleksnost i složenost jednog prekršajnog postupka diže do astronomskih visina.
Mi imamo u Krivičnom zakonu krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do jedne godine, odnosno novčana kazna. Rok zastarelosti, tačno je, relativni rok zastarelosti nastupa u roku od dve godine, ali zastarelost takođe može da nastupi u tom roku, u roku od dve godine, ukoliko ne dođe do obustave postupka, odnosno ukoliko ne dođe do prekida rokova. Znači, u krivičnom postupku imamo rok zastarelosti dve godine za određena krivična dela. Stari poslanici će se setiti u prethodnom mandatu kada smo govorili o Zakonu o parničnom postupku, da jedan od osnovnih razloga zbog čega smo menjali taj zakon jeste upravo efikasnost postupanja. Tada nam je rečeno, tada smo dobili uveravanje da je cilj tog zakona da omogući da parnični postupci u prvom stepenu traju do dve godine, i to u onim najkomplikovanijim, najkompleksnijim slučajevima. Prosto, to obrazloženje ne mogu nikako da prihvatim, da je rešavanje ma kog prekršaja, pa makar on bio i poreski i devizni i koji god, da je kompleksniji od rešavanja spora u celoj oblasti građanskog prava. Mislim da taj argument jednostavno ne stoji.
Sa druge strane, plašim se, ukoliko se ovakvo rešenje usvoji, da ćemo doći u situaciju da će prekršajni sudovi još sporije raditi, a da će se prekršajni postupci još dodatno odugovlačiti. Nekako mi se čini da kada se pojavi problem ne idemo na pravi način u analizu uzroka tog problema. Zar nije bilo adekvatno i bolje da smo analizirali situaciju koja kaže u kakvim uslovima prekršajne sudije danas rade, koliko predmeta svaki od prekršajnih sudija danas ima, da li su prekršajne sudije i prekršajni sudovi istovetno podjednako opterećeni brojem i kompleksnošću predmeta? U krajnjem slučaju, zašto ne i reći da li je rešenje po kom su u statusnom smislu prekršajne sudije izjednačene sa svim drugim sudijama u Srbiji dalo rešenje?
Ja ovde ne iznosim svoj stav, ja ovde samo govorim o sveobuhvatnom pristupu analizi problema koji je doveo do toga da imamo 46% zastarelost predmeta u prekršajnim sudovima. Izvinite na digresiji, ali moram da kažem da me ovaj slučaj neodoljivo podseća na aferu sa aflatoksinom. Umesto da rešimo problem, mi nivo aflatoksina povećavamo sa 0,05 na 0,5 mikrograma po litru i mislimo da samo na taj način rešili problem. Jednostavno, mislim da se na takav način problem neće rešiti, nego ćemo dodatno imati njegovo povećanje.
Dalje, kada je u pitanju visina predloženih kazni, slažem se sa vama da je to rešenje prepisano iz prethodnog zakona, ali ne slažem se sa vama u tom smislu što smatram da te kazne danas nisu adekvatne kazne, da su te kazne danas nerealno visoke i da one nisu primerene trenutnoj ekonomskoj situaciji. Nije isto bilo kada su ljudi živeli 2005. ili 2006. godine kada je zakon donet. I vi znate da se tada mnogo bolje živelo nego što se živi danas.
Jednostavno, smatram da ovo rešenje nije odgovarajuće u zakonu i da ga je trebalo promeniti. Plašim se da ćemo vrlo brzo doći u situaciju da veliki broj građana neće biti u mogućnosti da plaća novčane kazne i da ćemo tada doći do još većeg problema. Negde sam pročitala da se od ovog zakona očekuje da poveća naplatu novčanih kazni za sto procenata. Ako se ne varam, uspešnost naplate novčanih kazni danas, čini mi se, ne dostiže 20%, a mislim da ste i vi to u uvodnom izlaganju rekli. Ako se svemu tome doda jedan trend koji je prisutan danas, a to je da se broj izrečenih novčanih kazni u velikom procentu zamenjuje kaznom zatvora, onda se plašim da namera predlagača zakona, koja se odnosi na naplatu novčanih kazni, neće biti ispunjena i neće biti ostvarena.
Ako se ne varam, to je podatak koji sam negde našla, od početka godine do početka juna više od 5.000 izrečenih novčanih kazni je zamenjeno zatvorom. Žalosno je to što ću da kažem, ali većina građana zaista doživljava kao lakše da svoju kaznu koja mu je izrečena u novcu provede u nekom zatvoru, gde ima potpuno besplatan smeštaj, gde ima tri redovna obroka i gde ga niko ne prisiljava da razmišlja o tome kako će da plati nešto, a da zna da to nešto ne može da plati nikako.
Ako svemu ovome dodam još jedan podatak da je broj onih koji su bili u zatvoru poslednjih tri godine ili koji su novčanu kaznu preinačili ili zamenili novčanom kaznom ogroman, i ako ih prevedem u broj dana, onda ispada da je u poslednjih nekoliko godina 130.000 dana provedeno u zatvorima. Vi mnogo bolje znate od mene koliko to košta državu. To je jedan milion i 300 hiljada evra, toliko je država finansirala samo boravak lica u zatvorima. Plašim se da će ovakvim rešenjem, odnosno ne menjanjem i ne smanjenjem novčanih kazni, odnosno visine novčanih propisanih kazni, ovaj procenat biti još veći.
Lično mislim da iz ove situacije možemo da izađemo tako što ćemo visinu novčanih kazni primeriti zaista realnoj i pravoj platežnoj moći svakog građanina, nego da se država faktički suočava sa još većim problemom i sa još većim gubitkom. Mislim da nikome ne treba da bude cilj da svrha kažnjavanja siromašne građane dovede bukvalno do ruba njihove egzistencije. Valjda je cilj svrhe kažnjavanja upravo u prevenciji i upravo u uticanju, odnosno prevaspitavanju nesavesnih građana da prekršaje više ne čine.
Kada je u pitanju prekršajni nalog, slažem se sa vama da će on u značajnoj meri da rastereti rad sudova i da će on u značajnoj meri smanjiti broj predmeta o kojima će prekršajni sudovi da raspravljaju, ali ne mogu da opravdam činjenicu da svrha kažnjavanja kod ovih prekršaja, kod kojih se prekršajni postupak pokreće izdavanjem prekršajnog naloga, treba da bude slivanje novca u budžet. Ako to posmatramo u kontekstu povećanja diskrecionih ovlašćenja policije, izražavam bojazan da bi možda platni nalog, koji neodoljivo podseća na mandatnu kaznu, mogao da bude isključivo sredstvo za punjenje budžeta.
Samo ću da primetim kao vozač nešto sa čime sam se u poslednje vreme susrela, a to je da se već danas većina vozača suočava sa jednom učestalom naplatom kazni za prekršaje koje isključivo zavise od slobodne ocene policajca, od njegovih diskrecionih ovlašćenja koja ne moraju da budu potkrepljena određenim faktičkim dokazima.
Evo, navešću samo jedan primer. U poslednje vreme je pojačana i povećana naplata kazni vozačima koji nisu na propisan način zalepili saobraćajnu registraciju u desni ugao vetrobranskog stakla. Znači, ako ste kojim slučajem nakrivo zalepili tu nalepnicu, policajac ima pravo da vam izrekne kaznu od 3.000 dinara. To nije jedini prekršaj.
Imate još jedan prekršaj koji zavisi direktno i isključivo od samovoljnog odlučivanja policajca. Radi se o prekršaju koji kaže da niste poštovali uputstva policajca, nego ste se uključili u saobraćaj mimo njegove dozvole. Za taj prekršaj policajac može čoveku da izrekne kaznu od 15 do 30 hiljada dinara.
Pogledajte sada ovaj treći, koji direktno zavisi samo i isključivo od samovoljnog odlučivanja policajca. On može da vas zaustavi i da kaže – vi ste umorni, niste danas za vožnju i da vam na licu mesta naplate prekršaj od 15 hiljada dinara. Samo mogu da zamislim koliko će procenat učestalosti naplate ovakvih kazni biti povećan onog trenutka kada prekršajni nalog zaživi.
Na kraju, reći ću samo nešto o Predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju. Posle svih problema oko reizbora sudija i tužioca sa kojima smo se mi kao društvo, kao država suočavali i suočili, očekivala sam da se u buduće nećemo sretati ni sa najmanjom sumnjom u ispravnost izbora sudije. To znači da se neodoljivo neka pitanja iz prošlosti nameću i danas možda čak u istovetnom obliku.
Nije nam jasno, ovde smo dobili odluku, da li su primenjeni kriterijumi koji su predviđeni za izbor sudija? Šta je to što ovih 16 kandidata izdvaja od ostalih 432 kandidata koji su se prijavili na konkurs, sem što su kao prvi polaznici Pravosudne akademije za to dobili prednost? Zanima da li su prilikom predlaganja kandidata za sudije poštovani kriterijumi stručnosti i dostojnosti i osposobljenosti za sve kandidate shodno Zakonu o sudijama i da li su oni primenjeni u skladu sa Odlukom o utvrđivanju merila i kriterijuma za izbor? Takođe me zanima da li je Visoki savet sudstva imao priliku da na osnovu tačno utvrđenog broja poena svakog kandidata utvrdi njegov kvalitet, odnosno utvrdi da li je on taj koji treba da se nađe na listi od 16 lica koji se nama danas predlažu za izbor? Da li su predstavnici Visokog saveta sudstva ove kandidate iz Odluke nama predložili isključivo kao protočni bojler na osnovu selekcije koja je već ranije izvršena od strane nekih u Pravosudnoj akademiji?
Plašim se da Zakon o sudijama u svom izvornom obliku nije ni primenjen, već je ovde nekako zapostavljen i da je više od 400 kandidata koji su se javili na konkurs iz nekog potpuno neopravdanog razloga diskvalifikovani.
Takođe mislim da nije dobro što ovaj izbor sudija koji se prvi put biraju prati jedan negativan odijum stručne javnosti, a prvenstveno stručnih sudijskih odnosno tužilačkih pomoćnika. To, naravno, nije dobro za njihovu karijeru, jer nije dobro da karijeru, jednu časnu profesiju krenete na ovakav način. S druge strane moram da kažem i to da izražavam svoju bojazan da će ovaj izbor imati mnogo šire negativne razmere jer me neodoljivo podseća na nastavak jednog lošije ranije sprovedenog reizbora sudija.
Gospodine ministre, juče u raspravi ste rekli da je Zakon o Pravosudnoj akademiji "lex specialis". Ne, on nije "lex specialis". Mi njega nikad nismo doneli kao "lex specialis". Da je "lex specialis" onda bi Visoki savet sudstva imao apsolutno pravo da uradi ovo što je uradi, da da prioritet Zakonu o Pravosudnoj akademiji, a da sa neke strane potpuno stavi sa strane Zakon o sudijama. Tada bi stvar bila potpuno legalna, ali ovako nije. "Lex specialis" Zakon o Pravosudnoj akademiji nije i u tom slučaju smatram da ovaj izbor po kome mi danas raspravljamo neće naići na dobar odgovor i dobar prijem kod stručne javnosti, da će predstavljati još jedan od problema sa kojim ćemo se suočavati u reformi pravosuđa. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, ministre, pred nama je nekoliko tačaka dnevnog reda danas. Jedna od tih tačaka dnevnog reda je i Izbor članova Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, čiji je predlagač predsednik Republike, ali predstavnika predlagača nema.
Dokaz da smo bili u pravu juče je taj što danas makar imamo predstavnika Visokog saveta sudstva ovde, pošto govorimo takođe i o izboru sudija.
Da li je predsednik Republike ozbiljno ovaj predlog podneo ili nije, mi to ne možemo da znamo. Nikoga ovde nisu poslali kao predlagača. Da li to znači da povlače predlog, s obzirom da nikog nema da obrazloži taj predlog? To možemo samo da nagađamo.
Danas na dnevnom redu nam je i Zakon o prekršajima. Moram da kažem da je dobro što je Ministarstvo nastavilo koncept reforme pravosuđa koju je postavila prethodna Vlada i što ovaj zakon o prekršajima apsolutno podržava ono što je rađeno u reformi i prekršajnog zakonodavstva i pravosuđa uopšte od 2008. godine.
Godine 2008. doneti su Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova i uvedeni su prekršajni sudovi umesto organa uprave. Mislim da je to rešenje dobro i ovaj zakon podržava jednu takvu odluku. Mnogo je bolje i prosto neophodno da nezavisni organi, kao što su sudovi, dakle, prekršajni sud odlučuje o kaznama prema građanima, a ne da to rade organi uprave, kao što je to bilo ranije, dok u ovoj oblasti reformu nismo napravili. Drago mi je da je to zaživelo u praksi, kao što mi je drago da je zaživela u praksi i funkcija Pravosudne akademije, koju smo takođe ustanovili u prošlom mandatu, kao što i privatni izvršitelji rade, a nadam se da će i notari, koje smo uveli zakonom u prethodnom mandatu, zaživeti u praksi i početi da rade.
Ovaj zakon ima neka solidna rešenja, ali, takođe, imamo na ovaj zakon i velike primedbe. Te primedbe mogu da budu otklonjene, ukoliko prihvatite amandmane koje je podnela poslanička grupa DS, a i druge poslaničke grupe opozicije, koliko čujem iz ovih rasprava, su podnele slične amandmane.
Mislim da je važno i zato molim sve kolege poslanike da pročitaju amandmane i drugih poslaničkih grupa i da je važno da pokušamo ovaj tekst zakona da poboljšamo. Ako amandmani budu prihvaćeni, građani će dobiti dobar zakon. Ukoliko ne budu prihvaćeni, mislim da ćemo se suočiti sa krupnim nedostacima u zakonu.
Prvo ću govoriti o nekim stvarima koje su dobra rešenja u ovom zakonu, a koja mislim da nisu ovde bila dovoljno objašnjena, prevashodno zbog građana. Šta je to što građane može da očekuje donošenjem novog zakona? Svi smo svedoci toga da su mnogi prekršajni postupci zastarevali zato što su građani izbegavali da prime poziv od strane prekršajnog suda ili su izbegavali da prime određene podneske.
Sada je ovim zakonom dostavljanje rešeno na jedan bolji način, ali mislim da smo dužni da građanima kažemo kako će se to dostavljanje ubuduće vršiti, odnosno da oni znaju. Na kraju krajeva, mi zakone donosimo zbog građana i nije dovoljno samo da stručno raspravljamo o određenoj temi, već i da njima približimo šta su nova zakonska rešenja.
Ubuduće, dostavljanje će biti moguće građanima na kuću, dakle, u njihove stanove. Oni mogu da prime poziv lično, to je bilo i ranije, ali mogu primiti i članovi njihovih porodičnih domaćinstava, ukoliko su punoletni. Ukoliko neko odbije prijem, moguće je da mu se taj poziv pribije na vrata i to će se smatrati urednom dostavom. Takođe, moguće je sada i u prekršajnom postupku da se uručuju pozivi na radno mesto, dakle, može da vam dođe pozivar ili neka druga služba koju sada prekršajni sudovi mogu da angažuju ili preko pošte da dobijete poziv na vaše radno mesto, u vašu kancelariju, i taj poziv će se smatrati da je uredno dostavljen. Postoji još jedna novina, a to je elektronska dostava, u specifičnim slučajevima koji će biti predviđeni zakonom. Sve ovo nam govori da ćemo uvođenjem ovakvog instituta, promenom instituta dostavljanja, imati efikasniji prekršajni postupak i manje mogućnosti za zastarevanje u prekršajnom postupku.
S druge strane, donet je jedan novi institut, to je prekršajni nalog. Mislim da smo dužni da i o tome kažemo nešto više. Prekršajni nalog podrazumeva da fiksna kazna, koja je određena za određeni prekršaj, može da se plati u roku od osam dana i ukoliko se plati u roku od osam dana, plaća se polovina kazne. Ako ne platite u roku od osam dana, već probijete taj rok, bićete dužni da platite celu kaznu. Naravno, ukoliko neko od građana smatra da uopšte nije učinio prekršaj, on može da se obrati prekršajnom sudu sa tim prekršajnim nalogom, nalogom za plaćanje, i da pokrene postupak pred sudom, gde će dokazivati da on, u stvari, nije učinio taj prekršaj.
Ono što je dobro kod ovog instituta, to je da ćemo imati mnogo manje slučajeva pred sudom. Dakle, najlakši prekršaji za koje postoji fiksno određena kazna će se završavati pre suda, izbeći ćemo skupo suđenje. Na taj način imaćemo manji broj predmeta pred prekršajnim sudom i moći će prekršajni sud efikasnije i brže da radi. Za sada, koliko vidimo iz statistike, savladava se priliv predmeta od strane prekršajnog suda i malo preko priliva. Smanjuje se u 2012. godini broj starih predmeta, ali na ovaj način, očekujem da će se taj broj predmeta još više smanjiti.
Naravno, moram da upozorim sve one koji donose prekršajne kazne, da te kazne ne mogu biti velike. Šta to znači? Mi se nalazimo u ekonomskoj krizi i ukoliko imate velike prekršajne kazne, pa i ovu koja može putem prekršajnog naloga da se plati samo polovina, ako je ta kazna ogromna, veliki broj građana neće moći da plati ni polovinu kazne. Onda ćemo imati diskriminaciju, što znači da oni koji imaju para, oni plate polovinu, a ovi koji nemaju para da plate ni tu polovinu, oni moraju da plate celu kaznu.
Apelujem na sve one koji donose visinu fiksne kazne, da ta fiksna kazna ne treba da bude veća od 5.000, 6.000, 7.000 dinara. Onda ima smisla platiti polovinu kazne koja je 3.000, 4.000 dinara, ali ako je kazna 50.000 dinara, pa nema niko para da plati 25.000 dinara, a taj koji nema, njemu će doći za 15 dana 50.000 dinara. Molim vas da o tome raspravljate i komunicirate i kada budete objašnjavali ova nova rešenja zakonska i, naravno, u komunikaciji sa onima koji donose kazne.
Pored ovih dobrih stvari, postoje dve velike primedbe koje smo mi kroz amandmane izrazili. Prva velika primedba na ovaj zakon je promena rokova zastarelosti. Mislim da je potpuno neodgovorno i potpuno neosnovano da mi produžavamo rokove za zastarelost i pokretanja prekršajnog postupka i uopšte vođenja i trajanja prekršajnog postupka. Ako organ koji pokreće prekršajni postupak nije u stanju da za godinu dana odluči da li će za prelazak na crveno svetlo da pokrene prekršajni postupak protiv nekog građanina, onda ne treba ni da ga pokreće. Dakle, rok u ovoj zemlji, od kada znamo svi za prekršaje u ovoj zemlji, je bio godinu dana za pokretanje, dve godine je apsolutna zastarelost, dakle, posle dve godine ne može više da se vodi postupak.
Ljudi, da li je dovoljno dve godine da nekoga osudite za prekršaj? Mislim da je više nego dovoljno. Mi ne možemo da povlađujemo nekome ko je neefikasan i ne možemo da povlađujemo nekome ko je nesposoban. Ako su naši organi nesposobni da pokrenu postupak i prekršajni sud nesposoban da za dve godine sprovede postupak, dajte onda da menjamo ceo koncept. Šta će nam sud koji vas osuđuje posle četiri godine za prelazak na crveno svetlo? Znači, ne radi se o krivičnim delima, radi se o najlakšim prestupima za građane, dakle, to su prekršaji i za dve godine taj postupak i te kako bi morao da može da se završi.
S jedne strane smo pričali o efikasnosti. Razlog za produžavanje zastarelosti koji se navodi u obrazloženju je taj što ne mogu da stignu sudovi, pa zastari prilikom izvršenja kazne. Ako smo doneli neke nove institute koji će da ubrzaju prekršajni postupak, onda tek nema razloga i tvrdimo da će ovaj zakon da dovede do efikasnijeg procesa. Tek onda nema razloga da produžavamo zastarelost.
Moj utisak je da ako produžimo na četiri godine, imaćemo situaciju u kojoj prekršajni sudovi razvlače predmete onako kako su možda nekada navikli da rade, pre nego što su bili sud, jer su bili organi uprave. Nemojte to da dozvolimo.
Apelujem na sve kolege, znači, video sam, iz opozicionih poslaničkih klupa svi imaju slične amandmane. Apelujem i na kolege koje se nalaze u vladajućoj većini da prihvatimo amandmane i da vratimo rokove – jedna godina i apsolutna zastara - dve godine.
Za specifične slučajeve, u redu. Posebnim zakonom se može propisati vreme za zastarelost. Ne treba da bude ni to do pet godina, kao što ste stavili. Bolje je možda da bude do tri godine. Imate i takve amandmane od nekih poslaničkih grupa. Razmislite da to usvojimo. Ako želimo efikasno sudstvo, taj pritisak da predmet mora da se završi za dve godine je najefikasnije sredstvo da sud stvarno radi što bolje može i što efikasnije može.
Druga velika zamerka se odnosi na postupak u odnosu na maloletne učinioce krivičnih dela. Veliki broj amandmana smo dali u ovom delu. Mislim da tvorci zakona nisu razmišljali o posebnosti maloletnika, i mislim da nisu razmišljali o posledicama maloletničkog zatvora, kada su predvideli kaznu maloletničkog zatvora. Mislim, da je kazna maloletničkog zatvora apsolutno neprihvatljiva u prekršajnom postupku. Maloletnički zatvor se izriče za najteža krivična dela, koja učine maloletnici. To može biti ubistvo, može biti teško ubistvo. Ne treba da postoji maloletnički zatvor za prekršaje. S druge strane, efekat zatvora, oni negativni efekti zatvora, pogotovu kod maloletnika dovešće do toga da imamo mnogo veći povrat u činjenju krivičnih dela.
Postoje dva vrlo konkretna razloga zašto u našem sistemu je to potpuno neprimenljivo. Prvi razlog je što mi nemamo posebno odeljenje u prekršajnom sudu, koja su prošla posebnu obuku da sude uopšte maloletnicima. Mi to imamo kada su u pitanju krivična, za prekršaj još uvek nemamo. Nemojte da dozvolimo da neko ko nije prošao posebnu obuku, odlučuje o tome da maloletnika može da stavi u zatvor.
Druga stvar, maloletnici po svim međunarodnim konvencijama moraju da izdržavaju kaznu isključivo u zatvoru za maloletnike. Takav zatvor u Srbiji ne postoji. Postoji Zavod za maloletnike u Valjevu. Trenutno u Va ljevu ima 30 lica koja su osuđena kao maloletnici, od toga je jedan sada maloletnik, a svi drugi su u međuvremenu postali punoletni. Osuđeni su za najteža krivična dela i pored njih postoji preko sto punoletnih, koji su i osuđeni kao punoletni, jer mi nemamo ustanovu gde može da se izdržava maloletnički zatvor samo sa maloletnicima.
Razmislite još jednom, da li je normalno, da li je dobro, da neko maloletno lice osuđeno za prekršaj bude sa onim osuđenima za krivično delo ubistva i teškog ubistva, jer sedi sa njim u zatvoru. Dakle, to je neprihvatljivo.
Uneli smo kao predlog i to da ne možete izricati novčanu kaznu maloletniku koji je nezaposlen, nema od čega da plati, i neće platiti, i nema svrhe, on je nezaposlen, on para nema. Dakle, ukoliko su zaposleni u redu, ako nisu zaposleni ne mogu, prosto da izvrše tu kaznu, mislim da je to besmisleno.
Postoji jedna, mislim greška u zakonu, a to je gde piše opravdano da je postupak protiv maloletnika tajan, a sa druge strane imate javno izricanje presude. Dakle, to bi moralo da se promeni, ne možete javno izreći presudu prema maloletniku. Postoji još nekoliko stvari koje smo predložili amandmanima da se izmeni, o tome ćemo govoriti kada budemo govorili o amandmanima.
Što se tiče druge teme, izbor sudija, moram da izrazim zadovoljstvo što je zaživela u praksi Pravosudna akademija, i što lica koja se predlažu od strane Visokog saveta sudstva, jesu lica koja su prošla Pravosudnu akademiju, čini mi se njih četrnaest od šesnaest, pretpostavljam da nije bilo više onih koji su prošli Pravosudnu akademiju kada nije ispunjen broj, nemamo to doduše objašnjeno, kao što su neke moje kolege rekle. Dobra je stvar da Pravosudna akademija radi, dobra je stvar da polaznici Pravosudne akademije se uključuju u sistem pravosuđa. Mislim, da su i tužioci, uglavnom svi kandidati prošli Pravosudnu akademiju. To je dobro, i to predstavlja neku garanciju da je provereno njihovo znanje, njihova stručnost, njihova osposobljenost za bavljenje najodgovornijim poslom u okviru pravosuđa. Dakle, Pravosudna akademija ima svoju funkciju. Mislim da to jeste najbolja praksa koja postoji u Evropskoj uniji, a to je da u tom sistemu izbora sudija, Pravosudna akademija ima jednu važnu ulogu.
Ono što, naravno, kada govorimo o sudijama mene brine, a to je što vi nemate nikakav odgovor na novonastalu situaciju u proteklih godinu dana. Mi smo svi svedoci da je Ustavni sud vratio 580 sudija, koji pre godinu dana nisu prošli izbor, za koje je Visoki savet sudstva smatrao da su nedostojni ili nestručni. Oni su svi sada vraćeni, bez ikakvih kriterijuma i čak nije ispoštovano ni ono iz obrazloženja Odluke Ustavnog suda, da bi trebalo na neki način preispitati da li oni stvarno svi zaslužuju da budu u pravosudnom sistemu, ili ne. Dakle, to nas dovodi do toga da i oni koji su možda osuđivani za neka krivična dela, ili se vode neki postupci protiv njih, da su svi oni sudije.
Odgovore na ta pitanja morate da date. Godinu dana je prošlo od kako su oni vraćeni, godinu dana je prošlo od kako ste vi u Ministarstvu pravde, o tome se ćuti. Zašto se ćuti, ne znam? Da li zbog politike, da li zbog toga što su u izbornim kampanja mnogi od njih govorili, ili ste vi govorili da su se učlanili u SNS, ne znam, ali znam da imamo trećinu sudija više, nego što smo imali. Dakle, izabrano je bilo 1.800, ako ne znamo sudije za prekršaje, sada je vraćeno 580, a ne vidim da imamo manji broj starih predmeta, ne vidim da imamo efikasnije suđenje. Moj utisak je da je parnica u 2013. godini sporija, nego što je bila u 2012. godini.
Šta rade ti ljudi? Rade ili ne rade? Preuzimaju predmete, ili ne preuzimaju predmete? Da li je moguće kada na 1.800 dodate 600, da se ništa ne promeni? Znači, pričalo se o tome da nije dovoljan broj sudija, da bi trebalo povećati broj. Evo, povećali smo broj i ništa se promenilo nije. Dakle, šta ti ljudi rade i na koji način ćete da utvrdite koji od njih treba da ostanu u pravosuđu, a koji ne treba? To su odgovori koje morate da nam date.
Poslednja tema, izbor kandidata za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Nemamo predstavnika predlagača, kao što sam rekao, imamo biografiju kandidata. U novinama je svašta pisalo o tom kandidatu. Ono što ja mogu da kažem, to je da imam utisak da se nezavisne institucije politizuju. Ne znam da li je ta gospođa koja je predložena član političke stranke, mislim da nije, nigde nisam video podatak da jeste, ali ono što piše na sajtu opštine Čukarica, to je da je ona zamenik predsednika Opštinske izborne komisije, na predlog Srpske napredne stranke.
Dakle, inače kada se biraju članovi opštinskih izbornih komisija, mora da se zna na čiji su predlog izabrani i pored njihovog imena mora da stoji ime partije, da bi se znalo da li neka partija ima većinu, ili nema većinu među članovima opštinske izborne komisije.
Dakle, mi nekoga koga je Srpska napredna stranka delegirala u izbornu komisiju, to je neko ko je nadležan za sprovođenje izbora, sada predlažete u Odbor Agencija za borbu protiv korupcije koja treba da čita i odlučuje o izveštajima sa izbora, dakle, finansijskim izveštajima o finansiranju kampanje. Mislim da to ozbiljno predstavlja sukob interesa i mislim da to narušava kredibilitet jednog nezavisnog tela. Povedite računa o tome jer moj utisak je da će se postepeno u sve nezavisne organe i vlasti i nezavisne organe inače ubacivati ljudi koji su stranački obojeni, a mislim da je to korak unazad u svim reformama koje smo sproveli proteklih godina. Hvala.