Zahvaljujem potpredsednice, poštovani ministre, predstavnici Državnog veća tužilaca, poštovani predstavniče Visokog saveta sudstva, predstavniče Ministarstva pravde i državne uprave, dame i gospodo narodni poslanici, nama je posebno drago što je danas ovde prisutan predstavnik Vrhovnog saveta sudstva. Da je to juče bilo tako, mislim da bismo još juče mnogo brže diskutovali, i ne bismo imali dilema, vezano za predlog odluke o izboru sudija koji je danas na dnevnom redu.
Vi ste gospodine ministre, juče u vašem uvodnom izlaganju pročitali obrazloženje predloženog zakona o prekršajima i tu ste nam rekli činjenicu da je prethodna ministarka pravde formirala radnu grupu koja je krenula i izradila nacrt novog zakona o prekršajima koji je danas na dnevnom redu.
Govorili ste o tome, da prekršajni sudovi godišnje prime oko 600 hiljada predmeta, da je broj onih predmeta koji nisu obrađeni, otprilike milion predmeta godišnje. Takođe, u obrazloženju zakona stoji da je otprilike 53% tih predmeta iz oblasti Zakona o bezbednosti saobraćaja, 10% predmeta je vezano za javni red i mir.
Ono što nismo imali prilike da pročitamo u obrazloženju i verujem da ćete moći da mi date odgovor na to pitanje – koliko od tih milion predmeta se odnosi na prekršaje koja su počinila fizička lica, tj. građani ove zemlje, koliko predmeta ima da su prekršaje uradili preduzetnici, mala i srednja preduzeća, da li postoje predmeti vezani za budžetske korisnike i za državne organe?
Bez obzira na činjenicu što ste vi juče u svom izlaganju rekli da predloženim zakonom nije povećan iznos kazne za prekršaje, da ste ostavili onaj isti iznos koji je postojao i u prethodnom zakonu, mi smatramo da su predviđene kazne jako velike. Predviđene kazne za fizička lica su u rasponu od pet hiljada do 150 hiljada dinara.
Bez obzira na tu činjenicu što ste vi rekli, da je u međuvremenu bila inflacija, i da vi niste hteli kao ministar da date predlog povećanja tih kazni za prekršaje, mi smatramo da građani u ovoj zemlji, danas mnogo puta gore žive i lošije nego prethodne godine, ili pre četiri godine. Činjenica da je to tačno govori i to da danas imamo mnogo više nezaposlenih lica, da nisu stigle 11 milijardi evra obećanih u predizbornoj kampanji od strane predsednika države, da mnogi ljudi žive na granici egzistencije. Kad kažete, kazna za fizičko lice od pet hiljada do 150 hiljada, ona je jako visoka.
Bez obzira na činjenicu što ovim zakonom uvodite prekršajni nalog, gde dajete mogućnost da građanin ove zemlje plati polovinu kazne, takve kazne su i dalje visoke za naše građane. Na primer, ukoliko se loše parkirate na javnoj površini propisane kazne su od dve i po hiljade do 75 hiljada dinara. Jasno je ministre, da građani koji ne primaju platu, ili oni koji primaju platu od 20 hiljada dinara, da ukoliko dobiju kaznu od 75 ili 50 hiljada dinara po tom osnovu će radije izabrati zatvor, nego što će platiti tu kaznu. Ne što ne žele da je plate, nego što nemaju odakle da je plate. Pogotovo što znamo da će struja u avgustu poskupeti za 11%, da su sve cene i prehrambenih i ostalih proizvoda poskupele, i građani će prosto izabrati kaznu zatvora, nego što će se opredeliti da iz svog siromašnog novčanika izvuku novac i plate kaznu za prekršaj, zato što takav novac nemaju. Zato mi smatramo da trebate kao Vlada da podržite i prihvatite amandman LDP, kojim se predlaže smanjenje novčanih kazni po ovom Zakonu o prekršajima.
Zašto sam vas pitala, koliko ima kakvih kazni od tih milion predmeta? Zato što sam potpuno ubeđena da je najveći broj takvih kazni prema fizičkim licima i građanima. Da je veoma mali broj, a možda ih uopšte i nema, kazni koje treba da plate državni organi ili npr. preduzeće u restrukturiranju.
Vi kao ministar nemate pravo da se mešate u nadležnost suda, ali ste istovremeno i ministar pravde i ministar državne uprave i nadležni ste za rad državne uprave. Ukoliko npr. neko ne postupa po Zakonu o računovodstvu i reviziji, za tako nešto je predviđena prekršajna kazna. Sada, zahtev za prekršaj podnose npr. državni organi.
Imate li, ministre uvid u to, da li je neko ikada napisao prekršajnu kaznu npr. RTB Bor, zato što ne poštuje Zakon o računovodstvu i reviziji? Ako takva kazna nije napisana za preduzeće u restrukturiranju, zašto bi onda građani ove zemlje bili jedini ti koji trebaju da plaćaju novčane kazne?
Složićete se ministre, da su mnoge škole u Srbiji u blokadi. Iz razloga što mnoge lokalne samouprave, npr, nemaju dovoljno sredstava da plate one mesečne troškove za tekuće popravke ili održavanje ili iz nekih drugih razloga. Takve iste škole podležu ovom istom zakonu i trebaju da plate npr. prekršajne kazne kada nemaju npr. dobru elektro instalaciju ili gromobran, a one to neće moći da rade.
Smatramo da zakonom trebate da umanjite, da prihvatite amandman i da smanjite novčani iznos kazni koje su predviđene ovim zakonom o prekršajima.
Ništa nam niste ministre rekli u uvodnom izlaganju, u kakvim uslovima rade sudije za prekršaje. Da li su uslovi po pitanju opreme, prostora, adekvatni za njihov rad? Složićete se da bez obzira na činjenicu što će ova skupština izglasati zakon o prekršajima, da bi sudije kvalitetno radile treba da imaju neke osnovne uslove za kvalitetniji brži i bolji rad.
Znam ministre, da posećujete sudove. Ne bih rekla da je samo u predizbornoj kampanji, ali u predizbornoj kampanji sigurno jeste. Bili ste npr. u Zaječaru, pre jedno mesec i po dana, jel tako? Sigurno ste imali prilike da vidite u kakvim uslovima tamo rade sudije. Tada su svi ministri iz Vlade bili u Zaječaru pa sam očekivala da će neka od sednica Vlade biti održana tamo. Pošto idu uskoro lokalni izbori u Negotinu, verujem da ćete da posetite Prekršajni sud u Negotinu i Osnovni i Viši sud, a potom ćete sigurno obići i Bor, jer i tamo slede lokali izbori. U tom smislu bi trebalo da nam kažete u kakvim uslovima rade sudije za prekršaje, a ne da se o radu sudova i uslovima informišete samo kada su izbori.
Loše je što se povećava granica zastarelosti i činjenica je da ovaj zakon ima jednu suprotnost vezano za zastarelost, u odnosu na Zakon o javnim nabavkama i ne daje mogućnost da u prvom stepenu odlučuju npr. državni organi kao što je npr. Republička komisija za zaštitu prava ponuđača. Vi ste pripadnik stranke koja je toliko pričala o Zakonu o javnim nabavkama, pa se čudim kako ste napravili ovakvu grešku da sada istovremeno imamo Zakon o javnim nabavkama koji propisuje jedno, a ovim zakonom o prekršajima nešto sasvim drugo.
Što se tiče odluke i predloga odluke o izboru člana Agencije za borbu protiv korupcije od strane predsednika države, mi zaista smatramo da nije u redu da predsednik Nikolić, bivši član SNS, ovom parlamentu i ovoj Skupštini predloži kandidata koji je bio ispred SNS član opštinske izborne komisije. Bez obzira da li je to lice član SNS ili je samo bio predlog SNS, to ukazuje na neku bliskost sa SNS, a složićete se, ministre, da Agencija za borbu protiv korupcije treba da bude nezavisna u svom radu. Vi, kao i aktuelni prvi potpredsednik Vlade, stalno govorite o borbi protiv korupcije. Zato smatramo da je zaista nedopustivo da predsednik Republike parlamentu predloži nekog za člana Agencije za borbu protiv korupcije ko je blizak SNS.
Što se tiče predloga Vrhovnog saveta sudstva za izbor sudija, imali smo prilike da vidimo da je Vrhovni savet sudstva raspisao konkurs za izbor 15 studija. Na konkurs se javilo 447, da li je tako, od čega 15 onih koji su prošli Pravosudnu akademiju? Juče ovde nama niko nije bio u prilici da odgovori na pitanje – kako je moguće da Vrhovni savet sudstva raspiše konkurs za 15 sudija, a onda Skupštini predloži da izaberemo 16? To zaista za nas nije logično kako je došlo do toga.
U bilo kojoj ustanovi, na primer u školi, da imate upražnjeno mesto za dva profesora srpskog jezika i književnosti, a raspišete konkurs samo za jednog, vi ne možete da primite dva. Ne možete da primite ni dve čistačice, ukoliko ste raspisali konkurs za jednu. Da li je onda moguće da vi kao Vrhovni savet sudstva parlamentu, nama poslanicima, predložite da izaberemo 16 sudija, a tražili ste konkursom 15? Vi ste imali svega 15 kandidata sa ovom Pravosudnom akademijom, da li je tako? Znači, 15 dokumentacija, pošto oni imaju prioritet u odnosu na ostale kandidate, ste trebali da pregledate.
Da li je moguće da članovi Vrhovnog saveta sudstva nisu bili u stanju da 15 kandidatura provere da li su u roku, da li ispunjavaju sve uslove, nego da se nakon izbora 15 sudija, nakon sedam utvrdi da još jedan kandidat kao ispunjava uslove, pa eto ima mesta u Novom Sadu, pa ćemo i njega predložiti? Šta je sa onim kandidatom koji takođe ima Pravosudnu akademiju koga nema na ovom spisku? Da li je Vrhovni savet sudstva utvrdio da li je moguće da taj kandidat nije umeo da popuni obrazac za konkurs ispravno, pa njega niste uzeli u obzir?
Stvarno smatram da Vrhovni savet sudstva, a pogotovo ove sudije koje se biraju prvi put, treba da poštuju zakon. Ukoliko ste kao Vrhovni savet sudstva doneli odluku o 15 sudija, takva odluka je trebala da stigne u parlament. Vi ste mogli i nakon toga da raspišete konkurs za još jednog sudiju, ukoliko imate upražnjena mesta, pa da primite nekog drugog, ali greške Vrhovnog saveta sudstva ne možemo da ispravljamo mi poslanici i nemamo pravo na tako nešto.
Pošto ste predlagač, predlažem da vi povučete ovu tačku s dnevnog reda, jer ne znam kako bismo mi koji sedimo u ovoj sali, koji nismo sudije, mogli i imali pravo da odlučimo i glasamo za 16 a konkurs je bio za 15, pogotovu što ovo zaista izaziva sumnju šta je radio Vrhovni savet sudstva.
Znam da je ministar tu član po funkciji i zanima me da li je on bio na toj prvoj sednici i da li je bio na drugoj? Da li je on podržao ovakav predlog da se prvo izabere 15, a onda se izabere 16. kandidat? Ako je ministar glasao za tako nešto, smatram da treba odmah da podnese ostavku, jer za nas koji nismo sudije, koji nismo pravnici, to zaista da kažem nema nikakve veze sa zdravom logikom, jer ni u jednoj instituciji u ovoj zemlji to sigurno ne bi bilo moguće. Ali, onda je zaista sramotno da tako nešto bude moguće u ovom parlamentu, te vam predlažem da povučete predlog, da se zakaže nova sednica. Vi raspišite novi konkurs, izađite sa konkretnim predlogom. Raspišite konkurs ako treba za 20 sudija, pa primite 20, a nemojte dolaziti s predlogom da primimo više od onog koji se bira, pogotovo što se još uvek ne zna šta je sa onim sudijama, a ima ih dosta koji su vraćeni, približno 600, koji su nekad bili članovi SNS, sad kažu verovatno da više nisu, pošto to zakon ne dozvoljava.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić. Izvolite.

Uvaženi predstavnici Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, ne sumnjivo važan zakon – Zakon o prekršajima i naša poslanička grupa je rekla ono što je dobro i što je pozitivno urađeno u oblasti unapređenja ovog zakonodavstva.
Želeo bih da istaknem nekoliko stvari. Prvenstveno, zaista je dobro urađeno pitanje dostavljanja i obaveštavanja stranaka i to je bio ogroman problem u prethodnom periodu i novi instituti koji se uvode, od prekršajnog naloga, do registra nenaplaćenih kazni. To su neke stvari, ali naravno, ima još nekih. U tehničkom smislu i normativnom smislu zakon je poboljšan i unapređen.
Ono što je važno, više kolega je ovde istaklo da je prekršajni postupak onaj postupak s kojim se građani najčešće sreću i to je apsolutno tačno i to ukazuje na važnost ovog zakona.
Ima još jedna činjenica koja je takođe važna. Mislim da je pored Zakona o opštem upravnom postupku, ovaj zakon na koji se odnosi najviše subjekata, najviše državnih organa ga primenjuje. Dobro je imati sistemski zakon i dobro je što vidimo najavu da će se u toku jeseni pristupiti izradi zakona o opštem upravnom postupku, čiji je nacrt urađen. Time bismo pokrili sve one državne organe koji bi primenjivali ova dva važna zakona. Očekujem, gospodine ministre, da ćemo ući u ozbiljniju reformu i Zakonika o krivičnom postupku, koji je takođe nešto što zaslužuje posebnu raspravu.
U svojoj raspravi ću se fokusirati na jedan segment reforme prekršajnog zakonodavstva, za koga mislim da bi bilo dobro da porazgovaramo, a o čemu smo mi vrlo temeljno u jednoj dobroj raspravi koja je bila u Narodnoj skupštini 2011. godine, kada je bio Zakonik o krivičnom postupku, razgovarali, a to je, da kažemo, promena pozicija ili preraspodela strukture unutar prekršajnog postupka, kada je u pitanju teret dokazivanja.
Kada je bio Zakonik o krivičnom postupku mnogo se govorilo o tome kakve će posledice biti u situaciji napuštanja koncepta utvrđivanja materijalne istine i faktički uvođenja koncepta tereta dokazivanja na stranama u postupku. Želim ovde da kažem da efekat koji se očekuje od uvođenja ovog koncepta u prekršajno zakonodavstvo, imam utisak da neće biti takav kakav se predviđa. Mnogo smo slušali u ova dva dana u raspravi šta je to dovodilo do zastarevanja prekršajnih. Najčešće smo ovde čuli od uvaženih kolega da je to neaktivnost stranaka.
Ne slažem se sa tim stavom. Kaže se – stranke nisu zainteresovane. Mislim da je okrivljeni vrlo zainteresovan u prekršajnom postupku, postupajući na različite načine, od izbegavanja prijema poziva, što mislim da se sada rešava poboljšanjem rešenja u oblasti dostavljanja, do kada ima dobrog branioca, predlaganja dokaza i izvođenja postupaka.
Problem je bio kod onih koji pokreću prekršajni postupak. Tu smo imali situaciju da jeste bio teret dokazivanja na strani suda, ali se u tom konceptu postavlja pitanje – ko je bio odgovoran zašto je toliki broj, ne suda, nego organa koji su vodili prekršajni postupak, da budem precizniji, ko je bio odgovoran zašto predmeti zastarevaju? Onaj ko je vodio prekršajni postupak.
Sada mi hoćemo da kažemo da će u situaciji kada sud više ne mora da po službenoj dužnosti, osim u izuzetnim slučajevima kako ste naveli, predlaže dokaze, da će stranke odjednom postati aktivne, pogotovo podnosilac prekršajne prijave i da će biti vrlo zainteresovan da se postupak do kraja izvede.
Želeo bi da ukažem na različiti položaj, pošto je ovaj koncept prenet iz Zakona o prekršajnom postupku, naročito položaj tužioca koji je imao i te kakvu motivaciju da reši predmet kroz zaključivanje sporazuma. Za njegovu karijeru je značajno da reši predmet, značajno je da on vodi istragu, da predlaže dokaze i, u krajnjoj liniji, iza njega stoji ceo državni aparat.
Sada kada vidimo ko su ti i koji će, u krajnjoj liniji, da se pojavljuju prekršajnom postupku na strani onih koji podnose prekršajnu prijavu, kada vidimo ko sve propisuje prekršaje i ko će biti taj, postavlja se - pitanje da li će se ova izmenjena uloga manifestovati tako da će oni postati odjednom zainteresovani? Da li će komunalni inspektor, građevinski inspektor sa primanjima od 30.000 dinara biti odjednom zainteresovan da snažno vuče u prekršajnom postupku da se on okonča, u odsustvu uloge suda koja je do sada bila ili onog ko je vodio prekršajni postupak?
Moram da izrazim svoju bojazan da to neće biti baš tako i da ćemo i dalje imati pasivnu ulogu podnosioca prekršajne prijave i problematičnu situaciju da prekršajni sud čeka inicijativu od strane njega. S druge strane, imamo situaciju koja može da bude problematična u praksi. Možete da dođete u situaciju da protiv okrivljenog bude doneta presuda a da se nijednom ne pojavi na sudu. Uvodi se mogućnost pisane odbrane. On može da napiše pisanu odbranu, sud može da proceni da on, kako ovde zakon predviđa, ne mora da bude pozvan u pojedine delove postupka ako se smatra da je njegova odbrana dovoljna i, u krajnjoj liniji, može da se presudi a da se on nijedanput ne pojavi.
Postavlja se pitanje – da li će se sa ovakvom ulogom suda koja se predviđa i realnom pozicijom podnosioca prekršajne prijave, koji nije tužilac nego je, u krajnjoj liniji, u najvećem broju slučajeva su to različite vrste inspekcija, naravno, i drugi državni organi u tome učestvuju, ovaj problem rešiti? Osim toga, mogućnost zaključivanja sporazuma o priznanju prekršaja u ovakvoj situaciji u kojoj se nalazi podnosilac prekršajne prijave, govorim i o njegovoj materijalnoj situaciji, voleo bih da se ona drastično popravi, kao što bih voleo kada ekonomska situacija to dopusti da se i pozicija tužilaštva i sudija poboljša, pogotovo ovih lica.
Znači, on može doći u situaciju da, zamislite jednog građevinskog inspektora koji treba da sa jednom moćnom građevinskom kompanijom pregovara o zaključenju priznanja i da se dogovara o visini kazne, govorimo o mogućnostima korupcije. To su neki problemi o kojima bi mogli da razgovaramo i treba da razgovaramo.
Znam da su podeljena mišljenja u javnosti, u stručnoj javnosti ne samo u Srbiji nego i u Evropi oko toga koji je koncept bolji? Mislimo da ovakav položaj koji ima podnosilac prekršajne prijave, radi se o velikom broju organa koji će to da radi, neće rešiti ovaj ključni problem, a to je da će zainteresovanost za rešavanje problema biti veća, da će on pokazati veću angažovanost. U tom smislu, želim time da zaključim, dobra rešenja koja ste uveli u odnosu na dostavljanje, na obaveštavanje su popravila problem koji je postojao u prethodnom periodu a koji je dovodio do nemogućnosti da se prekršajni postupak završi, tj. da se opstrukcijom uđe u zastarelost. Mislim da bi bilo bolje da se zadržao taj koncept. Iznosim svoje mišljenje.
Jedan predlog kod dostavljanja, na radnom mestu ne bi trebalo širiti krug ljudi osim onih koji su neposredno ovlašćeni za prijem pismena, jer tu takođe mogu da se pojave zloupotrebe. Ostala rešenja koja ste uveli su sasvim u redu. Želeo sam da se osvrnem na ovaj aspekt, ukazujući na moju ličnu zabrinutost i sumnju da će on dati efekte. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Milica Dronjak. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, pred nama je danas rasprava o Predlogu zakona o prekršajima u načelu.
Činjenica je da je u cilju rešavanja problema u primeni važećeg zakona, kao što ste i vi gospodine ministre izneli u svom uvodnom izlaganju, bilo potrebno izraditi novi zakon o prekršajima kojim će se regulisati rešavanje prekršajnih predmeta na ekonomičan i efikasan način, naravno, u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, jurisprudencijom Suda za ljudska prava i drugim važećim međunarodnim dokumentima.
Primenom važećeg Zakona o prekršajima koji je donet 2005. godine a primenjuje se od 2009. godine i problemi koji su se javili u primeni zakona, kao što su neefikasnost prekršajnog postupka usled velikog priliva predmeta, velikog broja zastarelih predmeta zbog opstrukcije stranaka, nemogućnosti obezbeđenja prisustva okrivljenog i ostalih učesnika u postupku, kratkih rokova za postupanje, loše procesne discipline stranaka i problema u vezi sa procesuiranjem stranih fizičkih i pravnih lica, ukazali su na potrebu donošenja novog zakona o prekršaju.
U odnosu na postojeći zakon su detaljnije uređene ili uvedene kao nove sledeće najvažnije oblasti – prekršajna odgovornost pravnih lica, što je bilo potrebno kako bi se sprečila praksa da pravna lica putem izmena u svom statusu izbegavaju prekršajnu odgovornost ili obavezu plaćanja kazni. Preciznije uređenje rada u javnom interesu, čime su stvoreni uslovi da i ova sankcija dobije širu primenu, što bi bilo kod nesumnjive koristi kako za počinioce prekršaja tako i za državu; rok zastarelosti, utoliko što su rokovi zastarelosti produženi sa jedne na dve godine, odnosno kod apsolutnih rokova sa dve na četiri godine. Kratak rok zastarelosti je redovno istican kao razlog za često nastupanje prekršajnog gonjenja ili izvršenja prekršajne sankcije. Obaveza suda da utvrdi materijalnu istinu koja je zamenjena odredbom da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka.
U sadašnjem postupku celokupan teret dokazivanja je zapravo na sudu, što ga dovodi u izuzetno nepovoljnu situaciju s obzirom na poslovničku neaktivnost stranaka u postupku, uz često izbegavanje prijema, poziva ili pojavljivanja na ročištima. Čak i ovlašćeni podnosioci zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka se ponašaju neaktivno i nezainteresovano za obezbeđivanje svojih dokaza.
Uvođenjem osnovnog pravila da je stranka dužna da pribavi dokaze čije je izvođenje predložila, značajno će se poboljšati procesna disciplina stranaka s obzirom da je u nesumnjivom interesu stranaka da sudu pribave dokaze u korist svojih tvrdnji.
U cilj u zaštite prezumcije nevinosti, kao i radi poštovanja načela jednakosti oružja pred sudom, sud može pribaviti dokaze u korist okrivljenog ako on nije u stanju da to sam učini.
Takođe je i dostavljanje detaljnije regulisano. Pismena će se dostavljati preko pošte ili druge službe ovlašćene za dostavu, čime se uvodi mogućnost konkurencije pošti kao načina da pošta podigne nivo uspešnosti dostave. Uvodi se i nov način dostavljanja kada za to postoje uslovi, a to je elektronsko dostavljanje. Posebno je regulisano dostavljanje na kućnu adresu, dostavljanje na radnom mestu i dostavljanje odsutnom licu. Takođe je uvedeno i pravilo da sud može naložiti stranci da pozove i obezbedi prisustvo svedoka, čije je saslušanje predložila.
Neuspešna dostava predstavlja jedan od najvećih problema prekršajnog postupka. U velikim gradovima, kao što su Beograd, Novi Sad ili Niš, procenat uspešnih dostava ne prelazi 20%, što posledično dovodi do neopravdano dugog trajanja postupka, kao i do čestog nastupanja zastarelosti.
Zbog ovih razloga odredbama o dostavi je poklonjena posebna pažnja sa ciljem njihovog detaljnog uređivanja, kako bi se svela na minimum mogućnost zloupotrebe i izbegavanja prijema, u cilju odugovlačenja postupka i izbegavanja prekršajne odgovornosti.
Uveden je i prekršajni nalog koji predstavlja nov pravni institut koji se uvodi ovim zakonom. Prekršajni nalog je našao svoju primenu u zakonima susednih zemalja, kao i u većini evropskih zemalja u kojima je pokazao vrlo dobre rezultate u praksi. Njime se pojednostavljuje procesuiranje blažih prekršaja za koje je propisana novčana kazna u fiksnom iznosu, uz značajno smanjenje troškova za državne organe.
Kako se počiniocima prekršaja izdavanjem naloga nudi mogućnost da u slučaju plaćanja polovine izrečene kazne u roku za dobrovoljno plaćanje ostvare značajnu uštedu za očekivati je i značajno povećanje broja dobrovoljno plaćenih kazni, a samim tim i povećanje ukupnog prihoda za budžet Republike Srbije po osnovu naplate ovih kazni. Njihovom primenom prestaće mogućnosti za plaćanje fiksne novčane kazane na licu mesta, čime se smanjuje mogućnost korupcije i policijskih i inspekcijskih organa.
Izdavanjem naloga ovlašćeni organi direktno će primenjivati zakone iz svoje nadležnosti, s obzirom da nalogom izriču novčanu kaznu čija je visina napred zakonom utvrđena. Za sve druge prekršaje, za koje je propisana novčana kazna u rasponu ili predviđena neka druga prekršajna sankcija za čije je izricanje neophodna individualnizacija propisane kazne uz procenu svih konkretnih olakšavajućih i otežavajućih okolnosti i činjenica, organi uprave će biti u obavezi da nadležnom prekršajnom sudu podnesu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.
Za razliku od postojećeg zakona, organi uprave više neće moći da za određene prekršaje pokreću i vode prekršajni postupak i odlučuju, odnosno izriču prekršajne sankcije. Time je ovaj nacrt zakona otišao korak dalje ka usaglašavanju sa međunarodnim standardima, od kojih je važan onaj da se postupci u kojima se izriču kaznene sankcije, vode isključivo od strane nepristrasnog suda, uz poštovanje procesnih prava učesnika u postupku, u skladu sa međunarodnim standardima koji se odnose na vođenje sudskih postupaka.
Zatim, odredbe o postupku prinudne naplate, pored dostave, naplata novčanih kazni predstavlja drugi, najveći problem prekršajnog postupka. Dosadašnja praksa prekršajnih sudova ukazuje da se naplata novčanih kazni od fizičkih lica i preduzetnika gotovo isključivo vrši tek pod pretnjom izvršenja kazne zatvora, a nakon što se sprovede postupak zamene neplaćene novčane kazne, kaznom zatvora. Ovo često dovodi do nastupanja zastarelosti izvršenja kazne, a kada bi se kazna i naplatila, dosuđeni troškovi postupka su, po pravilu, ostajali ne naplaćeni i tako padali na teret sudova, s obzirom da se oni ne mogu zameniti kaznom zatvora.
Na ovaj način zamena kazne je postala redovno sredstvo prinudne naplate, bez pokušavanja stvarne prinudne naplate i bez obzira da li su za to postojali realni uslovi ili ne. U poslednje vreme, usled sve jače ekonomske krize, sve veći broj građana radije pristaje na izdržavanje zatvorske kazne, nego na plaćanje novčane kazne, čime se troškovi države značajno povećavaju, umesto da se naplatom novčanih kazni ostvaruje realan prihod. Pored toga, s obzirom da su zatvorski kapaciteti nedovoljni, postoji realna opasnost da mnogi počinioci prekršaja, čekajući da budu pozvani na izdržavanje kazne, zbog nastupanja zastarelosti nikad i ne izdrže zatvorsku kaznu, dok dug po osnovu izrečene novčane kazne i troškove postupka nikad ne bude naplaćen.
Imajući u vidu navedeno, odredbe o prinudnoj naplati novčanih kazni i drugih novčanih iznosa su pretrpele značajne promene u cilju jačanja nadležnosti i sa tim i veće odgovornosti prekršajnog suda koji je izrekao novčanu kaznu, da tu kaznu i naplati.
Ovim zakonom ustanovljena su dva jedinstvena registra kao elektronske baze podataka o okrivljenim i o izrečenim prekršajnim sankcijama. Konkretno, zakonom se uspostavlja registar sankcija kao jedinstvena evidencija izrečenih prekršajnih sankcija i registar neplaćenih novčanih kazni kao jedinstvena evidencija neplaćenih novčanih kazni i drugih dosuđenih novčanih iznosa. Registri su uvedeni radi centralizovane evidencije o svim izrečenim prekršajima, sankcijama i počiniocima, o čemu do sada nije postojala precizna i jedinstvena evidencija, kao i radi vođenja evidencije o neplaćenim novčanim kaznama i drugih dosuđenih novčanih iznosa, a radi njihove efikasnije naplate.
Odredbe zakona, koje regulišu registre, sačinjene su u skladu sa načelima Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, uzimajući u obzir primedbe od strane Kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koje su radnoj grupi za izradu ovog zakona predočene tokom javne rasprave.
S tim u vezi, zakon sadrži odredbe o uvođenju i formiranju registra o tome ko je rukovodilac podataka u registru, a ko obrađivač podataka, koja je svrha registra, ko će imati pristup podacima iz registra, ko će moći da podatke koristi i koliko će se podaci čuvati, kao i druge potrebne odredbe.
Kao predsednica Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, što se tiče delokruga Odbora, nadam se da će novi zakon o prekršajima doprineti jačanju poštovanja kaznenih odredaba u zakonima kojima je regulisana oblast kojom se Odbor bavi, a naročito od strane poslodavaca i zaposlenih, zaštiti zaposlenih kod privatnih poslodavaca kroz naplatu novčane kazne na licu mesta za nepoštovanje prava iz rada i na osnovu rada odmor, otpremnina, otkazni rok, naknade zarade, postupanje sa radnom knjižicom, kao i jačanju discipline korisnika prava iz penziono-invalidskog osiguranja i poslodavaca, pogotovo u pogledu poštovanja obaveza plaćanja doprinosa, vođenja matične evidencije itd.
Na kraju, kao poslanica ispred poslaničke grupe Partije ujedinjenih penzionera Srbije, svakako ću glasati za ovaj zakon u danu za glasanje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dame i gospodo iz Visokog saveta sudstva, pre svega govoriću o Predlogu zakona o prekršajima, jer smatram da je to jedan važan zakon. Naravno, nije važan kao što je to krivično zakonodavstvo, ali jeste deo procesnog zakonodavstva i možda i važniji, jer se daleko veći broj građana susreće sa njim u svakodnevnom životu.
Ono što pre svega želim da kažem, što je pomenuo i gospodin Cvijan, jeste da ovaj zakon predstavlja kontinuitet rada između dva ministarstva. Zašto je to važno? Ne to, što smo mi danas Demokratska stranka ili smo bili na vlasti ili je to danas Srpska napredna stranka, nego je pravosuđe kao celina, jedan mehanizam koji se izuzetno teško i izuzetno sporo menja.
Pored otpora koje smo mi imali, mislim da i sada vladajuća garnitura takođe nailazi na slične otpore i to je nešto što će čekati i buduće ministre i narednih deset godina, verovatno i duže. Treba istrajati u određenom kontinuitetu reformi.
To ne znači da ću se složiti sa svim što radi danas Srpska napredna stranka, niti da se oni slažu sa onim što smo mi radili, ali smatram da je od ključne važnosti, da postoji jedan pravac koji je bio jedinstven za sve. Sve ostalo, ako bi se ključno menjalo iz godine u godinu, mislim da taj sistem ne bi funkcionisao.
U tom smislu, ono što je, mislim da svi podržavamo i slažemo se danas, je dobro jeste da su prekršajni sudovi postali sudovi, iako smo ih ranije zvali sudovi, faktički su bili organi uprave. To je jedna od stvari o kojoj želim da govorim na samom početku, pre svega određenim načinom i primedbama na sam tekst zakona, a onda i o jednom drugom delu, da svaki zakon mora da poznaje šta je životna realnost. Da li je zakon dobar ili ne, to mogu ceniti pravni eksperti, možemo i u Skupštini da se usaglasimo sa tim, ali da li život može da prepozna taj zakon i da zaživi to je drugo pitanje.
Prva načelna primedba o kojoj želim da govorim jeste nešto što je ostalo iz starog zakona, a za šta mislim da je možda došlo vreme da se stvari menjaju, jer je to nešto što ćemo sigurno morati da menjamo u procesu pristupanja EU, što verujem da je većini nas apsolutno interes.
Na samom početku zakona, zakon određuje kojim propisima mogu da se propisuju prekršaji. Naravno, to nije kao krivično zakonodavstvo i znamo da samo zakonom mogu biti određena krivična dela. Većina je u Krivičnom zakoniku. Nažalost, neka se nalaze i u nekim drugim zakonima. To stvara konfuziju i možda teže postupanje sudija. Kako je sada zamišljeno, ne samo da se zakonom određuje, već i uredbama Vlade, propisima autonomne pokrajine, propisima lokalnih samouprava.
Mišljenja sam da bi trebalo suziti krug organa koji može da donosi prekršaje. To će sigurno izazvati problem u sprovođenju za našu normativu, jer će biti neophodno da se uradi jedan zakon, zakon koji bi obuhvatio sve te propise, koji trenutno postoje. S obzirom da ste, gospodine ministre, ovde stavili da primenom, mislim, od marta 2014. godine, mislim da to nije nemoguće.
Ono što kod mene izaziva dilemu, to ćete videti iz mog amandmana, ali to treba da ostane samo zakonom, odlukama, propisima autonomne pokrajine ili to možda treba zadržati, pa da lokalne samouprave predlažu određene vrste prekršaja.
Mislim da u svakom slučaju treba iz zakona treba skloniti uredbe. Ne vidim nikakvu potrebu da se uredbama propisuju prekršaji, jer uredbe donosi Vlada, a znamo da Vlada predlaže Narodnoj skupštini zakon. Mislim da bi se tu stvorila dodatna pravna sigurnost. Da ne bi došli u situaciju u kojoj se sada nalazimo, da su sudije za prekršaje sudovi u sudskom sistemu koji se odnose na Zakon o sudijama, a lokalni organi propisuju prekršaje. Znači, organi uprave po kome postupaju sudovi. To je jedna od stvari, videćete u predlogu amandmana, a o tome ćemo detaljnije kada dođu na red amandmani.
Ono što je vrlo važno iz načelnih primedbi jeste jedna praksa koja nije vezana samo za Ministarstvo pravde i nije vezana samo za ovo vreme, nego i ranije, a to je nespremnost, nesposobnost da se zaista obrati pažnja na direktive Evropske unije i na konvencije Saveta Evrope.
Ovde u ruci držim papir koji nam je Ministarstvo predložilo, odnosno Vlada. Papir se zove – izjava usklađenosti propisa sa propisima Evropske unije. Ona je prazna. Tu su pitanja, a odgovora nema nigde. Samo na ovoj strani stoji rečenica – ne postoji odgovarajući propis Evropske unije sa kojim je potrebno obezbediti usklađenost. To bi bilo lepo da je to tako, ali mislim da nije tako, jer ko god da sedi ovde, ko god da je pravnik, mislim da će se složiti da postoje ili direktive ili konvencije Saveta Evrope koje se tiču zadržavanja u pritvoru, zatvora. Definitivno postoje određeni propisi sa kojima se treba usaglasiti.
Ne kažem da ovaj zakon nije usaglašen, ali iz toga ne vidimo šta je usaglašeno. To možda može danas da prođe na Skupštini i da mi to izglasamo i da oko toga Evropska unija ne pravi problem, ali vas pitam – šta ćemo kada otpočnemo pregovore? Poglavlja 23. i 24, ovo jeste tema i jednog i drugog poglavlja. Kako ćemo onda postupati, ako nemate ljude koji mogu jasno da prođu kroz sve direktive, kroz konvencije Saveta Evrope i da mi u Skupštini znamo šta jeste, a šta nije evropski standard?
Moj vam je savet da napravite tim ljudi, jer ovo ovako možda može do kraja godine da prođe i ovaj način predlaganja više neće biti moguć.
Još jedna stvar, naizgled tehnička, ali mislim da oslikava realan život. Nadam se da je ideja svih nas da ovaj zakon ne ostane mrtvo slovo na papiru. U prelaznim i završnim odredbama, pošto sam neko ko je radio zakonE, predlagao i znao gde je problem, uvek sam najviše pažnje obraćao na prelazne i završne odredbe, stoji rečenica koju smo mi često stavljali, a to je – nisu potrebna dodatna finansijska sredstva.
Hajde sada da pričamo realno. Čitajući zakon – da li je moguće da čim promenite, recimo, način dostave vi pravite određene manje ili veće troškove, a da ne kažem da se direktno u zakonu kaže da se uvode neka dva nova registra. Podržavam uvođenje tih registara i mislim da je to dobro, ali budimo realni, to bez novca ne može da se uradi. Morali ste u zakonu da uvedete da su potrebna finansijska sredstva i lično bih glasao za to, jer znam da novac treba pravosuđu, da su za primenu zakona potrebna sredstva, ali ovo nije način da se ozbiljno pristupa primeni zakona.
Šta će se desiti? Imate u prelaznim i završnim odredbama da u roku od šest meseci morate da donesete podzakonska akta, za promenu tih registara morate nekog da angažujete, da raspišete neki tender, nećete imati novca u budžetu i ovaj zakon u svom najvažnijem delu neće zaživeti.
Apelujem i smatram da ne bi bilo loše da Vlada to dopuni ili da obavesti Skupštinu da će zakon u kasnijoj proceduri biti izglasan, ali ukazujem da ovo što stoji u zakonu nije tačno, jer je nesprovodiva primena ovog zakona bez posebnih finansijskih sredstava.
Da ne bih dužio, moram nešto važno da kažem o samom zakonu, pošto sam podneo amandmane, gde verujem da ću naići na podršku, ali o tome ćemo detaljnije u danu kada budemo raspravljali o amandmanima.
Jedna od stvari koja mi bode oči već duži niz godina, a mislim da je ovo dobra prilika da se promeni, a to je pitanje diplomatskog imuniteta. Svi znate da diplomate ne plaćaju kazne za prekršaje u našoj zemlji. To je tako i to je pisalo u zakonu. To je jedna praksa koja postoji već duži niz godina. Takva praksa je pre nekih 20-30 godina bila svuda u svetu. U međuvremenu su pojedine zemlje promenile praksu, pre svega veliki centri diplomata, od Brisela, Vašingtona itd. i naše diplomate plaćaju kazne u tim zemljama. Smatram da ova odredba treba da ostane u zakonu, ali da se doda samo jedna rečenica – pod uslovom reciprociteta. Drugim rečima, ako naše diplomate ne plaćaju kazne u inostranstvu, neće ih plaćati ni ovde. Ako mi plaćamo kazne, ne vidim razlog da se deo novca od diplomata ne slije u budžet Republike Srbije.
Druga stvar o kojoj se dosta govorilo, a vezana je i za treću stvar, jeste pitanje visine kazni i pitanje iznosa novca kojim se zamenjuje dan zatvora. Juče smo slušali dijalog između koleginice Judite Popović i ministra, ono što jesu činjenice i što je tačno jeste da postoji nešto, a to je realan život. Nije sporno da su kazne uvedene ranije, čak su i povećane u naše vreme i to je nešto što je notorna činjenica.
Sa druge strane, nije isti nivo života, nije isti kvalitet života danas i pre četiri godine, teška je ekonomska kriza. Mislim da niko od nas ne može da kaže kada ćemo izaći iz ekonomske krize, da je to neka perspektiva koja dolazi.
Smatram da u tom smislu ne bi bilo loše da se izmenom zakona ili prihvatanjem našeg amandmana ili bilo koje druge poslaničke grupe te kazne svode u neku normalu koja je danas prihvatljiva građanima. Nije to samo da vi činite građanima da će manje plaćati kaznu, nego morate shvatiti jednu drugu stvar – građani ne plaćaju kazne. Znači, kada podignete visoke kazne, oni jednostavno ne plaćaju. Znate da retko kad može da dođe do izvršenja, pa ne može da se izvrši i kad neko struju ne plaća. Prema tome, jednostavno je manja popuna budžeta. Verujem da bi se smanjenjem kazni postiglo, kao i sa prekršajnim nalogom, što je odlično urađeno u zakonu, da i sama naplata kazni u budžet bude efikasnija. Sa druge strane, ne sumnjam da bi Vlada prihvatanjem ovakvog amandmana dobila podršku, jer sam siguran da bi građani više voleli da te kazne budu primerene njihovom današnjem standardu. Ako taj standard skoči za pet godina, najmanji je problem da neka nova Narodna skupština opet poveća kazne.
To je usko vezano i za ovaj drugi deo, koji mislim da je važan. Ako neko danas ne može da plati kaznu, on se upućuje u zatvor, u sve većem broju slučajeva, i to na taj način što se za iznos od hiljadu dinara zamenjuje za jednu kaznu zatvora. Tu želim da kažem jednu vrlo važnu stvar - zatvor košta. Kada uputite nekoga u zatvor, neko to plaća. To plaća budžet. Ispraviće me ministar, ali ja verujem da danas najmanje oko dve hiljade dinara košta dan nekoga koga držite u zatvoru. Na tih hiljadu dinara, koliko inače nije platio kaznu, vi imate tri hiljade dinara štete. To je realno, jer taj ko ode u zatvor mora da jede. Povećavanjem ovog iznosa, predložio sam svojim amandmanom, na tri hiljade dinara za dan zatvora, postavio bi se dvostruki efekat. Prvo, građani bi kraće išli u zatvor. Znači, ako ste dužni 10.000 dinara bili biste tri dana u zatvoru, a ne deset. Sa druge strane, uštedeli bi dodatan novac, jer tih 10 dana zatvora bi koštali još 20.000 dinara državu, a ovako će koštati 6.000 itd.
Smatram da je to dobra mera, da nije loša, jer, na kraju krajeva, svi ovde koji su pravnici vrlo dobro znaju da su najštetnije, pogotovo kada su mlađa lica u pitanju, kratkotrajne zatvorske kazne, jer one izazivaju kontraefekat, a ništa pozitivno.
Završavam, da me kolege ne bi upozoravale, ali samo još jednu rečenicu oko zastarelosti. Dosta su druge kolege iz parlamenta pričale o tome. Čuli smo i da je to sada četiri godine i da je bilo dve. Želim da ukažem na to da se ovde ne radi samo o tome da građaninu bude lakše ili da kraće traje postupak. Vi u pravosuđu imate vrlo ažurne sudije koje postižu normu i koje rade kvalitetno. Imate i druge sudije koje nisu toliko ažurne ili ne rade kako treba. Sada uopšte neću da pričam o segmentu da građani izbegavaju pozive, o čemu se dosta govorilo danas. Smatram da bi bilo bolje i celishodnije da zastarelost ostane u rokovima koji su važili do sada. Jer, ako pogledate zadnje tri ili četiri godine, vi imate veću efikasnost rada prekršajnih sudova. To znači da se sve više i više predmeta rešava, što nije dovoljno, ali u nekoj perspektivi bi to moglo da bude rešenje. Bojim se, ako uvedete veće rokove zastarelosti, da će doći do opuštanja rada pravosuđa, a da će na kraju za dve godine efekat biti isti. Nećete imati milion predmeta u radu, nego dva miliona i isti broj predmeta će zastarevati iz godine u godinu.
Smatram da je celishodnije da u postupcima koji su hitni i kratki, kao što su prekršajni postupci, rokovi budu kratki. Mislim da se ovim neće ono što ste predlagali ostvariti, a to je da manje predmeta zastareva. Hoće, u prvoj godini, da bi u četvrtoj to bio isti broj, ako ne i potpuno identičan. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, kolege narodni poslanici, u delu diskusije kada sam kao ovlašćeni predstavnik govorio o Zakonu o prekršajima afirmisao sam tri pitanja. Sada bih da ih pojasnim i zamolio bih za jedan mali deo pažnje, jer, ukoliko bi postojala dobra volja, postoji mogućnost da se neki od tih predloga, koji po mom dubokom uverenju poboljšavaju kvalitet ovog zakona, nađu u predlogu, a kasnije i u usvojenom tekstu zakona.
Pomenuo sam princip oportuniteta. Da bi građanima bilo jasno šta je oportunitet u krivičnom zakonodavstvu, onda treba da pođemo od nečega što je nesporno. Nesporno je da je to benefit koji se daje učiniocu krivičnog dela, tako da kod krivičnih dela koja zavređuju manji stepen društvene opasnosti, blaža krivična dela, učinilac krivičnog dela može biti oslobođen od daljeg vođenja krivičnog postupka ukoliko u humanitarne svrhe uplati određeni novčani iznos. Govorim – u humanitarne svrhe. Ukoliko to ne učini, u svakom slučaju je priznao krivicu i nastavlja se krivični postupak.
Pažljivim čitanjem Predloga zakona o prekršajima, vidim da je donekle taj princip oportuniteta pokušan da se primeni kroz institut prekršajnog naloga. Kako? Upravo predloženim rešenjem da se uplatom jedne polovine kazne učinilac prekršaja oslobađa preostalog dela kazne, ne mora da je uplati, a sa druge strane obustavlja se prekršajni postupak. Sada se postavlja pitanje koje je sa aspekta racionalnosti opravdano. Prekršajni nalog u svakom slučaju kao institut je i te kako značajan u Zakonu o prekršaju. On je inače primenjen tako što je komparativnim posmatranjem utvrđeno da je dao velike i dobre efekte u prekršajnim pravima susednih država i drugih zemalja u Evropi. To je dobro rešenje, ali zašto ne bismo razmislili i o oportunitetu, koji bi značajno smanjio broj predmeta kojima su opterećeni prekršajni sudovi? To je ogroman broj, moramo priznati. Ako polazimo od činjenice da je to milion predmeta, onda bi ovim principom nešto moglo i da se uradi.
Sa druge strane, ne znam zbog čega bi učinioci prestupa, bez obzira da li imaju kvalifikaciju prekršaja ili kvalifikaciju krivično dela, bili u nepovoljnom ili nejednakom položaju. Oportunitet bi trebao da bude jedinstven i za jedne i za druge, pošto su svi jednaki pred zakonom. U svakom slučaju, to bi moglo da bude razmišljanje, pa da se iskoristi poslovničko pravo, a to je pravo nadležnog odbora, Odbora za pravosuđe i državnu upravu, da eventualno reaguje amandmanom ukoliko se oceni za potrebnim i racionalnim uvođenje takvog instituta u Zakon o prekršajima.
Drugo pitanje je bilo posvećeno zaštitnim merama, gde sam rekao da ako preduzeća koja su u stečaju i nad kojima se vodi stečaj se zaštitnom merom, pored zabrane delatnosti, pominje i zabrana vršenja određenih poslova. Slažem se da su u sudskoj praksi takvi slučajevi izuzetno retki i da ne postoje, ali ako su retki ili ako ne postoje, to ne znači da ne treba da budu implementirani u zakonu kako bi se predupredile takve mogućnosti. Zašto? Upravo zbog onoga o čemu sam jutros govorio, kako bi se zaštitila stečajna masa, zaštitili poverioci i ispoštovao osnovni princip stečajnog prava. Ukoliko zaista i u tom pravcu postoji mogućnost da se u tom delu zakon poboljša, zamolio bih da amandman koji je predložen bude pažljivo razmotren. To je što se tiče Zakona o prekršajima.
Međutim, uveren sam da posle svih diskusija danas koje sam čuo i kategorično stojim na stanovištu da je ispravno ono što sam danas rekao, da je pothitno neizostavno potrebno da se iz republičkog parlamenta izmesti mogućnost odlučivanja o personalnim rešenjima u pravosuđu. Pothitno da se više nikada ne pojavljuje mogućnost da sudije sa svojim imenima i prezimenima predstavljaju oružje u borbi između političkih stranaka. Zašto? Zato što je to najveći stepen poniženja prevashodno za sudije, samim tim i za sudove, a da ne govorim o tome u kojoj meri je ugrožen princip nezavisnosti pravosuđa i autoritet pravosuđa u celini.
Moram da skrenem pažnju na dve činjenice koje niko ovde ne može dovesti u sumnju. Danas je toliko reči bilo o tome zašto ova lista kandidata koji su predloženi da budu izabrani za nosioce pravosudnih funkcija, koji se prvi put biraju na tri godine, zašto nisu prošli kriterijume. Ti koji postavljaju to pitanje treba da znaju sami odgovor. Zašto te kriterijume nisu doneli? Jedna politička stranka je, pežorativno rečeno, držala pravosuđe, odnosno Ministarstvo pravde u periodu od 2004. do 2008. godine, a druga od 2008. do 2012. godine. Zašto se niko nije setio da donese pravilnik o ocenjivanju ili vrednovanju rada sudija i tužilaca? Sada ne bismo imali taj problem. Pozivamo se na Pravilnik koji je donet još 1993. godine.
Za to vreme je urušen sistem nezavisnosti pravosuđa. Za to vreme su počinjene brojne greške čije se posledice osećaju i danas. SPS od 2000. godine do danas nije participirala ni u čemu što se vezuje za jedan takav nakaradan način vrednovanja rada sudova i sudija.
Da li je iko danas, ko ima ikakve moralne skrupule, pa makar moralne skrupule i u politici, svestan činjenice da je upravo zbog reforme pravosuđa situacija u pravosuđu danas takva kakva jeste? Da smo mi kao parlament dovedeni u situaciju da učinimo nešto što je apsolutno nedopustivo – da donesemo odluku, čak zakon, da se za sudije izaberu sudije koje uopšte nisu prošle ocenjivanje, a gde su ocene morale da budu date?
Zato je krajnje vreme da se prestane sa lamentiranjem sudija i sa lamentiranjem spiskova, sa činjenicama i kvalifikacijama da li je neko nešto zaslužio ili nije zaslužio. Dosta je bilo eksperimenata. Eksperimenata prirode da se prvo svi nereizaberu, izvinjavam se, ne svi ali čak 700, pri čemu bez ijednog jedinog kriterijuma. Ne znamo ko je zaslužio realno da bude nereizabran a ko to nije zaslužio? I još gore ono suprotno. Šta ćemo sa onima koji su prošli, a sigurno je da nisu ispunjavali određene kriterijume, barem neki? Ja sam uveren da to nije veliki procenat.
Sada, odlukom Ustavnog suda, svi su vraćeni. Ti ljudi imaju neka svoja prava. Ti ljudi imaju pre svega pravo na obeštećenje za ono što je činjeno. Obeštećenje je i u materijalnom i u nematerijalnom smislu reči. Ko je kriv za to? Ne mogu tražiti alibi oni koji se pozivaju na svoje propuste. Na svoju sramotu se niko ne može pozivati, apsolutno niko.
Zato skrećem pažnju da je krajnje vreme da ovaj parlament, barem sa stanovišta kulture govora, prestane sa nečim što je ponižavanje sudija i sudijske funkcije. Reč sudija podrazumeva nešto uzvišeno. Reč sudija i status sudije podrazumeva poštovanje. Čak, može se slobodno reći, i strahopoštovanje, barem u onom delu u kome je onaj koji je učinio bilo kakvu protivpravnu aktivnost svestan činjenice da taj isti sudija može izreći i kaznu. I to je strahopoštovanje kao osećanje potpuno osnovano, životno i opravdano.
Ako je to već tako, onda sudije treba ostaviti svojim telima, nezavisnim telima, prevashodno Visokom savetu sudstva koji je sa stanovišta zakona jedini ovlašćen da odlučuje o statusu sudije. Ne mi, ne parlament, ne poslanici, ne političke stranke.
Ja vam se zahvaljujem. Ovo je samo još jedan mali doprinos u odnosu na ono što sam danas rekao kako bi kompletan korpus svega ovoga o čemu danas raspravljamo, svih tačaka objedinjene rasprave, sa stanovišta poslaničke grupe SPS bio zadovoljen. I još jednom ponavljam da će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati ove predloge zakona o prekršajima i odluke koje su na dnevnom redu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.