Gospodine predsedavajući, cenim vašu strogoću i želju da vodite ovaj parlament na najbolji mogući način. Ako oni imaju pravo na svoje mišljenje, valjda imam i ja pravo na svoj stav. Ako ja imam pravo na svoj stav, onda mi dozvolite da taj svoj stav obrazložim, pa mogu u tom svom stavu da imam neki uvod i neku razradu i neki zaključak, kao u osnovnoj i srednjoj školi kad pišete sastav.
Dakle, razlozi zbog čega smo mi danas ovde jesu što rukovodstva u javnim preduzećima u Srbiji nisu ispunila obaveze iz rokova koji su im dati prethodnim Zakonom o javnoj svojini, a ta rukovodstva su bila postavljena od prethodne garniture koja je bila na vlasti do septembra prošle godine. Nova rukovodstva su postavljena od septembra prošle godine i jedni i drugi nisu očigledno ništa radili, nisu uradili svoju obavezu koja im je zakonom propisana.
Da bismo konkretno govorili ko je tu koliko odgovoran, vrlo bi nam značajno bilo da nam ministar kaže koja to javna preduzeća, ako ne može da nabroji koja nisu podnela zahtev za upis prava svojine, da nam kaže koja jesu? Mislim da bi taj spisak bio daleko kraći, a možda bi se sveo na prste jedne ruke. Živo me interesuje da li postoji uopšte neko javno preduzeće, da li recimo, npr. „Srbijagas“, koje je veliki gubitaš podnelo zahtev za upis prava svojine, pa da iskoristi tu mogućnost da kroz svoju svojinu, dalje kredite koje namerava da uzme, pošto očigledno bez njih ne može da funkcioniše, garantuje svom imovinom, a ne da ih svaki put budžet Republike Srbije bude garant i da svi građani Srbije moraju da snose posledice tih velikih gubitaka.
U Srbiji posluje više od 650 lokalnih javnih preduzeća i oko 40 državnih velikih javnih preduzeća koja zapošljavaju skoro 200.000 ljudi. Njihova imovina se meri više milijardi evra, a i njihovi gubici na žalost izgleda nisu mnogo manji.
Prošlo je dve godine od kada je donet Zakon o javnoj svojini. Obaveza je bila da rukovodstva javnih preduzeća popišu imovinu koju imaju i da traže da tu imovinu upišu kao svoje pravo. Međutim, po podacima koje ja imam, npr. za grad Niš, od 14 javnih preduzeća samo su dva krenula da nešto rade u tom pravcu, a ostala nisu ni počela. Siguran sam da situacija nije ništa bolja ni u ostalim lokalnim samoupravama, a verovatno ni u državnim javnim preduzećima.
Nameće se logično pitanje – postoji li odgovornost za to što neko nije radio svoj posao i hoće li Vlada Republike Srbije i nadležni ministar da preduzmu određene mere u tom pravcu? Drugo pitanje - hoće li biti dovoljan rok koji je sada produžen sa šest meseci prvobitno, kako je nam je ovde prezentovano, na godinu dana? Hoće li to biti dovoljan rok i koje su garancije da će u tih godinu dana da se ovaj veliki posao završi?
Siguran sam da ćemo se u isto vreme ove godine ponovo videti ovde i tražiti produžetak roka. Zato što je inercija velika, a i sumnjam da postoje kapaciteti u preduzećima i u imovinskim službama, i Direkciji za imovinu Republike Srbije koja mogu da obrade toliki broj zahteva i da završe posao u predviđenom roku.
Upis prava svojine bi omogućio preduzećima da raspolažu svojom imovinom i da na osnovu te svoje imovine kreiraju svoju finansijsku politiku, da pokušaju da kroz određene komercijalne kredite ispeglaju svoja loša poslovanja, da kreiraju svoj razvoj. Međutim, očigledno da je mnogo lakše i jednostavnije da se oslanjaju na državu i da traže pomoć od države kad god je to potrebno, ne vodeći računa i ponašajući se krajnje bahato prema svojoj imovini i prema onome što mogu da upravljaju. Ne mogu da se složim sa nekim predlozima ovde da bi trebalo da se upiše pravo svojine u javnim preduzećima i da oni treba da to koriste u krajnjoj meri kao način da smanje svoje gubitke prodajom. Mislimo da bi to bilo krajnje loš potez i treba voditi računa šta sve može da se upiše, a šta sve može da se otuđuje, a šta ne.
Rekli ste da veliki broj preduzeća nije preduzeo radnje za upis prava svojine, odnosno prava korišćenja. Daleko bi nam bilo značajnije da nam kažete o kojem broju se radi i da kažete koje će mehanizme primeniti Vlada u narednom periodu da se ovaj rok ispoštuje.
Obzirom da su rokovi pomereni za još godinu dana, sva javna preduzeća u Srbiji treba prvo da popišu svoju imovinu, da srede svoje imovinske karte, da srede dozvole za broj objekata koji su uglavnom nelegalni, pa tek onda da se prijave nadležnoj upravi i da dobiju pravo upisa, što će biti sigurno veliki administrativni posao, a obzirom kakvim kapacitetima raspolažu lokalne samouprave i javna preduzeća, bojim se da se radi o rokovima koji neće biti ispoštovani, nećemo uspeti da u predviđenom roku od godinu dana završimo posao koji je predviđen zakonom.
Prethodnici su govorili o tome da je kroz predviđene rokove, koji su dati u zakonu od pre dve godine, je bilo potrebno učiniti sve, ali se postavlja opravdano pitanje da li su oni koji su bili na vlasti tada do prošle godine, sa svojim kadrovima u javnim preduzećima, to zaista i radili.
Demokratska stranka Srbije, ni prošli put kada se ovaj zakon usvajao, nije pisala amandmane, niti tražila da ti rokovi budu veći, ali smo upozoravali da je rok kratak i da sam predlog u zakonu nije realan. Očekivali smo da ćemo doći do ove situacije, da se produžavaju rokovi i da danas moramo hitno da zasedamo, jer nam u nedelju ističe taj rok i onda čitav zakon i koncept pada, odnosno preduzeća neće imati mogućnost da upisuju svoje pravo svojine, odnosno sve će biti u državnoj svojini, kao što ste vi rekli, što nas uvodi u veliki problem koji ne možemo da raščistimo u dužem vremenskom periodu.
Ni ovaj zakon ne možemo da podržimo zato što nemamo jasne garancije koliko će nam zaista vremena biti potrebno za to, nemamo nikakvu analizu o kojem se broju preduzeća radi, da li se i do kog nivoa u tom poslu otišlo, da li su sva preduzeća otpočela taj proces i koliko im je vremena potrebno za to. Ovi rokovi su dati krajnje okvirno i krajnje paušalno. Iz tih razloga mi nećemo to podržati, jer nemamo dovoljno kvalitetnih podataka da bismo mogli da se izjašnjavamo za ili protiv, da li je taj rok primeren i da li ćemo se ponovo sledeće godine naći ovde i na nekoj hitnoj sednici razmatrati o tome da li treba da se produži rok za šest meseci, godinu dana ili već koliko.
Što se tiče drugih stvari u ovom zakonu koji je donet pre dve godine, ne bismo da komentarišemo.
Smatramo da javna preduzeća u Srbiji, kao veliki gubitaši, moraju da daleko racionalnije koriste svoje resurse i da kroz racionalnije poslovanje smanjuju gubitke, da oni koji ne rade svoj posao moraju da snose posledice i da je tu Vlada Republike Srbije odgovorna da napravi čitav program mera koje će oročiti i koje će im dati, kao zadatak, da u određenom vremenskom periodu postignu određeni poslovni rezultat koji bi umanjio ogromne gubitke koji se mere, kako rekoše neki ovde, i do cifre od 6,3 milijarde evra, koliko sva javna preduzeća u Srbiji beleže kao gubitak ili kao obavezu koju imaju prema bankama. To se odnosi samo na velika državna preduzeća. Niko ne barata sa podacima koliki su gubici i koliko je zaduženje lokalnih javnih preduzeća. Kada bi se to analiziralo, došli bismo do zaista frapantnih cifara.
Ponavljam još jednom da rok koji je dat ovde je krajnje paušalan i mi ne verujemo da ćemo u tom periodu sva javna preduzeća, koja imaju obavezu po ovom zakonu, uspeti da prikupe dovoljno dokumentacije i da upišu prava svojine. Verujemo da ćemo ponovo ovde imati prilike da razgovaramo o produžetku roka, zato što je on krajnje nerealan, a i kapaciteti i javnih preduzeća i lokalnih samouprava, koje treba da rešavaju problem, nisu adekvatni niti dovoljni da bi se kompletan posao po ovom zakonu završio i mi, naravno, nećemo glasati za izmenu ovog zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mira Petrović.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice, u ime poslaničke grupe PUPS htela bih da kažem da ćemo mi podržati ovaj zakon, da smatramo da je Vlada imala dobru procenu kada je odlučila da rok treba da se produži, jer je ovo zaista jedan obiman posao koji bi trebalo temeljno i valjano uraditi, da ne bismo došli u situaciju, kao što smo došli prethodnih godina, sa brzopletom primenom nekih zakona, koja nas je dovela do toga da je dobar deo imovine izdvojen iz javnih preduzeća, a kasnije je i završio u privatizaciji i sada je problem sudskih sporova i istraga.
Ono zbog čega sam se najviše javila, uz podršku koju ćemo dati, je da, pošto vidim da nam je PTT Srbije nekako zanimljivo, kao javno preduzeće, pojedinim kolegama, moram da kažem da, kao jedno od retkih javnih preduzeća koje je poslovalo sa dobiti, utrostručilo je dobit za ovaj period od devet meseci. PTT Srbije je uradio svoj posao u skladu sa zakonom. Drugog oktobra smo imali upravni odbor koji je potvrdio tu odluku i resornom Ministarstvu telekomunikacija je uredno predata danas sva dokumentacija. Uz angažovanje svih potencijala koje je PTT imao, taj posao je odrađen.
Tačno je, moram i da se osvrnem na neke komentare, tačno je da PTT Srbije ima osam ljudi u menadžmentu, ali to je nešto što je zatečeno, što je zatekao generalni direktor kada je došao Milan Krkobabić i nikoga od njih nije promenila, ali to su ljudi koji su postavljeni u nekim ranijim periodima, pripadali su različitim političkim opcijama, ali je njegov takav odnos prema menadžmentu u stvari njegovo viđenje departizacije. Tačno je i da imamo sektor za rizik, vidim da se stalno PTT pominje, te tako, slobodno, ako neko smatra da može da se prijavi, neka konkuriše. U svakom slučaju, preporuka je više neko rizično ponašanje u stručnosti. Mi vas podržavamo i glasaćemo za ovaj predlog. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Karolj Čizik.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, dame i gospodo, danas je 4. oktobar, a za dva dana će da ističe rok važenja Zakona o javnoj svojini. Vi ste to stavili na dnevni red praktično preko noći i to na taj način da ste prvu sednicu prekinuli i onda ste zakazali drugu sednicu i stavili ste na dnevni red po hitnom postupku. To brže ni ne može.
Ne znam šta je bila vaša namera kad ste se tako ponašali. Možda to da narodni poslanici imaju manje vremena da se pripreme, možda da rasprava bude kraća i sam zakon da se izglasa još brže. Praktično, sve to ide u stilu kao i davanje injekcije – što brže, to manje boli. Mislim da je to jedan veoma važan zakon, zakon koji reguliše javnu svojinu u ovoj zemlji i zbog toga zaslužuje mnogo veću pažnju.
Negde sam čitao u materijalu, možda baš u obrazloženju, da je potrebno blagovremeno produžiti rok važenja ovog zakona. Ne znam šta to znači „blagovremeno“, pošto stavljate na dnevni red dva dana pre isteka važenja zakona. Uzimajući u obzir normalne procedure, ako sve to ide normalnim redom, onda to nije dovoljno vreme da se to produži. Međutim, možda na ovaj način će uspeti.
Prvo smo dobili predlog da se zakon produžava šest meseci, pa je posle ispalo da nije šest meseci, nego je 12 meseci. Verujem da ste vi procenili koliko je potrebno vremena da se to izvrši. Međutim, sad ne znam šta je, da li je 12 meseci ili šest meseci. Uostalom, ne znam ni da li će biti dovoljno 12 meseci. Jeste da je to pogodnije, da odmah produžimo na duže vreme, da se ne bismo našli ponovo tu za šest meseci na istu temu, ali nisam siguran da ćemo to uspeti i za 12 meseci.
Mnogi govornici su okrivili ta javna preduzeća, zašto nisu podneli te molbe za upis javne svojine. Međutim, nisam baš siguran da su u svemu oni krivi. Verujem da postoje tu mnogi drugi razlozi zato što to nije urađeno, što nije sprovedeno. Pre svega tražim greške u ovom zakonu, tražim greške u našem razgranatom sistemu birokratije i možda neki nisu ni predali zato što su mislili da neće stići nikako. Ne znam šta su razlozi, ali to bi trebalo ispitivati, šta su pravi razlozi.
U periodu od 1995. godine do 2011. godine, sva javna imovina je bila u vlasništvu Republike Srbije. To je bila neviđena mera centralizacije i zato smo mnogo očekivali od donošenja ovog zakona 2011. godine. Zašto smo tu očekivali mnogo? Zato što, pre svega, oni koji su stariji, oni pamte da npr. posle 1971, 1972. godine, odnosno 1974. godine, sva imovina na teritoriji Vojvodine je pripadala AP Vojvodini. Vojvodina je imala svoje izvore finansiranja i zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast.
Da pričamo malo o javnoj imovini. U to vreme su svi putevi na teritoriji Vojvodine bili u vlasništvu AP Vojvodine. Imala je Vojvodina svoju železnicu koja je stvarno lepo i dobro radila, vode, šume, nacionalne parkove, sve.
Što se tiče nekretnina i zgrada, sve je na teritoriji Pokrajine Vojvodine, čak i neke nekretnine izvan naše teritorije.
Da vidimo šta je situacija danas. Od puteva, na primer auto-put čiju izgradnju je finansirala AP Vojvodina, čak smo podigli kredit za to što smo isplatili, mi to ne možemo dobiti čak ni za korišćenje. Železnica, možete videti u kakvom je stanju, o tome smo govorili mnogo puta, nema ništa više.
Što se tiče zgrada, istaći ću samo jedan izrazit primer. Zgrada Banovine u Novom Sadu, čak i ta zgrada nije u potpunosti u svojini AP Vojvodine. Neki delovi su još uvek u svojini Republike Srbije.
Naravno da smo mnogo očekivali od donošenja tog zakona, ali sledile su dugačke rasprave, ucenjivanja i na kraju je taj zakon 2011. godine izglasan kao rezultat trulog kompromisa. Kako narod kaže - što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Taj zakon je nažalost toliko loš da ne može da se ispravi ni amandmanima. To je između ostalog i razlog što mi nismo predali amandmane za taj zakon. To bi trebalo u celini da se menja.
Imamo sada rekonstruisanu Vladu koja je krenula u rešavanje teških i ozbiljnih problema sa velikim elanom. Imamo starog – novog premijera koji je u ekspozeu govorio o tome da će biti značajnih, pozitivnih promena u životu ove zemlje. Očekujem da bude nekih dobrih rezultata, nešto što je opipljivo i mi smo strpljivi.
Još malo da kažem nešto o lošim zakonima. Ove nedelje smo u ovom domu …

Gospodine Karolj, molim vas, nije na dnevnom redu zakon i nemojte o njemu da govorite, već pređite na dnevni red.

Gospodine predsedavajući, mislim da sam pričao o dnevnom redu. Pričam o tom zakonu i o izmenama jednog zakona ne možemo da govorimo bez toga da pričamo o posledicama, bez toga da pričamo o tome kako je donesen, o čemu se radi, koji su razlozi bili. Ne znam o čemu da pričam. Nisam prvi ja danas koga ste opomenuli zbog toga. Imam utisak da bi trebalo da tražim od nekoga šta treba da govorim, pa da pročitam ovde. Jedino bi to možda važilo. Stvarno ne znam o čemu da govorim i na koji način da govorimo, a da nas ne prekidate.

Gospodine Karolj, ne vidim uopšte šta ćete vi postići što ćete sada da kritikujete zakon. On nije na dnevnom redu.
Što se vi smejete, gospođo Čomić? Šta je vama smešno?
(Gordana Čomić, s mesta: Posao mu je da kritikuje zakon.)
Ali, on nije na dnevnom redu i nemojte da se smejete.
Gospođo Čomić, nemojte da dobacujete, molim vas. Vi uvodite posebnu aktuelnu tačku dnevnog reda i to je u skladu sa Poslovnikom, a ja što reagujem, u skladu sa Poslovnikom, da zakon nije na dnevnom redu, vama je smešno, gospođo Čomić. Molim vas da vodite računa kako se ponašate.
Izvolite.

Gospodine predsedavajući, ne znam kako da pričamo o izmeni jednog zakona ako ne pričamo o samom zakonu. Stvarno ne znam šta treba da govorim, na koji način da govorim.

Nije moje da vas učim šta vi treba da govorite, nego su ovde dva člana na dnevnom redu, pa izvolite, o njima recite šta god hoćete.