Gospođo Gerov, ja sam već u odgovoru na postavljena pitanja od strane kolege Đurića pokušao da odgovorim, ali, evo, dodaću nekoliko rečenica.
Prvo, iz osnovnog roka koji je bio dve godine, pa i iz amandmana koji su na dnevnom redu ili koji će biti na dnevnom redu nakon načelne rasprave, pa na kraju i iz samog vremena koji je Vlada utvrdila kao rok produženja za važenje norme, vidi se da postoje različite procene. Dakle, radi se o procenjenom vremenu i tu ništa drugo ne može da se doda ili oduzme. Da je to tako, govore i amandmani i inicijalni rok u Predlogu zakona iz 2011. godine i ovo produženje.
Ko može u sali da kaže koji bi to bio idealan rok i na osnovu kojih bi to parametara moglo da se utvrdi, kada je reč o jednoj vrlo složenoj oblasti u kojem ne zavisi samo od uprave javnog preduzeća ili od pojedinaca, već od čitavog lanca i mehanizma koji to treba da potpomogne, koji znamo veoma dobro da u našoj zemlji nije savršen, da se izvrši upis prava svojine nad pojedinim nekretninama ili nad pojedinim elementima kako zakon predviđa?
Drugo, o stanju u javnim preduzećima govorio sam u kontekstu rasprave koja je veoma egzaktno ukazala na obim zaduženja od 6,3 milijarde evra u javnim preduzećima i verujem da ne mislite da je taj prilično visok obim nastao u mandatu aktuelne Vlade. Zato sam u kontekstu te rasprave rekao da postoji dominantna odgovornost prethodne Vlade za probleme u samom poslovanju javnih preduzeća, ali nisam od onih koji se sakrivaju iza rada prethodnika, niti želim da prebacim odgovornost u punom smislu na Vladu i na ranije vlade koje su u suštini, makar kada se gleda visina duga, dovele do toga da stanje u javnim preduzećima bude neizdrživo.
Ima i danas propusta i mi o tome javno govorimo i to ozbiljnih nedostataka u svim timovima koji upravljaju javnim preduzećima i ozbiljnih koncepcijskih razlika, ako hoćete, i Vlade sa jedne strane i upravljačkih timova u javnim preduzećima. Zaboga, zato se i govori i najavljuje velika reforma u javnom sektoru koja, naravno, prvo treba da zahvati javna preduzeća kao neku vrstu dominantnog ili ključnog ekonomskog faktora koji upravlja resursima u raznim oblastima za koje je Vlada odgovorna.
Ono što je novo, što vi prilično jasno kritikujete, a što ipak mora i može da služi za pohvalu, jeste da su raspisani konkursi za izbor direktora u većini javnih preduzeća na teritoriji Republike Srbije i to u velikoj većini. Da li ima izuzetaka u kojima nisu raspisani konkursi? Ima. Da li je to dobro? Nije dobro. Da li to treba da se menja? Treba da se menja u najkraćem mogućem roku i najkonkretnije.
Da li je bilo konkursa u kojima su strukture, bez obzira ko je na vlasti, a različite stranke obavljaju vlast na različitim nivoima, kreirale konkurs tako da odgovara onom postojećem direktoru, bez obzira na samu strukturu preduzeća i potrebe da se pojedina stručna kvalifikacija kao vid garancije kvaliteta upravljanja unese u konkursne elemente? Bilo je toga i to je bilo na mnogo mesta. Da li to treba ispravljati? Treba, ali je ova vlada uvela institut javnog konkursa i nastaviće da ga dograđuje i nastaviće da istrajeva na tom principu.
Verovatno u prvih pola godine, godinu ili dve nećemo imati željeni kvalitet kada je reč o izabranim ljudima u tom sektoru, ali verovatno ćemo i nadamo se da ćemo vremenom doći do jednog jasnog i otvorenog koncepta, da najbolji sa referencama u ime države upravljaju ne samo javnim preduzećima, već i brojnim drugim institucijama za koje treba da budu zaduženi.
Mislim da sam odgovorio na sva vaša pitanja koja ste mi postavili. Ne znam da li sam propustio nešto?
Da, vrlo važno pitanje na koje sam propustio da odgovorim. Zakonom o javnoj svojini nije predviđena obaveza našeg uvida u to, i to je sada možda centralno pitanje današnje rasprave, uvida Vlade Republike Srbije ili pojedinih ministarstava u to da li su javna preduzeća ili ne obavila, prema odredbama zakona, ovu obavezu upisa na nekretninama i na drugim oblicima svojine, da li su obavila ovaj posao o kojem danas govorimo.
Da li smo možda mogli da izgradimo možda neku vrstu mehanizma i da ipak izvršimo taj uvid, to je zaista za raspravu, ali u svakom momentu preko Republičkog geodetskog zavoda i na druge načine može da se izlista i izvrši uvid u to da li je i koje javno preduzeće taj posao obavilo. Na kraju, iako ne obave taj posao, ta svojina ostaje u elementu javne svojine. Država nije na gubitku, da tako kažem narodnim jezikom, iako neko javno preduzeće ne obavi posao iz člana zakona koji predviđa produženje roka za godinu dana.
Mislim da građane treba otvoreno informisati o tome da se sada ne radi o nekom eventualnom ili potencijalnom gubitku na kojem će biti država ukoliko javno preduzeće ne izvrši svoju obavezu. Biće komplikovanijih odnosa. Nećemo imati čistu sliku koju želimo da imamo, ali država nije na gubitku.
Motiv za razvrstavanje imovine zapravo leži u činjenici da želimo da pojednostavimo kompletno upravljanje sa imovinom i celim procesom koji uz to ide i da kroz produženje roka damo dodatno vreme za javna preduzeća i njima zavisna društva da taj proces do kraja sprovedu.
Mislim da sam odgovorio na sva vaša pitanja, pošto ste imali primedbu da na neka pitanja nisam odgovorio. Ako imate još neko pitanje, izvolite.