Dame i gospodo narodni poslanici, veoma kratko, više radi javnosti, jer se radi o izmeni samo jednog člana Zakona o javnoj svojini. Dužan sam da u ime Vlade Republike Srbije objasnim razloge koji su motivisali Vladu da predloži izmene Zakona o javnoj svojini.
Članom 82. stav 3. Zakona o javnoj svojini, a taj zakon je donet 2011. godine, utvrđen je rok od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, u kojem javna preduzeća, društva kapitala i njihova zavisna društva mogu podneti zahtev za upis prava svojine tih preduzeća, odnosno društava na nepokretnostima u državnoj svojini na kojima imaju prava korišćenja.
Imajući u vidu da rok iz člana 82. stav 3. Zakona o javnoj svojini ističe 6. oktobra 2013. godine, da je ovaj rok prekluzivan, kao i činjenicu da veliki broj javnih preduzeća nije podneo zahtev za upis prava svojine u javnoj evidenciji o nepokretnostima i pravima na njima, neophodno je da se ovaj rok blagovremeno produži. U tom smislu je Vlada i predložila zakon o izmenama zakona, kojim se u članu 82. stav 3. umesto reči: „dve godine“ zamenjuje sa rečima: „tri godine“.
Zašto se Vlada odlučila da predloži proceduru donošenja po hitnom postupku? Zato što objektivno veliki broj preduzeća, društava kapitala i njihovih zavisnih društava na nepokretnostima u državnoj svojini, na kojima je imao mogućnost, ali očigledno ne i punu sposobnost da upiše pravo korišćenja, to nije učinio u ovom roku. Veoma je važno da se omogući produženja roka u kojem bi ta njihova obaveza bila realizovana. Predlažem da u raspravi eventualno odgovorima i na dodatna pitanja. Hvala.

Hvala.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić.

Uvaženi predsedniče, ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa LDP neće glasati za usvajanje ovog zakona i naši razlozi su, pre svega, suštinski. Razgovarali smo na početku ove sednice o tome šta su proceduralni razlozi, zbog čega je bilo toliko problema, zbog čega ova sednica izgleda ovako kako izgleda, zbog čega Skupština nije radila pun mesec, čitav septembar, čekajući navodno da na normalan način počne važno, redovno, veliko jesenje zasedanje, a onda imamo dva prekida iste sednice. To je povezano i sa ovim zakonom, gospodine Miroviću.
Činjenica da se na ovaj način piše ovaj zakon, da se on nudi Skupštini, da se u međuvremenu menja novim predlogom zakona, da sada dolazite pred Skupštinu sa praktično jednom vrstom ucene. Ili će se ovaj zakon usvojiti do nedelje, ili će trajno neki ljudi izgubiti neku mogućnost ili pravo iz Zakona o javnoj svojini, ukazuje makar meni i LDP da zapravo nema ničega od tog kvantnog skoka, hajde da to ponovo kažem, od nove atmosfere, nove ozbiljnosti.
Ne znam kako, na primer, mislite. Ova sednica je prekinuta, između ostalog i rasprava o zakonu o legalizaciji, koja će biti nastavljena ko zna kad i ko zna kada će biti usvojen taj zakon, od ljudi, od običnih građana da uđu u neki pravni postupak da regulišu svoje odnose, da izmire obaveze prema državi, a istovremeno predlažete ovom parlamentu zakon kojim zapravo želite da nagradite nesposobna preduzeća, pre svega nesposobna javna i državna preduzeća kojima je bilo malo dve godine roka da ispune elementarni uslov, da pokažu elementarno interesovanje za imovinu koja je njihova, ili je koriste kao da je njihova. Danas dolazite pred parlament i tražite da im produžimo rok za još godinu dana.
Očekivao sam više argumenata od vas u vašem uvodnom izlaganju. Ne zameram vam mnogo, jer vi niste resorni ministar za ovo. O ovome je trebalo da govori, pre svega, gospodin Krstić i zbog toga smo toliko iznenađeni zbog toga što ste nam još jednom uskratili priliku da konačno sa gospodinom Krstićem porazgovaramo i o ovom zakonu, koji doduše ima samo jednu izmenu, odnosno jedan član, ali koji zapravo pokazuje koliko nema spremnosti da se reformiše ključni generator svih problema, pogotovo u ekonomskoj sferi u ovoj zemlji, a to je javni sektor.
Liberalno demokratska partija misli da onaj ko za dve godine nije pokazao nikakvo interesovanje i nije podneo zahtev u skladu sa Zakonom o javnoj svojini, treba trajno da izgubi pravo da bude upisan kao vlasnik, jer to se očekuje i od građana u njihovim odnosima sa državom, ili u ostvarivanju nekakvih prava.
Druga stvar, gospodine Miroviću, ja vas molim da pred ovim parlamentom kažete koja to preduzeća nisu podnela zahteve o kojima se ovde radi? Kojim javnim preduzećima produžavate rok sa dve godine na tri godine? U obrazloženju zakona Vlada kaže, vi ste glasali pretpostavljam kao ministar za ovaj zakon na Vladi, da većina privrednih subjekata nije podnela taj zahtev. Ja vas molim da budete mnogo konkretniji, zbog toga što su to preduzeća koja zapravo plaćaju građani ove zemlje. Mnoga od njih su monopolistička. U gotovo svim su partijski postavljeni direktori. Recite nam koji direktor kog javnog preduzeća nije stigao za dve godine da podnese zahtev za upis prava svojine?
Pretpostavljam da možda gospodin Cvijan zna ko je to. Ako vam oko toga sada, gospodine Miroviću, pomaže, onda mi neće smetati što razgovarate dok traje rasprava u Skupštini, ali ja vas najozbiljnije molim da kažete koja su to preduzeća, pa da procenimo onda da li njima treba dati još godinu dana, ili im ne treba dati još godinu dana. Ili, ako im već dajete još godinu dana, da li će ti direktori, ili to poslovodstvo, snositi nekakve posledice? Da li će, na primer, to telo koje osnivate u okviru svoje stranke koje će, na primer, smenjivati direktore, iako je to, moram da primetim protivzakonito, uzimati u obzir i to da ti ljudi nisu ispunili svoju elementarnu obavezu. Ja mislim da kada direktor nekog preduzeća ne podnese zahtev za upis prava svojine na imovini koju koristi to preduzeće po osnovu prava korišćenja, da to nije razlog samo za smenu direktora. Ja mislim da je to razlog za krivično gonjenje direktora. Time je napravio štetu firmi koju valjda vodi u ime građana Srbije, u ime poreskih obveznika, u ime onih koji finansiraju te kompanije.
Treće pitanje gospodine Miroviću, zašto ste u ponedeljak podneli Predlog zakona ovog istog gde ste tražili da rok bude prodižen za šest meseci na dve i po godine, a onda ste u četvrtak ujutru odlučili da podnesete drugi Predlog zakona i da rok bude produžen na tri godine? Da li imate neku analizu u međuvremenu? Ko ne može da stigne za šest meseci da podnese ove zahteve? Da li npr. te probleme ima direktor „Železnice“ ili direktor npr. PTT Pošta Srbije? Da li je npr. u Pošti 98 članova poslovodstva te kompanije, koliko ona ima, nije stiglo za dve godine da podnese ili možda jesu? Možda su oni ispunili sve ono što se od njih očekivalo, ali vi to niste naveli gospodine Miroviću u obrazloženju ovih zakona.
Ne možete da dođete pred parlament, da tražite produženje tako ozbiljne stvari, ozbiljnog roka za godinu dana a da se to zasniva na sumarnoj, lapidarnoj rečenici – imajući u vidu da je ovaj rok prekluzivan i činjenicu da vrlo veliki broj navedenih preduzeća nije podneo zahtev. Koliko preduzeća? Kojih? O kojoj imovini se radi? Kakve bi bile posledice? Znate šta? Mene ne zanima što je rok prekluzivan. Rok i treba da bude prekluzivan. Zato postoje prekluzivni rokovi da kada oni isteknu ako neko nije ništa uradi da trajno izgubi neko pravo i zato se to zove prekluzivni rok.
Vi naravno možete da i suspendujete taj rok tako što ćete svaki put promeniti zakon, ali mi smo u ovoj skupštini u nekim prošlim sazivima prolazili kroz slične situacije. Hiljadu puta smo rekli nekoj prethodnoj Vladi – nemojte svake godine da pomeramo onaj rok za zamenu pasoša za godinu dana, da se ponižavamo, da nam zakoni budu broj 2009. menja se brojem 2010. pa sledeće 2011. pa tako dalje. Dajte da odmah vidimo za koliko treba promeniti rok. Da li za šest meseci ili 12 meseci ili ne treba uopšte produžiti rok, gospodine Miroviću?
Zašto je to toliko teško. Da sam na vašem mestu, iskoristio bih priliku da poentiram i ukažem na one koji su ovako grubo zanemarili interese i Republike Srbije i onih njenih delova, preduzeća koje oni vode ili u čije ime oni posluju.
Znate šta je problem, gospodine Miroviću? Što je ovaj rok trajao 24 meseca ili dve godine. On ističe u nedelju, a od izbora prošle Vlade navodnog konstituisanja nove politike, navodnog zavođenja reda u javnom sektoru je prošlo više od 14 meseci. Dakle, ljudi koje ste vi tamo imenovali ili ljudi koje vi tamo tolerišete nisu uradili ono što je bila njihova zakonska obaveza. Da ste sproveli Zakon o javnim preduzećima onako kako u njemu piše pa da su svi konkursi bili sprovedeni do 30. juna, a da ste do početka avgusta najkasnije, što je razuman rok izabrali nove direktore, onda bi ti novi sposobniji, sjajni stručnjaci možda imali vremena da od početka avgusta do početka oktobra podnesu ove zahteve. Međutim, u Srbiji još nisu izabrani direktori javnih preduzeća.
Hoćete li mi možda reći da su ovaj rok propustili neki loši katastrofalni direktori koje je postavljala prethodna vlast? Zašto su ti ljudi na tim mestima još uvek, gospodine Miroviću, kada vi 14 godina imate, daleko bilo, 14 meseci imate apsolutnu vlast u ovoj zemlji? Kada vam je na pamet palo da ističe rok 6. oktobra? Kada ste se toga setili? Možda 30. septembra. Mislim da su ljudi koji rade u različitim sektorima ministarstava vrlo dobro pazili kada će proći rok i da su pretpostavljam mesecima pokušavali da ubede bilo koga u toj Vladi da nešto treba uraditi, ali vi ste čitavo proleće i leto potrošili na rekonstrukciju Vlade.
Jedan drugi ministar pre nekoliko dana je pričajući o Zakonu o legalizaciji, gospodin Ilić rekao da je i njegov zakon bio spreman ali je bila letnja pauza pa parlament nije radio. To nije tačno. Mi smo svi ovde bili čitav septembar i bili spremni da radimo. Za to što skupština nije zasedala ste krivi vi iz Vlade koji niste predlagali zakone u vanrednom zasedanju jer ste mogli da budete praktično sazivač sednice, predsednik parlamenta Nebojša Stefanović, koji je potpredsednik vaše partije i parlamentarna većina. To je jedini razlog zašto ovaj zakon nije usvojen pre mesec dana.
Sada se ne bi cela zemlja tresla da li će ova sednica da se završi do 6. uveče, da li ćete uspeti da odštampate „Službeni glasnik“, koji će naravno izaći 7, a na njemu će pisati 6. oktobar. Nosiće taj simbolični datum, koji nikada u Srbiji nije nastupio. Ovo je dokaz da nije nikada nastupio, da nema spremnosti u ovoj vladi da promeni osnovne metode delovanja.
Žuri se, pa se i sednica zakazana za 10,00 počinjemo sa raspravom u 11,30. Kada to vidi direktor preduzeća, pa što bi se on trudio da promeni nešto u svom načinu rada, u organizaciji svoje firme? Zašto bi 16 direktora, osim generalnog direktora i zamenika generalnog direktora u PTT radilo bilo šta i razmišljalo da je potrebno uraditi bilo šta?
Kako će ovaj zakon uticati? Kako će tretirati neke druge, vrlo ozbiljne stvari? Vi znate, gospodine Miroviću, da imate javna preduzeća koja praktično ostvaruju dobit isključivo na činjenici da imaju ugovore sa nekim drugim javnim ili državnim preduzećima, koja se odnose na imovinu, recimo na zakup poslovnog prostora. Zašto bi se oni u ovim okolnostima, ne moraju da budu zainteresovani, borili za neku drugu imovinu?
Šta mislite, ako sutra bude prodat „Telekom“, da li će on baš pod istim uslovima želeti da baš od tog javnog preduzeća zakupljuje prostor i da ga praktično drži u plusu, odnosno da mu omogućavate povećanje profita od 300 ili 400%? Imaćete za šest meseci, ili za godinu dana zapravo potpuno ogoljeno ono što je i danas očigledno, a što se na neki način prikriva nasleđenim odnosima u kojima država kroz jedan sektor čini uslugu nekom drugom sektoru i sve kroz papire i knjigovodstvene izveštaje izgleda mnogo lepše, nego što jeste.
Ne verujem, gospodine Miroviću, da red može da se zavede tako što će neko u ovoj vladi, bilo ko, bez obzira na njegovu moć, snagu uspevati da sazna ili otkrije svaki pokušaj, ne znam, prebacivanja 150 zaposlenih iz jednog preduzeća ili javne ustanove u neku agenciju, itd. Kako može da funkcioniše taj sistem?
Što bi Adenauer rekao - nemojte da mešate energiju i snagu. To su dve različite stvari. Dakle, snaga je zakon, snaga su institucije, snaga je red. Još jednom vas molim, deo svog vremena ću ostaviti za sam kraj ove rasprave, s obzirom da očekujem odgovore od vas na neka od pitanja koja sam postavio. Vrlo precizna lista onih koji nisu ispunili ovaj zahtev, vrlo precizna lista direktora, menadžmenta koji nisu bili ni elementarno zainteresovani da ostvare nešto što je u njihovom interesu i njihovo pravo, vrlo precizna lista sankcija, gospodine Miroviću, za one koji su ovako grubo narušili javni interes.
Molim vas za objašnjenje zbog čega je Vlada sama napravila, ako je moguće, ovako veliki haos, zbog čega je menjala zakon tokom ove nedelje, zbog čega je rok produžen, koji su to elementi i na osnovu kojih nam garantujete da će i ovaj rok od tri godine na kraju biti zadovoljen?
Još jednom da ponovim, poslanička grupa Liberalno-demokratske partije nije podnosila amandmane na ovaj zakon, iako mislimo da je on loš, iako se njegovom usvajanju na ovaj način protivimo. Svesni smo toga da te amandmane ne biste prihvatili i da biste zakon usvojili. Mi nismo želeli da zbog toga ova skupština radi još jedan dan, da radi i u nedelju posle čitavog haosa koji ste napravili. Da se odmah razumemo, ne mislim da su odgovorni oni koji su eventualno podnosili amandmane, to je njihovo pravo i oni imaju pravo na tu odluku.
Zbog toga što Skupština nije radila juče, a što će raditi sutra ili u nedelju, isključivo je odgovorna Vlada Srbije, kao predlagač i predsednik parlamenta Nebojša Stefanović, koji je na katastrofalan način organizovao početak ovog redovnog jesenjeg zasedanja. Hvala vam.

Reč ima ministar Mirović. Izvolite.

Gospodine Đuriću, pokušaću da budem krajnje konkretan, iako ste vi izrekli puno konstatacija i pitanja koja i nisu posebnoj vezi sa Predlogom ovog zakona i tiču se u jednom delu i pitanja poslovanja samih preduzeća ili kadrovske politike koja se vodi u njima.
U jednom ste, ali samo u jednom, u pravu kada je reč o tome da bi trebalo razdvojiti ona javna preduzeća koja su izvršila ovu obavezu od onih koja to nisu uradila. Nažalost, iako je to dobra ideja i dobar predlog, ovaj zakon koji je donet 2011. godine ne propisuje takvu mogućnost i na neki način, iako daje i obavezu i mogućnost javnim preduzećima da se upišu kao nosioci prava svojine nad određenim nepokretnostima, ne omogućava tu vrstu razdvajanja onih koji su to uradili i koji su na taj način olakšali sebi poslovanje i uredili tu evidenciju, od onih koji to nisu.
Drugo, videli ste zašto je pomeren rok inicijalno sa šest meseci na godinu dana. Upravo, zbog procene Vlade da šest meseci nije dovoljan rok da se javna preduzeća, ne samo ona koja su vezana i čiji je osnivač Republika Srbija, već i javna preduzeća, čiji je osnivač AP Vojvodina, pa i brojne jedinice lokalnih samouprava, da taj rok, dakle, eventualni rok, inicijalni rok od 6 meseci nije dovoljan i Vlada se opredelila na produženje roka od godinu dana, koji je po nama opravdaniji, celishodniji, duži i jednostavno primereniji tom obimnom poslu, obzirom da se radi o velikom broju javnih preduzeća, koja imaju tu mogućnost.
Šta bi se desilo, to zakon predviđa, ako se eventualno ne usvoji Predlog ovog zakona, i ako se ne bi produžio rok o kojem govorimo? Sva imovina bi se upisala kao javna svojina Republike Srbije, AP Vojvodine, ili jedinica lokalne samouprave i ti odnosi bi se u imovinsko-pravnom smislu prilično iskomplikovali. Mogućnost da zaista javna preduzeća, pre svega, sa aspekta njihovog poslovanja budu upisana kao nosioci prava svojine nad ovim nepokretnostima je nešto što jednostavno moramo motivisati Predlogom izmena i dopuna ovog zakona, iako ne postoji, i tu se slažem sa vama, nikakva sankcija, niti je zakonom propisana bilo kakva evidencija o tome.
Zašto je to tako? Mislim da je to pre svega zbog toga što bi bilo teško i osmisliti neku vrstu, da je grubo nazovem, kaznene politike u tom smislu. Jednostavno, ovo je mogućnost i pravo koje treba da motiviše i lokalne samouprave i vlasti na lokalnom nivou, i na nivou AP Vojvodine, i na nivou, govorim, za upravljačke mehanizme u javnim preduzećima, da očiste svoje imovinske bilanse, da ih jednostavno ustroje i da omoguće lakše poslovanje u tom sektoru.
Mislim da sam odgovorio na sva vaša konkretna pitanja.

Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, replika.

Ne slažem se, gospodine Miroviću.
Prvo, nije bitno da li je samim zakonom o javnoj svojini propisana sankcija. Vi imate Zakon o javnim preduzećima koji propisuje vrlo jasan set sankcija za ovakve propuste. Ovo bi moralo da uđe u one izveštaje koja su javna preduzeća dužna da dostavljaju, govorim o republičkim javnim preduzećima, Vladi kao svom osnivaču. O tome vam govori i vaš kolega ministar Radulović koji od 35 javnih preduzeća, od kojih je tražio takozvanu ličnu kartu sa osnovnim podacima o njima i njihovom poslovanju, nije dobio ni jednu potpunu ličnu kartu. Mislim da tu postoje osnovi za sankcije. To je jedna stvar.
Druga stvar je, da ste promenili neke od tih direktora, da ste sproveli do kraja javne konkurse, neki od njih ne bi propustili rok. Ne postoji nikakva prepreka. Ne možete da mi kažete da vam zakon zabranjuje da mi kažete koja su preduzeća propustila rok. Konačno postoje sankcije. Postoje u ovoj zemlji, recimo, krivični zakoni. Propuštanje da se nešto učini u okviru ovlašćenja koja imate u privredi, kao rukovodilac, a kada iz toga nastupi šteta, a kada se propusti prekluzivni rok, nastaje šteta, izvinite i krivično delo, gospodine Miroviću. Samo je potrebno da odlučite šta hoćete i šta je kriminal u ovoj zemlji. Ovo je imovina vredna stotine miliona ili milijardi i nema nikakve štete. Tačno je da bi se iskomplikovalo da se onda imovina prevede, odnosno upiše na državu, ili na druge oblike države. Dakle, na neke oblike javne svojine, ali mislim da je to odlično za državu. Ne možete da donosite zakon o kome kažete – mi moramo da motivišemo nekog da se upiše kao vlasnik. Izvinite. Da li važi to za privatnu privredu?
Evo, motivišite privatnu privredu, produžite im rok za tri godine da plate porez pa da se tako malo motivišu. Ne može pravna država i pravni poredak da počiva na takvoj ambiciji, a pogotovo kad niste spremni da kažete, dajte nekoliko primera javnih preduzeća koja to nisu uradila. Da li ste ih pitali zašto nisu uradili? Kada će moći da urade? Kako su stigli sve drugo da urade?

: Vreme, gospodine Đuriću.
Reč ima narodni poslanik Božidar Đelić. Izvolite

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, ja sam pre dve godine branio u ovoj sali ovaj zakon i velikom većinom ga je ova Skupština i usvojila, iz razloga što je ovaj zakon omogućio, iznad ekonomskih efekata koji se od njega očekuju, i određeni politički iskorak. Da se podsetimo.
Realna decentralizacija podrazumeva da i drugi nivoi vlasti imaju svoju imovinu i svoje finansijske resurse. Ako to nemaju, onda je priča o decentralizaciji prazna priča. Ali, ono što smo pre dve godine ovde usvojili i što je onda Narodna skupština rekla da mora da se sprovede u delo, to je da sad napokon zna šta kome pripada u našoj zemlji. Istoga dana su usvojeni Zakon o javnoj svojini i Zakon o restituciji, a ovaj Zakon o javnoj svojini nije samo tu da uredi koja državna svojina pripada kom nivou vlasti, republici, pokrajini, lokalnoj samoupravi, nego je i napokon trebalo da se sazna koja imovina je potrebna kom javnom preduzeću ili javnom komunalnom preduzeću i da ta imovina bude upisana, da tako to javno ili javno komunalno preduzeće bude u stanju da ga upotrebi, da ga da kao kolateral i da bude u mogućnosti da posluje, da eventualno kroz tu imovinu za sve što mu je potrebno ne opterećuje lokalne, pokrajinske ili državne budžete kroz neke forme garancije, nego da odgovara za svoje poslovanje sa tom novinom, ali istovremeno da se pročešlja i proveri da li ona imovina koju ta javna komunalna preduzeća upotrebljavaju je njima potrebna.
Šta konstatujemo još od pedesetih godina prošlog veka? Konstatujemo da se delatnost tih javnih komunalnih preduzeća konstantno širi. Konstatujemo da imaju sve veći iznos imovine i konstatujemo da samim tim državna imovina nije optimalno upotrebljena. Zato je dat rok od dve godine, da ta javna javna komunalna preduzeća izvole predstaviti svojim osnivačima, a to je skupština opštine grada, pokrajine, ili pak Vlada Republike Srbije, kao osnivač javnih preduzeća na našem nacionalnom nivou, ekstenzivnu listu i da kažu – ovo nam treba, treba nam za ovu svrhu, a sve ovo drugo nam ne treba, i da imamo žustar dijalog koji je očekivan između javnog javnog komunalnog preduzeća i osnivača, koji onda treba da kaže – mi se sa tim slažemo, ili, što je mnogo verovatnije u našim okolnostima – ne slažemo se da sačuvate i taj deo imovine, jer taj imovine, npr. silne turističke agencije, medicinske usluge koje neka naša javna preduzeća imaju, nisu element vaše delatnosti i tu imovinu prebacujemo na onaj nivo državnog organa kome pripada, da li je to zdravstvo, da li je to neki drugi deo države, ili pak imamo bolje ideje, eventualno privatizacije, eventualno načina da založimo tu imovinu za neke korisnije uslove i samim tim Zakon o javnoj svojini je tu da omogući da se državna svojina optimizuje i stavi tamo gde joj je mesto. To sam hteo u ime DS ovde da podsetim i u ime one veoma široke većine koja je podržala ovaj zakon pre dve godine.
Šta smo danas čuli na odboru? Prvo, žao mi je što onaj koji treba da nosi ovaj zakon, a to je ministar finansija, je ponovo našao način da ne dođe u ovaj dom. Tako da, ako neko vidi danas, ovih dana Lazara Krstića, da ga zamoli da dođe do Narodne skupštine i da napokon izvoli izvršavati njegove funkcije ministra finansija. Nije dovoljno izvlačiti srećke u Zaječaru i davati blendere. To nije u potpunosti ono što treba da radi jedan ministar finansija. Treba da bude ovde i da nam on objasni, jer je to njegova zakonska ingerencija, a ne da dolazi ministar za regionalni razvoj, uz svo dužno poštovanje, jer današnja odredba koja se menja se ne tiče lokalne samouprave, ona se tiče javnih preduzeća. Tu vidimo haos koji postoji u ovoj vladi. Postoji haos i ingerencijama.
Ovaj zakon koji brani Ministarstvo finansija, o javnim preduzećima priča samo ministar privrede i to priča o nekim ličnim kartama koje nisu zakonska kategorija. To, ljudi, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, ne postoji. Ličnu kartu imaju samo građani Republike Srbije, a javna preduzeća imaju zakone koji regulišu njihovu delatnost, naročito ovaj zakon, i ako hoćemo da znamo istinu i da upravljamo sistemom i državom, moramo proći kroz ove sistemske promene.
Danas je predstavnica Ministarstva finansija, ja sam njoj zahvalan zbog toga, rekla istinu. Na moje pitanje – zašto tražite produženje roka, rekla je – gospodine Đeliću, zato što nismo ništa radili. To je istina. Prethodni ministar nije ništa radio i ova vlada već 14 meseci nije ništa uradila da se ovaj zakon sprovede u delo, tako da ni jedna kvantum konferencija neće mnogo pomoći, ni slikanje sa raznima, bez ugovora. Treba se urediti sistem. To je mnogo teže, ali to je jedini način da Srbija krene napred.
Zbog toga DS neće podržati ovaj zakon. Zbog toga smo mi predložili jedan broj amandmana, jer želimo da svako snosi svoj deo odgovornosti. I nije tačno, gospodine ministre, da vam treba bilo kakva zakonska odredba ili neki osnov da kažete ko je ispunio a ko nije ispunio ovu obavezu, jer ako su javna preduzeća, sve što rade mora biti javno i upis je u javne registre, pa ako to ne sme i ne treba da bude javno, ja ne znam šta mora biti. Izgleda da ova većina vidi to na drugi način. Umesto da se ovde objasni ko nije ispunio zakonski osnov i ko će i kada ispuniti, u kom formatu, danas izvršni odbor SNS raspravlja o direktorima javnih preduzeća kršeći zakon, jer Zakon o javnim preduzećima je jasno rekao da oni koji su direktori javnih preduzeća ne mogu biti partijski penzioneri. O čemu onda raspravljate? Taj sastanak je nezakonit, raspravljan na nezakonit način o onome što se dešava u javnim preduzećima i veoma jasno stavlja do znanja, eklatatno, rekao bih, da od departizacije nema baš ništa i da ta partizacija nije samo u javnim preduzećima, nego oni koji u GAK Narodni front štrajkuju, vide da sve više instrukcija za imenovanje bilo koga od autoriteta u ovoj zemlji mora da bude odobreno sa strane jednog čoveka. To je naša realnost. Moram vam reći da i ovaj način na koji tražite produženje roka ne uliva nikakvo poverenje.
Kakva je ta vlada koja u roku od tri dana odluči da pomnoži sa dva rok koji je potreban? Koje su to brilijantne analize koje su vam u početku govorile da 30. septembra predložite ovoj skupštini produženje roka za šest meseci, a tri dana kasnije, koje su još eklatantnije i bolje analize za koje su vam rekli da treba još godinu dana. Ako ne znate za tri dana koliko vam treba vremena, kakvo je uopšte poverenje koje možemo imati u vas i građane Republike Srbije, da ćete biti u stanju da ovaj zadatak izvršite sada u predloženom roku od godinu dana? Baš nikakav, iz razloga što ni oni drugi akti koji moraju da se usvoje nisu pripremljeni, iz razloga što od departizacije nema ništa, iz razloga što ingerencije unutar Vlade nisu jasno određene i umesto da se, kao što je po Zakonu o Vladi i ovom zakonu kojeg brani ministar finansija, se Ministarstvo finansija time bavi i zato je gospođa koja je iz strukture Sektora za imovinu Ministarstva finansija. A vidimo juče ili preključe da se time bavi samo ministar privrede. Sa kojim ingerencijama? Sa kojim resursima? Gde treba da se obrati direktor? Kome treba da odgovara? Koji je vaš plan? Da li ćemo do kraja godine imati bar neke od ovih odluka?
Ove odluke su i te kako bitne. Nije nevažno uopšte koju će imovinu na kraju Železnicama Srbije odobriti Vlada Republike Srbije, zato što Železnice koriste ogromnu imovinu koja je daleko od njene ključne funkcije transporta ljudi i robe. To se, eto tako, za vreme socijalizma nataložilo, niko to nije gledao, ljudi su usvajali neke akte i to je sve izgledalo kao neka društvena imovina, ali vremena se menjaju i pod ovim teškim finansijskim i ekonomskim okolnostima jedna stvar je sigurna, a to je da državna imovina mora biti optimalno iskorišćena.
Još jedna stvar. Činjenica da ne poštujete rokove ovog zakona dovodi u pitanje jedan drugi zakon, a to je Zakon o restituciji. Oni koji su decenijama tražili da im se vrati njihova imovina su sa pravom tražili da im se ne dešava ništa što bi ponovo onemogućilo povraćaj njihove imovine i zbog toga smo u jednom danu usvojili oba zakona.
Naravno, ideja je bila da se ništa ne dodeli nekom javnom preduzeću pre nego što se proveri da li će biti vraćeno. Pa, možete reći – pošto rokovi klize, to je bolje za restituciju. Ali, to nije dobro iz razloga što teku neki drugi rokovi u Zakonu o restituciji, a toga vi uopšte niste svesni. To je da ima još samo nekoliko meseci da se prijavi imovina koja želi da se vrati do marta sledeće godine. Onda postoji još kraći rok do kraja sledeće godine kada bi ministar finansija, ponovo on, kada nije u Zaječaru, da vadi srećke i deli neke blendere, morao da donese na Vladi izuzetno bitnu odluku i da je predloži, a to je da se zna šta će se vraćati u naturi i koliki je iznos imovine koja će se vratiti u finansijskom smislu.
Sve dok mi ne znamo šta se dešava u javnoj svojini, teško je znati do tančina šta će se desiti u domenu restitucije. Neka to bude još jedna ilustracija nesnalaženja ove Vlade. Neka to bude još jedna ilustracija vašeg manjka kapaciteta da vodite kompleksne sisteme. Nije dovoljno samo reći – kriv je neko pre. Imali ste 14 meseci da ovo sprovedete u delo i, kao što je rekla predstavnica Ministarstva finansija, niste uradili ništa.
Zbog toga što mi iz našeg iskustva nemamo poverenja da sami vodite ovo dalje, veoma sam zahvalan kolegama iz Odbora za finansije koji su usvojili naš predlog, a to je da na svaki kvartal, sada više ne znam ko u Vladi, da li će to biti ministar finansija, privrede ili ko će to biti, dolazi i pred Odborom i našom nacijom kaže dokle se stiglo u ovom domenu.
Performansa javnih preduzeća, o tome se stalno priča. Ovaj zakon, pošto sam bio nosilac njegovog donošenja, mogu vam posvedočiti da je to izuzetno teško uraditi, jer morate pomiriti nekoliko veoma validnih interesa – interes države da postoji jedan sistem i da se zna kojim putem se tu upravlja, da postoji jedan centralni organ koji će nadzirati da slučajno zbog nekih specifičnih okolnosti ne dođe do zloupotrebe i da neko tu novododeljenu, po zakonu, državnu imovinu ne založi, da ne ode budzašto. U tom zakonu koji je usvojen pre dve godine ne postoje kontrolni mehanizmi. Postoji, naravno, interes lokalne samouprave i pokrajine da budu vlasnici njihove imovine. I još bitnije možda, zato što se sa tim susreću naši građani svaki dan, da javna komunalna preduzeća, na srpskom – ljudi koji čiste, ljudi koji odnose đubre, ljudi koji obezbeđuju da se grejete, ljudi koji obezbeđuju da postoji normalni transport, bitno je da oni znaju sa čime raspolažu.
Bitno je da znamo i da se prekine bilo kakva forma, demagogija oko toga da li je EPS, „Železnica“, da li je „Pošta“ ili neko drugo javno preduzeće efikasno. Ovo je zakon, i zato smo bili toliko zadovoljni kada je usvojen, čini mi se svi zajedno, koji otvara tu Pandorinu kutiju, sa idejom da se on na jedan transparentan način, kroz odluke, gde ne prisustvuje samo većina, jer odluka o tome šta pripada javnom komunalnom preduzeću ili javnom preduzeću nije odluka koju donosi gradonačelnik, nije odluka koju donosi ministar, nego su to odluke koje donose kolektivna tela, skupština opštine, tako da tu budu prisutni i oni koji su članovi opozicije i ovo prolongiranje ovog roka…

Gospodine Đeliću, molim vas, vi sve vreme diskutujete o zakonu koji nije na dnevnom redu.