Reč ima narodni poslanik Bojan Đurić, povreda Poslovnika.

Povreda člana 27. Zbog ovoga sam intervenisao. Da gospodin Stefanović vodi sednicu, on bi mogao da odgovori na moje reklamiranje Poslovnika. Pošto je poslanik i sada govori iz klupe, nije imao pravo na ovu repliku. Cenim ambiciju da se omogući svakom poslaniku da govori kada to želi, ali Poslovnik to baš ne omogućava. Posle povrede Poslovnika nije dopuštena replika po ovom Poslovniku. Gospodin Stefanović bi mogao da odgovori kao predsednik parlamenta, ali to podrazumeva jedan prethodni uslov, a to je da sedi na tom mestu na kom vi sada sedite, da vodi sednicu i da onda definiše pravila koja je pokušavao sada da postavi iz klupe.
Još jednom molim da gospodin Stefanović, to uopšte ne govori o poverenju u vas, preuzme mesto predsedavajućeg i da se ova sednica nastavi na normalan način.

Gospodine Đuriću, podsetiću vas na odredbe člana 103. Kada govorite o povredi Poslovnika, možete da govorite samo o povredi Poslovnika koju učini predavajući. S obzirom da ste vi pomenuli gospodina Stefanovića dok ste govorili o povredi Poslovnika, svakako ste izazvali repliku gospodina Stefanovića.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, povreda Poslovnika.

Član 107, gospođo predsedavajuća.
Pre nekoliko dana, pre dva dana, sam se zamislio nad povredom Poslovnika koju je reklamirao gospodin Đurić na moje izlaganje, kada sam rekao da neki narodni poslanici trebaju da se kvalifikuju da bi govorili o nekim stvarima. Razmišljao sam o toj rečenici i mislim da je formulisana…
(Predsedavajuća: Gospodine Babiću, molim vas…)
Pustite me da objasnim povredu Poslovnika, jer moraju isti uslovi da važe za sve.
Mislim da je ta rečenica u tom trenutku bila pogrešno formulisana i prihvatam. Dajte da važe isti uslovi za sve. Ne može u jednom trenutku, da za neke narodne poslanike, da važi sve i da mogu da rade šta god hoće, a da narodni poslanik, predsednik parlamenta, prvi među jednakima, mora samo da sedi i da bude kao meta za pikado i da ne može da odgovori. Mislim da se tu onda mešaju pravila narodnog poslanika. Samo da važe isti uslovi za sve.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

  Javljam se da koristim vreme poslaničke grupe DS, a povodom amandmana koji je podneo narodni poslanik Janko Veselinović, koji glasi da se član 1. u predlogu izmena zakona briše.
Zašto smatram da bi trebalo ostati na do sada utvrđenom roku od dve godine? Vreme je da se suočimo sa realnošću. Ovaj zakon, ove izmene zakona su trenutno u raspravi tako što je prva verzija sa Predlogom zakona bila, jedan dan u Skupštini, dva dana, povučena. U toj verziji je stajalo da se rok produžava šest meseci, pa je stigla verzija da se produžava godinu dana.
Molim vas da razmislite o prihvatanju ovog amandmana, vas radi, društva radi, uvođenja reda radi. Dve godine je dat rok nakon analiza sa idejom da će svi oni koji su pravni subjekti, javna preduzeća, društva kapitala uraditi posao za koji su obavezni po zakonu, tj. da podnesu prijave nadležnima na nacionalnom nivou, pokrajini i na lokalnom nivou. Oni to nisu uradili. Nema razloga da poverujemo da će to uraditi za godinu dana, za šest meseci ili ikada.
Znam sav rizik kada predlažem da pređe u državnu svojinu. Videćemo se ovde za godinu dana i onda ćemo se setiti moje diskusije zašto smatram da treba postupiti jednom po zakonu koji je na snazi. Dokle god to ne učinimo, imaćete razne vrste, ne opravdanja, nego objašnjavanja, beskonačnog, zašto se ipak ne postupa po zakonu.
Ako možemo da smislimo odgovor zašto neko nije zainteresovan, dve godine, da prijavi svoju imovinu, onda možemo da počnemo da se suočavamo sa realnošću koja je vrlo neugodna, ne za Vladu koja je trenutno u Srbiji, ne za opoziciju ili vladajuću većinu koji su trenutno u Srbiju, već za nas kao društvo i državu, za površnost kojoj smo tako neverovatno skloni. Površnost i šlamperaj je razlog zašto nije bilo prijava javnih preduzeća da bi se odredbe zakona ispunile.
Tačno znam šta znači da sve prelazi u državnu svojinu. Dok se jednom tako nešto ne desi, sa odbijanjem da se primenjuje zakon za koji je glasala Skupštini i za koji je bilo koja Vlada nadležna da ga sprovodi, dotle nećemo imati ozbiljnost svih nas koji treba da budemo zaduženi za sprovođenje zakona.
Samo kratak istorijat da bi oslikala dokaz o površnosti, kada je u pitanju imovina. Godine 1995. Srbija je donela Zakon o sredstvima svojine Republike Srbije, i to sa dva cilja. Jedan cilj je bio da se u skladu sa Ustavom iz 1990. godine promeni vlasništvo na teritoriji autonomnih pokrajina. U slučaju jedne pokrajine uopšte ništa nije uspelo, a u slučaju druge pokrajine napravljena je veća šteta nego korist.
Čekali smo na izmenu tog zakona, uklanjanje iz pravnog sistema, sve do 2011. godine. Namera prethodne Vlade u 10 meseci koliko je bila zadužena jeste da traži od pravnih subjekata, koje nije iskoristila, ni ona, kao što nije iskoristila ni ova vlada. Ne razumem da iko može da iskazuje ponos na to da ume da ponavlja tuđe greške, jer to je ono što ovde slušamo. Niste vi uradili, ni mi isto nismo uradili. Kako sopstvena greška opravdava to što je neko drugi pravio greške?
Dakle, imate situaciju da deo nadležnosti, deo poslova koje je po nadležnosti trebala da se završi o registru, o direkciji, da to nije gotovo, da javna preduzeća niti žele, niti znaju da prijave svoju imovinu, a onda tek imate problem ko će u lokalnim samoupravama, koji ljudi, koliko njih, da obrađuje sve to da bi došlo do realizacije ovog posla u roku od godinu dana, koji vi nama predlažete, a ja kažem da se briše.
Jedno mora biti suočavanja sa stvarnim problemima koje imamo u društvu, koje nećemo da uredimo delimo nego samo želimo da ga uređujemo rečima.
Još jedan mali dokaz koliko je površnosti među svima nama. Izmenama Zakona o ministarstvima, usvojenim u ovoj Skupštini pre rekonstrukcije Vlade, nadležnost prava i svojina su u Ministarstvu pravde, nisu u Ministarstvu finansija. Nemam ništa protiv da zakon pripremi Ministarstvo finansija, ali je to urađeno u prethodnom Zakonu o ministarstvima. O tome smo moje kolege i ja u klubu diskutovale. Potpuno razumem i ne dajem nikakvu primedbu na to što je uradilo Ministarstvo finansija, koje god da je ministarstvo uradilo, samo pokušavam da vam oslikam kolika je sklonost ka površnosti, ka odricanju volje da se zaista suočimo sa svim neugodnim razlozima zbog kojih naš sistem ima takvih grešaka da samo sabiramo posledice mnogo više nego što se zaista bavimo uzrocima.
Kada nam se kaže da je napravljena ozbiljna procena tako da je 30. septembra dato da bude dve godine i šest meseci, a 3. oktobra da bude cela godina, onda to znači da ili nije bilo ozbiljne procene, ili da se smatra da se narodnim poslanicima može reći makar šta, jer tu ionako ne sedi niko od integriteta i znanja pa neće ni primetiti. Ovde se ne radi o sitnim, šibicarskim pobedama kojih će biti ili ih neće biti u verbalnim duelima, ovde se radi o imovini jednog društva, ne čak ni države, o imovini za koju ne znamo kolika je, čija je, gde se nalazi i šta se uopšte sa njom može uraditi. Dve godine smo ostavili rok da se to uradi, 10 meseci je propustila jedna vlada, 14 meseci druga vlada. Sada će ova Vlada da kaže – evo vam još 12 meseci, da zaboravimo da smo samo otklonili opasnost da sve to postane državna svojina.
Nisam sigurna da razumemo svi koliki je značaj ovog zakona, koliko je on u vezi sa Zakonom o restituciji, niti smo sigurni da razumemo koliko temeljitije moramo da se bavimo primenom zakona, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije, ko god je činio, i nadzorom i kontrolom nad radom Vlade, kada je u pitanju Skupština, ko god činio koju većinu, a ko opoziciju.
Zašto podržavam ovaj amandman, a ne druga dva koje su podnele moje kolege? Nadam se da sam obrazložila. Branim pravo da se jednom naučimo da poslaničke grupe ne mogu da podnose amandmane, da političke stranke ne mogu da podnose amandmane, da to zabranjuje Zakon o Narodnoj skupštini, Poslovnik Narodne skupštine i Ustav Republike Srbije i da taj naš kolektivizam o tome da će cela poslanička grupa glasati i da će cela poslanička grupa podnositi amandman pokazuje duboku površnost, našu zajedničku, kada je ova institucija u pitanju i pokazuje koliko nam zajedničkog rada još treba da bi stigli do toga da zaista zauzmemo integritet pojedinačnog narodnog poslanika, jer narodni poslanik ima ustavna prava, narodni poslanik ima prava po Zakonu o Narodnoj skupštini i po Poslovniku Narodne skupštine.
Nemam mnogo nade da će Vlada prihvatiti amandman kolege Janka Veselinovića, ali imam nade da sam bar otvorila neka pitanja i da sam uspela da dokažem bar nešto od ogromnih problema koji leže u sektoru imovine, pravnih odnosa, svojinskih odnosa, kada je naše društvo u pitanju. Za sve što ova Vlada bude imala kao prepreku na tom putu, a da zaista uredi sistem, budite sigurni da će Narodna skupština biti partner, a ne protivnik, i da je vreme da kroz dijalog zaista oko važnih stvari budemo partneri, a ne neprijatelji. Hvala vam.

Sledeći prijavljeni za reč je gospodin Đurić, po amandmanu. Izvolite.

Predsedniče, hvala što ste preuzeli ponovo predsedavanje. Olakšali ste mi, jer imam i neka pitanja za vas u vezi ovog zakona, odnosno amandmana, ali o tome na kraju.
Učinilo mi se, gospodine Krstiću, da na samom početku današnje rasprave imate neku vrstu garda prema ovom parlamentu, očekujući da ovde sedi neko ko je po prirodi stvari neprijatelj onoga što radite ili što pokušavate da uradite, uveravam vas, gospodine Krstiću, da nije tako među poslanicima, pogotovo u poslaničkoj grupi LDP. Zato sam pričao o tome gde ste bili u petak. Mislim da bi mnogo pomoglo, pred vaš razgovor sa investitorima, da čujete i ono što smo ovde govorili. O tome ste počeli da govorite pre nekoliko meseci, kada ste se vratili u zemlju. Mi o tome govorimo već punih osam godina, o potrebama reformi, o potrebama uvođenja reda, o orijentaciji prema tržišnoj privredi, o drugačijem funkcionisanju države.
Zbog toga, možda je politički časno, ali mislim da nema nikakve potrebe da vi govorite o tome kako nešto ovde traje 20 godina ili duže od toga. Zbog čega taj javašluk? Zbog čega vi preuzimate odgovornost za to? Bilo bi mnogo bolje da nam danas kažete ko su direktori koji nisu prijavili imovinu, nego da sve svrstavate u taj zajednički, tu se slažem sa gospođom Čomić, kolektivistički duh koji nas uništava – svi smo po malo krivi, nema veze, produžićemo rok za prijavu za godinu dana. To je apsolutno neprihvatljiv pristup.
Bio je vaš kolega Mirović u petak, kao delimično nenadležni ministar, možda nije mogao da odgovori na pitanja, ali očekujem da je vama preneo pitanja, da ste vi kao ministar finansija iskoristili ovih dan i po, od petka popodne do nedelje ujutru i da ste danas za parlament spremili odgovore na naša pitanja.
Naše ključno pitanje u ovoj raspravi, a važno i za stav prema ovom amandmanu je – koja tačno javna preduzeća i državna preduzeća, čiji je osnivač Republika Srbija, nisu izvršila obavezu iz ovog člana, odnosno iz Zakona o javnoj svojini, odnosno nisu prijavila imovinu koju sada koriste za uknjižbu na sebe kao vlasnike? Nema mnogo, kao što znate, gospodine Krstiću, javnih preduzeća republičkog nivoa, svega 35 i verujem da nije teško da nam kažete koja preduzeća nisu ispunila tu obavezu.
Prema informacijama koje ja imam, neka od ključnih velikih preduzeća to nisu učinila. Da li je, gospodine Krstiću, svoju obavezu izvršila EPS? Da li je to uradio „Srbijagas“? To može da odgovori i gospodin Bajatović.
(Dušan Bajatović: Jeste.)
Jeste. To pitanje smo razrešili.
Da li je svoju obavezu izvršila Železnica?
(Glasovi iz klupe: Nije.)
Da li su svoju obavezu izvršila druga javna i državna preduzeća iz energetskog sektora, na primer? Pretpostavljam da je jedna od tema vaših razgovora sa potencijalnim investitorima investiranje ili borba za investiciju u taj javni sektor. U šta će oni, gospodine Krstiću, tačno investirati, ako se ne zna šta je njihova svojina?
Dugo niste bili ovde, ali mislim da ipak znate neke slabosti ovog društva i da, kada predložite ovaj zakon, da po kuloarima odmah počne priča – šta je prava svrha? Da li je prava svrha da se manipuliše u narednih godinu dana imovinom javnih preduzeća i da se time na direktan način utiče na cenu? Znate kako kaže, gospodine Krstiću, obično naša javnost koja je naviknuta na skandale? Da se onda nešto proda iznad realne vrednosti. Ova zemlja nije navikla da se prodaje tako što se iznese na tržište, pa neko ponudi cenu za to, pa kad se jedna i druga strana dogovore, to je prava vrednost, to je jedina vrednost koja je tržišno relevantna. Ovde i dalje svi sanjaju, a moram da vam kažem, stranka koja vas je predložila na mesto ministra finansija je tako došla na vlast, da zemljom vladaju lopovi, da svi pokušavaju da nešto ukradu. Ovde se dugo, još uvek je tako, to radi i vaša Vlada, dobrim delom vodi kampanja protiv kapitalizma, protiv privatnog vlasništva, protiv privatnih investicija. To što je vama, gospodine Krstiću, to čudno, ne znači da ste u pravu.
Zbog toga vam ja predlažem da se ne ponašate kao državni službenik, zato što vidim i u ovoj sali i u javnosti mnoge koji vas na prvi pogled podržavaju, a jedva čekaju da vas predstave naivnim, da ova epizoda prođe i da se vrate svojim klasičnim metodama delovanja. Koje ste mere preduzeli vi, Vlada, ona ministarstva koja su zadužena resorno za neka druga preduzeća, za ona preduzeća koja nisu ispunila obavezu prema ovom zakonu?
Rekli ste u jednom trenutku – ne mogu da se vraćam u prošlost. Sve što radite prethodnih 14 meseci, kad kažem „vi“, mislim na ovu Vladu, je samo iskopavanje te prošlosti. Verujte mi, mi ovih dana razmišljamo o tome da podnesemo predlog zakona o ukidanju Zakona o javnim preduzećima.
Ima ideja, moram da vam kažem, da se onaj član zakona koji govori o konkursnoj komisiji zameni formulacijom: „Odlučuju izvršni organi stranaka na vlasti“. Stranka koja vas je dovela za ministra finansija, gospodine Krstiću, je juče donosila odluku o tome kako će biti smenjivani direktori javnih preduzeća. Ako vi kao ministar finansija nemate podatke o tome ko od direktora i članova poslovodstva u javnim preduzećima u Srbiji ne ispunjava svoje obaveze, onda pitajte njih, oni očigledno znaju. Pretpostavljam da znaju kriterijume na osnovu kojih su tako nešto utvrdili.
Dakle, ima još vremena i ja se nadam da ćemo konačno normalno i ozbiljno razgovarati u ovom parlamentu.
Dajte mi listu od 35 republičkih javnih preduzeća i još nekoliko preduzeća koja formalno nisu javna preduzeća, ali su u stoprocentnom ili pretežno u državnom vlasništvu. Ko, gospodine Krstiću, za dve godine nije uspeo da ispuni minimalnu obavezu i pokuša da upiše pravo svojine na imovini koju koristi? Nemojte mi reći, kao gospodin Mirović, da nemate u Ministarstvu finansija i u Vladi mehanizam da to utvrdite.
Član 82, o kome mi danas ovde govorimo, u stavu 5. kaže da se zahtev za upis prava svojine ne može realizovati pred nadležnim državnim organima ukoliko pre toga za javna preduzeća, čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, ne postoji saglasnost Vlade Srbije. Za koja javna preduzeća republičkog nivoa je takva saglasnost tražena, a za koja je izdata? Ako nam te podatke navedete ovde jasno ćemo znati ko je ispunio, a ko nije ispunio svoju obavezu.
Na samom kraju, od vas, gospodine Stefanoviću, tražim informaciju koliko je koštalo zasedanje u petak i koliko košta današnje zasedanje, s obzirom da se slažem sa inicijativom koju je podnela, čini mi se, „Transparentnost Srbija“, da se obračunaju troškovi nepotrebnog zasedanja Narodne skupštine po ovom osnovu i da za to odgovaraju, evo, ja predlažem solidarno, direktori onih preduzeća koji nisu ispunili obavezu i doveli čitav parlament u situaciju da na ovaj način radi. To je isto javna svojina.

Upućujem vas da se obratite Kabinetu generalnog sekretara i dobićete, naravno, sve informacije. Samo hoću da kažem da svi vodimo računa, jer je vrlo ozbiljno i opasno kada uđemo na teren koliko nešto košta u demokratiji. Onda možemo da postavimo i pitanje koliko je neko proveo u Skupštini a primao platu, pa da cenimo koliko je sekundi i minuta proveo ovde, pa da li zaista treba da prima toliku platu ili da mu to obračunavamo u odnosu na to koliko je provodio minuta ovde.
Hoću da kažem, ja nikada nisam želeo da potegnem argument koštanja sednica, pogotovo uzevši u obzir neku štetu, ali sam potpuno spreman za to da podržim vaš predlog da znamo sve detaljne podatke. To se i objavljuje, naravno. Mislim da su nedavno objavljene cene koliko jedno zasedanje košta u smislu angažovanja radne snage, struje i svega što ide. Ali, naravno, apsolutno se slažem. Obratite se Kabinetu generalnog sekreta, oni imaju tehničke podatke. Prosto, Kabinet predsednika ne raspolaže takvom vrstom podataka, ali od njih ćete dobiti sve podatke.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, treba da razgovaramo o amandmanima. Imamo u proceduri tri amandmana. U svakom slučaju, ukoliko ne budete, nakon mog izlaganja po mom amandmanu, prihvatili da glasate za taj, mislim da treba da prihvatite amandman gospodina Veselinovića. Samo bih nekoliko stvari ovde postavio kao pitanje i nadam se da će gospodin ministar moći da mi odgovori.
Naime, ovde u ovoj sali izglasan je Zakon o ministarstvima. Nije tako davno to urađeno. To je urađeno 29. avgusta 2013. godine. Pre 38 dana. Kada odete na sajt Skupštine, poslednji zakon koji je izglasan i koji se nalazi na sajtu je upravo Zakon o ministarstvima. Zakonom o ministarstvima su definisane nadležnosti Ministarstva finansija, da ima određene obaveze po pitanju obavljanja poslova državne uprave koji se odnose na svojinsko-pravne i druge stvarno-pravne odnose i da radi analizu efekata propisa.
Međutim, sada vas molim, gospodine predsedniče, za malo pažnje svih narodnih poslanika. Tada, 29. avgusta 2013. godine, u Zakonu o ministarstvima, „Službeni glasnik“ 76 iz 2013. godine, je definisano – Ministarstvo pravde i državne uprave obavlja poslove državne uprave koji se odnose na pripremu propisa u oblasti svojinsko-pravnih i drugih stvarno-pravnih odnosa.
Sada postavljam pitanje – gospodine ministre, ko je vas namestio, kako ste došli u situaciju da vi budete ti koji predlažete propis? Ovo je predlaganje propisa i priprema propisa koji se odnose na svojinu. Zakon koji razmatramo je Predlog zakona o izmeni Zakona o javnoj svojini. Ko treba da priprema propis, nego Ministarstvo pravde?
Možemo da pravimo neku drugu konstrukciju, ali mi smo, kada je došao Predlog zakona o ministarstvima u proceduru, pitali – šta se dešava? Gospodin Đelić je meni sugerisao da predložim amandman da se vrati priprema propisa u oblasti svojinsko-pravnih i drugih stvarno-pravnih odnosa na Ministarstvo finansija. Diskutovali smo i prihvatili smo predlog Vlade da to ide sada Ministarstvu pravde. Odnosno, Narodna skupština je prihvatila predlog Vlade da to ide na Ministarstvo pravde.
Sada, 38 dana nakon toga, mi raspravljamo i trebalo bi danas da se izjasnimo o predlogu koji je predložio neko drugi, a ne onaj ko je po Zakonu o ministarstvima to trebao da radi. Nisam siguran da svako zna svoje nadležnosti. Neću da kažem da ne zna ko šta treba da radi, to bi bilo grubo rečeno, ali očigledno da se nedovoljno zna.
Druga stvar, Zakon o javnoj svojini je definisao u članu 64. da Direkcija za imovinu vodi evidenciju o imovini, naročito republičkoj, a Direkcija podnosi Vladi izveštaj o stanju nepokretnosti u javnoj svojini najkasnije do 31. maja za prethodnu godinu. Sada postavljam pitanje – da li je to učinjeno 31. maja? I na Odboru sam pitao - da li taj podatak imamo? Nemamo taj podatak.
Gospodin ministar je rekao da se postavlja pitanje da li sada imamo ozbiljnu procenu? Pa kada ćemo imati ozbiljnu procenu? Zbog toga je i došlo do dileme koji je najbolji rok. Da li nula dana, tri meseca, šest meseci ili sada, kako najnovije predlaže Vlada, još godinu dana produženja roka? Činjenica je da je isto obrazloženje, apsolutno je od reči do reči isto obrazloženje bilo kada je Vlada predlagala produženje za šest meseci i kada je Vlada predlagala produženje na godinu dana.
Mogu da zamerim Ministarstvu pravde, kao jedinom nadležnom za predlaganje ovog zakona, da li je dalo dobar predlog. Ali, šta mogu da zamerim Ministarstvu finansija i, gospodine ministre, vama i vašim saradnicima? Vi ste ti, odnosno Ministarstvo finansija je vlasno i nadležno da radi analizu efekata propisa, na osnovu ozbiljne procene, ozbiljne analize i na osnovu najmanje izveštaja Direkcije o imovini o stanju nepokretnosti u javnoj svojini, koja je učinjena, nadam se, do 31. maja. Nijedan od tih podataka nismo dobili.
Voleo bih da taj odgovor dobijem od vas, isto kao što bih voleo da taj odgovor u pogledu pripreme zakona dobijem od onog najvažnijeg u samoj pripremi, od gospodina Selakovića, koji se nalazi na čelu nadležnog ministarstva koje je trebalo da ovaj nacrt zakona predloži Vladi, a Vlada kao predlog da dostavi Narodnoj skupštini. Hvala.