Samo ću kratko da odgovorim na pitanja.
Odgovorio sam vam ne samo za javna preduzeća kojih ima 35, odgovorio sam vam za čitavu grupu većih preduzeća. Evo, vratiću se i na direktno pitanje. Dakle, rekao sam - od 803, 234 preduzeća nije u ovom trenutku, od rekonstrukcije Vlade, stupilo, odnosno odgovorilo na zahteve Ministarstva privrede, vezano za dostavljanje informacija o njihovom poslovanju i imovini.
Što se tiče javnih preduzeća, 35 od 35 se javilo i dostavilo je neke informacije o tome. Nažalost, moram da odgovorim, jer to jeste slučaj. Mi analiziramo kvalitet tih informacija i ne znamo za koliko u ovom trenutku je od njih kompletirano, odnosno po ovom zakonu bi moglo da se kaže da može da se zavede u evidenciju.
Upravo zbog toga, a kroz razgovore kako sa tim javnim preduzećima, uz jasnu signalizaciju, da daljih produžavanja ne može biti izvan ovoga mi smo doneli odluku da je jedino odgovorno rešenje, jer jeste jedino odgovorno rešenje, mislim da se tu moramo složiti, u ovom trenutku, budući gde jesmo, ne gledajući u prošlost, kao što ste i sami rekli, da to produžimo još 12 meseci.
Sam sistem koji je uspostavljen u poslednjih mesec dana, a taj sistem je da za svake razgovore koji se vode, vezano za bilo kakav dalji upliv države u ta javna preduzeća, u njihovo poslovanje, bilo u imovinu, bilo kroz davanje garancija ili bilo koji drugi način, mi moramo da imamo jasnu sliku kako bismo o tome razgovarali. To je prvi put slučaj.
Znači, po prvi put mi, zapravo, pre nego što donosimo odluku o nekom preduzeću, možda nećemo o svih 803 doneti odluku sutra, ali ako o jednom od njih donosimo odluku sutra, po prvi put ćemo imati dijagnozu stanja da možemo da odluku donesemo na bazi ne toga ko je direktor tog preduzeća, iz koje je stranke ili tako nešto, već da donesemo odluku na bazi toga kako to preduzeće posluje. Gro tih preduzeća, ukupno od 803, neka su u restrukturiranju, je u problemu. Rešenja koja donosimo na dnevnoj bazi nisu dobra, bar nisu bila rešenja koja stvaraju priču preporoda za ta individualna preduzeća.
Ako ćemo reći da za određena preduzeća produžavamo taj njihov život u tom nekom, nazovi limbu, pre nego što imamo plan, mi sad po prvi put, zapravo, hoćemo da imamo jasnu sliku oko toga da li ta preduzeća i kada mogu da se okrenu, kao što uostalom i to jeste jedan odgovoran posao. Nakon ovoliko godina se nalazimo u situaciji da to isto moramo da uradimo i za državu upravo zbog visine javnog duga, a svi prethodni ministri finansija u ovoj, ili u bilo kojim drugim državama, znaju da ne možete vi da zaustavite lokomotivu koja ide tako što ćete da povučete ručnu kočnicu.
Znači, povećanje javnog duga je bio naš izvor finansiranja za tekuće troškove u proteklih četiri ili pet godina. Ti troškovi ne mogu da nestanu sutra, ali mogu da nestanu relativno brzo ako smo odlučni, kroz reformu prevashodno javih preduzeća i javnog sektora. Meni je drago da se ovde o tome vodi priča iako bi mi bilo mnogo draže da o tome pričamo u kontekstu ne produžavanja rokova zbog neefikasnosti tih javnih preduzeća, nego da pričamo o tome koliko nam vremena treba i kako ćemo da osiguramo, kako ćemo da se obavežemo da zapravo ta javna preduzeća transformišemo i u kom to roku možemo da uradimo. To je nešto o čemu ćemo početi da pričamo od sutra, od ponedeljka.
