Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, članovi ministarstva, poštovane koleginice i kolege, izmene i dopune zakona koje se odnose na broj ispitnih rokova i ESPB poena potrebnih za upis na budžet, a koje su vršene poslednjih godina u nekoliko navrata, nedvosmisleno ukazuju na to da je naš visokoškolski sistem još uvek nedovoljno efikasan. Mi se bavimo posledicama, umesto da otklonimo uzroke.
Tu se postavlja više pitanja. Da li je problem u nedovoljnoj usklađenosti sa Bolonjskim procesom, lošoj organizaciji i samovrednovanju, neadekvatnim standardima, korupciji, regulativi, neadekvatnoj kontroli kvaliteta, nedovoljnom upravom i inspekcijskom nadzoru, nastavnom kadru ili u samim studentima? To su pitanja na koja treba dati odgovor, kako se ovakva situacija ne bi ponavljala iz godine u godinu.
Na bazi konsultacija sa ljudima koji rade u visokom školstvu, ukazao bih na neka rešenja i nedorečenosti u dosadašnjem sprovođenju zakona, koje bi podhitno trebalo rešavati jer otvaraju prostor za korupciju. Jedno od loših rešenja je to što je samim visokoškolskim ustanovama, tačnije savetu visokoškolske ustanove omogućeno da utvrđuje veličinu školarina. Kada su u pitanju privatne visokoškolske ustanove, ovo rešenje nije sporno. Isto tako, ovakvo rešenje je u skladu sa zakonskom regulativom i autonomijom visokoškolskih ustanova.
Ipak, smatram da ovakvo rešenje otvara prostor za korupciju na visokoškolskim ustanovama, čiji je osnivač Republika Srbija i čiji se rad finansira iz budžeta Republike Srbije. Tu bi trebalo uvesti kontrolne mehanizme putem kojih bi nadležno ministarstvo moglo da preispita kriterijume na osnovu kojih je visokoškolska institucija utvrdila visinu školarine, a u čitavu proceduru bi trebalo uključiti i studentske organizacije i konferencije, jer studenti najbolje mogu da procene kakvi su uslovi studiranja i kvalitet obrazovanja koji dobijaju za dati iznos školarine.
Zaprepašćen sam jednom činjenicom, da su pojedine nevladine i studentske organizacije tražile od pojedinih visokoškolskih ustanova da im dostave kriterijume za utvrđivanje školarina i način na koji se sredstva od školarina troše, ali nisu uspeli da dobiju traženu informaciju čak ni preko Poverenika za informacije od javnog značaja.
Ovo je alarmantno, jer visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija moraju da obezbede potpunu transparentnost u svom radu, dok se u praksi dešava upravo suprotno. Štaviše, na pojedinim visokoškolskim ustanovama se prihodi od školarina, koji su zakonom definisani kao sopstveni prihodi škole, dele nastavnom i nenastavnom osoblju u vidu autorskih honorara, za koje često ne postoje ni validni kriterijumi za isplatu, a visina autorskih honorara se proglašava za poslovnu tajnu.
Smatram da visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija treba da imaju potpunu autonomiju po pitanjima koja se tiču naučnoistraživačkog rada i stručnog izbora nastavnika i saradnika, izbora studentskih programa i kvaliteta nastave. Ova autonomija, međutim, ne može i ne sme da se odnosi na utvrđivanje školarina i trošenje sopstvenih sredstava.
Samim tim što je Republika Srbija osnivač ovakvih ustanova i što njihovo funkcionisanje finansira iz svog budžeta, ona mora da ima uvid u utvrđivanje školarina. Ovo tim pre što u članu 59. stoji da osnivač, odnosno Republika Srbija, obezbeđuje sredstva visokoškolskoj ustanovi, pa se onda taksativno navodi – za materijalne troškove, tekuće i investiciono održavanje, plate zaposlenih u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, opremu, bibliotečki fond, obavljanje naučno-istraživačkog odnosno umetničkog rada koji je u funkciji podizanja kvaliteta rasprave, naučno i stručno usavršavanje zaposlenih, podsticanje razvoja, nastavno-naučnog i nastavno-umetničkog podmlatka, rad sa darovitim studentima, međunarodnu saradnju, izvore informacija, informacione sisteme, izdavačku delatnost, rad studentskog parlamenta i vannastavnu delatnost studenata, finansiranje opreme, uslova za studiranje studenata sa hendikepom i druge namene.
Ako osnivač obezbeđuje sva ova sredstva visokoškolskim ustanovama, zbog čega su onda školarine tako visoke? Postoji li racionalna kalkulacija kojom to bilo koja visokoškolska ustanova čiji je osnivač Republika Srbija može to da potkrepi?
Svedoci smo da su pojedini studentski programi atraktivniji od drugih, pa su zbog toga i ustanove koje izvode atraktivne studentske programe u stanju da ostvare ogromne sopstvene prihode. Da bi se smanjila izdvajanja iz budžeta, država bi trebalo da budžetskim sredstvima finansira studentske programe koji nisu atraktivni, a za kojima postoji realna tražnja na tržištu rada. Obrnuto, država bi trebalo da prestane da finansira iz budžeta one studentske programe za koje vlada veliko interesovanje, uprkos činjenici da postoji veliki broj svršenih studenata tih studentskih programa koji su dugo godina na evidenciji nezaposlenih lica.
Kompromisno rešenje bi bilo da se sopstveni tzv. prihodi visokoškolskih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija odnosno prihodi od školarina sufinansirajućih studenata uplaćuju u poseban fond za razvoj naučno-istraživačkog rada, pa da se odatle putem konkursa dodeljuju za naučno-istraživačke projekte i za finansiranje manje atraktivnih studentskih programa, u skladu sa potrebama tržišta rada.
Takođe, treba videti mogućnost izmene člana 54. koji se odnosi na izbor organa poslovođenja, a u kome stoji da se organ poslovođenja bira na tri godine, sa mogućnošću jednog ponovnog izbora. Praksa je pokazala da ovo rešenje nije dobro, jer organ poslovođenja samim tim što mu je data mogućnost ponovnog izbora na istu funkciju svoju funkciju zloupotrebljava, u smislu stvaranja uslova za njegov ponovni izbor. Metode su različite, od manipulisanja prilikom izbora ili reizbora nastavnika, angažovanja podobnih nastavnika na fiktivnim projektima koji ostvaruju pravo na uvećanje zarade po osnovu autorskog honorara, to bi bila trgovina uticajem, pa do različitih vrsta pritisaka i mobinga nepodobnih nastavnika.
Član 64. koji se odnosi na uslove za izbor u zvanje nastavnika je takođe nedovoljno precizan i ostavlja prostor za zloupotrebu. U ovom članu su samo okvirno navedeni uslovi za izbor u pojedina nastavnička zvanja, dok se bliži uslovi preciziraju aktom visokoškolske ustanove, u skladu sa preporukama Nacionalnog saveta iz člana 11. stav 1. tačka 13. ovog zakona. Na taj način se omogućava organu poslovođenja i stručnim organima da na konkursu izaberu manje kvalitetne kandidate, pa čak i one koji ne ispunjavaju preporuke Nacionalnog saveta, jer time oni ne čine povredu zakona već jednostavno ne poštuju preporuke Nacionalnog saveta, za šta nisu ni propisane neke posebne sankcije.
Na kraju bih naglasio da Zakon o visokom obrazovanju, donet 2005. godine, od tada su vršene promene tog zakona zaista minorne, u praksi se pokazalo da je zakon u mnogim članovima nedorečen ili sa nedovoljno preciznim formulacijama koje ostavljaju prostora za manipulacije i koruptivne radnje. Zbog toga se zalažem da se ovaj zakon podvrgne u dužem vremenskom periodu sistematskom sudu stručne javnosti, kako bismo za narednu godinu pripremili valjane izmene i dopune koje će biti znatno sadržajnije i obuhvatnije i koje će biti usvojene u redovnoj a ne u hitnoj proceduri. U suprotnom, imaćemo istu ovakvu situaciju i naredne godine i u godinama koje slede, jer na ovaj način mi probleme ne rešavamo sistematski, već ih samo guramo pod tepih do naredne školske godine. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Biljana Pantić Pilja. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege poslanici, postao je običaj da svake jeseni, uz svaku novu školsku godinu za studente, u Narodnu skupštinu stigne predlog izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Ne znam da li je to zbog loše primene postojećeg zakonskog rešenja ili udovoljavanja studentima, ali očigledno je da problem postoji pa svake jeseni izbija požar koji se gasi izmenama ovog zakona, u vidu broja ispitnih rokova i broja bodova.
Godine 1999. je potpisana Bolonjska deklaracija od strane nekoliko ministara evropskih zemalja, koju je Srbija potpisala 2003. godine u Berlinu, a isto smo implementirali Zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine. Na ovaj način uveden je jedan novi način studiranja, tzv. studiranja po Bolonji. Izvršena je reforma obrazovnog sistema. Postavlja se pitanje – da li je izvršena reforma i šta nam je to donelo?
Srbija je na samom dnu liste po broju obrazovanih ljudi. Dok svaki četvrti Nemac ima završen fakultet, u Srbiji svaki 16 čovek ima diplomu fakulteta, a preko milion ljudi u Srbiji je delimično nepismeno. Ovo je poražavajuća činjenica. Uz ovakvu činjenicu, ko može da bude protiv da se učine ustupci studentima?
Mišljenja sam da je bolonjski proces studiranja koji umesto da doprinese lakšem savladavanju gradiva i bržem studiranju, doveo do sasvim drugačijeg ishoda – ili mi nismo primenili Bolonju ili smo je primenili i pogrešno tumačili
Profesori su postojeće ispite samo podelili pa sad umesto jednom imamo dva ili više ispita. Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu na primer umesto Međunarodnog javnog prava imamo Međunarodno javno pravo jedan, Međunarodno javno pravo dva. Takođe Država i prava jedan, Država i prava dva. Uveo se sasvim drugačiji princip učenja da bi se izbeglo tzv. kampanjsko učenje. Svelo se na učenje unapred po par lekcija kao u srednjoj školi i da li može profesor da pita na času. Sakupljaju se bodovi, prate se aktivnosti studenata preko čitave godine, pa se dešava da student sakupi bodove tako što sedi na predavanju, prati vežbe, polaže kolokvijume, ima druge vannastavne aktivnosti ali na ispit čak i ne izađe. Ne zna ni šta je učio, ni koliko je naučio.
Postavlja se pitanje šta je suština obrazovanja. Da li sakupljanje bodova ili sakupljanje znanja i onda se desi uz sav trud da student ne sakupi dovoljno bodova i da to ne bude dovoljno za budžet. Na ovakav način dovodimo u opasnost da studiranje bude privilegija bogatih.
Primera radi, školarina na Pravnom fakultetu u Novom Sadu gde sam studirala je 79.000 dinara, overa semestra 2.000 dinara, prijava ispita 660 dinara, a zahtev za izdavanje uverenja i diplome 8.500 dinara. O ceni knjiga da i ne govorimo. Tako sve puta dve, tri, četiri godine. Doktorske studije u Novom Sadu koštaju ukupno 574.000 dinara, ne znam da li znate to ministre. Sama školarina je 254.000 dinara, a u Beogradu 180.000 dinara. Znači, nemamo unifikaciju cena na univerzitetima.
Imajući u vidu ovakve cene nije ni čudo što studenti odlaze na privatne fakultete i hrle tamo, pošto za iste pare lakše završavaju. Nemojmo zaboraviti da veliki broj studenata nije iz gradova gde su fakulteti već dolaze i drugih mesta, iz unutrašnjosti.
Nisu svi studenti iz Kragujevca, Niša, Novog Sada i Beograda. Plaćaju smeštaj, plaćaju hranu, plaćaju prevoz. Roditelji sa prosečnom platom od 360 evra šalju svoju decu da studiraju, i onda zbog dva boda i reforme obrazovanja moraju da izdvoje enormne iznose za školarinu za svoju decu.
Na ovakav način mislim da ne doprinosimo povećanju broja obrazovanih u Srbiji. Mislim da gradivo nije prilagođeno modelu studiranja i da nije presudan broj položenih ispita, već broj sakupljenih bodova.
Studiranje po Bolonji kod nas u praksi je bleda slika onoga što piše na papiru, i mislim da ovaj problem treba sistemski rešiti. Uprkos svemu, ovu izmenu zakona treba da podržimo, jer nisu studenti niti njihove porodice krivi za lošu primenu jedne dobre ideje, jednog evropskog načina studiranja, te vas pozivam da u danu za glasanje podržimo ovaj zakon. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić:

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, gospodine pomoćniče ministra, dame i gospodo narodni poslanici, ova izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju ide u red reformskih procesa, iako sam prošle godine na ovom mestu upozoravao da ne treba smanjivati ispitne rokove, jer to ne ide u pravcu uspešnog studiranja naših studenata. Što više ispitnih rokova, to bolji rezultati studenata.
U poslednjih pola veka, mnoge reforme su dolazile i prolazile, svaka od njih ostavljala je pozitivnog traga, unosila promene, ali malo je metodološkiH i strateški valjano, projektovanih i realizovanih. Ni jedna od njih nije uspela da bude pedagoška reforma. Ako ova to bude, to će biti pravi pogodak na dobrobit naših učenika i studenata, roditelja, a i društva u celini.
Dame i gospodo narodni poslanici danas više nego ikada potrebno nam je suočavanje sa društvenom i pedagoškom zbiljom, kritičko preispitivanje naših iskustava u visokom obrazovanju, pre svega, potrebna nam je potpuna istina o stanju našeg vaspitno-obrazovnog sistema, jer mladu generaciju ne smemo više prepustiti stihiji i stranputici. Zato, moralna obnova, odnosno modernizacija Srbije, pa i obrazovanja, bitna je obaveza svih činilaca društva, pogotovo naših univerziteta, pa i Srpske Akademije nauka.
Poremećaj u sistemu vrednosti, bitno su otežali o ostvarivanje ciljeva i vaspitanja i obrazovanja, negovanje i zaštita pedagoške etike od izuzetnog je značaja za ukupan uspeh naših studenata.
Dame i gospodo, Srbija će okrenuti leđa dostignućima nauke i obrazovanja, tehnološkom napretku budućnosti mladih generacija, stvaranjem velike armije nepismenih, polupismenih, prekinutog školovanja i studiranja, držanjem pedagoških pravnika u siromaštvu i depresiji, bez uslova za pravo pedagoško i stručno usavršavanje.
Dame i gospodo, školu ponavljača i studenata ponavljače proizvode ponavljači u politici za katedrom, pa tek onda roditelji.
Došlo je vreme da se postavi razmatranje realnih ideja, da se boljim radom profesora i reformom ukine ponavljanje godine studija na fakultetima. Verujem da će novi ministar prosvete, gospodin Tomislav Jovanović, sa svojim pedagoški osposobljenim saradnicima, i projektom koji predlažem, fakultet uspeha svih studenata učiniti krupne korake na izgradnji moderno sistema vaspitanja i obrazovanja po meri mladih generacija i ekonomskog prosperiteta Srbije, hoću reći modernizacije Srbije u celini.
Gospodine ministre, vi ste došli na čelo ovog ministarstva u vremenu kada naše obrazovanje kao najrentabilniji resurs progresivnog razvoja i humanizacije društva karakterišu etatizacija, politizacija, birokratizacija, antipedagodizacija, komercijalizacija, psihologizacija, sorošizacija, centralizacija, medaljomanija, testanomanija, standardomanija, kvazireformatorstvo, široko polje korupcije, imitacija borbe za kvalitet nastave i neefikasnost obrazovanja.
Kadrovski profil i nužni potencijal za Ministarstvo obrazovanja i nauke mora biti strateško pitanje i obaveza svih političkih činilaca u Republici Srbiji.
Međutim, jednostrana politika i praksa da se stranačka podobnost prihvati kao glavni kvalitet kandidata za određene funkcije u vaspitno obrazovnim ustanovama, direktno štete za državu i za same stranke koje vode kadrovsku politiku u celini. Razum i ozbiljnost pretnje ekonomske krize, zatim, sudbina mladih generacija nalaže da se kadrovskom pitanju ovog ministarstva posveti najveća pažnja, počev od širokog kruga saradnika i savetnika u ministarstvu.
Savremena treća industrijska revolucija, kako znate, počiva na znanju, a bez kvalitetnog ministarstva obrazovanja i nauke, ne može se postići željeni cilj, to jeste društvo znanja. Univerziteti predstavljaju duh i intelekt nacije i neophodni su za njihov opstanak. Hoće li Srbija nastaviti da kasni sa pedagoškom revolucijom, koja će zahvaljujući internetu ekonomsku vrednost obrazovanja višestruko povećati.
Izazovi reforme obrazovanja su ogromni, pa je najdublji interes države da Ministarstvo obrazovanja i nauke dobije ekonomsku podršku i svojim rezultatima olakša premošćavanje siromaštva u ovoj delatnosti i srpskog društva u celini.
Dubina krize, dubina ponora obrazovnog sistema traži kompetentne i mobilne timove u Ministarstvu obrazovanja i nauke, koje je zaduženo za viziju i temelj države.
Ako ovim putem ne krenemo, čekaju nas nova lutanja, nova posrtanja, novo gubljenje vremena i Srbija će na neki način stagnirati. Čekaće nas novi porazi na ispitu bez popravnog.
Zato čvrsto verujem da će nova rekonstruisana Vlada i Ministarstvo prosvete i nauke gde ste vi gospodine ministre, zbog nivoa i karaktera krize, čitava Vlada se nalazi pred šansom decenije za koju čvrsto verujem da ćete realizovati, i nećete propustiti šansu.
Poštovani narodni poslanici, obrazovanje kao primarni resurs društva u uslovima tranzicije može doprineti progresu ukoliko se stvore uslovi za njegovo optimalno i moderno funkcionisanje. Zato su reforme koje na neki način u celini, naša Vlada forsira, pa i reforma obrazovanja i zato su ključni preduslovi modernizacije Srbije za koju se zalaže SNS i njen predsednik.
Reforma obrazovanja mora biti demokratska, pedagoška i naučno utemeljena. Odlaganje početka reforme celokupnog sistema vaspitanja i obrazovanja, otežava skoro sve druge reforme društva.
Briga o studentima je najuži prioritet svake vlasti, pa je veoma opasno prepustiti mlade pogubnim tranzicionim procesima, razvoja i promena. Zato je neophodno povratiti materijalni položaj obrazovanja, zatim, podršku društva porodici i uspostaviti Ministarstvo za porodicu i funkcionisanje porodice kao vaspitnog činioca, podsticati mlade da zasnivaju porodice, rađaju decu i obezbediti da svi roditelji pomoću medija steknu neophodno osnovno obrazovanje iz porodične pedagogije i društva.
Nadalje zaštititi studente naše i učenike od loše škole i fakulteta, patološko amoralnog većina medija iz sveta kriminala i zabave, problematičkih uzora, idola iz sveta kriminala i zabave, političkih i verskih manipulacija, nasilja, neodgovornih roditelja, raznih bolesti i navika, ovisnosti strahova i stresova, beznađa i samoće, lažnih humanitaraca, nerada, zanemarivanje dece sa posebnim potrebama.
Potrebno je formirati škole i fakultete bez ponavljača, reč je o imperativu profesionalne kompetentnosti i odgovornosti za katedrom. Pedagogija i njene discipline utvrdile su zakonitost koja glasi, u dobro organizovanom pedagoškom radu, svi studenti normalno napreduju u svom školovanju, a pedagoška reforma zahteva od profesora da usavrše svoje metodičke sposobnosti i sve studente osposobe za najmanji minimum uspeha.
Veliki broj naših univerzitetskih profesora ne poznaje tehnike objektivnog ocenjivanja znanja, kao i metode, oblike i kvalitete nastave, jer to nisu učili kada su se školovali.
Škole i fakulteti sa ponavljanjem godine ili napuštanjem školovanja, ne mogu izdržati argumentovanu kritiku ovog anahronizma i nestručnosti.
Gospodine ministre, veći je po meni nerad za katedrom nego u fakultetskim klupama i smatram da ovaj omer moramo dovesti u jedan određeni nivo. Udžbenici, priručnici u novoj školi i fakultetu je oblast sa više otvorenih problema pedagoško stručnih, ekonomskih, političkih i dr.
Ova problematika nije naučno dovoljno proučena, posebno u prethodnoj deceniji društvenih i političkih promena, pa su se umnožili razni problemi i deformacije. Značajnu ulogu prevazilaženju ovog problema ima Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd. Zavod bi trebao ostati glavni i jedini proizvođač ovakve literature jer forsirana konkurencija nije garantovala kvalitet, već otvorila prostor za problematično ponašanje i neracionalno trošenje sredstava.
Krupni problemi u ovom izdavaštvu jeste ekspanzija prateće literature i didaktičkog materijala gde je prisutan komercionalizam, nedopustivo bogaćenje, metodičko stvaralaštvo često sumnjivih vrednosti i ugrožavanje materijalnog položaja naših studenata.
I na kraju ja verujem gospodine ministre poznavajući vas lično, poznavajući vašu želju, vaše znanje i vašu volju da krenete u sveobuhvatnu reformu obrazovanja, da ćete ići u tom pravcu. Zato i ovo vraćanje studentima ispitnog roka pa i „snižavanje“ bodova ide u tom pravcu.
U ime velikog broja studenata, u ime mnogih časnih predavalaca za katedrom, pozivam sve opozicione stranke da u danu za glasanje, da damo svi glas kako bi pridoneli uspehu naših studenata, građana Republike Srbije i države u celini. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Hvala predsedavajuća.
Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, činjenica da je Zakon o visokom obrazovanju donet još 2005. godine sa namerom da bude što više uz saglasnosti sa Bolonjskom konvencijom o visokom obrazovanju. Njegova primena je u prethodnom periodu pokazala određene nedostatke koje ovim izmenama i dopunama pokušavamo donekle da otklonimo.
Novine koje uvodi ovaj predlog zakona tiču se situacija da se na ravnopravan način, pored standardnih visokoškolskih ustanova mogu osnivati i visokoškolske ustanove za ostvarivanje studijskih programa za potrebe nacionalne bezbednosti i istovremeno se izjednačava njihov status sa visokoškolskim ustanovama za potrebe policijskog, odnosno vojnog obrazovanja.
Istovremeno, kako se studijski programi ne bi bazirali samo na teretskim raspravama i iskustvima, s obzirom da se radi o materiji za koju je neophodna i praksa tzv. iskustvo sa terena, zakon omogućava da najeminentniji stručnjaci, praktičari sa bogatim radom i iskustvom sa terena budu radno angažovani u visokoškolskim ustanovama i godinama sticanjem znanjem prenesu studentima.
Na ovakav način se praktično anulira institutu pripravništva nakon završenog fakulteta, jer je dosadašnja praksa bila da se tokom studiranja studenti bave uglavnom teorijskim delom nastave, a da tek nakon završetka fakulteta i zasnivanja radnog odnosa ukoliko uspeju da pronađu posao, tek tada počinju da stiču praktična znanja od starijih kolega.
Izmene i dopune zakona omogućavaju da se još tokom osnovnih studija, studentima od strane iskusnih operativaca prezentuje pored teorijskih i iskustva iz prakse.
Takođe, u cilju umanjenja efekata ekonomske krize koja se po pravilu najviše reflektuje, odnosno preliva na one koji imaju najmanje prihoda, naš stav je da se mora pomoći studentima da ako ne mogu da unaprede, ono bar sačuvaju stečeni studenski standard, odnosno da ukoliko je student u prethodnoj školskoj godini ostvario najmanje 48 bodova, može u školskoj 2013. - 2014. godini da se finansira iz budžeta.
Ovakav stav zakonodavca ni na koji način ne sme da se tumači kao stimulacija za nerad i kao opcija da oni koji manje uče prođu bolje od onih koji su više posvećeni učenju, već isključivo kao mera umanjenja ekonomske krize i što je manje finansijsko opterećenje za studenta i njegovu porodicu u vidu plaćanja visokih školarina i gubitka i prava studenskog standarda.
Naročito ističem da je limit od 48 bodova nešto najmanje što možemo da učinimo i pomognemo studentima jer moraju se imati u vidu činjenice koje su evidentne i kojima svi govore, a koje i te kako utiču na uspeh studenata, interpretaciju njihovog znanja i dostizanje tzv. bodovnih kvota, a radi se o sledećem. Skoro na svakom fakultetu postoji po jedan nastavni predmet koji je usko grlo za većinu studenata, na kome uglavnom ispitivači sa minimumom pedagoških afiniteta dozvoljavaju da položi ispit minimalni broj studenata, a najčešće se radi o jednocifrenom broju, dok kandidata za polaganje ispita ima po više desetina.
Nemam nameru da narušavam bilo čiji autoritet, ali smatram da je neophodno povući granicu između vrsnih stručnjaka koje nesumnjivo imamo i dobrih pedagoga koje to znanje umeju da prenesu na studente, te da na ispitu na pravi način izvuku to znanje iz studenta.
Takođe, broj ispitnih rokova koji je predviđen za jednu školsku godinu nameće neprihvatljiv tempo za studente, jer pojedini fakulteti na određenoj godini imaju po 10 i više predmeta od kojih su minimum polovina dvosemestralni ispiti, pa se sa razlogom pitam koliko ispita u jednom ispitnom roku može da spremi jedan student i da te ispite zaista i položi?
Da li smo svesno afirmisali kvantitet na uštrb kvaliteta i da li treba dozvoliti fakultetima da samostalno određuju broj ispitnih rokova u situaciji kada veliki broj predmeta praktično zagušuje normalni tempo u polaganju ispita i koliko ispita student treba da položi u jednom ispitnom roku kako bi zadržao stečeni status, a da ne govorim o masi studenata koji pokušavaju da iz statusa vanrednih pređu u status redovnih studenata?
U danu za glasanje SNS će naravno podržati ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Momir Stojanović. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi predstavnici Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja, dame i gospodo narodni poslanici, moji prethodnici, kako se ova rasprava već primiče kraju, dosta su se osvrnuli na izmene koje omogućavaju da se broj bodova sa 50 smanji na 48, ali smatram da su se i suviše malo osvrnuli na izmene člana 40. Zakona o visokom obrazovanju i ja bih hteo par reči da kažem upravo o značaju tih izmena i da u potpunosti podržim te izmene.
Kao što je poznato, mi danas imamo neuređenu oblast školovanja kadrova za potrebe MUP i kadrove za potrebe nacionalne bezbednosti. Takođe, imamo sa druge strane pravu inflaciju privatnih fakulteta koji školuju kadrove za potrebe organa unutrašnjih poslova i nacionalne bezbednosti.
Ako se pogleda praksa u svetu, u zemljama sa razvijenijom demokratijom, videćete da se školovanju ovih kadrova poklanja izuzetno visoka pažnja i da su kriterijumi za osnivanje visokoškolskih ustanova za odabir kadrova i za usvajanje nastavnog plana i programa i te kako pod patronatom države i da se sa jasnim i preciznim smernicama koje profile kadrova treba školovati za potrebe MUP i potrebe nacionalne bezbednosti.
Složićete se sa mnom da je ova oblast, kada je u pitanju Ministarstvo odbrane jako dobro uređena, ali problem nastaje po pitanju školovanja kadrova za potrebe organa MUP i kadrova za zapošljavanje organima koji se bave nacionalnom bezbednošću.
Mi danas imamo izuzetno veliki broj privatnih visokoškolskih ustanova koje se bave školovanjem pojedinih profila kadrova za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova i potrebe nacionalne bezbednosti, ali bez jasne koordinacije sa nadležnim ministarstvima, odnosno državnim organima i bez gotovo nikakvog uticaja Ministarstva unutrašnjih poslova i organa koji se bave nacionalnom bezbednošću u pogledu zahteva kakve kadrove potražuju ove institucije.
Nejasno je koliki je uticaj nadležnih državnih organa na sprovođenju izrade nastavnih planova i programa, kakav je profil stručnjaka koji danas na tim privatnim fakultetima školuju kadrove za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova i nacionalne bezbednosti, kakva je kadrovska baza tih visokoškolskih ustanova. Sva su ova pitanja jako problematična, pa u praksi danas imamo pojavu da se diplome nekih visokoškolskih ustanova koje školuju kadrove za potrebe organa i institucija Ministarstva unutrašnjih poslova i organa koji se bave nacionalnom bezbednošću priznaju i kadrovi sa takvim diplomama se mogu zaposliti u Ministarstvu unutrašnjih poslova, dok diplome nekih drugih visokoškolskih ustanova se ne priznaju, što stvara inflaciju kadrova koji sa svojim diplomama nisu u stanju da zasnuju radni odnos.
Poseban problem predstavlja školovanje ovakvih kadrova na privatnim visokoškolskim ustanovama sa aspekta nacionalne bezbednosti. Stoga, potpuno je jasna inicijativa i potpunu podršku zaslužuje ta inicijativa, da se obrazovanju visokoškolskih ustanova koje bi realizovali studijske programe za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva odbrane i organa koji se bave nacionalnom bezbednošću.
Kao što neko ovde reče, mislim da je to kolega Janko Veselinović, osnivaćemo visokoškolske ustanove koje će školovati inžinjere za prisluškivanje. To ili govori o elementarnom nepoznavanju suštine nacionalne bezbednosti institucija koje se bave nacionalnom bezbednošću ili je u pitanju neka zla namera.
Takođe je neprihvatljivo da se spočitava da se kroz predlog izmene člana 40, zatim izmene odredbi ovog zakona koje se odnose na broj bodova, želi progurati i izmene člana 40. po kome o osnivanju visokoškolskih ustanova za realizaciju programskih studija za potrebe nacionalne bezbednosti, citiram, kako kaže gospodin Dereta, znaju da prošvercuju izmene zakona. Niko ovde ništa ne švercuje, niko ovde ništa ne želi da uradi ispod žita.
Možete pogledati kakva su rešenja u drugim zemljama po pitanju školovanja kadrova za potrebe Ministarstva unutrašnjih poslova i potrebe nacionalne bezbednosti, pa ćete videti da i te kako država brine o tim visokoškolskim ustanovama u organizacionom, kadrovskom, nastavnom i u svakom drugom pogledu, jer su to specifične dužnosti.
Mi danas imamo da se radni odnos tih kadrova koji su na raznim fakultetima, državnim i privatnim, završili studije, zasniva po osnovu konkursa. Dame i gospodo, neprihvatljivo je što mnogi koji danas rade u Bezbednosno informacionoj agenciji znaju, da se putem javnog konkursa zapošljavaju kadrovi koji nisu prošli odgovarajuće stručne visokoškolske ustanove koje su isključivo pod patronatom resornih ministarstava, odnosno države, jer su negativne bezbednosne implikacije i te kako moguće i stoga ovu oblast ne treba prepustiti kao do sada raznim privatnim visokoškolskim ustanovama, jer će posledice po nacionalnu bezbednost biti izuzetno velike. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Tanja Radovanović. Izvolite.