Hvala.
Narodna poslanica Jelena Mijatović. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici, činjenica je da je donošenjem Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine otpočela reforma sistema visokog obrazovanja, sa glavnim ciljevima kao što su – povećanje efikasnosti sistema visokog obrazovanja, uvođenje standarda i procedura vrednovanja visokoškolskih ustanova i studijskih programa, kao sredstvo osiguranja kvaliteta visokog obrazovanja, uključivanje studenta kao partnera u procesu visokog obrazovanja, ali je takođe i realnost da ta reforma nije izvršena u toj meri da može da opravda predviđeno smanjenje ispitnih rokova i povećanje bodova neophodnih za budžetsko studiranje.
Proteklih godina nedovoljno pažnje se posvećivalo omladini, a problemi sa kojima su se studenti susretali, suočavajući se sa propustima i u implementaciji „Bolonje“, ali i proizvoljnog tumačenja iste od strane pojedinih fakulteta, unosili su nesigurnost i neizvesnost među studentima koji su često svoje nezadovoljstvo izražavali protestima.
Dobro je što je predlog SKONUS-a prihvaćen. To pokazuje da postoji razumevanje za studentske probleme i volja da se oni rešavaju, ali takođe mislim da je vreme da se prestane sa praksom koja je do sada bila aktuelna, a to je da se problem rešava u pet do 12.
Zaista neću da imenujem niti jednu stranu kao glavnog krivca jer je realnost da ni studenti ni profesori prosto se nisu snašli u primeni „Bolonje“, ali ipak, na neki način moram da se stavim na stranu današnjeg studenta. Svi smo svesni da je zaista teška ekonomska situacija u kojoj se danas nalazimo i u takvim uslovima ekonomske krize i procesa socijalne transformacije, podrška porodice, a pri tome mislim na finansijsku podršku porodice, obično je minimalna ili potpuno izostaje. I kada pojedini studenti uspeju da konačno zatvore tu finansijsko-porodičnu konstrukciju, oni su ipak prinuđeni da rade neki, bilo kakav posao, kako bi sebe izdržavali tokom studiranja. Tu nastaje problem poznat kao – smanjena efikasnost u studiranju, ne zato što je neki student lenj, manje inteligentan, neorganizovan, već prosto što je opterećen gomilom problema tokom studiranja koji nisu vezani za same studije.
Navela sam jedan od razloga zbog čega nastaje ovaj problem. Postoji još puno razloga, zdravstveni, psihološki, mnogi drugi. Dakle, treba prepoznati probleme naše akademske zajednice i rešavati ih blagovremeno, prateći sve aktuelne socijalne i ekonomske prilike u društvu. Veoma je bitno da student ne izgubi korak sa vlastitom generacijom. Na taj način postoji mogućnost, problem, da nastane otuđenje koje obično rezultira nezavršavanjem započetog studiranja, što nije dobro ni za studenta, niti za društvo u celini.
Uzimajući u obzir kompletnu situaciju u kojoj se studenti nalazi, moći ćemo bolje da procenimo šta je potrebno raditi da bi se poboljšao kvalitet studija i kvalitet znanja koje se stiče, jer nije bitno samo upisati i završiti fakultet, već šta ćemo poneti i šta ćemo naučiti. Mislim da akademskoj zajednici tek predstoji posao preispitivanja opterećenja studenata, reforme studijskih programa, nastavnog sadržaja udžbenika itd.
Izmenama ovog zakona studentima će biti omogućeno da ispite polažu u šest, umesto planiranih pet ispitnih rokova u toku školske godine. To će svakako, zajedno sa odlukom da se i ove godine zadrži broj od 48 bodova kao uslov za budžet, donekle olakšati studentima da na vreme ispune svoje obaveze i upišu sledeću godinu studija u skladu sa kvotama fakulteta. Svakako mislim da ovo nije konačno rešenje i mislim da rešenje mora da se pronađe u razgovoru predstavnika Univerziteta sa predstavnicima studenata, kako bi se doneo neki plan koji zadovoljava sve strane, a koji može da se sprovede u praksi.
Uporedo sa zakonskim odredbama o uslovima studiranja treba intenzivirati završetak reforme same nastave na brojnim fakultetima koji su pre više godina počeli da sprovode bolonjski sistem, ali nisu završili prilagođavanje obimnog i često zastarelog gradiva novim pravilima studiranja. Neophodno je da se reformiše gradivo u cilju dobijanja što kvalitetnijeg znanja, koje će mladim ljudima koristiti u profesionalnom životu. I ako želimo da stvorimo održiv i moderan obrazovni sistem koji će studentima, našim studentima, budućim stručnjacima dati dovoljno znanja da budu konkurentni u regionu i u svetu, ako želimo da u budućnosti podignemo nivo visokoobrazovanih ljudi u Srbiji na nivo koji postoji u EU, potrebno je mnogo više pažnje posvetiti reformi sistema visokog obrazovanja i problemima sa kojima se naši studenti susreću.
Naravno, SNS će u Danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Milan Knežević. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svaki zakon koji se tiče obrazovanja, školstva i prosvete uvek spada u grupu strateški važnih zakona za jednu državu.
Iako ovaj zakon, kada se gleda, ima četiri člana, pa po broju članova izgleda mali, u suštini to i nije tako. Ovim zakonom, gde pominjem samo ova dva člana koja su baš privukla mnogo veću pažnju javnosti, jer se tiču direktno studenata, odnose se na smanjivanje bodova na 48 i povećanje broja ispitnih rokova. Naizgled, to nisu velike izmene, ali u stvari ova dva člana su vrh ledenog brega. Mi ovde zadnjih godina tradicionalno, krajem septembra, imamo isti dnevni red, a tiče se ovih članova koji se odnose na broj bodova i broj ispitnih rokova.
Pošto se ovo ponavlja iz godine u godinu, to nije tako sigurno ni bezazleno. To ukazuje da postoje određeni problemi u ovoj reformi školstva koja je krenula 2005. godine.
Na ministru, vidim iz njegovih diskusija, drago mi je što, on je od skoro ministar, ali je dugogodišnji profesor na fakultetu, pa zna sve probleme i ovog bolonjskog procesa, je da u hodu uočava i snima probleme koje treba na odgovarajući način rešiti, kako bi se prevazišli evidentni problemi koji su u dosadašnjim diskusijama, kada slušamo poslanike, da li su pozicija ili opozicija, ja, izuzev možda jednog izuzetka, apsolutno svaku diskusiju koju sam slušao je objektivna, iznoseći argumentovane probleme koje treba Ministarstvo da snimi i da uradi analizu u ovoj reformi školstva. Tako da, ovaj bolonjski proces, kako kažemo, je sigurno na pojedinim fakultetima zaživeo, na drugim nije. Negde u istim grupacijama, profilnim fakultetima je bolje zaživeo, negde lošije, ali evidentno je da tu treba nešto učiniti, da ne budu ove deklarativne priče, jer ovako smo slično pričali i u septembru prošle godine i u oktobru pretprošle godine.
Znači, primedbe da je ovo vrh ledenog brega i problem bodova, odnosno broj ispitnih rokova je mnogo značajan pokazatelj da nešto nije u redu, a od mnogih poslanika smo čuli mnogobrojne primedbe, od neusaglašenih planova, udžbenika, načina organizacije, studijskih programa na fakultetima itd. Tako da, na ministru je da ne bude ovo priča koju ćemo da pričamo i sledećeg septembra, da se ne ponovi ponovo, nego da ministarstvo uradi detaljnu analizu i da uradi snimak situacije u kom stepenu, kako i na koji način je ta reforma odmakla. Pogotovo treba profilisati prema profilima sudija. Na odgovarajući način, kada snimi ta situacija, treba uraditi i odgovarajuće strateške principe kako bi polako ti problemi počeli da se razrešavaju.
Teška je situacija u svakom obrazovnom sistemu. Mi sada govorimo o visokom školstvu, da se ne ostave zapostavljene srednje škole i osnovno i predškolsko obrazovanje, pošto su i oni značajni segmenti, pošto oni kreću od predškolskog pa sve do fakulteta. Na fakultet trebaju da dolaze odgovarajući mladi ljudi koji imaju odgovarajuće radne navike, odgovarajuće vaspitanje i odgovarajuće svoje principe izgrađene u životu. Ali, govoreći o fakultetu, na udaru su i studenti, a nije lako ni profesorima. Svi se prilagođavaju veoma često, znajući neke fakultete, u teškim ekonomskim i finansijskim uslovima. Tako da, studenti su uvek, da li je to politički, ali uvek su bili u pravu i moraju da budu u pravu, jer oni su mladi ljudi i očekuju od svojih profesora i od države na odgovarajući način da im daju sve povoljnosti za vaspitanje, a na njima je da ulože trud i rad u to da bi mogli da svoje umeće i svoj trud na kraju krunišu fakultetskom diplomom.
Naravno, već su moje prethodne kolege rekle da će SNS da glasa za izmene ovog zakona. Samo još jedanput molim ministra – molim vas, gospodine ministre, ovakve priče smo pričali zadnje četiri godine u septembru i oktobru. Ovakve primedbe, da uzmete beleške i zapisnike, iste su, a na kraju efekti, kada pogledamo, o istim izmenama govorimo i nije ništa učinjeno. Tako da, molim vas, zbog studenata, zbog profesora, zbog univerziteta i uopšte zbog visokog obrazovanja, da se urade neki pomaci, koliko dozvoljavaju ekonomske i druge mogućnosti društva, da sledeće jeseni bar pojedine segmente skinemo sa dnevnog reda i da doterujemo neke nove segmente u visokom obrazovanju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Irena Aleksić.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege, pre svega bih iskoristila ovu priliku da svojim sugrađanima čestitam Dan grada Kraljeva, uz iskrene želje da naš grad napreduje u svim mogućim oblastima i da se na taj način Kraljevčanima omogući jedan dobar i kvalitetan život, kakav oni sigurno i zaslužuju.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, radi se o malobrojnim izmenama, koje pre svega idu studentima u korist, što mislim da je jako pozitivno. Promene koje su predviđene tiču se broja ispitnih rokova i broja bodova. Naime, broj ispitnih rokova povećan je sa predviđenih pet na šest ispitnih rokova. Mislim da ne treba dodatno objašnjavati od kakvog je značaja to za naše studente i koliko će im to pomoći u tome da osvoje što veći broj bodova. Kada je broj bodova u pitanju, i to je promenjeno. Predviđenih 50 poena smanjeno je na 48 poena, koliko je potrebno da bi studenti nastavili da se finansiraju iz budžeta.
Iz svega navedenog, mislim da je jasno da se pre svega radilo i da se rukovodilo interesima studenata, nastojeći da im se pomogne maksimalno, koliko je to moguće, da im studiranje bude što efikasnije, a naravno imajući i u vidu ekonomsku krizu u kojoj se nalazimo.
Takođe, ovaj zakon uspostavlja zakonski osnov za osnivanje visokoškolske ustanove koja postoji za potrebe nacionalne bezbednosti. Ovde je predviđeno da deo nastavnog osoblja, a naročito kada se radi o stručnim predmetima, može da bude angažovano iz odgovarajućih službi, a imajući u vidu stručnost tih ljudi i njihov rad na terenu, pokazali su se do sada kao jedan nezamenjiv faktor, a naravno uzimajući u obzir svu specifičnost i sav značaj ove oblasti.
Na samom kraju, iskoristila bih ovu priliku da apelujem na našeg ministra da se shvati sva ozbiljnost u kojoj se nalazi naše obrazovanje, uključujući tu, naravno, i visokoškolsko obrazovanje. Svedoci smo brojnih promena koje su se do sada dogodile u našem obrazovnom sistemu. Zaista verujem da su namere bile dobre, ali je rezultat nažalost daleko od dobrog. Ono što je sada nama potrebno, jeste jedan timski rad, jeste mnogo energije, jedan sistemski pristup kako bi zaista i došlo do korenitih promena.
Cilj je da vratimo pre svega kvalitet i vaspitanje u naš obrazovni sistem. Cilj je da diskutabilne diplome konačno postanu stvar prošlosti i da biti fakultetski obrazovan čovek zaista znači i biti intelektualac u pravom smislu te reči. Verujem da je ovaj zakon jedan mali, ali značajan korak ka ostvarenju tog krajnje ambicioznog cilja i zato će ovaj predlog zakona u danu za glasanje dobiti podršku SNS. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ninoslav Girić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, članovi ministarstva, poštovane koleginice i kolege, izmene i dopune zakona koje se odnose na broj ispitnih rokova i ESPB poena potrebnih za upis na budžet, a koje su vršene poslednjih godina u nekoliko navrata, nedvosmisleno ukazuju na to da je naš visokoškolski sistem još uvek nedovoljno efikasan. Mi se bavimo posledicama, umesto da otklonimo uzroke.
Tu se postavlja više pitanja. Da li je problem u nedovoljnoj usklađenosti sa Bolonjskim procesom, lošoj organizaciji i samovrednovanju, neadekvatnim standardima, korupciji, regulativi, neadekvatnoj kontroli kvaliteta, nedovoljnom upravom i inspekcijskom nadzoru, nastavnom kadru ili u samim studentima? To su pitanja na koja treba dati odgovor, kako se ovakva situacija ne bi ponavljala iz godine u godinu.
Na bazi konsultacija sa ljudima koji rade u visokom školstvu, ukazao bih na neka rešenja i nedorečenosti u dosadašnjem sprovođenju zakona, koje bi podhitno trebalo rešavati jer otvaraju prostor za korupciju. Jedno od loših rešenja je to što je samim visokoškolskim ustanovama, tačnije savetu visokoškolske ustanove omogućeno da utvrđuje veličinu školarina. Kada su u pitanju privatne visokoškolske ustanove, ovo rešenje nije sporno. Isto tako, ovakvo rešenje je u skladu sa zakonskom regulativom i autonomijom visokoškolskih ustanova.
Ipak, smatram da ovakvo rešenje otvara prostor za korupciju na visokoškolskim ustanovama, čiji je osnivač Republika Srbija i čiji se rad finansira iz budžeta Republike Srbije. Tu bi trebalo uvesti kontrolne mehanizme putem kojih bi nadležno ministarstvo moglo da preispita kriterijume na osnovu kojih je visokoškolska institucija utvrdila visinu školarine, a u čitavu proceduru bi trebalo uključiti i studentske organizacije i konferencije, jer studenti najbolje mogu da procene kakvi su uslovi studiranja i kvalitet obrazovanja koji dobijaju za dati iznos školarine.
Zaprepašćen sam jednom činjenicom, da su pojedine nevladine i studentske organizacije tražile od pojedinih visokoškolskih ustanova da im dostave kriterijume za utvrđivanje školarina i način na koji se sredstva od školarina troše, ali nisu uspeli da dobiju traženu informaciju čak ni preko Poverenika za informacije od javnog značaja.
Ovo je alarmantno, jer visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija moraju da obezbede potpunu transparentnost u svom radu, dok se u praksi dešava upravo suprotno. Štaviše, na pojedinim visokoškolskim ustanovama se prihodi od školarina, koji su zakonom definisani kao sopstveni prihodi škole, dele nastavnom i nenastavnom osoblju u vidu autorskih honorara, za koje često ne postoje ni validni kriterijumi za isplatu, a visina autorskih honorara se proglašava za poslovnu tajnu.
Smatram da visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija treba da imaju potpunu autonomiju po pitanjima koja se tiču naučnoistraživačkog rada i stručnog izbora nastavnika i saradnika, izbora studentskih programa i kvaliteta nastave. Ova autonomija, međutim, ne može i ne sme da se odnosi na utvrđivanje školarina i trošenje sopstvenih sredstava.
Samim tim što je Republika Srbija osnivač ovakvih ustanova i što njihovo funkcionisanje finansira iz svog budžeta, ona mora da ima uvid u utvrđivanje školarina. Ovo tim pre što u članu 59. stoji da osnivač, odnosno Republika Srbija, obezbeđuje sredstva visokoškolskoj ustanovi, pa se onda taksativno navodi – za materijalne troškove, tekuće i investiciono održavanje, plate zaposlenih u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, opremu, bibliotečki fond, obavljanje naučno-istraživačkog odnosno umetničkog rada koji je u funkciji podizanja kvaliteta rasprave, naučno i stručno usavršavanje zaposlenih, podsticanje razvoja, nastavno-naučnog i nastavno-umetničkog podmlatka, rad sa darovitim studentima, međunarodnu saradnju, izvore informacija, informacione sisteme, izdavačku delatnost, rad studentskog parlamenta i vannastavnu delatnost studenata, finansiranje opreme, uslova za studiranje studenata sa hendikepom i druge namene.
Ako osnivač obezbeđuje sva ova sredstva visokoškolskim ustanovama, zbog čega su onda školarine tako visoke? Postoji li racionalna kalkulacija kojom to bilo koja visokoškolska ustanova čiji je osnivač Republika Srbija može to da potkrepi?
Svedoci smo da su pojedini studentski programi atraktivniji od drugih, pa su zbog toga i ustanove koje izvode atraktivne studentske programe u stanju da ostvare ogromne sopstvene prihode. Da bi se smanjila izdvajanja iz budžeta, država bi trebalo da budžetskim sredstvima finansira studentske programe koji nisu atraktivni, a za kojima postoji realna tražnja na tržištu rada. Obrnuto, država bi trebalo da prestane da finansira iz budžeta one studentske programe za koje vlada veliko interesovanje, uprkos činjenici da postoji veliki broj svršenih studenata tih studentskih programa koji su dugo godina na evidenciji nezaposlenih lica.
Kompromisno rešenje bi bilo da se sopstveni tzv. prihodi visokoškolskih ustanova čiji je osnivač Republika Srbija odnosno prihodi od školarina sufinansirajućih studenata uplaćuju u poseban fond za razvoj naučno-istraživačkog rada, pa da se odatle putem konkursa dodeljuju za naučno-istraživačke projekte i za finansiranje manje atraktivnih studentskih programa, u skladu sa potrebama tržišta rada.
Takođe, treba videti mogućnost izmene člana 54. koji se odnosi na izbor organa poslovođenja, a u kome stoji da se organ poslovođenja bira na tri godine, sa mogućnošću jednog ponovnog izbora. Praksa je pokazala da ovo rešenje nije dobro, jer organ poslovođenja samim tim što mu je data mogućnost ponovnog izbora na istu funkciju svoju funkciju zloupotrebljava, u smislu stvaranja uslova za njegov ponovni izbor. Metode su različite, od manipulisanja prilikom izbora ili reizbora nastavnika, angažovanja podobnih nastavnika na fiktivnim projektima koji ostvaruju pravo na uvećanje zarade po osnovu autorskog honorara, to bi bila trgovina uticajem, pa do različitih vrsta pritisaka i mobinga nepodobnih nastavnika.
Član 64. koji se odnosi na uslove za izbor u zvanje nastavnika je takođe nedovoljno precizan i ostavlja prostor za zloupotrebu. U ovom članu su samo okvirno navedeni uslovi za izbor u pojedina nastavnička zvanja, dok se bliži uslovi preciziraju aktom visokoškolske ustanove, u skladu sa preporukama Nacionalnog saveta iz člana 11. stav 1. tačka 13. ovog zakona. Na taj način se omogućava organu poslovođenja i stručnim organima da na konkursu izaberu manje kvalitetne kandidate, pa čak i one koji ne ispunjavaju preporuke Nacionalnog saveta, jer time oni ne čine povredu zakona već jednostavno ne poštuju preporuke Nacionalnog saveta, za šta nisu ni propisane neke posebne sankcije.
Na kraju bih naglasio da Zakon o visokom obrazovanju, donet 2005. godine, od tada su vršene promene tog zakona zaista minorne, u praksi se pokazalo da je zakon u mnogim članovima nedorečen ili sa nedovoljno preciznim formulacijama koje ostavljaju prostora za manipulacije i koruptivne radnje. Zbog toga se zalažem da se ovaj zakon podvrgne u dužem vremenskom periodu sistematskom sudu stručne javnosti, kako bismo za narednu godinu pripremili valjane izmene i dopune koje će biti znatno sadržajnije i obuhvatnije i koje će biti usvojene u redovnoj a ne u hitnoj proceduri. U suprotnom, imaćemo istu ovakvu situaciju i naredne godine i u godinama koje slede, jer na ovaj način mi probleme ne rešavamo sistematski, već ih samo guramo pod tepih do naredne školske godine. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Biljana Pantić Pilja. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege poslanici, postao je običaj da svake jeseni, uz svaku novu školsku godinu za studente, u Narodnu skupštinu stigne predlog izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Ne znam da li je to zbog loše primene postojećeg zakonskog rešenja ili udovoljavanja studentima, ali očigledno je da problem postoji pa svake jeseni izbija požar koji se gasi izmenama ovog zakona, u vidu broja ispitnih rokova i broja bodova.
Godine 1999. je potpisana Bolonjska deklaracija od strane nekoliko ministara evropskih zemalja, koju je Srbija potpisala 2003. godine u Berlinu, a isto smo implementirali Zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine. Na ovaj način uveden je jedan novi način studiranja, tzv. studiranja po Bolonji. Izvršena je reforma obrazovnog sistema. Postavlja se pitanje – da li je izvršena reforma i šta nam je to donelo?
Srbija je na samom dnu liste po broju obrazovanih ljudi. Dok svaki četvrti Nemac ima završen fakultet, u Srbiji svaki 16 čovek ima diplomu fakulteta, a preko milion ljudi u Srbiji je delimično nepismeno. Ovo je poražavajuća činjenica. Uz ovakvu činjenicu, ko može da bude protiv da se učine ustupci studentima?
Mišljenja sam da je bolonjski proces studiranja koji umesto da doprinese lakšem savladavanju gradiva i bržem studiranju, doveo do sasvim drugačijeg ishoda – ili mi nismo primenili Bolonju ili smo je primenili i pogrešno tumačili
Profesori su postojeće ispite samo podelili pa sad umesto jednom imamo dva ili više ispita. Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu na primer umesto Međunarodnog javnog prava imamo Međunarodno javno pravo jedan, Međunarodno javno pravo dva. Takođe Država i prava jedan, Država i prava dva. Uveo se sasvim drugačiji princip učenja da bi se izbeglo tzv. kampanjsko učenje. Svelo se na učenje unapred po par lekcija kao u srednjoj školi i da li može profesor da pita na času. Sakupljaju se bodovi, prate se aktivnosti studenata preko čitave godine, pa se dešava da student sakupi bodove tako što sedi na predavanju, prati vežbe, polaže kolokvijume, ima druge vannastavne aktivnosti ali na ispit čak i ne izađe. Ne zna ni šta je učio, ni koliko je naučio.
Postavlja se pitanje šta je suština obrazovanja. Da li sakupljanje bodova ili sakupljanje znanja i onda se desi uz sav trud da student ne sakupi dovoljno bodova i da to ne bude dovoljno za budžet. Na ovakav način dovodimo u opasnost da studiranje bude privilegija bogatih.
Primera radi, školarina na Pravnom fakultetu u Novom Sadu gde sam studirala je 79.000 dinara, overa semestra 2.000 dinara, prijava ispita 660 dinara, a zahtev za izdavanje uverenja i diplome 8.500 dinara. O ceni knjiga da i ne govorimo. Tako sve puta dve, tri, četiri godine. Doktorske studije u Novom Sadu koštaju ukupno 574.000 dinara, ne znam da li znate to ministre. Sama školarina je 254.000 dinara, a u Beogradu 180.000 dinara. Znači, nemamo unifikaciju cena na univerzitetima.
Imajući u vidu ovakve cene nije ni čudo što studenti odlaze na privatne fakultete i hrle tamo, pošto za iste pare lakše završavaju. Nemojmo zaboraviti da veliki broj studenata nije iz gradova gde su fakulteti već dolaze i drugih mesta, iz unutrašnjosti.
Nisu svi studenti iz Kragujevca, Niša, Novog Sada i Beograda. Plaćaju smeštaj, plaćaju hranu, plaćaju prevoz. Roditelji sa prosečnom platom od 360 evra šalju svoju decu da studiraju, i onda zbog dva boda i reforme obrazovanja moraju da izdvoje enormne iznose za školarinu za svoju decu.
Na ovakav način mislim da ne doprinosimo povećanju broja obrazovanih u Srbiji. Mislim da gradivo nije prilagođeno modelu studiranja i da nije presudan broj položenih ispita, već broj sakupljenih bodova.
Studiranje po Bolonji kod nas u praksi je bleda slika onoga što piše na papiru, i mislim da ovaj problem treba sistemski rešiti. Uprkos svemu, ovu izmenu zakona treba da podržimo, jer nisu studenti niti njihove porodice krivi za lošu primenu jedne dobre ideje, jednog evropskog načina studiranja, te vas pozivam da u danu za glasanje podržimo ovaj zakon. Hvala vam.