Reč ima ministar Rasim Ljajić. Izvolite.

Mislio sam da se javim na kraju rasprave, ali dozvolite mi samo par reči, ne polemike, već možda pojašnjenja.
Što se tiče brzopletosti, mi smo pripremili nacrt ovih zakona i prosledili iz Skupštini. Zaista ne određujemo kada ćemo doći ovde. Bili smo spremni za prošlu sredu još, kako nam je rečeno, ali zbog nekih izmena i donošenja zakona po hitnom postupku, nažalost, osmi dan kasnimo. Što se tiče ministarstva, mi apsolutno ne određujemo prioritete. Ni jedan od ovih zakona nije po hitnom postupku. Došli smo ovde kada nam je praktično rečeno i po dnevnom redu same Skupštine.
Što se tiče ovih primeni na zakone oko polaganja stručnog ispita, a vezano za Zakon o posredovanju, vi ste delimično u pravu, ali mi smo morali da uvažimo neko realno stanje. U velikom broju agencija veliki broj ljudi radi upravo sa srednjom stručnom spremom. Jedino što smo mogli da uradimo, jeste da na neki način legalizujemo to postojeće stanje i da odemo jedan mali korak napred i da tražimo polaganje stručnog ispita samo za poslove posredovanja i za pravljenje ugovora, za šta u agencijama postoje stručni ljudi koji će to raditi. Veliki broj agenata, veliki broj ljudi je sa srednjom stručnom spremom i plašimo se da bi ih sa novim obavezama prema tim agencijama doveli još u teži položaj. Naravno, to ne znači da mi nećemo povećavati standarde. Ovo je jedan prvi korak koji je u skladu sa nekim realnostima koje danas uvažavamo.
Što se tiče toga, tačno je, ja sam i sam rekao da ovo nije obaveza bila prema EU, niti postoji obaveza usklađivanja sa standardima EU. Ono što smo mogli da uradimo, to je da sa kompatibilnim tržištima i tržištima koja tamo aktivno rade, a to su slovenačko i hrvatsko tržište, gde su i sami posrednici rekli da imaju najviše poslovnih kontakata i ugovora upravo sa posrednicima u tim zemljama i zato smo koristili iskustva u najvećem delu iz tih zemalja, hrvatski zakon, slovenački zakon, kao i, naravno, zakone iz drugih zemalja regiona. Najveći deo tih rešenja smo primenili u ovom zakonskom predlogu, uvažavajući neke naše specifičnosti.
Što se tiče Zakona o zaštiti konkurencije, gospodin Jugović je naveo sličnu primedbu. Dakle, uvođenje takse umesto naknade, jedino što smo mogli da uradimo i što smo morali da uradimo jeste da uskladimo zakon sa Zakonom o budžetskom sistemu, koji govori o taksama, a ne naknadama. Ali, pravilnik o tim taksama će pisati članovi Komisije.
Prema tome, ovim se zaista ne ugrožava nezavisnost. Video sam da je tu sumnja kod gospodina Jugovića. Što se nas tiče, moglo je da ostane i naknada, ali smo dobili primedbu i sugestiju iz zakonodavstva da moramo da uskladimo zakon sa Zakonom o budžetskom sistemu i zato je uvedena reč: „taksa“ umesto: „naknade“, ali se suštinski ne menja ništa.
Što se tiče retroaktivnosti, započeti postupci se okončavaju odredbama novog zakona samo u onom procesnom smislu, u materijalnom smislu započeti postupci se završavaju po modelu odnosno odredbama starog zakona. To važi i za dominantan položaj, po kriterijumima iz prethodnog zakona, za zastarelost, itd. Zaista nema nikakvih elemenata retroaktivnosti. Na to nam je ukazala Evropska komisija i na kraju, kada smo došli do ovakvog rešenja, nije imala nikakvih primedbi. Ali, postojala je sumnja, to razumem i na tu sumnju su ukazali i drugi. Računam da smo to otklonili i na kraju je stigla najviša ocena upravo od Evropske komisije koja je od samog početka bila inolvirana u izradu ovog zakona.

Hvala.
Repliku ima Judita Popović. Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, samo nešto da razjasnimo. Kada sam se vama obraćala, obraćala sam vam se kao predstavniku Vlade. Što se vašeg ministarstva tiče, ja tu zaista ne bih posebno iznosila neke zamerke, ali, uopšteno gledajući, zaista imamo ogromne zamerke na rad Vlade u celini i zato, kad god se obraćam vama, gospodine ministre, to se odnosi na celu Vladu. A Vlada se pokazala kao veliki iluzionista, a to je ono da stvara iluzije da nešto radi, da nešto dobro radi, a u stvari stvara maglu. Iza te magle i iza svih tih iluzija, u stvari postoji jedna veoma nevesela stvarnost. To polako postaje, čini mi se, mnogo vidljivije i za sve veći broj građana, naročito od kada je prvi potpredsednik javno izjavio da je država pred bankrotom. Dobro jutro.
Trebalo je da prođe 14 meseci da gospodin prvi potpredsednik vidi o čemu se ovde radi kada se priča o ekonomiji u Srbiji. Dakle, o tome se radi, gospodine ministre. Za 14 meseci Vlada stvari nije pomerila iz minusa. Ne možemo da očekujemo, niste nam dali nade, da će nešto bitnije da se promeni u budućnosti. Dakle, ovakvom neorganizovanošću koju ste pokazali predlaganjem zakona, skidanjem zakona sa dnevnog reda, pa nova sednica, to je neozbiljno.

Vreme, gospođo Popović.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, uvaženi gospodine ministre, samo bih nekoliko mojih oposervacija o Predlogu zakona o prometu i zakupu nepokretnosti.
Predlog zakona koji je sada pred poslanicima Narodna skupština po prvi put u Republici Srbiji na celovit i temeljit način reguliše jedna privredna grana koja se poslednjih godina nalazi u znatnoj ekspanziji, ali u kojoj je svo vreme poslovanje obavljeno stihijski i bez odgovarajuće regulative koja bi pravila poslovanja postavila jednoobrazno i svim učesnicima na tržištu omogućila jednake i fer uslove.
Ovo pre svega iz razloga što, kako je i sam predlagač u obrazloženju Predloga zakona naveo, manji broj subjekata koji se bave pružanjem posredničkih usluga na tržištu svoje usluge pruža kvalitetno, transparentno i u skladu sa Zakonom, dok veliki broj njih otpada na tzv. sivu ekonomiju, gde ne postoji kontrola tokova novca. Usluge se pružaju pod sumnjivim okolnostima, a državi i građani zakidaju za ogromne svote novca na ime neobranog poreza. Pretpostavlja se, kako predlagač kaže, da je godišnji iznos nenaplaćenog poreza između 600 miliona i dve milijarde dinara.
Navedenim predlogom zakona nastoji se da se u ovu oblast uvede red, u smislu propisivanja pravila poslovanja radi zaštite, kako opštih interesa, znači uvođenja posredničkih usluga kako u legalne tokove, registracije pružaoca usluga, bolje naplate poreza, tako i pojedinačnih interesa korisnika posredničkih usluga, kvalitetna posrednička usluga od za to stručnog lica, osiguranje od profesionalne odgovornosti posrednika, zabrana ugovaranja prekomernih obaveza za korisnike posredničkih usluga itd.
Zakon definiše posredničku uslugu u prometu nepokretnosti oslanjajući se na shodnu primenu Zakona o obligacionim odnosima. Kao dve bitne novine koje do sada nisu postojale u našem pravnom sistemu, zakon uvodi licenciranje posrednika i uvođenje registra posrednika. Licenciranje posrednika podrazumeva polaganje stručnog ispita za obavljanje poslova posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti. Uvođenjem registra posrednika se upisuju podaci o privrednim društvima i preduzetnicima koji obavljaju poslove posredovanja u skladu sa odredbama zakona.
Zakon propisuje da poslove posredovanja mogu obavljati preduzetnici koji su položili stručni ispit za obavljanje poslova posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti, odnosno da te poslove može obavljati pravno lice koje je radno angažovano, najmanje jedno lice koje je položilo takav ispit. Takođe, zakon uvodi zabranu sukoba interesa propisujući da jedno lice sa posredničkom licencom može obavljati poslove posredovanja za samo jednog registrovanog posrednika.
Shodno odredbama zakona posrednik u prometu nepokretnosti može biti jedino onaj privredni subjekat koji je upisan u registar posrednika kod nadležnog ministarstva. Ovo je još važnije jer zakon propisuje striktnu zabranu obavljanja delatnosti posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti onim privrednim subjektima koji to svojstvo nemaju što je odstupanje od opštega načela da je jedna registrovana delatnost privrednog subjekta pretežna dok su ostale dozvoljene.
Ujedno zakon uvodi i obavezu registrovanim posrednicima da se osiguraju od profesionalne odgovornosti za eventualnu štetu koja bi kršenjem zaključenog ugovora o posredovanju mogao naneti korisnicima usluga.
Zakon po prvi put uvodi obavezno zaključenje ugovora o posredovanju, te propisuje obavezne elemente za punovažnost tog ugovora. Kao obaveznu formu zakon predviđa pisanu ili elektronsku formu. Podrobno se uređuju prava i obaveze nalogodavca, tj. korisnika usluga i prava i obaveze posrednika, uz izričite zabrane ugovaranja pojedinih klauzula koje bi za predmet imale raspolaganje koje je protivno temeljnim načelima građanskog prava. Dopuštene klauzule kojima se ugovara je ekskluzivitet posredovanja kao i načini prestanka važenja posredničkog ugovora.
Zakon ujedno uređuje i kontrolni mehanizam propisujući ovlašćenje ministarstva nadležnog za trgovinu da preko tržišnih inspektora nadzire primenu odredaba ovog zakona. Smatramo da se radi o dobrom tekstu koji po prvi put na temeljit i potpun način reguliše privrednu oblast veoma važnu kako za sve ukupne privredne prilike u zemlji, podrazumevajući tu ulogu posredničkih kompanija u tržišnom plasmanu građevinskih objekata ali i procenta ubranih javnih prihoda od strane države. Tako i za građane koji za angažovanje posrednika u prometnu nepokretnosti rešavaju jedno od svojih egzistencijalnih pitanja, recimo, stambeno pitanje.
Poslanička grupa će uz manju korekciju, predloženim amandmanom, bez obzira na to bude li prihvaćen ili ne, u danu za glasanje podržati Predlog zakona o prometu i zakupu nepokretnosti jer je ovakav zakon neophodno potreban Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o više zakonskih rešenja o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi, i obično kada je objedinjena rasprava postavlja se pitanje šta je bio osnovni razlog objedinjavanja rasprave i rasprave više zakonskih rešenja. Pored činjenice da je resorno ministarstvo, odnosno Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija predlagač ovih zakonskih rešenja, mislim da je zajednički imenitelj za sva ova zakonska rešenja, činjenica da se odnose na neuređene oblasti u pojedinim momentima ta uređenost zalazi u oblast haotičnog, i da je neophodno što pre te oblasti urediti.
Te oblasti se tiču, naravno cele države, pre svega tiče se njenih građana. Kada mi doslovce izgovaramo imena naslove ovih zakona, Zakon o elektronskoj trgovini, Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti, zatim Zakon o zaštiti konkurencije, nisam siguran da naši sugrađani znaju tačno o čemu govorim. Ali, onog trenutka kada se susretnu sa problemima iz ovih oblasti u svakodnevnom životu biće im jasno da su to totalno neuređene oblasti.
Svako onaj ko u državi Srbiji pokuša da se bavi elektronskom trgovinom, pokuša da prodaje, da li u zemlji, a posebno u inostranstvu, shvatiće da će naići na veliki broj prepreka. Svako onaj ko donese jednu riskantnu, da kažem životnu odluku da se upusti u rizik kupovine stana u našoj zemlji, snosiće visok stepen rizika, visok stepen odgovornosti da bude prevaren.
Svako onaj, na kraju koji uđe u svoju prodavnicu, u market, kod svog komšije trgovca, shvatiće da su cene proizvoda nesrazmerne svom kvalitetu, i znaće i videće, pogotovo ko je putovao u neke susedne ili strane zemlje, da su te cene mnogo više i u onim zemljama koje su mnogo bogatije i gde je standard stanovnika tih zemalja mnogo viši, na mnogo višem nivou.
Upravo zbog toga smatram da objedinjena rasprava ovih zakona ne zato što nisu kompatibilni između sebe, već zbog njihove važnosti, nije trebala da bude objedinjena, ali šta je tu je.
Najpre o Zakonu o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Poslednjih godina skoro da nemam dana kada u medijima ne pročitamo da je neko prilikom kupovine ili prodaje stana prevaren. Već smo čuli u dosadašnjoj raspravi, ne bih da se ponavljam, da je broj tih prevarenih veliki, u celoj toj oblasti, ali u oblasti posredovanja prilikom prometa i zakupa nepokretnosti.
Šta je ono što odlikuje ovu oblast? Odlikuje je nesigurnost, veliko učešće sive ekonomije, neki kažu i nestručnost. Svakako da postoji veliki broj stručnih, profesionalnih lica, privrednih društava i preduzetnika koji se bave ovom oblašću, ali s druge strane postoji veliki broj onih koji nisu u ovoj oblasti legalni, i koji na taj način ne samo varaju svoje klijente, već varaju i državu, jer su u sivoj zoni. Znači nisu u zoni kontrole, i ne postoji mehanizam praćenja tokova novca i obaveznog oporezivanja.
Ovakva situacija, naravno svima dobronamernima ne prija, ne odgovara, niti profesionalnim agentima, niti onim ljudima koji žele da kupe neku nepokretnost ili da je prodaju, sem onima, naravno koji su u toj sivoj zoni. Zbog toga je ovaj zakon, naravno dugo očekivan, nažalost smo jedina zemlja koja i u okruženju, naravno i u Evropi samim tim, nema rešenu ovu oblast. Naravno da je neophodno da se ova oblast što pre uredi zakonom.
Već je rečeno da se uvodi registar posrednika, propisuju se uslovi za upis privrednih društava i preduzetnika, čime se stiče pravo za obavljanje delatnosti. Takođe, propisuju se uslovi ko može biti agent, sa kojom školskom spremom, na koji način, ali ono što smatram jako bitnim jeste da se u poslu prometa nepokretnosti mora biti zaključen pisani ugovor između nalogodavca i posrednika. Istovremeno uvodi se obavezno osiguranje od odgovornosti za slučaj štete koji bi posrednik mogao da prouzrokuje.
Kao što sam i rekao, definiše se stručna sprema i jasno je da prilikom pisanja ovog zakona jesu implementirana iskustva zemalja iz okruženja, mislim da je kopiran najviše hrvatski zakon, što nije loše i jasno je da ovu jednu totalno neuređenu oblast moramo što pre zakonski rešiti. Podaci govore da trenutno oko 2000 ljudi legalno radi u ovoj oblasti, a da je mnogo veći broj onih koji su na crno, to je između sedam i osam hiljada i učešće sive ekonomije jeste negde oko 80%. Nemam šta drugo da kažem nego da je neophodno doneti zakon, ali ono što mislim da je tokom javne rasprave, da nije bilo dobro i da ne treba da bude praksa u narednom periodu, ne smemo da kažemo da su glavni krivci posrednici u zakupu i prometu nepokretnosti.
Veliku odgovornost snosi država. Država je sve ove godine nemo sa strane stajala i posmatrala kako su građani varani. Znači, i u narednom periodu, svakako da će ovaj zakon urediti oblast, ali neće biti ključnih rešenja. Država ga mora dosledno sprovoditi.
Što se tiče Zakona o zaštiti konkurencije, konkurencija nije sama sebi svrha, ali jeste jedan bitan elemenat tržišta, jeste jedan podstrekač razvoja svake zemlje, jeste jedan nosilac inventivnosti, produktivnosti, razvoja samog tržišta, podizanja kvaliteta, snižavanje cena, otvaranja novih radnih mesta i ne treba govoriti koliko je Zakon o zaštiti konkurencije bitan za našu zemlju. Koliko u ovoj oblasti računa vode, EU, sve zemlje u EU, u Americi, naravno i njihove nadnacionalne komisije, i koliki je njihov, da kažem kredibilitet u tim zemljama, tim zajednicama jasno govori činjenica kako se oni ophode prema velikim planetarnim svetskim kompanijama poput Majkrosofta, poput Intela, koji su se našli pod udarom tih komisija.
Već je rečno da je zakon trenutno aktuelni, u ovoj skupštini usvojen 2009. godine, i da tim zakonom, naravno Komisija za zaštitu konkurencije u nadležnost su joj stavljene tri od četiri ključne oblasti politike konkurencije, zaštite konkurencije. To su sprečavanje restriktivnih sporazuma, sprečavanje zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu i kontrola spajanja preduzeća ili koncentracija. Kao što je rečeno četvrti stub politike za zaštitu konkurencije koji se tiče državne pomoći, reguliše se drugim zakonom.
Izmene i dopune, već je više puta danas rečeno, jesu posledica određenih procesnih problema i onoga što je uočeno u toku dosadašnjeg rada od usvajanja zakona do danas, ali i posledica primedbi evropske komisije i poslednji izveštaj o napretku Srbije, jasno ukazuje da oblast konkurencije nije dostigla onaj napredak očekivani i da jeste oblast o kojoj se u narednom periodu mora više voditi računa, i kome se mora posvetiti veća pažnja.
Znači, podsetio bih naravno, da smo Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju preuzeli određene obaveze, ali uvek naglašavam da mi to ne treba da ističemo kao prioritet, da mi to radimo zbog harmonizacije, ne znam zbog pridruživanja EU, nego najpre zbog naših građana koji trpe u svakodnevnom životu, sve te anomalije u oblasti nedostatka konkurencije.
Uopšte, kada govorimo o izveštajima Evropske komisije termin koji obično Evropska komisija ne koristi u svim tim svojim izveštajima, koji se tiče zaštite konkurencije jeste blagi napredak, znači to je jedan diplomatski termin, gde nam se jasno stavlja do znanja da nismo dovoljno učinili u oblasti zaštite konkurencije.
Rekao bih da je u ovom trenutku neophodno izmeniti, što naravno zakon i preporučuje, procesne stvari, znači, tu su u zakonu naveden preciziranje kriterijuma za utvrđivanje dominantnog položaja učesnika na tržištu, produženje postupka ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti sa tri na četiri meseca, izmene odredaba o prekidu postupka, produženje roka zastarelosti sa tri na pet godina, proširenje uslova primene procesnog penala, preciziranje rokova za postupanje u upravnom sporu po tužbi rešenja komisije.
Naravno, to su svi oni problemi koje je komisija uočila u toku svog rada, ali postoji i druga strana koja će svakako poboljšati borbu u zaštiti konkurencije, to jeste jačanje same komisije.
Već je ovde više puta pomenut način finansiranja komisije i tu naravno da je jako bitno da komisija bude najpre finansijski nezavisna da bi bila nezavisna uopšte u svom funkcionalnom radu. Postoje dva načina kako bi finansijska, da kažem, kako bi mogli da rešimo ovaj problem finansiranja komisije. Prvi način jeste da finansiramo komisiju iz budžeta. Na taj način preuzeli bi rizik da ta nezavisnost bude svedena na neku manju meru, ali bi sa druge strane rasteretili samu komisiju da brine o svojim prihodima.
Kako vidimo u samom predlogu zakona, predlagač se opredelio za jednu drugu opciju, a to jeste opcija da se omogući samoj komisiji jedan institut stvaranja rezerve novčanih sredstava, što vidimo samo u zakonskom predlogu, gde bi sva ona sredstva koja bi predstavljala, na neki način, višak sredstava razliku između rashoda i prihoda komisija je mogla da zadrži za sebe za neki budući period, a ne da ih vraća u budžet. Zakonodavac se odlučio za tu varijantu mogućnosti formiranja rezerve koja bi bila u nekom narednom periodu iskorišćena za rad komisije.
Poznato je da komisija najviše prihoduje od samih postupaka koncentracije, ali takođe treba da naglasimo da su te nadoknade od tih postupaka najveće u samom regionu. U svim zemljama okruženja te novčane nadoknade su mnogo puta niže nego u samoj Srbiji, ali pošteno je reći da sve te zemlje svoje komisije finansiraju iz budžeta.
Takođe, u kontekstu finansijskog jačanja komisije i ukidanja sadašnje odredbe da se kamate i ostali troškovi nastali od umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere isplaćuju na račun komisije. Naravno, još jedna od primedbi evropske komisije.
Takođe, druga mera ili predlog preporuka jeste poboljšanje stručnih i organizacionih kapaciteta komisije. Vidimo da je predlagač predvideo da i ekonomisti imaju zakonsko učešće u radu Saveta komisije, što je dobro. Mislim da je trebalo razmišljati, što je takođe bila i preporuka stručnih krugova da treba razmišljati o učešću stručnjaka iz IT sektora u samom Savetu. Mislim da je možda o tome trebalo razmišljati. Znači, stručnjaka iz Informativno komunikacijske oblasti.
Takođe, kada poredimo organizacionu šemu same komisije u Srbiji i šemu u okruženju, ali slična tela koja su nacionalnog tipa, vidimo da naša komisija nema poziciju glavnog ekonomiste. To je jedno mesto sa kog bi se razmatrali i analizirali svi oni postupci koje radi komisija, ali koje bi propisivalo metodologiju rada praćenja postupaka. To je jedna preporuka iz uporednog prava.
Takođe, ono što bi moglo da unapredi rad komisije i smanji opterećenje u radu svakako jeste smanjenje slučajeva koncentracije. Već sam rekao da slučajevi koncentracije jesu dominantni u radu komisije, ali prevashodno iz razloga zato što su, da kažem veoma niski tragovi same koncentracije. Znači, zbog tih niskih pragova pod lupu komisije potpada veliki broj slučajeva.
Šta se dešava? Naravno, shvatam da to jeste glavni prihod komisije i čitao sam neke izjave predstavnika komisije da smatraju da pragovi nisu niski, ali kada ih uporedimo sa zemljama okruženja, oni svakako jesu niski. Ti tragovi znači mogu da dovedu do toga da se svakom slučaju ne posveti dovoljno pažnje, da može da dođe do greške, tzv. „greške prve vrste“, tačnije da se koncentracija u budućnosti o kojoj se razmatra može da postane bojazan i opasnost za konkurenciju.
Suština priče jeste da treba razmisliti o tome da li su pragovi u procesima koncentracije i suviše niski. Znači, komisija posvećuje veliku pažnju minornim slučajevima, nema vremena da posveti pažnju ili, da kažem, mogućnosti da posveti pažnju nekim značajnijim slučajevima i na taj način gubi i vreme i energiju u svom radu.
Takođe bih naglasio značaj smernica od strane komisije, vidim da komisija izlazi sa nekim smernicama, mislim da je potreba za tim još veća. Na taj način komisija obrazlaže svoje postupke i predupređuje neke buduće situacije, da kažem, obaveštavajući preduzetnike i privredne subjekte na šta bi trebali da obrate pažnju i u razvijenim sistemima u ostalom zaštite konkurencije u SAD i EU se posvećuje velika pažnja smernicama.
Sledeća preporuka jeste obuka sudija Upravnog suda. Znamo da je Upravni sud viša instanca, ali pre toga bih hteo da kažem da je dobro u jednom od prvih nacrta izmena ovog zakona je bio, čini mi se, predlog da Upravni sud bude zamenjen sa Privrednim apelacionim sudom. Mislim da je to dobro što je to iz više razloga, što to nije urađeno, da je prihvaćena sugestija struke, ali smatram da Upravni sud, naravno kod koga dolaze na razmatranje sva konačna rešenja komisije ima tri mogućnosti ili da prihvati, ili da poništi ili da naloži komisiji ponovi postupak. U poslednja ova dva slučajeva, naravno argumentovano Upravni sud mora dati jasno tumačenje, ali sa druge strane, mora duboko ući u analizu i razmatranje te svoje odluke.
Znači, preporuka jeste da se sudije Upravnog suda, koji u ovom slučaju odlučuju o žalbama na konačno rešenje komisije, edukuju najpre iz oblasti zaštite konkurencije. Inače, to nije samo problem srpske borbe za zaštitu konkurencije i u mnogo razvijenijim zakonodavstvima, to je problem.
Zatim, saradnja sa ostalim telima, vidim da komisija sarađuje sa ostalim telima i mislim da bi ta saradnja mogla da bude još bolja, naravno sa Narodnom bankom, Republičkom radio difuznom agencijom, Komisijom za berzu, Agencijom za energetiku, Republičkom agencijom za telekomunikacije, Upravom za javne nabavke, Komisijom za kontrolu državne pomoći, ali i sa udruženjima za zaštitu potrošača. Pretpostavljam da se na tome radi, ali mislim da bi to trebalo unaprediti.
Takođe, što se tiče javne promocije zaštite konkurencije, one zemlje koje su mnogo pre nas počele da vode ovu bitku, posvećuju veliku pažnju javnoj promociji, i mislim da im tu i sama Vlada i komisija treba mnogo više da urade.
Što se tiče Zakona o elektronskoj trgovini, ne treba ni da govorimo da je danas jedan od najizraženijih globalnih posledica revolucije informaciono-komunikacionih tehnologija upravo elektronska trgovina i nema danas ni jedne zemlje na svetu koja se ne bavi elektronskom trgovinom i koliko je daleko otišla priča sa elektronskom trgovinom jasno govori da je u prošloj godini cifra od prometa u maloprodaji prešla milion evra. Znači, u ovom trenutku zemlje koje najviše elektronski trguju jesu regija Severne Amerike, to je negde preko 360 milijardi dolara, što je za 13,9% više nego u prošloj godini. Zatim, Japan, Britanija, Kina, očekuje se da Kina u ovoj godini podigne svoj promet od elektronske trgovine na 180 milijardi.
Kod nas, nažalost, to je mnogo manje, otprilike u prošloj godini oko 180 miliona evra, oko 600 hiljada naših građana je elektronski trgovalo. Prosečna vrednost tih transakcija je oko 50 evra, dok je u EU taj prosek oko 170 evra, tako da u ovom trenutku naša zemlja jeste na začelju. Međutim, nije samo elektronska trgovina naš problem, uopšte, problem trgovine u našoj zemlji jeste izražen.
U samom početku elektronska trgovina se ticala samo razmene podataka, međutim već danas elektronska trgovina ima više modela, to je elektronska komunikacija između kompanija, zatim transakcija između prodavaca i potrošača, komunikacija između potrošača, misli se na aukcije, elektronske transakcija između državnih organa, kompanija državnih organa, kao i između potrošača i državnih organa.
Ne treba ni govoriti koje su prednosti elektronske trgovine - smanjenje troškova, brže poslovanje, veća konkurentnost, brži odgovor potrošačima. Mnogo je, uostalom, lakše otvoriti elektronsku prodavnicu, obezbediti hosting i domen i jedan sistem za plaćanje, nego u luksuznom delu nekog grada otvoriti neki butik, ili bilo šta, robnu kuću. Znači, ogromne su prednosti. Nažalost, kod nas još uvek nisu sve zastupljene.
Samo nekoliko rečenica na kraju. Svakako da ove izmene Zakona o elektronskoj trgovini, rekao bih, jesu minorne, ali sa druge strane jesu preduslov za dalji napredak elektronske trgovine u Srbiji, koji je neophodan.
Međutim, mora se raditi i na tehnicističkom razvoju elektronske trgovine, znači unapređenju jednog pogleda da samo kroz razvoj dobrog interneta, dobrih komunikacionih tehnologija, možemo doći do toga.
S druge strane, razvojem zakonskih rešenja, ne samo u elektronskoj trgovini, ovo posebno želim da naglasim, ministre. Ljudi koji se bave elektronskom trgovinom imaju značajne primedbe na ostale zakone koji su kompatibilni…
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Mitroviću.)
… evo završavam. Znači, misli se na Carinski zakon, na Zakon o poštanskim uslugama, Zakon o platnom prometu i o svemu tome. Vi to odlično znate i samo na kompleksan način, sagledavanjem ove oblasti elektronske trgovine, možemo doći do povećanja elektronske trgovine u Srbiji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama je rasprava o nekoliko veoma važnih zakona i nekoliko sporazuma.
Na samom početku svog izlaganja, moram da konstatujem da je dobro što je na početku redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije prva tačka bila Zakon o legalizaciji, a sada imamo ovaj zakon o uređenju oblasti u posredovanju i prometu nepokretnosti.
Zbog čega to kažem? Zbog toga što oba zakona i Zakon o legalizaciji i Predlog zakona o posredovanju u prometu nepokretnosti imaju za cilj afirmaciju tržišta nekretnina u Republici Srbiji. Za afirmaciju tržišta nekretnina u Srbiji važna je legalizacija objekata, evidencija o upisu tih objekata, pravna sigurnost, ali, svakako, i uređenje profesije posredovanja u prometu nekretnina, što je, uostalom, i primarni cilj ovog zakona.
Svako ko se u životu našao u situaciji da treba da kupi ili proda neku nekretninu, imao je „šarena“ iskustva i nije mali broj slučajeva da su ljudi bili nezadovoljni posredničkim iskustvima agencija za nekretnine, što govori i veliki broj pritužbi u ovoj oblasti u prethodnom periodu, jer je veliki broj klijenata bio oštećen nesavesnim i neodgovornim ponašanjem posrednika. U stvari, rekla bih, jednog broja posrednika.
Stoga je, svakako, dobro da se ova oblast konačno uredi posebnim zakonom i drago mi je što je predlagač, odnosno ministarstvo koje vi vodite, gospodine Ljajiću, ovde uzelo u obzir struku, predloge struke i imalo je sluha za ono što su oni predložili ovim zakonom.
Svakako da je cilj ovog zakona da se ova profesija afirmiše po uzoru na mnoge zemlje EU i ne mogu ovom prilikom da ne pomenem Veliku Britaniju i na činjenicu da ko god je bio u prilici da bude ne u Londonu, nego u nekom manjem gradu u Velikoj Britaniji, mogao je da vidi da se na najboljim, najprometnijim mestima u agencijama za nekretnine, odnosno advokatskim kancelarijama, na njihovim izlozima, mogu videti fotografije kuća i cene. Stiče se tako utisak da je to najprofitabilnije zanimanje na svetu, a u stvari je samo dobro uređeno. Zaista bih bila zadovoljna da posle ovog zakona i naše tržište nekretnina dostigne taj nivo, kakav ima država kao što je Velika Britanija, gde su sve nepokretnosti i evidentirane i popisane vekovima u nazad.
Među problemima koje ste ovde naveli, kao razloge za donošenje ovog zakona, posebno bih izdvojila činjenicu da je veliki deo bavljenja ovom profesijom ostao u domenu sive ekonomije, kao i nekvalitetnu uslugu posrednika, uz nepostojanje zakonom regulisane odgovornosti. Moram da kažem da sam posebno bila iznenađena u obrazloženju navedenim iznosom da ukupan godišnji promet na tržištu nepokretnosti u Republici Srbiji iznosi tri milijarde evra, kao i da posrednici od toga prihoduju 3,3 milijarde dinara, uz dalju perspektivu da iznos nenaplaćenog poreza iznosi između 600 miliona i dve milijarde dinara na godišnjem nivou. Ove cifre su za prošlu godinu.
U situaciji kada je tržište nekretnina poprilično zamrlo i čeka neka bolja vremena, onda samo možemo pretpostaviti koliko je novca ostajalo van legalnih novčanih tokova, tokom 2007, 2008. i 2009. godine. Očekujem da će ovaj zakon svojim odredbama, koje insistiraju na transparentnosti, praktično iskoreniti bavljenje ovim poslom na crno.
U tom smislu, odredbama čl. 4-10. Predloga zakona, predviđeno je formiranje registra posrednika koji će pod jednakim uslovima biti apsolutno dostupan svim zainteresovanim licima. Potencijalni učesnici u prometu nepokretnosti će imati uvid u to koji su posrednici ovlašćeni da se, u skladu sa odredbama ovog zakona, bave poslovima posredovanja.
Takođe, član 12, na vrlo jasan način zabranjuje licima koja nisu upisana u registar posrednika da se bave ovom profesijom.
U istom članu, smatram da je izuzetno važno rešenje koje zabranjuje fizičkom licu, koje inače ispunjava formalno-pravne uslove za bavljenje poslovima posredovanja, da istovremeno obavlja ove poslove za dva ili više posrednika, sem uz izričitu pisanu saglasnost. Smatram da je ovo bilo zaista neophodno.
Novina je i član 13. po kojem posrednik mora da sklopi ugovor sa osiguravajućim društvom. Na taj način smatram da će ovaj zakon imati vrlo jasnu definiciju, kada je u pitanju rešavanje problema koji bi bili direktna posledica, nemarnog postupanja posrednika prilikom prometa nepokretnosti.
Takođe, član 14. teži, po meni, da dodatno podigne profesionalni nivo bavljenja ovom delatnošću, propisujući elementarne uslove koje agencije za nekretnine moraju da imaju, pre svega poslovni prostor u kome se nalaze posrednici.
Kada je u pitanju član 16. precizno su navedene obaveze posrednika, gde bih posebno izdvojila nekoliko, i to davanje objektivnog mišljenja o ceni nepokretnosti, zatim upozorenje klijenta na moguće rizike vezane za uknjižbu nepokretnosti, skretanje pažnje klijentu na sva postojeća prava, odnosno terete koje postoje na nepokretnosti, kao i obaveštavanje klijenata o svim poznatim okolnostima od značaja za ovaj posao.
Ovo je veoma važno, jer smo u dosadašnjoj praksi imali slučaj da posrednik istovremeno zastupa i kupca i prodavca i da pri tom zloupotrebljava njihovo poverenje i uskraćuje verodostojne podatke, a sve je to bilo u cilju pribavljanja što veće koristi za sebe.
Članom 18. stav 2. propisano je i da posrednik ne sme da oglašava nepokretnosti za čiji promet nema sklopljen ugovor o posredovanju, što do sada nije bila praksa.
Što se tiče posredničke naknade, odnosno provizije, smatram da je u cilju dodatne zaštite klijenta dobra odredba u članu 20. stav 2. Predloga zakona koja propisuje da posrednik ne može zahtevati delimično plaćanje provizije unapred, tj. pre zaključenja ugovora, odnosno predugovora. U tom smislu i odredba člana 24. koja predviđa da klijent nije dužan da zaključi pravni posao sa licem koje je posrednik pronašao, po meni je potpuno u redu.
S druge strane, korektna je i u interesu samog posrednika i odredba člana 26. koja posredniku daje mogućnost da sa klijentom ugovori klauzulu o ekskluzivnom posredovanju kojom se obezbeđuje od potencijalno nelojalne konkurencije.
Istovremeno, odredba člana 27. precizira materiju prestanka važenja ugovora o posredovanju i po ovoj odredbi štiti se posrednik od nepoštenog postupanja samog klijenta, što eksplicitno obavezuje klijenta da posredniku mora da isplati dogovorenu posredničku naknadu ukoliko u roku od mesec dana nakon raskida ugovora zaključi pravni posao koji je direktna posledica posrednikovog prethodnog angažmana.
Mislim da su i kaznene odredbe u članu 32. stav 1. vrlo jasno ovde date, jer kaznena odredba koja je opredeljena u rasponu od dvostruko do petostruko više vrednosti uobičajene posredničke provizije zaista obavezuje i posrednike da vode računa ubuduće o tome kako će vršiti svoju uslugu.
Što se tiče prelazne i završne odredbe, pretpostavljam da ste ovde dobro izvagali vreme koje je potrebno da bi odredbe o registru posrednika i obavezi polaganja stručnog ispita počele da se primenjuju.
Što se tiče Predloga zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, smatram da je ovaj zakon bio nužan iz dva razloga. Prvi je, prosto ne mogu da poverujem da mi od 2005. godine nismo imali zakon u ovoj oblasti, da je on bio u okviru Zakona o spoljnoj trgovini, naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene i da je on bio donet još u vreme dok je postojala zajednička država Srbija i Crna Gora. Naravno, potpuno slažem se sa vašim obrazloženjem da je potrebno da kao samostalna država donesemo novi zakon, ali kažem, neshvatljivo mi je da do sada nismo imali regulisan zakon u ovoj oblasti. Drugi razlog je što je neophodno i usaglašavanje nacionalnog zakonodavstva sa novim pravilima i procedurama usvojenim od strane Evropske unije, pa je tako predloženi zakon u potpunosti u skladu sa odredbom člana 3. SSP.
Mislim da je dobro što član 2. ovog zakona kao osnovni cilj definiše uspostavljanje čvršće kontrole u oblasti izvoza i uvoza robe dvostruke namene, a radi zaštite i ostvarivanja odbrambenih bezbednosnih i spoljnopolitičkih interesa Republike Srbije.
Vlada je u članu 5. ta koja na predlog ministarstva utvrđuje nacionalnu kontrolnu listu robe dvostruke namene i koja lista pri tome treba da bude usklađena sa relevantnom listom na nivou EU. Takođe, članovi 7, 8. i 9. regulišu tranzit ove robe preko teritorije Republike Srbije, kao i brokerske usluge i pružanje tehničke pomoći u vezi sa ovim.
Bitno je pomenuti da kod brokerske usluge posredovanja, kao i kod pružanja tehničke pomoći, neophodno je prethodno pribaviti dozvolu resornog ministarstva, što u ovom domenu potpuno pojačava kontrolu države kada je roba koja može biti korišćena i u vojne i mirnodopske svrhe u pitanju.
Kada je kontrola države u pitanju, smatram da je dobro rešenje i u članu 13. stava 1. koja predviđa ukrštanje nadležnosti tako da resorno ministarstvo ne odlučuje samostalno o davanju dozvole, nego je u ovaj postupak ravnopravno uključeno i Ministarstvo odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova, kao i bezbednosne strukture Republike Srbije.
Član 26. predviđa da nadležno ministarstvo vodi bazu podataka o svim izdatim, odbijenim, oduzetim i izmenjenim dozvolama koje su prestale da važe, kao i da na mesečnoj osnovi izveštava druga državna nadleštva i carinske organe o svim pravilima, a naravno da ministarstvo, u cilju bolje kontrole, ima obavezu i da pripremi godišnji izveštaj o realizaciji izvoza i uvoza robe, kao i ostalim delatnostima iz ovog domena i da ga dostavi Vladi.
Kada je u pitanju ovaj član 26, gospodine ministre, poslanička grupa Nove Srbije je ovde reagovala amandmanom, a sve u cilju podizanja nadzorne uloge parlamenta, zbog toga što smo smatrali da treba da postoji precizno definisan rok u kojem ministarstvo i Vlada treba da dostave konačni izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Što se tiče kaznenih odredbi, smatram kao i kod Zakona o posredovanju u prometu nepokretnosti, da je novčana kazna predviđena u visini do dvadesetostrukog iznosa vrednosti robe adekvatno odmerena i da će svakako odvratiti potencijalne prekršioce ovih normi od njihovog kršenja.
Što se tiče sporazuma koji su pred nama sa Vladom Republike Azerbejdžan i Maroko, svaki međudržavni sporazum u domenu ekonomije je u principu koristan za Republiku Srbiju, odnosno njene građane i mislim da se i kolege i koleginice narodni poslanici slažu sa sporazumima koje ste vi ovde predložili sa Republikom Azerbejdžan i Maroko. Potpuno je jasno da postoji obostrana želja obe države za rast investicija, za zajednička ulaganja u projekte od zajedničkog interesa koje će doprineti i tehnološkom razvoju i omogućiti i veći promet trgovine u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, pre svega kada je u pitanju sporazum sa Republikom Azerbejdžan.
Vrlo je imperativno što Republika Azerbejdžan u poslednjih desetak godina ima vidni napredak kada je u pitanju IT sektor i potpuno je jasno da ovde postoji obostrani zajednički interes, jer bez obzira na prirodni potencijal koji Republika Azerbejdžan ima, njima očigledno još uvek nedostaju sofisticirani kadrovi kada su u pitanju visoke tehnologije.
U vezi svega ovoga što sam navela, u ovom sporazumu odredbe člana 3. stava 2. predviđaju da ugovorne strane omogućavaju zajednički nastup svojih stručnjaka radi primene stečenih iskustava u uvođenju telekomunikacija u ruralnim sredinama, digitalizaciji i slično, što je u svakom slučaju za pohvalu.
Što se tiče Predloga sporazuma sa Kraljevinom Maroko, mislim da je osnovna motivacija za potpisivanje i potvrđivanje ovog sporazuma, kao i Sporazuma sa Azerbejdžanom, stvaranje takvog ambijenta koji će pogodovati novom talasu stranih investicija u našoj zemlji, ali istovremeno i davanja šansi našim kompanijama da se dokažu na tržištima ovih zemalja.
Na kraju svog izlaganja želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati i predložene zakone i sporazume.