Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, kolege i koleginice, gospodine ministre sa saradnicima, sada razmatramo praktično sedam predloga zakona. Da svima bude jasno o čemu govorimo, to su: Predlog zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti; Predlog zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene; Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini; Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Kraljevine Maroko o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o osnivanju mešovite komisije za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju.
Očigledno je, sve su te teme izuzetno povezane. Ima opravdanja da raspravljamo o Sporazumu sa Marokom zajedno sa Zakonom o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Pokušao sam da nađem dodirne tačke i verujte mi u nekim stvarima sam uspeo. Neverovatno, ali istinito.
Naime, hajde da krenemo od pojedinih zakona, Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Javni registar posrednika koji može da se vidi na internetu. Ima veze sa internetom, ima veze sa IT tehnologijom. Ima dobrih stvari tu, u pogledu položenog stručnog ispita, poslovnog prostora, ugovora o osiguranju, odgovornosti za štetu, uvođenja nekog reda i svega ostalog. Dobro je što će registar posrednika biti dostupan, međutim ako se ostvare ekonomske mere Vlade i povećanje poreza na IT, tehnologiju na softvere i hardvere sa 8 na 20% manje ljudi će biti koji će biti kadri da kupe svom detetu kompjuter, i da ga osposobe da to adekvatno koristi, a ne da dođemo u situaciju, kao što su neki poslanici pričali, ju naopako da uključi lap top, da li će ga udariti struja ili neće.
S druge strane imamo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti informativnih i komunikacionih tehnologija IT. Možda kada budemo zajedno radili na digitalizaciji deo troška od tih 12% možda će i Azerbejdžan, gde trenutno 4% poslanika borave na kontroli predsedničkih izbora, možda ćemo biti u prilici da se malo naslonimo i na njih u pogledu takvih nekih naknada.
Pokušao sam da nađem dodirne tačke između jednog, drugog, trećeg i petog zakona. Izmene i dopune Zakona o elektronskoj trgovini. Radi se o harmonizaciji sa direktivama EU. Međutim, kao što je i kod prometa nepokretnosti pao promet nepokretnosti, naročito od dolaska nove Vlade, tako i trgovine su u padu od dolaska nove Vlade. Vrednost trgovine je pala za nekih 13% u poslednjih godinu dana. Da ne govorimo o pejpal i drugih stvarima.
Hteo bih nekoliko reči da kažem o Zakonu o zaštiti konkurencije. Mnogi kažu da je to najbitniji zakon u paketu ovih zakona. Međutim, postoje bar tri velika problema. Komisija zarađuje od naplaćenih odluka o koncentraciji, što joj daje loše podsticaje.
Druga stvar, šta se zbiva kad sud kaže da nije u pravu? Dal te pare vraća i kome vraća? Jel vraća u budžet? Pitanje nagodbe kod nas u Srbiji je uvek diskutabilno. Konačno komisija i dalje nema ingerencije nad finansijskim sektorom. Naša poslanička grupa želi da se ograniče marže i naknade u skladu sa zakonom. Mi smo zakon te vrste i predložili.
Radi ilustracije svega onoga sa čime se srećemo u poslednje vreme, a srećemo se sa situacijom da nam se jedan dan predloži zakon da ga izglasamo za tri dana, sa svim amandmanima i svim ostalim. Dešava nam se situacija da nenadležno ministarstvo predlaže zakon, a nadležno ministarstvo ne znam šta radi. Dešava nam se da se BIA bavi visokim obrazovanjem, a da Ministarstvo prosvete kaže, nećemo da vršimo upravni nadzor nad tom vrstom obrazovanja. Sutra kad ja završim školu BIA, pa se ne zaposlim u BIA, ko će me zaposliti i kako ćemo to izvesti? Ko će mi priznati tu školu? Ili, ukoliko dođe do kršenja zakona, da li će MUP da rešava po pitanju upravnog nadzora?
Prođe jedan zakon, prođe drugi zakon, prođe treći zakon i ja sad hoću da se osvrnem na ovaj zakon koji je pred nama, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije. Samo na jednu stvar da ukažem.
U članu 21, dobili smo obrazloženje zakona. Izmenama u članu 72 zakona, preciziraju se rokovi za postupanje u sudskom postupku po tužbi i upravnom sporu protiv akata komisije, radi veće efikasnosti. Znači, bilo je sporo, idemo brže. Da li to to znači?
Onda uzmem i okrenem deo zakona gde se kaže šta se menja. Ono što je bilo osam dana sada je 15, ono što je bilo 15 sada je 30 dana, ono što je bilo dva meseca sada je tri meseca. Ne znam ko je tu lud. Da li je to efikasnost ili nije efikasnost? Radi se o članu 72. osnovnog teksta koji se menja članom 21. Samo to vas pitam. Ako mi adekvatno odgovorite biću zadovoljan. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća. Uvaženi podpredsedniče Vlade sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, suština pravila konkurencije znači stvaranje uslova za tržišnu utakmicu, a to znači pre svega da pored mera preventive podrazumeva i kažnjavanje povreda konkurencije.
Na samom početku želim da kažem da je dobro što se Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije precizira član 68. u kome se određuje mera zaštite konkurencije učesniku na tržištu i utvrđuje obaveza novčanog iznosa u visini najviše do 10% ukupnog prometa, u stvari, godišnjeg prihoda ostvarenog na teritoriji Republike Srbije, što je u ovom trenutku jasno određeno na koji se promet misli.
Zbog te same suštine i zbog kretanja Republike Srbije ka EU, dinamike tržišta, naravno da je neophodno unapređivati pravni okvir kad je u pitanju zaštita konkurencije, pre svega koristeći dosadašnje iskustvo u primeni zakona od 2009. godine, kada je sama Komisija dobila znatno veća ovlašćenja.
Bez sumnje da je Komisija za zaštitu konkurencije kao samostalna i nezavisna organizacija koja za svoj rad odgovara Narodnoj Skupštini Republike Srbije, ima posebnu ulogu i značaj u procesu stvaranja stabilnog i prepoznatljivog poslovnog ambijenta, što je kao što smo videlu u paketu mera, jedan od prioriteta Vlade. To je mera broj šest. To je nešto što kapital prepoznaje, ide ka takvom ambijentu, ide ka takvim državama. Republici Srbiji su potrebne nove investicije, nova radna mesta i bez sumnje da ova oblast i Komisija za zaštitu konkurencije ima u tom smislu posebnu ulogu.
To je proces koji traje i dobro je što se ovim Predlogom zakona uvažavaju određene sugestije i preporuke Evropske komisije, pre svega kada su u pitanju rokovi zastarelosti, zatim jasni kriterijumi za utvrđivanje tržišne snage učesnika, zatim prekid postupka u slučaju otklanjanja nepravilnosti.
Naravno da će takav jedan pravni okvir svakako poboljšati i unaprediti oblast zaštite konkurencije. Ali, iskustvo iz prethodnog perioda upućuje nas i govori da je neophodna saradnja svih institucija i nekih drugih institucija koje se bave ovom materijom, jer smo čuli i više učesnika u raspravi je govorilo o sudskoj zaštiti i naravno da će i sudska praksa morati da doživi jednu vrstu unapređenja. Vi ste rekli da je od 16 poništeno 12, međutim, i rokovi u kojima se kreću te presude mogu značajno biti unapređene i bez sumnje je da i sudska praksa može u ovom domenu doprineti da Komisija za zaštitu konkurencije i uopšte društvo prema tom problemu ima jedan efikasniji i bolji rezultat i odnos.
Ovim predlogom izmena i dopuna Zakona o zaštiti konkurencije Komisija dobija još jednu obavezu – teret dokazivanja je ovog puta na Komisiji i još nekih dodatnih ovlašćenja i obaveza. Ja sam pogledao izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije iz 2012. godine i oni sami kažu, a iz tog izveštaja može se videti, da postoje određene organizacione rezerve, problemi kada su u pitanju finansije, ali da je, recimo, kadrovska struktura u Komisiji uopšte dobra i da od 32 zaposlenih 26 je sa visokom stručnom spremom, a koliko sam shvatio 54 radna mesta su predviđena po osnovu sistematizacije.
Ceneći to, a znajući opredeljenje Vlade da se očekuje značajna reforma javne uprave i uopšte svih institucija u našoj državi, mislim da ovde postoji prostor da kada je u pitanju rad Komisije se uvaži ova činjenica i da tamo gde ima viška zaposlenih i nije više izdržljivo, treba voditi računa o tome, kako je i sam premijer rekao, i tu doći do određene racionalizacije. Ali, takođe, i u institucijama u kojima postoji prostor da se još bolje radi, jer ovi pokazatelji govore da na primer u odnosu na zemlje bivše SFRJ ovaj određeni broj zaposlenih nije možda na potrebnom nivou i mislim da to u narednom periodu treba uvažiti.
Naravno da će ove izmene, cenim, dovesti do značajno poboljšanog pravnog okvira za rad same Komisije, pre svega na poboljšanju ambijenta za poslovanje u Srbiji. Sve to lično mene i poslanički klub SPS opredeljuje da u načelu podržimo ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije.
Zakonom o elektronskoj trgovini iz 2009. godine uređen je pravni okvir za obavljanje elektronske trgovine i tada su precizirane obavezne informacije, obavezni podaci pre zaključivanja ugovora, uslovi za punu važnost ugovora, kao i postupak zaključenja ugovora, a sve to u cilju transparentnosti poslovanja i zaštite korisnika usluga i potrošača.
Elektronska trgovina obično podrazumeva operacije, kupovine i prodaje proizvoda i usluga koje se obavljaju putem interneta i to je uža definicija elektronske trgovine koja se najčešće upotrebljava. Ona je svoju ekspanziju imala 2005. godine u visoko razvijenim zemljama u zapadnoj Evropi. U nerazvijenim zemljama i zemljama Trećeg sveta nije bila ni prepoznatljiva. Ipak, elektronska trgovina ima neograničene mogućnosti i potencijal i pruža i nudi određene prednosti za sve zemlje, pre svega jer se na ovaj način obezbeđuje jedno veliko tržište, manji troškovi i brži obrt kapitala. Kupcima se obezbeđuje da jeftinije nabavljaju proizvode i usluge na mnogim tržištima i da upoređuju različite cene. Recimo, internet prodavnice dostupne su kupcima 24 sata sedam dana u nedelji i nema fizičkog kontakta, nekog dodatnog skupog skladišnog ili poslovnog prostora, a kontrola samog inventara se vrši automatski. Dakle, ima niz prednosti.
Više puta u toku rasprave ovde su izneti određeni podaci koji govore o tome koji je obim bio elektronske trgovine u Republici Srbiji, kolike su te prosečne vrednosti transakcija, koliko je bilo učesnika, ali i taj podatak koji je iznet da je u EU vrednost elektronske trgovine oko 300 milijardi evra potvrđuje veliki potencijal.
Treba da konstatujemo da mi jesmo u početnoj fazi razvoja kupovine i prodaje posredstvom interneta. Tome doprinosi određeno nepoverenje, nepoznanice, slaba računarska pismenost, platežna moć stanovništva i, što ne reći, određena nepreciznost kada je u pitanju zakonska regulativa.
Ali, naravno da je budućnost i dugoročna perspektiva pristupa jednom takvom velikom tržištu i doprinos ekonomskom razvoju i zapošljavanju vrlo bitna, a da IT industrija ima dugoročno potencijal za najbrže rastuću industriju u Republici Srbiji i u tom smislu želim da kažem da je dobro što je Vlada Republike Srbije odlučno i konkretno preduzela određene poteze u tom pravcu. Premijer Ivica Dačić je u maju ove godine u poseti SAD u više navrata imao kontakata sa svetski značajnim kompanijama iz ove oblasti, kao što su „Sisko“, „IBM“, „Hjuit pakard“, „Amazon“, „Orakle“, „Epl“, „Gugl enterprajz“ kao i vodećom svetskom IT kompaniju „Intel i time je jasno potvrdio opredeljenje i spremnost Vlade da podrži ulaganja ovih kompanija u našu državu i da u perspektivi se stvore preduslovi za otvaranje velikog broja radnih mesta, razvoj IT kompanija i naučno-istraživačkog rada u našoj državi.
Informacione tehnologije, dakle, jesu grana koja u Srbiji beleži rast, a pojedine ove kompanije su zaista iznele dobre ocene, pre svega kada su u pitanju naši kadrovi i stručnjaci u ovoj oblasti. Naravno, svakako da je to činjenica koja potvrđuje dobro opredeljenje i dobar kurs Vlade Republike Srbije i premijera Ivice Dačića, sa ciljem i željom da Srbija jednog dana se pozicionira kao lider u IT tehnologijama u regionu i uhvati priključak sa kretanjima u modernom svetu.
Zbog toga, apsolutno je razumljivo i želim da podržim predlog izmena i dopuna Zakona o elektronskoj trgovini, ceneći potrebu da se nakon proteka određenog vremena i primene ovog zakona o elektronskoj trgovini izvrše i upodobe određena rešenja, pre svega kada su u pitanju izmene u pogledu zakonskih uslova punovažnosti ugovora, proširenja polja primene koja se tiče subjekata koji nisu registrovani i ne potiču iz Republike Srbije, a njihova ekonomska aktivnost je vezana za tržište Republike Srbije, proširenja ovlašćenja tržišnom inspektoru i mogućnost izricanja određenih mera odnosno onemogućavanja pružanja usluga informacionog društva u slučajevima predviđenim zakonom, pooštravanjem novčanih kazni, što sve proizlazi iz dosadašnje primene ovog zakona, a pokazalo bi se da bi se na određeni način moglo poboljšati.
Ceneći sve u svemu značajne mogućnosti i prednosti elektronske trgovine i jasne pravce prioriteta Vlade Republike Srbije, želim da podržim u načelu ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o elektronskoj trgovini.
Na kraju, obzirom da je naš ovlašćeni predlagač, Suzana Spasojević, govorila o prvom zakonu, a nismo imali prilike da iskažemo svoj stav i o Predlogu zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, s obzirom da se i ovim zakonom usaglašava naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom iz ove oblasti EU, a i da su sve zemlje u okruženju već donele svoje nacionalne zakone i da je ova oblast bila reguli-sana jednim zakonom još iz prethodne državne zajednice, apsolutno smatramo da je vreme da se jedan ovakav zakon donese. Cilj zakona je svakako da se uspostavi kontrola u oblasti izvoza i uvoza robe dvostruke namene i pružanja brokerskih usluga i tehničke pomoći, a pre svega da bi se ostvarila zaštita u domenu bezbednosnih, odbrambenih, spoljno-političkih interesa i međunarodnog kredibiliteta Republike Srbije.
Naravno da ovi ciljevi sami po sebi govore o važnosti regulisanja jedne ovakve oblasti i cilj je uspostavljanje kontrole, da se na osnovu dozvole i spiska koji utvrđuje resorno ministarstvo robe dvostruke namene, koji je usaglašen sa listom, koje postoje u EU, stavlja pod kontrolu jedna ova oblast koja je veoma bitna i zbog toga želim da podržim ovaj predlog zakona. Naravno, poslanički klub SPS u načelu podržava Predloga zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Radmila Gerov. Izvolite.

Zahvaljujem potpredsednice, uvaženi potpredsedniče Vlade, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici.
Liberalno demokratska partija podnela je amandmane na predložene zakone koje danas razmatramo. Neke od tih amandmana Vlada je prihvatila. Smatramo da smo time dali svoj doprinos, da predloženi zakoni budu kvalitetniji i bolji.
Govoriću, gospodine ministre, na početku o Predlogu zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Vi ste u svom uvodnom izlaganju govorili o tom zakonu i rekli ste da država nema podatke o ostvarenim transakcijama, da ovim predlogom zakona vi, praktično, želite da uvedete red u postojeće agencije i omogućite formiranje novih agencija koje će se baviti prometom i zakupom nepokretnosti, da želite da obezbedite pravnu sigurnost za građane, ali pre svega da želite da smanjite crno i sivo tržište u ovoj oblasti. Praktično, time želite da obezbedite dodatna sredstva za republički budžet. Za nas je to u LDP prihvatljivo, jer smatramo da treba suzbiti tu crnu i sivu ekonomiju.
Složićete se, ministre, pre nego što na nešto obavežete građane i postojeće agencije, kao i ove koje će biti naknadno formirane, primer kako se upravlja nepokretnostima, kako se oni izdaju u zakup ili kako se prodaju treba da da država, tj. Vlada, ministarstva i lokalne samouprave. Oni treba da daju primer na koji način se uspešno, domaćinski, kvalitetno upravljati nepokretnostima. Nije bitno samo to što će od toga, od davanja u zakup nepokretnosti u državnoj svojini, na primer kada to daje jedinica lokalne samouprave, biti ostvaren prihod za budžet lokalne samouprave, nego to treba da bude primer na koji način i te buduće agencije i ove koje sada postoje treba da rade. Nažalost, mi takve primere nemamo u praksi. Pretpostavljam da neke stvari vi možda ne znate, na koji način to funkcioniše u Srbiji.
Vi veoma dobro znate da je za izdavanje u zakup nepokretnosti koje su u vlasništvu lokalne samouprave, gradova ili opština prethodno potrebno pribaviti saglasnost Republičke direkcije za imovinu. Nekada, u nekim ranijim godinama ta saglasnost za izdavanje u zakup se čekala možda godinu ili više dana, a danas se to dobija za par meseci. Ali, ako ova vlada uvodi set nekih novih mera štednje, ako su ovoj državi potrebni prihodi, onda država mora da obrati pažnju i na to šta rade pojedine jedinice lokalnih samouprava, koje bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu daju svoje nepokretnosti u zakup. Ne želim da kažem da time čine krivična dela, ali navešću vam primer jedne takve jedinice lokalne samouprave, pa neka neko od vaših kolega koji je za tu oblast kaže da li to jeste ili nije krivično delo.
U Zaječaru, gde je na vlasti SNS, SPS i PUPS, gradonačelnik Zaječara je bivši direktor Televizije „Best“. Postoji presuda apelacionog suda da ta televizija bude izbačena iz opštinskim, tj. gradskih prostorija, zato što godinama unazad nije plaćala zakup i treba da plati gradu 11 i nešto miliona. Predsednik Skupštine Grada Zaječara, iz SNS, saziva sednicu po hitnom postupku, smenjuje javnog pravobranioca i na dnevni red stavlja prebijanje dugova između grada i televizije. Veoma dobro znate da po Zakonu o budžetskom sistemu ne postoje kompenzacije za jedinice lokalne samouprave.
Pošto su tu sednicu pratili mediji, a ni na jednoj nakon toga mediji više nemaju pristupa i tamo je potpuni medijski mrak, u Zaječaru, ta tačka je bila povučena, da bi sutradan na gradskom veću bila doneta odluka o prebijanju na neki način dugova. Umesto da Grad Zaječar dobije 11 miliona od zakupa nepokretnosti, to se prolongira na 36 meseci. Za to imam papire. Uz to se kao drugi ili treći stav te odluke daje nalog da se raspiše ponovna licitacija za taj objekat od 1100 kvadrata. Za osam dana sprovedena je licitacija objekta i toj istoj televiziji, čiji je direktor postao gradonačelnik, je taj prostor ustupljen za 50% nižu cenu nego cenu koju su trebali da plaćaju do tada. Znači, umesto da Grad Zaječar dobije 400.000 dinara mesečno, a pošto se ovde radi o ugovoru na tri godine, to se daje za 214.000. Grad Zaječar gubi 7,5 miliona dinara. Ima li država pare za bacanje? Ja mislim da nema.
Kako je moguće, ministre, da bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu neko bahato smanji cenu za 50%, a da pri tome, kada to da na licitaciju, koja traje svega sedam dana, uslov bude da imate 45 radnika, a prednost ima onaj koji ima frekvenciju regionalnu za televizijski i radio program? Izvinite, zaista smatram da to spada u neke vidove krivičnih dela.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završiću. Ako mogu samo još jednu stvar?
U Aranđelovcu, pošto mi svi pričamo o investitorima, u privatizaciji su kupljena dva objekta, i to hotel „Staro zdanje“ i hotel „Šumadija“. Dana 4. oktobra je investitor dao zahtev za raskid privatizacije, jer za godinu dana nije dobio dozvolu da može da investira, a planirao je da investira 50 miliona evra. To je nesposobna vlast i nesposobna…

Govorili ste pola minuta duže. Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jadranka Joksimović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre i uvaženi gosti iz Ministarstva, danas u ovoj objedinjenoj raspravi govorimo o nekoliko zaista važnih sistemskih zakona i predloga izmena postojećih zakona, kao i o kreiranju nekih novih zakona u nekim oblastima koje smatram veoma senzitivnim sa nekoliko aspekata. Posebno ću apostrofirati dva predloga izmene zakona, a to su: Predlog izmena i dopuna Zakona o zaštiti konkurencije, koga smatram zaista senzitivnim sa stanovišta političkih i ekonomskih reperkusija, a sa druge strane Zakon o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, koga smatram senzitivnim u odnosu na bezbednosne rizike i izazove. To ću u svojoj diskusiji, nadam se, i dokazati.
Nažalost, moram da iznesem neke kritike, iako predstavljam vladajuću stranku i iako sam poslanica vladajuće koalicije, ali sa nekim rešenjima nisam zadovoljna i u onoj meri koliko sam i ja diletant u odnosu na neke od ovih stvari, ne stidim se toga da kažem, tako da prethodna govornica nije morala to da ponavlja, ograđujem se od nekih mogućnosti da sam pogrešno razumela ili pogrešno interpretirala ili možda nedovoljno dobro shvatila one koji su stručniji od mene, a koje sam, naravno, pitala, jer uvek treba pitati one koji znaju bolje od vas.
Jedan od prethodnih govornika, ne znam zaista ko je u pitanju, je zaista poentirao na način da je regulacija ovih važnih oblasti o kojima danas govorimo dobra, ali da nije garant, i ja sam sasvim sigurna da nije, uspešne primene u praksi.
Međutim, ja bih otišla i dalje od te ocene, jer jedan od ovih zakona, a to je Zakon o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, po mom mišljenju, s obzirom na pomanjkanje ostatka pravne regulative, odnosno normativnog okvira, nije čak u punoj meri, da budem preciznija, ni moguć za sprovođenje i punu implementaciju, a odnosi se na Zakon o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, s obzirom da ne postoje krovni zakoni koji bi obezbedili implementaciju u oblasti koja se odnosi na rad sa tajnim podacima u elektronskoj formi, što ću sada, uz obrazloženje ovih manjkavosti, pokušati da obrazložim na pravi način.
Zbog ovakve normativne manjkavosti, nisam ni podnosila amandmane na ovaj zakon, jer bez donošenja zakona o informacionoj bezbednosti, koja je u nadležnosti vašeg ministarstva i bez donošenja nacionalne strategije sajber odbrane, o kojoj smo mi, ja predsedavam tim Odborom za kontrolu službe bezbednosti, konsultovali se sa Kancelarijom saveta za nacionalnu bezbednost i dobili njihove i sugestije i komentare, zaista ne znam koliko je i u punoj meri primenjiv ovaj zakon.
Naime, zakon o izvozu i uvozu robe dvostruke namene predviđa rukovanje sa tajnim podacima, u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka, koji se odnosi na rukovanje tj. kreiranje, čuvanje, razmenu tajnih podataka. Smatram neophodnim istaći da se predviđa rukovanje sa tajnim podacima u elektronskoj formi, kao što sam već rekla, što predstavlja trenutno veliki problem u praktičnoj primeni, jer još uvek nisu doneseni propisi koji regulišu i uređuju oblast zaštite tajnih podataka u elektronskoj formi. Tu postoji jedna uredba o posebnim merama zaštite tajnih podataka u informaciono-telekomunikacionim sistemima. Ona je doneta na osnovu Zakona o tajnosti podataka, ali kao takva je potpuno nedovoljna za uređenje oblasti informacione bezbednosti.
Mi svi znamo da se savremena poslovanja ostvaruju internetom, često preko privatnih provajdera. Mislim, da se nameće potreba da se definiše obaveza zaštite poverljivih podataka u informaciono-komunikacionim, kako se to kaže, sistemima, kojima rukuju kompanije u postupku uvoza i izvoza roba dvostruke namene.
S tim u vezi, aktivnosti u oblasti industrijske bezbednosti, koja se sada uvodi kao nova sintagma u brojnim zakonskim rešenjima, u jednom delu obuhvataju i postupanje sa tajnim podacima putem informacione mreže, koja treba da bude takva da se štite pojedini segmenti poslovanja kompanija, što opet otvara taj jedan problem nepostojanja propisa koji uređuju oblast sajber odbrane. To, naravno, nije nadležno vaše ministarstvo za strategiju sajber odbrane i tu ne apostrofiram vas, ali kažem da je to jedna tema koja tangira i te kako primenu ovog zakona.
Pored navedenog, problem zaštite tajnih podataka u informacionim sistemima predstavlja i ta, zaista potpuna nedefinisanost nacionalnih organa koji su nadležni za oblasti informacionih i sajber bezbednosti, jedan deficit obučenog ljudstva, dakle ljudskih resursa, u ovom pogledu, i neophodnih resursa za odgovor u slučaju napada na te kritične informacione strukture.
S obzirom, da svi ovi podaci, sa kojima sam se upoznala preko Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i njenog direktora, gospodina Matića, došla sam i do podatka da je Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka Vlade Republike Srbije uputila krajem prošle godine, 2012. godine, dopis svim ministarstvima i državnim organima kojih se tiče ova oblast i u kojem je tražila mišljenje i predloge o potrebi izgradnje nacionalnog koncepta sajber odbrane i da je dobila pozitivan odgovor i pozitivno mišljenje svih ministarstava i državnih organa.
Takođe, predloženi su neki konkretni koraci u tom smislu, ali uslov svih uslova jeste donošenje zakona o informacionoj bezbednosti. To je ono zbog čega sam rekla da ne znam koliko je ovaj zakon u potpunosti primenljiv. To je nadležnost vašeg ministarstva, zato vam ga pominjem, a Nacrt zakona o informacionoj bezbednosti je izrađen u toku 2012. godine, to znam. Međutim, nije prošlo mišljenje relevantnih ministarstava. Zato je potrebno, zaista insistiram na tome, pokrenuti ponovnu aktivnost na njegovoj izradi i što hitnijem usvajanju. To je zaista jedan krovni zakon koji moramo da donesemo.
Zbog toga, zaista smatram i još jednom ću ponoviti, uz svo uvažavanje potreba donošenja ovakvog zakona, da zbog ove manjkavosti uređenja oblasti koja se odnosi na rad sa tajnim podacima u elektronskoj formi i bez gore navedenih, koje sam u tekstu našla, tako se kaže – gore navedenih propisa, da ih ne ponavljam, zaista mislim da nije moguće do kraja implementirati ovaj zakon.
Drugi deo moje rasprave i trudiću se da budem sažeta jer, opet kažem diletant sam i laik u pogledu ovih stvari, ali sam se konsultovala, pa ćete mi oprostiti ukoliko nisam do kraja na pravi način razumela.
Nisam ni ovde podnela amandmane, uvažavajući činjenicu da je to prošlo, da je ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije prošao jednu dugačku javnu raspravu. Bio je zaista dugo na javnoj raspravi i svi su imali pravo da podnesu svoje mišljenje. Nisam bila aktivna u tome i zbog toga sam smatrala da ne bi trebalo da podnosim amandmane, ali mi je drago da su predstavnici ministarstva ovde i da će čuti ovu vrstu kritike, ili neke možda dopune, pa imati u vidu, pošto je ovo jedna stalno procesuirajuća materija, ponovo će se nešto menjati, pa će možda biti prilike da se i oko ovoga nešto dopuni.
Kao osnovni cilj, koji sam ja razumela, ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije jeste zapravo unapređenje postojećeg pravnog, ili procesno-pravnog, da budem preciznija okvira i otklanjanje tih brojnih ili mogućih prepreka koje stoje na putu potpune primene pravila konkurencije u postupku pred Komisijom, kao i unapređenje samog rada Komisije.
U fokusu se našao formalni status same Komisije, njene ingerencije i njene kompetencije, kao i njen sastav, njena nezavisnost i nepristrasnost. To je normativno rešeno u predloženim odredbama, mislim da su to članovi 3. i 5, odnosno 3. do 5, jer i član 4. to reguliše, izmene i dopune zakona putem zahteva za reprezentativnim učešćem stručnjaka iz oblasti prava i ekonomije, o čemu je gospođa Tomić već govorila, u sastavu Saveta, koji u ovom momentu, čini mi se nije zastupljeno i zapravo se odnosi na obavezu Komisije da donese jedan etički kodeks kojim bi se utvrdila neka jedinstvena pravila ponašanja i postupanja članova organa i zaposlenih.
Zapravo se odnosi na obavezu komisije da donese jedna etički kodeks kojim bi se utvrdila jedna jedinstvena pravila ponašanja i postupanja članova organa i zaposlenih. Očekuje da konkurs koji će se nadam se u budućnosti raspisati, bude ovako visoko zahtevan i da ispuni ove kriterijume i ovaj paritet između potrebe pravne i ekonomske struke, naravno i ispunjavanje etičkog kodeksa.
Međutim, ono što sam videla kao problem i pitala sam zbog čega je to tako. Dobila sam odgovor da je to tražila Uprava za prihode, a to je zapravo član 14. koji kaže da predložene izmene i dopune zakona je predviđeno prinudno izvršenje mere zaštiti konkurencije, odnosno tog procesnog penala u toku samog procesa kao i povraćaj sredstava u slučaju njihovog umanjenja ili poništaja odlukom suda, pa se tada sprovodi poreska uprava u skladu sa propisima kojima se uređuje naplata poreza.
Tom izmenom je precizirano da se prinudna naplata sprovodi po pravilima prinudne naplate poreza u poreskom postupku. Meni nije bilo jasno da li je to neki leks specijalis u odnosu na ono što jesu odredbe Zakona o unutrašnjem platnom prometu. Pošto nisam pravnik, ja sam se konsultovala i dobila sam mišljenje da takvo tretiranje kazne kao poreskog duga stranci u postupku dodatno nameće obaveze davanjem jednog od propisanih sredstava obezbeđenja koje ta stranka mora da iznese kod odlaganja poreskog duga.
Dobila sam informaciju zapravo da je Uprava za prihode, ni sama ne znajući kako da tretira ovaj dug i ovu kaznu, ni sama ne znajući na koji način da obezbedi naplatu ovog penala, odnosno ove kazne, zapravo tražila ovakvo zakonsko rešenje.
Ne znam koliko je to u koliziji sa Zakonom o unutrašnjem platnom prometu i zbog toga iznosim ovu dilemu, uvažavajući, opet da to nisam ja dobro razumela. Istovremeno, zaista smatram drastičnim da je član 19. precizirao da se učesniku na tržištu mera zaštite konkurencije određuje u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini najviše 10% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog na teritoriji Republike Srbije.
Zaista smatram da su to daleko najviši novčani iznosi kazni koje se mogu izreći u pravnom sistemu Republike Srbije. Mislim da je vrlo restriktivno. Restriktivno su stranke u postupku dovedene i da su zaista to pretvaranje kaznenih mera u poreski dug je još dodatno opteretio stranke u postupku i izjednačio ih sa položaje poreskog obveznika zašta ja zaista nisam sigurna koliko je u skladu sa pravnim sistemom Republike Srbije. Opet kažem, to je viđenje kako sam razumela jer mi je zaista neverovatno da se na ovaj način stranke u postupku opterećuju po više nivo i po zaista najviše mogućim iznosima.
Istovremeno dobila sam objašnjenje, vi mi recite, možda nisam u pravu, da je po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, na zahtev poreskog obveznika sama poreska uprava može u celosti ili delimično da odloži plaćanje poreskog duga. Međutim mene sad interesuje kako će onda poreska uprava u praksi da postupa kod prinudne naplate kazne kao poreskog duga.
Dakle, meni samoj to nije jasno, a nisam sigurna da je ni kroz ovo pravno rešenje to do kraja jasno, posebno u slučaju kada Komisija za zaštitu konkurencije na istim tim razlozima kojim je kaznila, odnosno dodelila procesni penal stranci, već donela drugačiju odluku. Ja to nisam razumela i molim za pojašnjenje.
Sledeća stvar koja je meni bila nejasna, to je da se u postupku pred samom komisijom kojom se naravno šire ingerencije i kompetencije primenjuju dakle, neka pravila, to je neki opšti upravni postupak, već šta se primenjuje pred komisijom, nije mi jasno kako da stranka u postupku ne može da utiče na tok postupka, niti da ukazuje na eventualne propuste, već to može da učini tek u postupku donošenja rešenja komisije.
Dakle, stranka s obzirom na dužinu trajanja samog postupka. Pitam se, a to je čini mi se zakonski rešenje, pet godina, da trajanje postupka može da bude, po meni se potpuno obesmišljava položaj stranke u ovom postupku i zbog toga ne znam da li je trebalo menjati postojeće rešenje. Nisam sigurna koji je član u pitanju, mislim da je član 38. ako se ne varam.
To su stvari koje meni do kraja nisu bile jasne, ali ja razumem da je ovo jedna takođe promenljiva materija i da ovde možemo da govorimo i o tome da interesi zainteresovanih strana nisu uvek možda utemeljeni sa interesima, ako smem tako da kažem, da tako kažem, da to bude jedan oksimoran uređenja slobodnog tržišta i konkurencije i to bi stvarno bilo oksimoran tržište, ne bi trebalo da predviđa uređenje, ali nekakve mehanizme moramo da utvrdimo.
Nisam podnela amandmane i verujem da ste pažljivo analizirali sve ono što jesu bili primeri u praksi koji su se pokazali kao loši i da ste zbog toga doneli ovakva rešenja.
Opet kažem, ovo su neke primedbe za koje sam ja tražila dodatno pojašnjenje i do kraja mi nije pojašnjeno i zbog toga sam želela da ukažem na njih, a naravno, glasaćemo za Predlog zakona.

Reč ima ministar Ljajić.

Biću vrlo kratak. Deo kod prinudne naplate u potpunosti je usklađen sa Zakonom o poreskoj administraciji i poreskom postupku. To je bio zahtev poreske uprave. Prema tome, ceo postupak, način naplate, uslovi, sve je prebačeno na poresku upravu.
Što se tiče rokova, prvi zahtev Evropske komisije za izmenu ovog zakona se ticao upravo tog produženja roka sa tri na pet godina. Rok od tri godine je bio nedovoljan. Imali smo bezbroj predmeta koji su zastareli. Potrebne su kompleksne analize, prikupljanje dokumentacije i očito da rok od tri godine nije bio dovoljan ne samo za našu Komisiju za zaštitu konkurenciju, već i u mnogim razvijenijim evropskim zemljama taj rok od tri godine je bio nedovoljan.
Kada već govorimo o rokovima, koristim priliku, gospodin Miković je to već maliciozno spomenuo, da smo neke rokove produžili sa osam na 15 dana, sa 15 na 30 dana i sa dva na tri meseca, vezano za isti zakon.
Šta je suština? Nije suština da produženjem ovih rokova povećamo efikasnost. Suština je da dobijemo na kvalitetu. Prvo to je bio zahtev same komisije, jer ovi rokovi koji su ranije bili, takođe su bili nedovoljni. Drugo, radi se o instruktivnim rokovima. Treća stvar, evo šta je praksa pokazala, posebno kada se radi o presudama Vrhovnog kasacionog suda.
Imamo predmet od 29. juna 2012. godine, presuda od Vrhovnog kasacionog suda, prejednačena je presuda Upravnog suda od 21. aprila 2011. godine i poništeno je rešenje Komisije od 24. januara 2011. godine, kojim je određena mera zaštite konkurencije, nije važno kojem učesniku na tržištu. Prema tome, mi smo ovaj rok za izjašnjavanje VKS definisali na svega tri meseca. Radi se takođe o instruktivnom roku, jer ne možemo sudu naložiti u kom roku da se izjašnjava. Videli smo ovde, godinu dana rok i to jeste povećanje efikasnosti. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, ovim završavamo današnji rad.
Određujem nastavak sednice 16. oktobra 2013. godine u 10,00 časova.