Hvala.
Replika, Marija Obradović. Izvolite.
(Narodni poslanik Nataša Mićić, s mesta: Po kom osnovu replika.)
Kao ovlašćeni predstavnik.

Dame i gospodo, zahvaljujem se poslanici LDP na ovako zanimljivoj diskusiji kada su predlozi zakona u ovoj objedinjenoj tački u pitanju i jako mi je drago što je svoj politički autoritet iskoristila i da se obrati određenoj ciljnoj grupi da i oni čuju koliko je važna ova tema, a o kojoj se govori, iako je Vlada predlagač, a ne neko od opozicionih partija, ali je ovo izuzetna katastrofalna zloupotreba pozicije poslanika, njegovog ovlašćenog vremena za dobijanje sitnih dnevno-političkih poena.
Pominjanje jednog od savetnika u Vladi kada govorimo o ovako važnoj temi, koja znači veliki iskorak u promeni svesti ljudi u Srbiji, kada se i Vlada i svi poslanici i sve partije, složile da ćemo svi glasati kao jedan, u ovom trenutku, u ovom kontekstu spominjati nekog od savetnika Vlade, u tom kontekstu jako je ružno sa vaše strane i pomeranje težišta koje je krenulo u jednom odličnom smeru, u ovom trenutku kada u Srbiji imamo mnogo problema i ima mnogo nepravdi.
Nešto od stvari koje ste spomenuli i događaja stoje, ali, da li je ovo trenutak i da li mi sada možemo da ispravimo sve nepravde? Ovo je trenutak kada Srbija može da vidi da su poslanici parlamenta svi kao jedan na tome da nasilje moramo javno da osudimo. A vi ste to pomerili u jednom sasvim drugom smeru. To vam neće proći, to su zaludni pokušaji koji samo diskredituju vašu partiju.

Vreme.
Po kom osnovu, Judita? Po Poslovniku? Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedavajući. Član 107. i član 27. Povređeno je dostojanstvo ovog parlamenta a vi niste prekinuli prethodnu govornicu kada je izrekla određene uvredljive reči na uštrb prethodne govornice, gospođe Mićić.
Gospodine predsedavajući, vi ste poznati po tome da pažljivo pratite tok sednice i da ste pri tom prilično strogi prilikom izricanja opomena. Prethodna govornica je rekla da je gospođa Mićić zloupotrebila svoj položaj parlamentarne poslanice, da se ružno izjašnjavala. Zar to nisu uvrede, gospodine predsedavajući? Mnogo veće uvrede zato što u njima možemo da pronađemo i određenu dozu omalovažavanja gospođe Mićić kao poslanice ovog parlamenta. Dakle, to je mnogo gore od onoga kada mi skrećemo pažnju na to da je predsedavajući u obavezi da govori istinu, da samo sa istinom barata kada se obraća poslanicima i kada komentariše bilo čije stavove koji se iznose u ovom parlamentu.
Prema tome, gospodine predsedavajući, vi jeste zaista povredili dostojanstvo ovog parlamenta kada ste dozvolili da se na tako nipodaštavajući način jedna poslanica obrati drugoj poslanici, iako se radi o poslanici iz vladajućih stranaka a pri tom je ova druga poslanica koja je povređena iz opozicione stranke.

Gospođo Judita, ja ne sporim vaše pravo da imate takvo mišljenje. Međutim, ja nemam takvo mišljenje i nisam stekao utisak da je povređeno dostojanstvo. Vi imate pravo da se izjasnite da li je povređen Poslovnik. (Da) Znači, u Danu za glasanje Skupština će se izjasniti da li je došlo do povrede Poslovnika.
Replika, Nataša Mićić. Izvolite.

Hvala vam, gospodine predsedavajući.
Prvo, zaista mi nije jasno po kom osnovu ste dali koleginici iz SNS-a pravo na repliku, pošto poslanička grupa SNS apsolutno nije spomenuta, niti ona ovde može da ima ulogu zaštitnika Vlade, savetnika, drvenog advokata. Apsolutno ne vidim po kom osnovu jedna poslanička grupa zato što je spomenuta Vlada može da dobije pravo na repliku.
Drugo, želim da odgovorim, kad sam već prozvana. Ja sam rekla – ekonomija da, ali ne po cenu promovisanja nasilnika, a Dominik Štros Kan je više puta optuživan za seksualno nasilje, vođen je postupak i trenutno se sad u gradu Lilu vodi postupak. Upravo ova konvencija i upravo ova tema bi nas trebalo da podstakne da o tim stvarima ne treba da ćutimo nego da o tome treba da govorimo, da je to loša poruka za sve nasilnike u ovoj zemlji, da je to tužna poruka za sve žene koje trpe nasilje u ovoj zemlji i da nije dobro ni kada se prvi potpredsednik Vlade na konferenciji za štampu zahvalio novinarima što ne postavljaju nezgodna pitanja jer, ako budemo zaobilazili nezgodna pitanja i stavljali ih pod tepih, ta pitanja, a već nam se to dešavalo mnogo puta, će nam se vratiti pravo u lice i sa mnogo težim posledicama.
Mislim da koleginica nije u pravu i da imam pravo da prokomentarišem. Neke nevladine organizacije su se oglasile po tom pitanju, pre svega „Žene u crnom“ i ja mislim da je to ipak jedan dokaz da u ovoj zemlji neka svest postoji i neka potreba za realnošću. Hvala vam.

Povreda Poslovnika, Biljana Pantić. Izvolite.

Predsedavajući, smatram da je prethodna govornica povredila član 107. ovog poslovnika, kada je povredila moju koleginicu i uvredljivo se izrazila o njoj, napominjući da je isto drveni advokat Vlade, a koleginica je ovlašćena ispred SNS da govori o ovoj temi, a danas je tema konvencija koju treba da ratifikuje ovaj parlament, a ne Dominik Štros Kan. Gospođa Nataša Mićić ne može da govori da onome što danas nije na dnevnom redu. Hvala vam.

Narodni poslanik ne može da povredi Poslovnik, već samo predsedavajući. Zato vas molim u tom smislu da kada reklamirate povredu Poslovnika, imate u vidu da samo predsedavajući može povrediti Poslovnik. U tom smislu ne mogu da prihvatim da je došlo do povrede Poslovnika. Ali, ako smatrate da treba da se izjasnimo, izjasnićemo se. (Ne)
Reč ima Jelena Travar Miljević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ja ću u okviru ove četiri tačke koje su spojene dozvoliti sebi da govorim danas samo o Konvenciji SE o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama.
Zašto sam prioritet dala ovoj temi? Zato što se ovom temom bavimo dosta dugo u društvu i jeste nešto urađeno od 2000, 2002. godine, pa izmenama Krivičnog porodičnog zakona 2005. godine, ali, svakako smatram da nije dovoljno. Veoma često mi kao društvo dodatno potenciramo na ovim temama kada su dani specifični koji se vezuju za nasilje, a to je „16 dana aktivizma borbe protiv nasilja nad ženama“. Isto tako, pre par dana, 15. oktobar kao međunarodni dan seoskih žena kojima ja tvrdim da treba posvetiti posebnu pažnju i koji ova tema svakako ne zaobilazi, a vrlo često i 8. mart. Ali, ovo su teme kojima mi treba svakodnevno da se bavimo i ovo je tema na koju mi moramo da damo sistemski odgovor.
Ono što je meni i dalje poražavajuće je što nama treba konvencija da bi mi ostvarili ono što je moguće i bez posebnih sredstava. Multisektorska koordinacija je nešto što se može sprovesti veoma jednostavno. Brojni su mehanizmi za ostvarenje rodne ravnopravnosti jednakih mogućnosti koji su već formirani, od raznih saveta za rodnu ravnopravnost na lokalnom nivou, preko ombudsmana na pokrajinskom nivou, na republičkom nivou, poverenice za rodnu ravnopravnost, organizacije civilnog društva koje najčešće i otvaraju određene teme i rade na njihovom rešavanju. Ono gde mi treba da odgovorimo kao sistem jeste da napravimo telo gde će sarađivati organizacije civilnog društva, tužilaštvo, policija, centri za socijalni rad, zdravstvo i školstvo. I to je nešto čime nas ova konvencija i obavezuje.
Ova konvencija predstavlja jedan sveobuhvatni dokument i pravno obavezujući instrument za Srbiju. Ima jasne smernice i standarde i strateške okvire i nadam se efikasnoj implementaciji, jer i sama konvencija, kao i poslanička uloga, pozivaju na praćenje od strane parlamenata kako se ova konvencija implementira.
Poštovani ministre, verujte mi da ću i ja kao i moja poslanička grupa URS i te kako pratiti kako se ova strategija implementira. Jer, politika borbe protiv nasilja u porodici je nešto što je osnovna politika URS i nešto za šta se zalažemo. I prošle godine smo, kao politička partija, vrlo jasno apelovali upravo na ovu sektorsku saradnju i razmenu podataka. Isto tako i ja sada apelujem na vas, jer sam primetila da ste se po određenim pitanjima koja su vama interesantna zauzeli i rešili ih, pa istu takvu aktivnost očekujem od vas i kada je u pitanju nasilje nad ženama i nasilje u porodici. Očekujem od vas da se zauzmete i zajedno sa ministrom pravde što pre unapredite Krivični zakonik, da se pooštre kazne.
Isto tako očekujem od vas, kao ministra, da zajedno sam ministrom finansija iznađete možda rešenje za formiranje fonda za pomoć žrtvama nasilja, i to u nekim evropskim zemljama već postoji i funkcioniše i postoji način njegovog punjenja. Ne vidim zašto nasilnici ne bi mogli biti jedni od takozvanih punitelja upravo tog fonda. Nije uvek neophodno tražiti izgovore, nego mislim da je neophodno tražiti rešenja. To je i vaš i naš zadatak, a pored toga, naš zadatak je da pratimo rad Vlade i ministarstava kako će ovu konvenciju implementirati.
Do sada je, recimo, sedam država ratifikovalo ovu konvenciju, pet podnelo zvanične instrumente o ratifikaciji Savetu Evrope. Pored usklađivanja zakonodavnog okvira, verujem da ćemo menjati institucionalne politike, da će one biti jasne, da ćemo uvesti nove i redefinisati neke postojeće zakonske odredbe.
Možda treba da formiramo i krizni centar za žrtve silovanja. Isto tako, ne vidim razlog da nemamo nacionalni SOS telefon, koji radi 24 sata dnevno, svaki dan u nedelji. Nevladine organizacije su u mnogim opštinama to pokrenule u saradnji sa Savetima za rodnu ravnopravnost. Dosta je opština koje to i finansiraju. Ne vidim zašto mi to znanje i taj resurs ne bi mogli da umrežimo, iskoristimo i to uradimo na nacionalnom nivou. To nije nešto što iziskuje mnogo sredstava.
Volela bih da razgovaramo i o uslugama za zaštitu žrtve u institucijama. Šta ćemo raditi kada one već ponižene dođu i žale se institucijama, a ovi ih, ili zaposleni u institucijama, dodatno diskriminišu? Da li mi imamo mehanizme i odgovore na to? Koliko se iz ministarstva prati rad upravo institucija na nižim nivoima?
Potrebna su nam poboljšanja administrativnih evidencija u centrima za socijalni rad. Ono što sam već rekla, a što ne iziskuje dodatna sredstva, jeste umrežavanje na lokalnim nivoima. Ne smemo mi dozvoliti da to zaviti od dobre volje lokalnih lidera, ili od dobre volje aktivista, ili od organizacija civilnog društva, ili od jedne ustanove, da bi seli možda jednom godišnje i razmenili podatke iz policije, centara za socijalni rad, ministarstva, odnosno zdravstvenih ustanova na primarnom zdravstvenom nivou.
Ono što mi treba da pružimo jeste sistemsko rešenje kroz ovu konvenciju. Ona nam to omogućava kako uskladiti obrazovne programe i to je zadatak za Ministarstvo obrazovanja, odnosno prosvete, kako da kroz obrazovanje sprovede sve ono što je prihvatljivo i stvori toleranciju za jednake šanse za sve.
Naša obaveza jeste da kažemo - te i te institucije sede četiri puta godišnje, razmenjuju podatke i vode ih po istom obrascu. Ono što kod nas isto stvara, bar kod mene jednu nedoumicu, jeste nesrazmera između intervencija i broja prijavljenih slučajeva nasilja, odnosno nasilja u porodici. Ne može me niko ubediti da kad neko to prijavi ne zna šta prijavljuje.
Našla sam podatak da je 27, 5% od ukupno prijavljenih postupaka da je poveden prekršajni postupak, da su za 15% počinilaca podnete krivične prijave, a da je za 42 iniciran postupak koji u načelu može da dovede do kažnjavanja. Mislim da je ovo jasan podatak da mi treba da poradimo na sistemskim rešenjima.
Ono što se dešava u Ljigu - zašto se problemi rešavaju na ulici, a ne u institucijama? Pitam šta je naš odgovor kao sistema na takve događaje? Zašto mi uvek moramo da dočekamo da nešto izađe na ulicu da bi mi o tome razgovarali. Šta mi radimo da predupredimo takve nemile događaje?
Moram da ukažem i na odgovornost institucija ukoliko nešto ne čine. Moje prethodne koleginice i govornici su govorile upravo o tome da je neka ta pomoć stigla veoma kasno. Ako je to 38 žena ove godine, onda je mnogo. Bila je kampanja jedne nevladine organizacije koja je govorila – ni jedna više, ni jedna manje. To je ono što mi treba da radimo. Nije dovoljno usvojiti Konvenciju.
Gledala sam, recimo, kada govorim o policiji, ona ima protokol u postupanju u ovakvim situacijama. Mislim da je to jedan dobar korak, ali isto tako mislim da je uloga ovog, nadam se da će se brzo formirati ovo multisektorsko telo, odnosno koordinaciono telo, da izradi dokument kojim će jasno reći koja institucija, na koji način postupa kada dođe do nasilja nad ženama, odnosno nasilja u porodici.
Verujem da ćemo imati jasnu sliku o tome, ako se neko obrati centru za socijalni rad, koga ono obaveštava, šta radi i na koji način se pomaže žrtvi. Mi, nažalost, nemamo sistemski rešeno ni finansiranje sigurnih kuća. To vrlo često zavisi od dobre volje nekih donatora i lokalnih samouprava. To je nešto što mora sistemski da se reši.
Moramo da iznađemo mogućnosti kako tim ženama i porodici nakon izlaska iz sigurne kuće pomoći. Vrlo često, ono što mene lično brine, jeste to što mi ženu vodimo iz kuće i duplo je viktimiziramo. Zar nije dovoljno što je ona pretrpela nasilje? Umesto da ona ostane u svom domu, mi nju i decu odatle vodimo.
Ne bih da pričam o podacima koliko puta su i deca direktno žrtve nasilja u porodicama. Ja sam neko ko zaista veruje da porodica treba da bude i da predstavlja najsigurnije mesto za život. Tu je uloga i ministarstva i Vlade, a i nas da kontrolišemo kako Vlada radi, da pronalazi određene odgovore i sistemska rešenja.
Mislim da samo jedan protokol koji kaže – ukoliko se žrtva javi centru za socijalni rad, a našla sam podatak da se najčešće žrtve javljaju policiji telefonom, čak u nekim policijskim ustanovama, u 90% slučajeva, kome se one upućuju, šta se dešava, kojom brzinom joj se pruža zdravstvena zaštita i nega i šta ćemo posle toga sa decom i ženom, jer ne možemo ih prepustiti.
Bilo je tu dobrih pokušaja. Moram da pohvalim, Nacionalna služba za zapošljavanje je, recimo, prilikom bodovanja biznis planova za samozapošljavanje davala veći broj bodova žrtvama nasilja u porodici, odnosno ženama. To je jedna dobra mera. Mislim da takve mere trebamo, na neki način, da kopiramo, da spuštamo na niže nivoe, a naročito što i vi i ja znamo da postoje lokalni saveti za zapošljavanje i postoji niz mogućnosti kojima mi žrtvama možemo pomoći.
Stoga, mislim da bi svaka reč u mom govoru bila suvišna. Borba protiv nasilja nad ženama jeste jedan od prioriteta Ženske parlamentarne mreže, jedan od ciljeva koji je nesporan i oko koga smo se svi okupili. Borba protiv nasilja je očigledno nešto što ovaj parlament izglasava praktično jednoglasno i očigledno bez kompromisa. Borba protiv nasilja je moja uloga, kao narodne poslanice, da na svakih šest meseci pitam – šta je učinjeno po pitanju implementacije i dokle smo stigli.
Zahvaljujem se na pažnji i verujem da će reakcija biti brza.