Hvala.
Poštovani ministre sa saradnicima, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani poslanici, pred nama se danas nalazi set međunarodnih sporazuma i konvencija koje mi kroz zakonodavstvo, zakone koje danas usvajamo, koje danas razmatramo želimo da uvedemo u našu praksu i u naš svakodnevni život.
Ovim zakonima naše domaće zakonodavstvo će se u svakom slučaju obogatiti, unaprediti i uskladiti sa savremenim evropskim zakonodavstvom i time ćemo postići još jedan uspeh na planu uređivanja našeg ukupnog pravnog sistema.
Ovi zakoni zavređuju punu našu pažnju i skupštinsku, a to pokazuje i interesovanje svih poslaničkih grupa da kažu svoje mišljenje o danas predloženim zakonima, kao i broj poslanika koji su se javili da po ovoj temi govore, a njih je preko 40. Zaključujem da su ova pitanja u Skupštini izazvala odgovarajuću pažnju, ali pred nama nije zadatak samo da mi zakone usvojimo, da ih razmatramo itd, nego je ogroman zadatak i mnogo veći od ovog prethodnog da ona postane deo svakodnevne zakonodavne i izvršne prakse, a to znači da pored naše pažnje u raspravi, u životu mora da se obezbedi i sprovođenje zakona.
Efikasnost i multidisciplinarnost je nešto o čemu je ovde bilo reči, što je veoma važno kod ovih pitanja i koja mora da postoji kao razvijena praksa ubuduće da različita ministarstva po nekim složenim društvenim pitanjima i društvenim pojavama zajedno razmatraju ih i donose zajedničke mere svako u svojoj oblasti. Kada je o ovome reč, istakla bih značaj Ministarstva pravde, pored Ministarstva za socijalnu politiku, zatim, Ministarstva zdravlja, Ministarstva za obrazovanje itd.
Danas govorimo o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju borbe protiv nasilja nad ženama, što smatram veoma značajnim, što se već u dosadašnjoj diskusiji nekoliko puta ponovilo i Konvencija o zaštiti dece o saradnji i u oblasti međunarodnog usvojenja, što je za mene jedan set ili dve teme koje su međusobno veoma bliske.
Ustavni osnov za donošenje ovih zakona sadržan je u članu 97. tačka 1. našeg Ustava, kao i u članu 99. stav 1. tačka 4. Ustava. Oni se uklapaju u niz takođe već donetih sličnih zakona koji se odnose, na primer, na prava i zaštitu žene majke i deteta, zaštitu samohranih roditelja, porodice, dece sa posebnim potrebama i onih koji se odnose na zaštitu od prinudnog rada, eksploatacije, zloupotreba itd.
Veliki broj njih takođe je proizašao iz potpisanih i usvojenih međunarodni sporazuma i konvencija. Po broju zakona zakonodavstva u Srbiji možemo da zaključimo da je razvijeno, da je u dobroj meri uređeno i prati evropske zakone.
Postoji pozitivna ocena u Izveštaju Komiteta Ujedinjenih nacija, koji skoro raspravlja o ovim pitanjima u Ženevi, koji govori o napretku Srbije u ovoj oblasti. Pozitivni su izveštaji Kancelarije za ljudska i manjinska prava, kao i poverenice za zaštite ravnopravnosti. Međutim, život nas surovo opominje. Nasilje nad ženama i decom je prisutno. Primera ima svakodnevno. Mnogi od njih citirani su i danas.
Ovom prilikom neću precizno govoriti o zakonskim rešenjima i primerima iz života jer je već bilo reči o tome i jer će biti takođe mnogo reči i u raspravi u pojedinostima. O tome će govoriti i moje kolege iz poslaničke grupe.
Opredelila sam se da ovom prilikom još jednom ukažem da su ove pojave i problemi ukorenjeni u mnogo dubljim problemima, u tradicionalnim odnosima, u patrijarhalnim stereotipima i uvreženom shvatanju o ulozi žene i muškarca, po današnjem poimanju uloge i značaju porodice, njenom mestu u društvu, kao i u obavezi roditelja da odgajaju zdravo i sigurno dete. Još kada se sa tim udruži ono što je danas veoma prisutno, socijalna kriza, nezaposlenost, nedostatak sredstava za normalan život, onda puca tamo gde je najtanje.
Žena prva gubi posao, lako postaje tehnološki višak, teže se zapošljava, manja joj je zarada, materinstvo postaje prepreka, a ne prednost. To su sve fenomeni sa kojima se mi danas srećemo i koji sve više utiču na loš položaj žene u društvu. U takvim uslovima žena najčešće gubi sopstvenu sigurnost, pa veoma često onda i u porodici ostaje sa manjkom podrške.
U nedostatku novca, u uslovima krize svi problemi postaju veći, a nasilje prisutnije. Kako kaže narodna poslovica – sirotinja ulazi na vrata, a ljubav izlazi kroz prozor.
Nasilje u porodici se najčešće ispoljava kroz nasilje onih koji su nam najbliži, sa kojima delimo život, ali se ispoljava prema onima koji su slabiji. Pojave nasilja se ispoljavaju kroz batine, mučenja, razne vrste, seksualno i psihičko proganjanje, prinudni brak, sakaćenje, razne oblike nasilja, a o ovome se svakodnevno piše.
Neko kaže zašto se alarmira javnost, zašto se uznemirava, ali ono što je mnogo strašnije, iza stoga ne traži se akcija, ne događaju se nove mere i njihova primena koja bi nasilje suzbile i koje bi omogućile upravo zaštitu i siguran život na onom mestu koje nam je najdraže, a to je naša kuća i naša porodica.
Nalazimo se u 21. veku u kojem je prisutno širenje znanja, nauke, informisanja, demokratije na koju se pozivamo, a pojave kojima smo okruženi i sa kojima živimo su pojave, tako reći, iz 19. veka.
Bili su ovde citirani podaci i brojke koje govore, na primer, da je u prošloj godini ubijeno 29 žena, preko 1.500 prijava. Negde je rečeno da je u ovoj godini do sada taj broj 38, a ne 42. To ukazuje na povećan broj, na opasnost koja i dalje postoji, na nemanje i preduzimanja mera na adekvatan način, ali i na usložnjavanje svih ovih društvenih uslova u kojima živimo na koje moramo reagovati.
Nalazimo se u vremenu sa toliko mogućnosti za širenje znanja i učenja, a govorimo o problemima i velikim razlikama u položaju žena i muškaraca. Naravno, nije to samo problem srpskog društva. Problem je to i evropskog i uopšte svetskog društva i svetske populacije, kao da sa razvojem demokratije ili pozivanjem na demokratiju mi u razvijenom svetu i državama imamo problem ugroženosti žene, dece i porodice, ali na to se mora odgovarati na odgovarajući način i odgovorno prema tome ponašati.
Važno je znati da urušavanje uloge porodice, vladanje starijih shvatanja, prihvatanje različitih društvenih uloga, zadržavanje stereotipa, ugrožavanje prava žena, nepoštovanje, omalovažavanje i nasilje traže našu reakciju kroz pokrete emancipacije, udruženja žena, nevladinih organizacija, ali još više kroz rad svih odgovornih službi i državnih organa.
Pitanje uloge prava i poštovanja žena rekla bih da nije samo žensko pitanje. To pitanje je pre svega kao muško pitanje, jer pokazuje mušku emancipaciju i savremenost.
Na koncu ja ću se pozvati i na to da je naš najveći prosvetitelj, prvi srpski ministar prosvete, dolazeći iz Evrope u Srbiju, donoseći progresivna evropska znanja u tekovnovljenu državu Srbiju, ovde pisao već tada – teško onoj zemlji čije majke i žene žive u neznanju i zatvorene u kuću, toj državi i takvom društvu nema budućnosti. Dakle, Dositej je ostavio poruke koje mi nismo ni posle dva veka adekvatno primenili i kojih nismo svesni.
Statistika pokazuje na slabo iskorišćen ekonomski potencijal žena u ovom društvu. Na primer, u aprilu 2011. godine u Srbiji je bilo zaposleno samo 38,8% žena, a 52% muškaraca. Iz toga proizilazi neadekvatan odnos prema ženi ili samim tim ima i posledicu nešto o čemu danas govorimo.
Među zaposlenim ženama tek 13% obavlja samostalno posao, dok to čini 28% muškaraca. Prema podacima UN, u svetu žene obavljaju dve trećine svetskog posla, zarađuju jednu desetinu svetskog prihoda, a poseduju manje od jednog procenta svetske imovine.
Ako ćemo da govorimo o samoj slici u Srbiji, onda ćemo moći da kažemo da žene čine više od polovine stanovništva, da je prosečna starost 41,5 godina, da od 2007. godine više žena dobija diplomu fakulteta, ali 52% je nezaposleno. Razlika u zaradama je ogromna, 3,7% u korist muškaraca. U kući rade pet puta više od muškaraca, a na selu devet puta više.
Ako ćemo prosto svakodnevno, žene su pažljiviji vozači, manje ginu na putevima. Žene teže pronalaze posao, ali ga lakše gube. Manje je žena na menadžerskim i drugim rukovodećim poslovima. Samo dve žene su ministri. Svaka četvrta žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja. Ovakvu Srbiju treba menjati.
Sve poslanice će u našoj Skupštini, uverena sam, glasati za usvajanje ovih zakona i primenu Istambulske konvencije u punoj meri, kojoj je cilj i sprovođenje zaštite žrtava i kažnjavanje počinilaca.
Ženska parlamentarna mreža u Skupštini ima obavezu i zadatak da posebno brine o ovom pitanjima. Sve stranke, kako sam videla iz dosadašnje rasprave, će dati podršku ovoj orijentaciji i ovim zakonima, a svakako možemo da zaključimo da je Srbija bogata resursima, ali je bogata i problemima. Vezano za to mogu da kažem da Vlada u poslednjih godinu dana ima za cilj da ozbiljno se uhvati u koštac sa mnogim postojećim društvenim problemima, sa raznim fenomenima koji su prisutni, ali i ovo je jedan koji mora da bude ubuduće u njenom fokusu i zato sam uverena da će, ponašajući se na takav način, obezbediti adekvatnu reakciju kroz samo zakonodavstvo.
Zato donosimo ove zakone. Sa tim ciljem, poslanička grupa SPS će glasati za ovaj, kao i druge zakone, iz ove današnje rasprave, ali još više, zalagaćemo se za promenu društvene svesti i odgovornost, za smanjenje i eliminisanje svih oblika nejednakosti i ugrožavanja položaja i života žene, čime se utiče samim tim i na smanjenje nasilja.
Kratko ću se osvrnuti i na Predlog zakona o utvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja. To je relativno skoriji fenomen koji se razvio posle Drugog svetskog rata. Posebno je iza 1970. godine razvijena i zakonska regulativa. Razvija se pravni sistem u mnogim državama. Vrlo je zastupljen multilateralni pristup, jer se zaštita dece u međunarodnom usvojenju odvija kroz saradnju više država. Na primer, 1993. godine usvojena je Konvencija koja se bazira na osnovnoj Konvenciji o pravima deteta iz 1989. godine.
Kada je reč o zaštiti dece u međunarodnom usvojenju, veoma je važno da pravno i zakonodavno budu regulisane i ono što su obaveze države porekla i obaveze države prijema. U skladu sa tim, ovi predlozi zakona idu na adekvatan način u smislu zaštite i obezbeđenja sigurnosti dece i to je svakako za pohvalu.
Važan uslov je, koje ministarstvo u svakom slučaju želi da sprovede i da prati, jeste odrastanje deteta u porodičnoj sredini u kojoj se obezbeđuje sigurnost, predvidljivost, transparentnost tog procesa i svih subjekata i svih država koje u tome učestvuju.
Konvencijom se uspostavlja saradnja između država i organa koja se ne realizuje samo u činu donošenja ovog akta, nego u svim tokovima, odnosno posle usvojenja, postadaptivnom periodu i životu deteta u novoj porodici.
U Srbiji su prava deteta definisana Ustavom u članu 64. i 65. Na primer, to je pravo na lično ime, upis u MKR, pravo da se zna poreklo deteta, pravo na očuvanje identiteta i zaštitu od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja.
Primenom ove konvencije u skladu sa svim pozitivnim oblicima zaštite porodice, majke, samohranog roditelja, zaštite deteta, deteta sa posebnim potrebama, zaštićen je i položaj dece u celini. Deca bez roditeljskog staranja, međutim, traže posebnu brigu od nas. Kod nas, u našoj svakodnevnoj praksi, postoji smeštaj takve dece u srodničku, hraniteljsku porodicu, usvajanjem i smeštajem u ustanove socijalne zaštite.
Treba pozdraviti međunarodno usvojenje dece, posebno što vidimo i iz prakse, a i iz konvencija koja se na ovo odnosi, da se ovde najčešće radi o deci sa posebnim potrebama i da se u tom smislu obezbeđuje dodatna i veća kontrola njihovog budućeg života i njihovog položaja i pokazuje sveukupna pažnja koja je usmerena ka tim stvarima.
U tom smislu, ja bih svakako pohvalila i predlog Ministarstva za socijalna pitanja koje je, u stvari i omogućilo da ove konvencije budu usvojene i samim tim postanu i deo našeg zakonodavstva.
Najzad, u ovom setu predloga nalaze se zakoni o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Kanade o socijalnoj sigurnosti, s jedne strane, odnosno Srbije i Velikog Vojvodstva Luksemburg.
Kada se radi o prvom, vidimo da se odnosi na deo socijalnog i penzionog osiguranja. Ja o njemu ne bih govorila, to su razvijeni sistemi u Kanadi, kao jednoj razvijenoj, pravno uređenoj državi. Ali, ono što je dobro jeste da reguliše i obezbeđuje pravnu zaštitu svih naših ljudi koji tamo rade, jer je to sigurno više u korist naših građana, nego građana Kanade, koji ovde ipak ne dolaze na rad, sem kada je to po određenim projektima, zadacima, kada su u diplomatskoj službi, ili na neki drugi način.
S druge strane, zakon kojim se određuje saradnja sa Republikom Luksemburg, daje nam jednu lepezu socijalne zaštite koja se odnosi na više segmenata, koja obezbeđuje i socijalnu sigurnost, i zdravstvenu, i zaštitu na radu, zaštitu porodice itd. Značajna je jer je to evropska zemlja. Mi naš zakon usklađujemo sa ovim evropskim zakonima, obezbeđujemo međusobnost razmene. Naši građani sigurno i u Luksemburg i u druge evropske zemlje sa ovakvim zakonodavstvom češće odlaze na rad, te je, opet, i primena ovoga, kao i drugih sličnih zakona, u skladu sa interesima pre svega naših građana.
Ono što je meni posebno skrenulo pažnju, kada je reč o kanadskom zakonu, jeste da vidimo da Kanada ima kanadski penzioni plan. Ja, kako ga tumačim, to pokazuje da postoji tačna evidencija zaposlenih, dužina njihovog radnog staža, vreme i dinamika njihovog odlaska u penziju itd, te se na osnovu toga mogu planirati izdvajanja, budžeti, ne samo državni, nego i svi ostali, i privatni podsticaji i stvaranje one dodatne grane osiguranja.
Uverena sam da ćemo o tim stvarima i o promeni Zakona o penzionom sistemu razmišljati i mi i obezbeđivati da i taj set zakona i problema koji se pred nama danas nalazi i treba da se uskladi sa zakonima EU, bude adekvatno tretiran, da bude obezbeđeno njegovo trajanje, da bude obezbeđena njegova zaštita, ali da iskoristi sve resurse koje država Srbija ima, sve privatne motivacione resurse koje do sada nismo u dovoljnoj meri iskoristili. Na taj način da obezbedimo da faktori sigurnosti života građana u svakom pogledu, socijalnom, ekonomskom, pa i svakom drugom, a posebno kada je reč o zaštiti od nasilja u ovoj zemlji budu prisutni i da se primenjuju. Hvala.