Poštovani predsedavajući, poštovani predstavniče Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, na prvoj godini Pravnog fakulteta se uči da je pravo sistem društvenih normi koje sankcioniše država. Udžbenik iz koga sam ja učio pravo profesora Radomira Lukića, definisao je državu kao aparat sile u rukama vladajuće klase. Verovatno bi profesor Lukić, da danas piše udžbenik, redefinisao ovu definiciju u smislu da bi državu definisao kao aparat sile u rukama vladajuće stranke, odnosno konkretno jedne stranke koja vlada ovom državom.
Danas mi pričao o izboru predsednika sudova, o izboru na funkcije sudija kojima je ovo praktično prvi izbor, ali gde smo mi danas kada je oblast pravosuđa u pitanju? Mi smo u situaciji da značajan broj građana čak i ne prijavljuju manje značajna, da ih tako nazovemo, krivična dela, jer znaju da nikad neće biti procesiuirani. Dakle, građani kojima su obijena kola, kojima je obijen ambar, kojima je obijena vikendica itd, itd. ta dela gotovo da više ne prijavljuju. Znamo šta se dešava u vojvođanskim selima, da su negde već organizovane seoske straže, kako bi se odbranili od počinioca ovih krivičnih dela.
U toj jednoj opštoj atmosferi, gde su sudovi, nažalost, neefikasni, mi danas imamo na dnevnom redu izbor predsednika sudova koji bi trebali da vrše tu funkciju savesno, nepristrasno, a imamo činjenicu da prva funkcija prava sa početka priče, odnosno definicije da je pravo sistem društvenih normi koje sankcioniše država, dakle postoji sankcija – ne postoji.
Dakle, mi smo u predvorju nepravne države, odnosno države u kojoj nema zakona, odnosno u kojoj se zakoni ne primenjuju, da ne govorim o nasilju na ulicama, da ne govorim o divljanju pojedinih navijačkih grupa koje imaju i po stotinak krivičnih prijava, a koji su vrlo dobri gosti i dobrodošli na mnogim prijemima kada trebaju da posluže po svojoj svrsi.
Dakle, nemamo efikasno pravosuđe, ono o čemu je gospodin Čikiriz pričao, odnosno on je pričao konkretno o svojstvu jednog dobrog sudije, dakle, da je nezavisan, nepristrasan, da je efikasan, naravno da ima ugled u svojoj struci i da ima ugled u društvu, što se pokazuje i kroz brigu države o njemu.
Mi danas biramo, odnosno raspravljamo o izboru predsednika sudova u situaciji kada smo ovih dana imali zastor jednog predmeta poznatijeg kao predmet „Jugoskandik“, gde nam se svima u lice smeje nepravda i činjenica da su ljudi iz tog slučaja, odnosno čovek iz tog slučaja ojadio mnoge porodice. Taj slučaj je nastao u vreme dok su na vlasti bili ljudi koji su sada na vlasti i taj slučaj je zastareo u periodu kada je na vlasti ista nomenklatura, kada je taj slučaj i nastajao. Znamo piramidalne štedionice kada su one nastajale.
Nadam se da Visoki savet sudstva ima dobro opravdanje za to, ima ovde među predlozima na vrlo odgovorno mesto sudiju u čije vreme dok je on vodio taj predmet zastario slučaj „Ilarion“.
Nadam se da Visoki savet sudstva ima dovoljno argumenata da tog čoveka predloži na najodgovornije mesto, odnosno na mesto predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To je vrlo odgovorna funkcija. Nadam se, kažem još jednom, da ste imali dovoljno argumenata da predlog njegovih kolega je bio na neki način dovoljno obrazložen.
Dakle, on je po svemu sudeći u tom slučaju imao podršku sudija koje su ga, odnosno njegovih kolega, podržale. Međutim, imate, gospodo, jednu nedoslednost kod toga. Imate predlog za predsednika Upravnog suda, koji nije imao podršku kolega. Na opštoj sednici Upravnog suda taj kandidat je dobio najmanje glasova.
Dakle, prvi kandidat je dobio 16 glasova, drugi kandidat 10 glasova, treći kandidat šest glasova i gle čuda, četvrti kandidat sa četiri glasa, najmanje glasova je predložen za tu funkciju. Dakle, nešto u doslednosti fali. Ovamo ste se verovatno vodili ovim o čemu je gospodin Čikiriz pričao, dobrim obrazlaganjem da taj sudija može da vrši ovakvu odgovornu funkciju i pored činjenice da je on bez pravnog osnova, bez pravog obrazloženja, već jednom izgubio sudsku funkciju, sada se bira na vrlo odgovornu funkciju.
S druge strane, imate vrlo neprincipijelan stav u kriterijumima. Dakle, predlažete sudiju koji je dobio najmanje glasova, dakle, nema podršku struke svojih kolega.
Sudstvo je temelj svake države, pored zdravstva o kome je jutros govorio moj kolega, pored školstva, znamo kakvo nam je stanje u zdravstvu, znamo kakvo nam je bilo do skoro stanje u školstvu, videćemo da li će novi ministar nešto promeniti.
Treći stup, tu se gotovo izgleda svi slažemo, je na vrlo niskim granama. Prošlo je godinu i po od izbora nove vlasti koja je govorila o reformi pravosuđa. Od te reforme nema ni slova - r. Četiri sistemska zakona su došla u skupštinsku proceduru pa su povučena, pa su ponovo došla u proceduru pa su povučena, pa su treći put došla u proceduru pa su povučena i tek sad imamo pred nama nove predloge.
Šta ste radili godinu i po dana, pitam predstavnike vladajuće stranke, šta je radio ministar? Koliko sam slušao njegovo obrazloženje, pre nekoliko meseci, navodno EU ima neke prigovore na tu reformu reforme pravosuđa. Da li smo mi zatočenici ministarstva ili EU?
Recite nam jasno i glasno, zbog čega tu najavljenu reformu niste sproveli i zbog čega danas imamo neefikasne sudove kod kojih se gomilaju predmeti, nezadovoljne i onima kojima se sudi i oni koji sude? Zbog čega danas imamo, gospodo, milijardu i po dinara koje država duguje advokatima i sudijama porotnicima pa se neki predmeti odlažu zbog činjenice da neće više advokati da rade besplatno i da porotnici neće više da sede u većima besplatno? Da li ste nešto mogli da pomerite time da bi ste ljudima platili ono šta su radili?
Zar samo pravo na pravdu ima onaj ko ima da plati skupog advokata, samo onaj koji ima pravo odnosno novac da otkupi svoju, da tako kažem, slobodu i da sedi kući i čeka suđenje, a ovi ostali treba da čekaju u prenatrpanim istražnim zatvorima zato što nemaju para da plate dobrog advokata, a vi nećete da platite advokate koji brane po službenoj dužnosti, vi nećete da platite sudije porotnike?
Zar se tako bori za pravnu državu? Smisao pravosuđa, smisao rada MUP jeste pravna sigurnost. Nažalost, te pravne sigurnosti ima sve manje i manje. Mi smo danas već pričali o amnestiji. Jednoj širokoj amnestiji, koja je dezavuisala sav trud policijskih organa, pravosuđa, svih onih koji bi trebali da sankcionišu kršenje zakona. Umesto toga dobili smo amnestiju, bez brige o tim ljudima kada izađu na slobodu, kako će oni biti resocijalizovani. Šta sada ove sudije, koje biramo za predsednike sudova, mogu da kažu svojim kolegama, kako da ih motivišu da rade, kada će možda sutra, posle nekih narednih izbora, opet biti abolirani, odnosno amnestirani prvo, pa posle toga i abolirani od predsednika neki drugi, za presude koje su oni izrekli?
Izbor ovih ljudi ostaje u senci ove teme koja se nameće kada govorimo o izboru predsednika sudova, o najvažnijim funkcijama u pravosuđu, o ljudima koji bi trebali da uspostave red, povećaju efikasnost i dovedu naše sudstvo u okvire da se ljudi osećaju sigurno, kada budu pretučeni na ulici, kao pre neki dan u Vrbasu, da će biti ubrzo uhvaćeni počinioci i procesuirani pred sudom. Nažalost, to se ne dešava. Sve je veći strah, kao što je strah bolesnih ljudi za svoje zdravlje, sve je veći strah ljudi da neće biti ostvarena pravda koju im pravna država duguje.
(Predsedavajući: Gospodine Veselinoviću…)
Predsedavajući, privodim kraju.
U tom smislu, imajući u vidu rezerve koje imamo povodom pojedinih personalnih rešenja, mi ćemo se o svakom pojedinačnom slučaju, odnosno predlogu, izjasniti u danu za glasanje. Naša je poruka da je na dnevnom redu danas ovde, ili prethodnih meseci, trebala biti reforma pravosuđa, ozbiljan rad u pravosuđu, a tek onda imenovanje nosioca najvažnijih sudskih funkcija. Hvala.
(Zoran Babić, s mesta: Replika.)