Hvala.
Pošto više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sledeći narodni poslanici sprečeni da prisustvuju sednici: narodni poslanik Milica Dronjak, narodni poslanik Borislav Pelević, narodni poslanici Branko Gogić, Jadranka Joksimović, Igor Bečić, Meho Omerović, Dragan Šutanovac, Miroljub Stojčić, Nenad Konstantinović, Ivan Andrić i Jelena Travar Miljević.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pored predstavnika predlagača dr Jovana Krkobabića, potpredsednika Vlade i ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, pozvao da sednici prisustvuje Brankica Janković i Stana Božović, državni sekretar u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, Zoran Milošević, pomoćnik ministra rada, zapošljavanja i socijalne politike, Dragan Vulović, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite u Ministarstvu, Radoje Savićević, rukovodilac Grupe za međunarodne sporazume o socijalnom osiguranju u Ministarstvu i Dragan Knežević, Uprava za rodnu ravnopravnost u Ministarstvu.
Nastavljamo zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 9. do 12. dnevnog reda.
Sledeći prijavljeni narodni poslanik Jelena Trivan. Izvolite.

Predsedniče Skupštine, potpredsedniče Vlade, mi smo raspravu o ovoj tački dnevnog reda završili u četvrtak na jedan prilično neslavan način iz razloga što smo do poslednjeg trenutka imali gotovo apsolutni politički konsenzus ovde u sali oko toga da je nasilje nad ženama i nasilje u porodici ogroman društveni problem, da i DS zahteva ozbiljnu akciju i da zahteva saglasnost svih političkih stranaka jer je reč o civilizacijskim stavovima i vrednostima, usprotiviti se takvom fenomenu.
Uprkos tome završili smo sa tezom jednog narodnog poslanika, apsolutno je nebitno iz koje političke stranke, da Srbiji preti delikventske ženske grupe i da žene, između redova čitajući, ponekad zaslužuju nasilje koje se nad njima događa.
Zašto to pominjem? Zato što je Svetska zdravstvena organizacija, govoreći o problemu nasilja nad ženama i nasilja u porodici rekla da jedan od ključnih načina da se sa tim izborimo jeste da problem priznamo. To zvuči kao prilično banalno ali kada pogledate način na koji Srbija reaguje na nasilje nad ženama videćete da je to na nivou zgroženosti nad bilo kojom crnom hronikom ili potpunog negiranja.
Većina društva pokazuje sklonost ka negiranju, jer se to suprotstavlja sa našim tradicionalnim i tomatskim viđenjem samih sebe i srpske porodice koja ne sklona takvim formama ponašanja. Međutim statistika pokazuje da je samo u ovoj godini 20 hiljada slučajeva nasilja u porodici prijavljeno, a da se na deset doživljenih nasilja samo jedno prijavljuje. Dakle, pomnožite koliko se njih stvarno, takvih slučajeva dogodilo.
Nažalost, kažu, takođe oni koji se bave morfologijom jezika, istorijom jezika da narodne poslovice govore o našem kolektivnom pamćenju i našim kolektivnim vrednostima, a naše poslovice kažu sledeće – kada ustaneš udariš ženu, ako ti ne znaš zašto zna ona. Svaka žena ima jedno rebro više ili brata i vola miti, ženu i konja tući. To su ti kolektivni stavovi protiv kojih treba da se borimo zato što kada pogledamo statistiku nasilja i odgovore koje žene daju zbog čega ga ne prijavljuju, to je pre svega neverica okoline sa kojom se susreću, to je to nerviranje o kome govorim gde će svako reći – nemoguće da se toliko slučajeva događa. Druga stvar sa kojom se svaka žena, pa bogami i dete suočava to su predrasude i predstave da je svako nasilje zapravo zasluženo. Da zapravo mora da postoji razlog zbog čega neko postaje žrtva nasilja.
Nažalost, to smo mogli da čujemo i u skupštinskoj sali. To smo mogli da čujemo da i neki od nas izgovaraju, da moramo otvoreno da govorimo i o korenima nasilja i da nekada manipulativnim ponašanjem i seksualnom manipulacijom žene izazivaju takvo ponašanje.
Dragi moji, moram da vam kažem da nasilje nikada nema opravdanje, da je na takav način sramno govoriti o nečemu što se u porodici događa. Ono što je najvažnije, porodični život nije privatna sfera i nije privatna stvar, kao da i život žene i deteta ne zavisi od muškarca i ne leži u njegovim rukama. O tome danas ovde imamo pravo da govorimo i imamo pravo da osudimo svakoga ko tako misli. U tom smislu svako ko smatra da mu pripada poslovica – ja sam se rodio, ja ću te i ubiti, mora da naiđe na oštro sankcionisanje države jer su žene i deca izloženi dvema vrstama nasilja. Jedno je to privatno porodično nasilje, a ono drugo je još gore, to je strukturno nasilje ili nasilje države.
Ono se pre svega ogleda u nerviranju problema. Ono se ogleda u tome da kada 20.000 žena prijavi nasilje u kući, samo 700 nasilnika dobije meru udaljenja, ostali ostanu kod kuće i nastave da ih prebijaju.
Ono se ogleda u tome da sigurne kuće, em su malobrojne, em su finansijski neodržive, pa uprkos tome i tu čak nasilnik može da dođe i da prebije na mrtvo ženu i dete. Da tek nakon toga celo društvo ustane u odbranu i počnemo da razmišljamo o tome koja će institucija preuzeti odgovornost zaštiti obezbeđenja sigurnih kuća. Da li je moguće da ćemo mi kao društvo štiti sigurne kuće kao institucije od nasilnika ili ćemo početi da koristimo mehanizme koje već imamo, da nasilnici budu tamo gde im je mesto, a da ne pošto obave nasilje u kućama nastavljaju da ga obavljaju u sigurnim kućama gde su žene nazovi sigurne.
Ono što je važno da danas govorimo kada razgovarate sa ženama neke od njih se smatraju blaženim, smatrajući da to što nisu nikada u životu bile prebijene ih čini onom povlašćenom grupom žena koje nikada nisu doživele nasilje, te da u tom smislu kao parlament i edukativno treba da govorimo o tome šta je sve nasilje nad ženama i zašto statistike kažu da je svaka treća žena preživele neki oblik nasilja. Zato što je nasilje i isključenost iz donošenja odluka, a žene su isključene iz donošenja odluka, kako u porodici, tako i u društvu.
Tamo gde se donose odluke na najvišem nivou, gotovo da nema žena, a u porodici je najvažnija odluka od ekonomskog karaktera do sudbine porodice koju donosi muškarac. Čak ni materinstvo nije autonomna odluka žene u patrijarhalnoj sredini. Nema istinskog partnerstva u porodici i to predstavlja nasilje nad ženama koje nemaju mogućnost da na jednak način učestvuju u svemu što se zove vođenje domaćinstva.
Isključene su iz obrazovanja žene na selu, ne treba to da vam objašnjavam, muškarci su uvek bili ti koje jedna zajednica bira da idu na dalje školovanje, a nikada se nije desilo da predstavnik kuće bude žena i dan danas pate od nemogućnosti istog pristupa obrazovanja, naročito u ruralnim sredinama.
Naravno da je isključenost iz ekonomskih tokova, takođe vrsta nasilja nad ženama, a ako vidite da samo 12% u imovini i nepokretnosti u Srbiji posreduju žene, onda ćete shvatiti da je i to jedna od vrsta nasilja iz razloga što je ekonomski slaba, i to je apsolutno idealna meta za svaku vrstu manipulacije, nasilja i pritiska.
Ako pogledate šta rade mediji, takođe ćete videti da je žena prikazana u jednom kontekstu objekta živog mesa, dekora, ukrasa i slično, nejednakog bića i da pojava starleta, striptizeta i promocija tih vrednosti kao, tih osoba kao predstavnika ženskog pola, takođe govori o jednom društvenom negiranju uloge žene, kao osobe koja, ako hoćete u ovom trenutku predstavlja nosioca ruralne proizvodnje, ekonomskog napretka i predstavlja većinu u najvažnijim društvenim oblastima, kao što su pravosuđe, obrazovanje i slično.
To možete da čujete za skupštinskom govornicom, ali u medijima vrlo malo ćete videti takvih modela žena, žena na kojima stoji obrazovanje, ekonomija i budućnost ovog društva.
Zato mislim da mi ovde smo obavezni da ženama sa ovog mesta poručimo da konvencije su dobre, da ćemo za njih glasati, da oko njih stojimo svi ujedinjeni, ali da nisu dovoljne ako u svom svakodnevnom angažmanu ne shvatimo važnost ovih problema i ne shvatimo veličinu ovih problema.
Da bih vam dokazala kolika je veličina problema, kazaću vam samo zvanične podatke SZO, svaka tri minuta jedna žena je zlostavljana, a svakih pet minuta jedna žena je silovana.
Dakle, 80% nasilja načine partneri, 75% žena trpi dugi niz godina nasilje, a 52% žena svaki dan trpi nasilje.
Prema tome, to nije nešto što se događa drugima, to nije nešto što je daleko od nas i naših života i to je o čemu moramo svaki dan da govorimo, svaki dan nešto da radimo i kada neko u skupštinskoj sali se usudi da kaže da je to fenomen koje su izazvale same žene mi svi zajednički moramo da se usprotivimo tim stereotipima koje su dovele do toga da žene i dece danas budu žrtve. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Nebojša Stefanović.

Hvala poštovana predsedavajuća. Mi danas imamo, pred nama zaista dve, ali dve o kojima ja želim da govorim, konvencije i složio bih se sa kolegama i slušajući pažljivo ono što je rekla moja koleginica Jelena Trivan, moram da kažem da zastrašujuće zvuče te brojke.
Prvi korak koji moramo da uradimo jeste da budemo svesni da treba da se suočimo sa činjenicom da postoji u ozbiljnoj meri nasilje nad ženama u ovoj zemlji. Neprihvatljivo veliki broj žena, a za mene je neprihvatljivo kada jedna žena trpi nasilje u našoj zemlji.
Ne pričamo, a posebno treba da pričamo o tome da veliki broj dece koji to posmatra ili je direktna žrtva nasilja, takođe prolazi kroz pakao u svojim životima.
Mislim da taj prvi korak ne smemo da zaboravimo, da priznamo da nasilje postoji.
Očekujem od svih kolega, pre svega od kolega, jer su koleginice pokazale ozbiljnost u ovom pristupu, da govore o ovom problemu. Očekujem od muškaraca da se suoče sa svoji problemom i da pošaljemo jasan signal da nećemo da se pomirimo, niti da smo takva zemlja, niti da smo takvi ljudi, da neko u ovoj zemlji može da maltretira žene, da neko to obmanjuje, da prikazuje na drugačiji način, da okreće glavu.
Ne govorim o nasilnicima njima ćemo uputiti jasnu poruku. Bićemo spremni da u ovoj Narodnoj skupštini pojačamo i pooštrimo kazneno zakonodavstvo i da pošaljemo jasnu poruku čitavom svetu da Republika Srbija hoće da bude zemlja u kojoj se nasilje, bilo da je nad ženama ili nad decom neće nikada tolerisati.
Mislim da je to važna poruka, veoma važna poruka za naše društvo.
Molim vas da budemo jedinstveni u ovome, da pokažemo da ratifikacijom Istanbulske Konvencije, hoćemo da pošaljemo jasnu poruku da je Srbija jedna od onih zemalja koja hoće da bude zaštitnik ljudskih prava, koja hoće da brani prava žena.
Nije me sramota da kažem, pripadam delu, pripadam muškarcima, ne želim da postoje ljudi koji tuku svoje žene, a da mi prolazimo pored toga i okrećemo glavu.
Moramo da budemo spremni, da žigošemo i osudimo takvu vrstu ponašanja, jer ona u Srbiji nikada ne sme da bude prihvatljiva.
Što se tiče druge konvencije, vezane za međunarodno usvojenje. Mi imamo pred nama jedan dokument koji će garantovati posebnu zaštitu dece bez roditeljskog staranja i ukazuje, a vi znate da je Ustav Republike Srbije, upravo prepoznajući potrebu da posebno zaštiti decu, posebno definisao set njihovih posebnih prava, ali i pravo na uživanje ljudskih prava, primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti.
Uočeno je da jedan broj dece, naročito onih koji su sa posebnim potrebama, ne može da pronađe usvojiteljske i hraniteljske porodice u svojoj ženi.
Zato se i donosi jedan od važnih razloga za ratifikaciju ove konvencije, da se omogući da ova deca ako ne mogu da pronađu sreću, da pronađu detinjstvo bolje u ovoj zemlji, to mogu da urade u nekoj drugoj zemlji.
Naravno, ni na koji način ovo nije u suprotnosti sa našim Ustavom. Mi imamo konvencijom obezbeđenu garanciju da će se pružiti maksimalna sigurnost, predvidivost i transparentnost za sve učesnike u procesu usvojenja, uključujući i potencijalne usvojitelje.
Ono što je veoma važno, zabranjuje se sticanje finansijske dobiti u ovom procesu.
Mislim da je to u najboljem interesu deteta i ratifikacija ove konvencije biće nešto što je važno za našu zemlju, ali najvažnije za tu decu kojoj obezbeđujemo bolji život.
Pozivam vas da budemo jedinstveni u ovome i da usvajanjem ovih konvencija, pošaljemo jasan znak da zemlja hoće da ide napred, da ide na drugačiji način napred i da pružamo građanima Srbije bolju budućnost. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih se pridružio ovom apelu koji je uputio predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, gospodin Stefanović i zaista smatram da u ovom pogledu trebamo biti jedinstveni.
Jedino ne znam, gospodine Stefanoviću, šta je pravi stav SNS? Ono što ste vi danas rekli, što apsolutno podržavamo i ja i DS ili ono što je rekao gospodin Girić, u 17.43 časova, u četvrtak, pre nego što je predsedavajući prekinuo sednicu o vrlo važnoj temi, da biste vi stigli na vrlo važnu proslavu BIA, da li je tako?

Gospodine Veselinoviću, držimo se teme molim vas.

Nisam mislio da bi gospodin Stefanović stigao, nego da biste svi vi stigli na proslavu BIA, oni koji su pozvani, što je vrlo neuobičajeno za Narodnu skupštinu Republike Srbije, da prekida sednicu zbog proslave jedne takve institucije.
Gospodin Girić, pre nego što je sednica prekinuta, gospodine Stefanoviću, je rekao sledeće – isto tako nisu dovoljno transparentno date mogućnosti za detaljno viktimološko ispitivanje žrtava nasilja, odnosno u kojoj meri i koliko sama žrtva nizom postupaka i aktivnosti provocira nasilje, dakle, koliko žrtva provocira nasilje. Kakva je tu njena odgovornost, a posebno u bračnim zajednicama gde su mogućnosti raznih socijalnih, psiholoških i seksualnih manipulacija žena nad muškarcima jako prisutne i neretko zloupotrebljavaju mnogo pre nego što je nastala konačna posledica ovakve provokacije, odnosno fizičkog nasilja u porodici? To zahteva i potrebu za ozbiljnim budućim pristupom u ovom problemu u odnosu polova, čak možda i do donošenja zakona o zaštiti muškaraca.
Isto tako, žene su najčešće psihološki i verbalno, manipulativno, socijalno i ekonomski dominantnije od muškaraca, što izjednačava snagu njihovih oruđa u konfliktu sa rezultatima upoređivanja nasilja. Kada su kolege iz DSS ukazale na sve ono što je gospodin, vaš kolega govorio, on je rekao – možda niste od početka slušali pojedine organizovane, delikventne grupe žena. Dakle, naše koleginice koje su pričale o ovoj temi je nazvao organizovanim delikventnim grupama žena koje deluju, itd.

Gospodine Veselinoviću, molim vas da se vratite na temu dnevnog reda, pokušavate da prepričate ono što se desilo prilikom prošlog zasedanja. Molim vas da se vratite na temu.

Ja ću sada završiti, predsedavajuća, pošto ste me na vrlo jedan nekorektan način prekinuli.
Nije tema pričati šta je kolega pričao o zakonu i na koji način se odnosi prema nasilju u porodici ženama, deci i muškarcima. Ako to nije tema, ja ne znam šta bi mogla biti drugo tema, ja sam samo pokušao da kažem da bi morali biti dosledniji u odnosu prema zaštiti žena, pa bih onda mogao reći koliko generalno nasilje u društvu provocira nasilje nad ženama, pa koliko amnestije onih ljudi koji su činili nasilje u porodicama je dovelo do novog nasilja, koliko je nasilje u medijima koje imamo svaki dan provocira nasilje, koliko nasilje na ulicama i povlađivanje nasilnicima, dovodi do novih nasilja u porodici.