Hvala.
Reč ima narodna poslanica Biljana Ilić Stošić.

Poštovane koleginice narodne poslanice, poštovane kolege narodni poslanici, uzimam sebi za pravo da verujem da su pitanja polne i rodne ravnopravnosti, kao i zalaganja usmerena protiv bilo kakvog i bilo kog oblika diskriminacije i nasilja kao njegove ekstremne varijante već ugrađeni u korpus temeljnih društvenih vrednosti oko kojih postoji opšti konsenzus u političkim elitama, a i najšire u društvu, i to ne samo deklarativno, već i suštinski.
Kako se sad te temeljne vrednosti ostvaruju u praksi, to je opet pitanje za sebe. Evo, već na samom početku u svom obraćanju vama naglašeno sam obratila pažnju na korektnost, da se ne bih ogrešila o lingvističke standarde u vezi sa onim što zovemo rodnom, mada je reč o polnoj ravnopravnosti.
I u ovoj Konvenciji se to razgraničenje potencira, ali nisam želela da mi to bude forkus diskusije, mada priznajem da ne mogu da odolim da ovom prilikom da naglasim da nisam baš sasvim sigurna u delotvornost ovih jezičkih rogobatnosti, tipa psihološkinja, sociološkinja i slično, kao i u kojoj meri je tu baš reč o suštinski antidiskriminatorskoj kulturi naspram fasadne antidiskriminatorske kulture.
Verujem da dame koje se bave navedenim profesijama imaju drugačije probleme u vezi sa diskriminacijom od pitanja prirodnog ili gramatičkog roda, ali, dobro, standardi su standardi, pa čak i kad nisu baš sasvim smisleni.
Naravno da nemam dilemu da ćemo usvojiti obe ove konvencije, ali se samim usvajanjem i primenom konvencija i na njima utemeljenim zakonima situacija ne može bitno promeniti, pa verujem da ćemo se složiti da je nužno zagrebati mnogo dublje i mnogo temeljnije.
Ključno je i pitanje svih pitanja - koji to uzroci dovode do diskriminacija i nasilja prema ženama i deci, ali i muškarcima u porodici ili drugim društvenim ustanovama?
Sigurna sam da referentne naučne institucije imaju niz projekata u kojima su dali odgovor na ovo pitanje, ali se bojim da je rešenje ipak negde tamo daleko ili barem malo dalje i da se nalazi u ekonomsko-socijalnoj zoni.
Teška ekonomska situacija, koja već predugo traje, snažno generiše osećaj nemoći kod svakog pojedinca koji nije u stanju da ostvari svoju ulogu unutar vlastite primarne socijalne grupe, porodice, a to je obezbeđivanje materijalne i ukupne egzistencije za sebe i za svoju porodicu.
Verovatno je da se ta frustracija dominantnije ispoljava kod muškaraca, shodno kod nas još snažno prisutnom obrascu da je „pater familias“ onaj koji snosi najveći deo u obezbeđivanju materijalne osnove za funkcionisanje porodice. Da li tu nemoć onda iskaljuju na najbližima, supružnicima i deci, da bi na sasvim pogrešan način pokazali ko je glavni u kući i čija se važi? Nisam stručnjak ali sam sklona da poverujem u to, sem naravno kad je reč o pojedincu sa psihopatskom strukturom ličnosti, što spada u domen pojedinačnog, a ne opšte-društvenog i mi se ovde nećemo baviti.
Svakim danom smo svedoci groznih vesti o vršnjačkom nasilju sve češće i u samim školama. Hajde da prestanemo da krivimo filmove i igrice koje podstiču agresivnost, mada ni to ne treba zanemariti.
Kako to da kod nas zakon ulice postaje sve dominantniji obrazac društvenog ponašanja, čak i u institucijama koje bi trebale da budu protivteža svakom socijalnom „andergraundu“, kao što su porodica i škola?
Nemoćni da svojoj deci obezbede počesto i minimalnu, a kamoli pristojnu egzistenciju, roditelji su izgubili poštovanje svoje dece. Oni prestaju da budu uzor i svojoj deci, a tradicionalni modeli vaspitanja sa svim oni vrednostima, kao što su marljivost, poštenje, pravičnost, polako odlaze u muzeje starina, jer su neupotrebljivi u društvu koje počiva na socijalnoj nepravdi pojedinaca, koji nikako konačno da odgovore na čuveno pitanje – kako su zaradili svoj prvi milion?.
Posebno je zatajio obrazovni sistem, koji se sasvim ispustio u svojoj vaspitnoj komponenti. Loš materijalni položaj prosvetara ne može biti opravdanje za to, jer se u prosvetu nikada zbog para nije ni išlo.
Naše društvo se zbog svega toga dramatičnom brzinom raslojava u pravcu nepravednog i zašto nas onda čudi nasilje i diskriminacija? Ispoljavanje agresije u masovnijim razmerama uvek je kao okidač imalo određeni oblik i stepen socijalne nemoći pojedinca.
Posebna priča su žene. Tu bih se složila sa koleginicom iz DS o takozvanoj strukturnoj diskriminaciji koja se sprovodi nad ženama. Pored toga što su najčešće žrtve nasilja kroz razne oblike zlostavljanja i kada to nisu, one su diskriminisane odsustvom uređene mreže najrazličitijih oblika servisne podrške koja bi im omogućila da se rasterete i ravnopravno sa muškarcima posvete profesionalnoj karijeri, a da pri tome ne zanemare svoju tradicionalnu ulogu majke i supruge, koje naše žene na svu sreću nisu spremne da se odreknu.
Zaposlena žena, ako već nema sreće da ima „baka servis“ za pomoć u kući i oko dece, ona bukvalno ima barem osamnaestočasovno radno vreme. Zaista neverovatno u situaciji kada je toliko žena nezaposleno da kod nas nije masovnije zaživela mreža svakovrsnih usluga tipa pomoći u kući, oko čuvanja dece ili pomoći u školskim obavezama. Te usluge su ostale privilegija bogate šačice tankog sloja društva koji zapošljavaju žene uglavnom na crno i koje su potpuno nevidljive sistemu.
Da ne pričamo o tome da su kod nas gotovo izumrle profesije kao što su bebisiterke, dadilje ili guvernante ako hoćete, gde je neophodno da se i one sistemski urede, a njihove profesije postanu vidljive. Umesto što funkcionišu na crno, bez ikakvih standarda, što to onda ugrožava obe zainteresovane strane i korisnike i davaoce usluga.
Deca trećeg milenijuma ne mogu i ne smeju da žive standardom svojih baba i deda. Pa nije ni čudo da se rađa sve manje beba barem na nacionalnom nivou. Zalud anahrone žalopojke o našim slavnim babama koje su rađale po desetoro dece – pa šta nam fali? Civilizacijski, to je veoma retrogradna priča, a za društvo i sistem potpuno neodrživa.
Bez pretenzija da vam dalje detaljišem o stvarima koje su vam sasvim dobro poznate, želim još jednom da u ovom visokom domu uputim apel da prestanemo da odlažemo rešavanje uzroka problema, nasilja i diskriminacije, jer naša uloga nije samo da donosimo sistemska rešenja, nego da veoma aktivno učestvujemo u društvenim promenama kako bismo stvorili uslove za pristojno društvo u kome verujem da svi želimo da živimo.
Naravno da će SNS glasati i za jednu i za drugu konvenciju. Naravno da SNS se svojim bićem bori protiv diskriminacije nad ženama. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Željko Sušec. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, potvrđivanje Istambulske konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici je od izuzetnog značaja za sve građanke i građane Republike Srbije.
Moram da napomenem da je potvrđivanje Konvencije predviđeno Planom Vlade Republike Srbije za 2013. godinu i Nacionalnim programom usvajanja propisa EU za period od 2013. do 2016. godine.
Potvrđivanje Konvencije predviđa sprovođenje principa jednakosti i nediskriminacije kao i ozbiljan rad na prevenciji i suzbijanju nasilja nad ženama, nasilja u porodici, kao i merama pružanja zaštite ugroženim licima u vidu pružanja pravne, savetodavne pomoći, formiranja sigurnih kuća, dvadestčetvoročasovno raspolaganje SOS telefona, pružanje specijalizovanih usluga podrške, naročito sa naglaskom na decu kao žrtve nasilja i decu kao svedoke nasilja.
Konvencija obavezuje državu na sprovođenju zakonodavnih i drugih mera zaštite žrtava nasilja. Tu posebno spadaju krivična dela koja pokušavaju da se prikažu kao opravdana, uz tvrdnju da je žrtva prekršila kulturne, verske, tradicionalne norme ili običaje prikladnog ponašanja.
Primena Konvencije obavezuje sve potpisnike na njeno poštovanje, kako u mirodovskom vremenu, tako i u ratu.
Činjenice govore da su retke oblasti u životu u kojima žene nisu diskriminisane i, koliko god govorili o napretku žena u Srbiji i pored ocena Komiteta UN za eliminaciju diskriminacije žena, one i dalje u Srbiji žive sa predrasudama da muškarci zavređuju više i mogu sve bolje.
Žene su i dalje one koje teže nalaze posao, na poslu su plaćene lošije, sporije napreduju i retko su na upravljačkim mestima. Često moraju da biraju između karijere i rađanja.
Izuzetna zabrinutost postoji za položaj posebnih žena kao što su Romkinje, žene sa invaliditetom i žene u raralnim sredinama.
Moram da napomenem da u Pančevu, u gradu u kojem živim, većina mojih sugrađana ni ne zna alarmantne podatke nasilja u porodici na teritoriji opštine Pančevo.
Tokom 2010. godine u Pančevu je zabeleženo 215 slučajeva nasilja u porodica, a od toga 95% nasilja je izvršeno nad ženama od strane partnera ili supruga. Te godine Pančevo je zauzelo neslavno treće mesto u Srbiji.
Nažalost, statistika ne pokazuje poboljšanje, tako da je danas, po nezvaničnim podacima, Pančevo, bez obzira na prisutnu svest o postojanju problema, izgradnjom sigurnih kuća, i dalje grad sa velikim procentom nasilja nad ženama.
Ova slika društva, u čijem korenu se nalazi uzrok niza pomenutih pitanja, iziskuje promene, a pre svega otklon predrasuda u kolektivnoj svesti društva u kome živimo.
Prema nekim podacima, u Srbiji svakih 10 dana od posledica nasilja nastrada jedna žena. Svaka treća žena u Srbiji je žrtva fizičkog nasilja u porodici. Svaka druga žena u Srbiji je žrtva psihičkog nasilja, a svaka četvrta je bar jednom u životu bila izložena fizičkom nasilju u porodici.
U Srbiji svako dete je bar jednom bilo izloženo nekom obliku nasilja a 10% ih je permanentno izloženo teškim oblicima fizičkog ili seksualnog zlostavljanja. Ne smemo da zaboravimo 2006. godinu, četvoro dece u našoj zemlji umrlo je od posledica nasilja u porodici. U 15% ispitanih slučajeva nasilje u porodici se ponavljalo više od pet puta. Zadatak države Srbije i njenog društva je da se svakog sekunda bori da ova statika nestane, jer će se jedino tako sačuvati zdravi okviri porodice kao i bolja, zdravija, naprednija budućnost za sve građane Republike Srbije. Usvajanje predloga o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici daje jasnu poruku svim ženama da moraju da napuste ulogu žrtve, da uvide kako za situaciju nasilja postoje rešenja, kao i potrebe oslobađanja straha. Ono što je najvažnije da shvate da u toj borbi nisu same.
Na osnovu svega navedenog i interesa svih građanki i građana Republike Srbije u danu za glasanje poslanička grupa SNS podržaće predlog o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojčić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, članovi kabineta, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani i građanke Srbije, pred nama su dve vrlo značajna konvencije.
Jedna Konvencija se odnosi na zaštitu dece u procesu međunarodnog usvojenja, druga Konvencija se odnosi na zaštitu žene žrtava porodičnog nasilja i žene žrtve u partnerskom nasilju. Konvencije su značajne prevashodno sa aspekta uspostavljanja pravnog mehanizma i zakonodavnog okvira za zaštitu najranjivijih društvenih grupa a to su deca bez roditeljskog staranja i žene i deca žrtve porodičnog nasilja.
Konvencija o zaštiti dece međunarodnom usvojenju prepoznaje prevashodni značaj odrastanja deteta u porodičnom okruženju koji je značajan sa aspekta pravilnog psihofizičkog razvoja dece. Međutim, nažalost, sva deca nemaju mogućnost da iskoriste i svoje zakonsko pravo da pre svega žive sa svojim biološkim roditeljima, pa je obaveza države odnosno Ministarstva za porodično pravnu zaštitu da obezbedi i deci bez roditeljskog staranja, u skladu sa Ustavom, članom 65. adekvatnu zaštitu. Ta zaštita u sistemu socijalne zaštite obezbeđuje se kroz porodično pravnu zaštitu kao što je hraniteljstvo, koje je ograničenog delovanja, zatim kroz smeštaj dece u ustanovu socijalne zaštite kao krajnja mera i kroz usvojenje kao oblik trajnog zasnivanja roditeljsko dečijeg odnosa.
Konvencija za zaštitu dece i usvojenje jako je značajna sa aspekta saradnje države prijema i države porekla, saradnje u svim postupcima koji se odnosi od uspostavljanja prvog kontakta potencijalnih usvojitelja stranih državljana sa detetom kod koje je utvrđena opšta podobnost za usvojenje, koje se nalazi u jedinstvenom ličnom registru za usvojenje i kod je prošao vremenski period od godinu kada nisu mogli da se nađu usvojitelji među domaćim državljanima.
Međunarodno usvojenje je prepoznato u članu 103. stav 1, stav 2. i stav 3. porodičnog zakona, Ministarstvo za porodičnu zaštitu vrši procenu zakonitosti i procenu stručnih procedura u svim postupcima usvojenja koje donose zaključkom stručni timovi organa starateljstva i u čitavom postupku međunarodnog usvojenja vrši kontrolnu i koordinacionu funkciju od uspostavljanja prvog kontakta stranih državljana u hraniteljskoj porodici ili ustanovi socijalne zaštite, pa do donošenja rešenja o usvojenju koje daje nadležni organ starateljstva. Stručni, odnosno tim
stručnjaka Ministarstva za porodično pravnu zaštitu daje mišljenje ministru nadležnom za porodično pravnu zaštitu da li su ispunjeni svi uslovi za međunarodno usvojenje, ukoliko jesu, izdaje se potvrda od strane ministarstva nadležnog za porodično pravnu zaštitu a u skladu sa članom 23. stav 2. Konvencije i naravno ministar, u skladu sa članom 17. pomenute Konvencije daje saglasnost odnosno dozvolu za konkretno usvojenje.
Svakako da nema sumnje da je jedan od strateških ciljeva SNS zaštita najranjivijih i najugroženijih grupa, među njima prevashodno dece i u danu za glasanje ćemo podržati ovu Konvenciju. Tim pre što ona daje i obavezu nadležnog ministarstva za porodično pravnu zaštitu da neposredno ili u saradnji sa nadležnim organima preduzme sve mere kako bi se sprečila finansijska dobit odnosno korupcija u bilo kom delu koji se tiče međunarodnog usvojenja.
Što se tiče zaštite žena, žrtava porodičnog nasilja i žrtava u partnerskom nasilju, važno je napomenuti da je nasilje nad ženama specifična vrsta zloupotrebe moći učinioca nasilja. Nasilje mogu učiniti muškarci i žene, ali je rodna dimenzija suštinska odlika porodičnog nasilja, odnosno nasilja nad ženama.
Prilikom mapiranja porodičnog nasilja koje je vršeno 2010. godine, slika je krajnje sumorna. Žrtve porodičnog nasilja u najvećem broju slučajeva su žene, a počinioci nasilja su muškarci u statusu aktuelnih ili bivših bračnih, vanbračnih ili intimnih partnera.
Važno je napomenuti da sistem mora da bude brz, efikasan, koordinisan, da treba da bude multisektorski, da trenutno zaustavlja nasilje nad ženom, a obaveza MUP je da to nasilje trenutno zaustavi. Obaveza zdravstvenih i socijalnih institucija je da pruži psiho-socijalnu, pravnu podršku i pomoć, kako bi došlo do rehabilitacije i integracije žrtve.
Nasilje nad ženama je negacija svih ljudskih vrednosti, posebno negacija osnovnog ljudskog prava žene na život, na integritet, na dostojanstvo. Srpska napredna stranka nema nikakve dileme da će i ovu Konvenciju podržati. Hvala.

Reč ima narodna poslanica    Ljubica Mrdaković Todorović.

Poštovani gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, danas ću reći nešto o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja.
Prvo što ću reći o ovom Predlogu zakona to je da dosta kasni. Kasni zato što je sedamdesetih godina prošlog veka broj međunarodnih usvojenja dece doživeo pravi bum, počeo je da se razvija posle Drugog svetskog rada, kao pravna institucija. Tu smo oblast kao država u tim i kasnijim vremenima ostavili potpuno nedefinisanu, pa ne bi trebalo da nas čudi ako su se neki pod znacima navoda, samoorganizovali.
Ozakonjenjem Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja Srbija staje u red brojnih zemalja koje su navedenu konvenciju ratifikovale i inkorporirale u svoje pravne sisteme. Konvencija kao tekovina modernog zakonodavstva je posle brojnih lutanja i nerešenih odnosa u oblasti međunarodnog usvajanja dece, uspela da bar makar malo uvede sigurnost i u ovu materiju, a sve u cilju sprečavanja zloupotrebe dece.
Svedoci smo brojnih vesti u medijima da je posle trgovine oružjem i narkoticima, trgovina ljudi najunosniji posao za određene kriminalne strukture. Novine su pune članaka o sumnjama u organizovani nestanak i navodno umiranje dece u porodilištima.
Šta je od toga tačno i da li su sumnje opravdane, neka se time bave nadležni organi. Činjenica je da nismo imali zakonsku regulativu za takve slučajeve, te da se otvorilo široko polje za svakojake kombinacije, da upotrebim ovaj preblagi izraz.
Upravo ova konvencija pokušava da se izbori sa zloupotrebom dece prilikom usvojenja od strane usvojitelja koji nisu iz domicilne zemlje, ali i da se od strane države usvojenika i države usvojioca, tj. države prijema, obezbedi stalni nadzor nad već usvojenom decom, nadzirući njihovo odrastanje i uklapanje u novu sredinu, ali i sa instrumentima da blagovremeno deluje ukoliko se ustanovi da detetu usvojeniku usvojilac uskraćuje neka prava, ili se ne ponaša primereno situaciji na relaciji roditelj – dete.
U eri neograničene komunikacije, u situacijama kada su brojni podaci dostupni skoro svakome, neophodno je u naš pravni sistem ugraditi odredbe ove konvencije kako bi se zaštitili interesi najmlađih i kako upravo ti najmlađi ne bi postali žrtve manipulacija, trgovine i trafikinga.
Ova konvencija na celovit način reguliše uslove za međunarodno usvajanje deteta i otvara mogućnost da i deca, koja su prema shvatanju lokalne zajednice „nepodobna za usvajanje“, a to su najčešće deca sa posebnim potrebama, deca sa invaliditetom, odrasla deca, deca koja nisu iste rase ili nacije, pronađu svoju šansu za bolji i srećniji život.
Nažalost, Srbija je zemlja koja je obolela od bele kuge. Nacija koja nestaje, sudeći po analizama stručnjaka, a lek za tu bolest, iako je svima poznat, ne primenjuje se iz svima dobro poznatih razloga. Nama je svako naše dete bitno i dragoceno, pa nam je zato važno da što više dece ostane u našoj zemlji, jer smo sa mališanima, nažalost, u deficitu već duže vreme.
Prava je sreća što su usvajanja naše dece od usvojitelja iz inostranstva dosta retka pojava. Praktično, takva usvojenja se na godišnjem nivou mogu na prste izbrojati, ali je upravo sadržina ove konvencije dobrodošla u naš pravni sistem, kako bi se i tim malobrojnim usvojenjima iz inostranstva dala puna pravna sigurnost i potpuni nadzor i time sprečile bilo kakve zloupotrebe i sticanje bilo kakvih protivzakonitih nadoknada za određene krugove ljudi.
Cilj je da se stvaranjem zakonskih osnova obezbede uslovi za zaštitu interesa dece bez roditeljskog staranja, dece koja su ostavljena, napuštena i koja detinjstvo provode u ustanovama koje i pored humanih ciljeva i sve brige za decu, nikada ne mogu pružiti toplinu i bezbrižnost koju pruža porodica.
Srpska napredna stranka će u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jelena Mijatović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, poštovane kolege narodni poslanici, trudiću se da danas ne govorim predugo, s obzirom da su kolege koje su govorile pre mene dosta toga rekle o Konvenciji Saveta Evrope u sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Takođe, neću se previše baviti ni statističkim podacima, kao što su npr. oni dobijeni u 2011. godini iz izveštaja 26 policijskih uprava, koje su prosleđene Autonomnom ženskom centru, u kojima npr. stoji da je samo u 2011. godini zabeleženo 18.918 slučajeva koji su prijavljeni policiji, nasilje u porodici. Od ukupnog broja slučajeva za 5.460 je podignuta prekršajna prijava, za 3.014. podignuta je krivična prijava. To je 42,7% od ukupnog broja. To nije ni okruglih 50% i neću se baviti statistikom. Sa druge strane, to je nešto što se desilo u prošlosti, nešto na šta ne možemo sada da utičemo, ne možemo da sprečimo.
Želim da govorim o sadašnjosti, o sadašnjim problemima, o budućnosti i o onome što mi kao poslanici možemo da uradimo da to sprečimo.
(Narodna poslanica pokazuje slike.)
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije statistika. Ovo je realnost. Možemo da se konsultujemo sa statističkim podacima da vidimo koliko žena koliko puta nedeljno, koliko puta mesečno, koliko puta godišnje izgleda ovako. Mislim da nikoga od nas ne interesuju te brojke. Strašno je što danas postoje ovakvi slučajevi i zato mislim da mi danas kao narodni poslanici ne treba da baratamo samo statističkim podacima. Svi mi danas i svi građani Srbije treba da nauče da prepoznaju nasilje u porodici, a oni koji ga prepoznaju da prestanu da ćute o tome, da javno govore o tome i da nasilje u porodici prijave.
U Srbiji trenutno postoji 12 sigurnih kuća. Mislim da 12 sigurnih kuća nije dovoljno za sve žrtve nasilja u porodici u Srbiji. Isto tako, ne vidim rešenje da pravimo još sigurnih kuća a da ništa ne uradimo da to nasilje sprečimo. Zato mislim da treba da unapredimo prvenstveno preventivne mere koje će to nasilje u budućnosti sprečiti. Takođe mislim da potvrđivanje ove konvencije pokazuje da smo na dobrom putu da o ovom problemu stanemo na put.
Ovom prilikom bih se zahvalila Ženskom autonomnom centru koji mi je pomogao da dobijem ovaj materijal, koji je korišćen inače za različite svetske kampanje u borbi protiv nasilja nad ženama. Takođe bih želela da kažem da sve ove žene nisu zaista žrtve nasilja u porodici. To su samo žene koje su učestvovale u kampanjama i ovo je, drage kolege, samo dobra šminka. Naša obaveza je danas u parlamentu da pričamo o tome koliko žena koristi danas dobru šminku da bi prekrile prave modrice. Hvala vam.