Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine Stefanoviću, naša poslanička grupa će sa velikim zadovoljstvom, kao i ostale poslaničke grupe, podržati ovaj predlog zakona. Dobro je da ovakve inicijative dolaze i od predsednika Skupštine i od poslaničkih grupa itd.
Ono što smo mi očekivali i što je sasvim prirodno, s obzirom na stanje u zdravstvenom sistemu, to je upravo da Ministarstvo zdravlja, koje je najupućenije u problematiku i stanje u zdravstvenom sistemu, inicira ovakve zakone i ovakve izmene, da pokažemo da smo od poluhumanog društva krenuli ka jednom pravičnijem i humanijem društvu. Nažalost, takva inicijativa je izostala i čini nam se da je upravo Ministarstvo zdravlja jedna od najslabijih karika u radu ove Vlade i da apsolutno nema tu procenu neophodnosti strukturnih reformi u našem zdravstvenom sistemu.
Član sam Odbora za prava deteta, otac troje dece i naravno da moramo kada donosimo sve zakone da gledamo kroz jednu ljudsku prizmu i kroz prizmu onoga što se zaista konkretno dešava na terenu. U svim mojim diskusijama o stanju u zdravstvenom sistemu rukovodio sam se, ne samo onim što vidim u medijima, nego i ličnim iskustvima i onim što nam se svakodnevno javljaju građani i lociraju kao glavne probleme u funkcionisanju našeg zdravstvenog sistema.
Skoro se javilo nekoliko porodilja iz nekoliko zdravstvenih ustanova i ja sam ih pitao – kakvi su vaši utisci o prijemu i svemu ostalom? Verujte da su oni jako slični.
Odlazak u porodilište treba da bude jedan poseban dan u životu i porodilje i cele porodice i celog društva. Prijem treba da bude dostojan čoveka, jer se donosi na svet jedan ili više života i ono što je minimum očekivanja porodilja, to je jedan ljudski odnos i etički odnos lekar – pacijent. Ona, nažalost, najčešće izostaje. Prva stvar koju porodica mora da uradi to je da nađu neku vezu, kod nekog lekara koji će da uradi ono što mu njegova lekarska obaveza nalaže, da posveti dužnu pažnju porodilji, da se ne bi desilo nešto vanredno.
U mnogim velikim zdravstvenim centrima i dalje, recimo, bojleri ne rade, nema tople vode za trudnice i porodilje, bubašvabe su po sobama u kojima su smeštene trudnice i porodilje. Kažem, ne samo lekari, a naravno tu slika nije crno-bela, ima onih izvanrednih, nego celokupno medicinsko osoblje i pomoćni radnici od spremačica do lekara se najčešće, po ocenama pacijenata, ponašaju kao mali bogovi zato što su sigurni sa svojim platama, njih ostvaruju iz budžeta Republike Srbije. Znaju da su svi u prilici da ih mole za neku uslugu i to se na neki način zloupotrebljava, što dokazuje u koliko smo mi, kao društvo i kao ljudi, izgubili na humanosti, koliko smo moralno posrnuli.
Kada se priča o opštoj odgovornosti, iznosim neke životne situacije, a posle ću reći i o nečemu drugom što je podjednako važno, izostaje na svakom mestu odgovornost sankcija praćenja stanja od strane Ministarstva.
Gospodin Milisavljević, kao predsednik Odbora za zdravstvo, je pričao o tome da ne rade mnogi aparati neophodni i za dijagnostiku i za kasnije praćenje, ne samo trudnica i porodilja, nego uopšte svih osiguranika. Mi smo nekoliko puta u Narodnoj skupštini pokrenuli to pitanje i mnogi aparati, poput aparata za zračenje, u velikim zdravstvenim centrima ne rade i zna se da pacijent posle hirurške intervencije sa nekim malignim oboljenjima ako ne dobije zračnu terapiju u roku od 30, 30 i nešto dana, da je rizik za smrtnost mnogo veća.
Nikada nismo videli da je Ministarstvo zdravlja smenilo direktora, kaznilo, pozvalo na odgovornost, koji je direktno odgovoran zbog toga što aparati ne rade, što nije obezbedio, jer RFZO redovno prenosi sredstva za te namene, nego je odgovor ministarke zdravlja da se loše planiraju sredstva rukovodilaca. A, opet, izostaje odgovornost.
Ista je situacija i sa nedostatkom lekova, nekih elementarnih lekova, gde se pacijenti na bolničkom lečenju upućuju da kupuju lekove, ne izdaje im se potvrda da mogu te lekove da naplate od RFZO. Tako pacijenti dva puta plaćaju jednu uslugu. Plaćaju kroz obavezno zdravstveno osiguranje i krši se zakon, traži se ponovo da kupe lekove i plus im se ne skreće pažnja da imaju pravo da refundiraju troškove od RZZO.
Gospodin Milisavljević je pomenuo nešto što sam hteo da pomenem i što san nekoliko puta pominjao, to su famozne liste čekanja. Kragujevac je, eto, na tom nepopularnom mestu i to se zadnjih nekoliko godina stanje održava iz godine u godinu i nažalost, uz puno razumevanje za lekare koji imaju ograničeni resurs, često nedostaju potrebni implatanti. Ministarstvo zdravlja i RFZO nisu, čini nam se, preduzeli sve mere koje treba da preduzmu da bi se liste čekanja smanjile.
Nacionalni sistem zdravstvene zaštite žena, dece i omladine iz 2009. godine utvrđuje ciljeve zdravstvene zaštite dece, trudnica i porodilja. Znači, prevenciju, lečenje, očuvanje i zaštita navedenih grupacija stanovništva, ali nama je bio potreban jedan leks specijalis, specijalan zakon da bismo ovo, a i nacionalni sistem zdravstvene zaštite bukvalno sproveli u praksi.
Pošto su to kategorije stanovništva sa povećanim rizikom oboljenja, dobro je što se uz pravo da se leče i da dobiju punu zdravstvenu zaštitu, omogućava i da naplate troškove prevoza u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite i dobro je što, ono na čemu smo mi stalno insistirali, odgovornost, odnosno za ne odgovornost sankcija, što su ovde predviđene kaznene odredbe, čini nam se primerene težini odgovornosti koju treba da imaju koji ne poštuju zakon.
Ovaj zakon je jedan put ka poboljšanju humanosti i onoga o čemu sam ja pričao, jednog ljudskog pristupa ljudima koji su najčešće, pored porodilja koje imaju odlazak u bolnicu koji je pozitivan, ljudi sa ugroženim zdravljem.Naše društvo u tome delu je pokazivalo i pokazuje neki visok stepen humanosti, da ne bude slika samo crno belo, jer recimo, za pružanje hitne medicinske pomoći strancima, skitnicama, licima koje nemaju zdravstvenu knjižicu i zdravstveno osiguranje nisam čuo negde da je slučaj u nekoj zdravstvenoj ustanovi da se takvim licima nije pružila hitan medicinska pomoć ali potpuna medicinska zaštita je jedno drugo pitanje.
Od zdravstvene ustanove do zdravstvene ustanove, od navika, od tradicije, od sturkture rukovodilaca, od toga kakve je vrednosti plasiraju, zavisi u velikoj meri i pristupa prema zdravstvenoj zaštiti. Evo, pomenuću jedan negativan možda beningni, možda ne tako bitan primer, ali primer koji je klasika u našem zdravstvenom sistemu. Recimo, jedna pacijentkinja je u Zdravstvenom centru Čačak imala hipertenziju sa krvarenjem iz nosa i to je trajalo nekoliko dana. Primljena je u Zdravstveni centar i verovali ili ne, za pet dana bolničkog lečenja niko joj nije izmerio krvni pritisak. Recimo, u okviru Zdravstvenog centra Čačak imamo jedan drugi pozitivan primer, a to je Dom zdravlja Guča, gde radi izuzetno ljubazno medicinsko osoblje, izuzetno ljubazni lekari i gde se dešava ovo što se dešava u bitnijem zdravstvenom centru Zdravstvenog centra Čačak.
Ovaj zakon gledamo i u kontekstu borbe protiv bele kuge. Zbog čega? Pa, mi smo najstarije evropsko društvo. Imamo više starijih od 52 godine nego mlađih od 15 godina. Demografski pokazatelji su za ovo društvo katastrofični. Ovo je jedan od doprinosa borbe protiv bele kuga, a mi smo nekoliko puta u Narodnoj skupštini ukazivali na demografska kretanja i demografske trendove ove zemlje koji su krajnje negativni.
S druge strane, ono zaista što je dobro, pomoć deci i porodiljama u smislu jednokratne novčane naknade. To daje Republika, lokalne samouprave i to je zaista nešto što je dobro i što naravno moram da ostane na snazi.
Treba razumeti poziciju lekara, da ne bude da je za stanje u zdravstvenom sistemu odgovorni samo lekari ili medicinsko osoblje. Zbog čega? Zato što imaju veliki broj pregleda dnevno, konstantne su gužve, zato što po mnogim bolestima spadamo u negativnoj listi u evropski vrh po bolesti malignih oboljenja, kardiovaskularnih oboljenja, što se tiče smrtnosti. Što je nivo zdravstvene zaštite najslabiji u Evropi, jer bolju zdravstvenu zaštitu ima čak i Albanija. Što je jedan lekar u prilici da dnevno pregleda od 30 do 70 pacijenata i što nisu plaćeni i ne zauzimaju položaj u društvu u odnosu na svoje kolege iz bolje uređenih sistema.
Ono što sam takođe hteo da kažem, to je da i postojeći Zakon o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti predviđa pristupačnost, pravičnost i sveobuhvatnost zdravstvene zaštite, ali očigledno je i svih diskusija proizilazi, pa i iz samog Predloga ovog zakona da se to do sada nije poštovalo.
Šta ćemo mi dobiti ovim zakonom? Pa, dobićemo dosta toga. Trudnice će se makar u ovom delu i porodilje osećati sigurnije, a posebno mislim i na seosku kategoriju stanovništva i mnogo kolega je ukazalo na ono na šta smo i mi ranije ukazivali na jako veliki problem zdravstvenog osiguranja naših poljoprivrednika, invalida i osoba sa jako lošom socijalnom kartom.
Dvesta evra godišnje odvaja svaki naš zaposleni u sistem zdravstvene zaštite i to su izdvajanja koja nisu dovoljna i naravno da se boljim uređenjem sistema zdravstvene zaštite neće eliminisati svi problemi, ali se može mnogo toga eliminisati. Bez obzira šta uradio neki rukovodilac zdravstvene ustanove, mi smo samo u ovom sazivu Skupštine dva puta dug zdravstvenih ustanova pretvarali u javni dug građana, radi se o iznosu od čini mi se 140, 150 miliona evra, bez obzira šta uradio rukovodilac zdravstvenih ustanova.
Da li ima nedostatak, nestašicu osnovnih lekova, a Republički fond za zdravstveno osiguranje je prebacio sredstva. Da li je napravio veliki gubitak protivzakonito itd, upravo po sistemu partijske zaštite, pošto Ministarstvo zdravlja određuje i uglavnom postavlja kadrove iz njihove političke opcije, rukovodilac zdravstvene ustanove može da uradi bukvalno bilo šta nikakve odgovornosti dok je njegova stranka na vlasti neće biti, što mislimo da zaista mora da se promeni, i moramo konačno da razdvojimo one koji zaista dobro rade, koji rade veoma bitan društveni posao, veoma složen posao za koji se dugo školuju, dugu traju specijalizacije, rade stresan posao, takve treba da nagradimo, a one druge čini mi se da treba da na neki način kaznimo.
Mi smo negde oko 50 miliona evra sredstava uložili u rekonstrukciju zdravstvenih ustanova i nabavku aparata i opreme, a mnogo sredstava je dobijeno iz donacije.
Nikada nismo dobili povratnu informaciju kako su ta sredstva utrošena, a izuzev onih natpisa u medijima da je tu bilo brojnih zloupotreba nikada nismo dobili adekvatne odgovore državnih organa, što opet ukazuje na jednu vrstu neodgovornosti i opšteg javašluka.
Ono što nas u budućnosti interesuje to je da li ćemo mi zaista uspostaviti jedan, pre svega humaniji, ljudski odnos u sistemu zdravstvene zaštite, da li ćemo pored ovih kategorija stanovništva obuhvatiti i neke druge kategorije stanovništva?
Da li će oni koji pre svega rukovode zdravstvenim ustanovama, to rade na loš način, konačno početi da snose odgovornost za loše rukovođenje? Evo, završavam…