Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Samardžić, Milica Radović, Marko Milutinović, Miloš Aligrudić, Sanda Rašković Ivić, Petar Petković i Siniša Kovačević.
Vlada i nadležni odbor nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Petar Petković. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, vrlo interesantno da niste odgovorili mojoj koleginici Sandi Rašković Ivić. Videćemo da li ćete i meni odgovoriti, ili ćete opet prećutati.
Demokratska stranka Srbije i ovim amandmanom traži, odnosno zahteva da ne ukidate sudove na KiM, jer očigledno da ovaj Predlog zakona predstavlja jednu vrstu prethodnice uvođenja Briselskog sporazuma u pravni sistem države Srbije. To je tako zbog toga što se ovaj Predlog zakona zasniva na Briselskom sporazumu, a ne zasniva se na Ustavu Srbije. Jer, ako bi se ovaj Predlog zakona zasnivao na Ustavu Srbije, onda biste trebali da znate da je sudska vlast jedinstvena i da onda ne možete da je cepate izostavljajući mrežu sudova za KiM. Ali, pošto se ovaj Predlog zakona zasniva na Briselskom sporazumu, vi sledujete tu naredbu iz člana 10. Briselskog sporazuma da će sudska vlast biti integrisana i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova.
Gospodine ministre pravde, kako vam zvuči odrednica pravni sistem Kosova? Bilo bi vrlo interesantno da nam sada to ovde saopštite. Znate li kojoj pravdi će onda biti izručeni sudovi na KiM? Vi koristite argumentaciju pa kažete da će ti sudovi nastaviti sa radom. Ali, ako nastavljaju sa radom, zbog čega nisu spomenuti u ovom Predlogu zakona?
Da vas pitam još i to – te sudije, tih sudova u okviru pravnog sistema KiM, kažite mi, kome će polagati zakletvu? Da li predsedniku Narodne skupštine, ili predsedniku lažne države Kosovo, kao što se sada dešava na Kim?
To su prava pitanja na koja vi treba nama ovde da odgovorite, jer je jasno da ukidanjem sudova na KiM vi ubijate državu Srbiju na južnoj srpskoj pokrajini. Zbog čega? Zbog toga što su sudovi kičma srpskih državnih institucija i jednostavno ovim Predlogom zakona morate da poštujete sadašnji zakon i da sudove koje imamo tu i ostanu, jer to je jedini način na koji mi možemo da sačuvamo svoju državu Srbiju na KiM.
Jednostavno, te institucije predstavljaju konac o kome se država Srbija danas drži kada je reč o KiM. Da li je bolje da te sudije polažu zakletvu pred predsednikom Narodne skupštine u vašem prisustvu, ili je bolje da polažu zakletvu pred albanskim separatistima? To je pitanje i na to se odnosi amandman koji sam podneo u ime poslaničke grupe DSS.

Reč ima ministar Selaković.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se trudim da odgovorim na sva pitanja koja postavljaju uvažene kolege i koleginice narodni poslanici. Kada bih se javljao na svako pitanje, a ne sačekao jedan trenutak da odgovorim na više pitanja istovremeno, oduzelo bi nam mnogo više vremena. Znajući da postoji jedna poslanička grupa koja naročito zna da se buni zbog toga što mi Poslovnik dozvoljava da govorim duže nego što govore poslanici, evo iskoristiću priliku da odgovorim i na ova pitanja. Dakle, prvo se postavilo pitanje – koji sud će biti nadležan za slučaj da budu procesuirana lica koja su ometala tok izbornog procesa u Kosovskoj Mitrovici, razbijajući glasačke kutije, upadajući na glasačka mesta?
Po Krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, Republika Srbija je u mogućnosti da sudi i procesuira svakog svog građanina, a delegacijom nadležnosti za postupanje u određenoj stvari može se ovlastiti bilo koji sud koji je stvarno nadležan na teritoriji Republike Srbije.
Drugostepeni bi bio neposredno nadređeni Apelacioni sud u odnosu na onaj sud koji bi sudio u prvom stepenu. Tako da je delegacijom nadležnosti moguće da tu nadležnost dobije i Viši sud u Kraljevu, ili u Nišu. U prvom slučaju drugostepeni bi bio Apelacioni sud u Kragujevcu, u drugom slučaju Apelacioni sud u Nišu. Može da bude i Viši sud u Beogradu, ne vidim prepreke za to, ali u svakom slučaju o toj delegaciji odlučivao bi predsednik VKS, jer je on ovlašćen da to čini.
S obzirom da se po novom zakoniku o Krivičnom postupku sprovodi tužilačka istraga, svojim obavezujućim uputstvom to bi mogao da uradi i Republički javni tužilac kada je u pitanju sprovođenje istrage. To je što se tiče prvog pitanja.
Što se tiče čitavog seta drugih pitanja, koja su počela citatom – uvođenje Briselskog sporazuma, iako nisam taj akt pominjao ni jedan jedini put, osim kada mi je postavljeno pitanje iz jedne poslaničke grupe koja je termin sporazuma uvela pre nešto više od 10 godina u pravni promet i uvela čak i mogućnost potpune derogacije Ustava jedne države političkim sporazumom, kao što je bio Beogradski sporazum koji je zaključen, ako se ne varam 2003. godine, koji je zaključio tadašnji predsednik SRJ, čovek koji se zakleo na Ustav, a onda svojim potpisom na Briselski sporazum sa čovekom koji je svega neku godinu toga bio generalni sekretar NATO-a u vreme bombardovanja SRJ, pa je onda tadašnji predsednik SRJ na jedan politički sporazum zajedno sa nekadašnjim generalnim sekretarom NATO-a stavio svoj potpis i ukinuo SRJ.
Mislim da nemamo ni jedan jedini primer u našoj ustavnoj istoriji da je neko pukim potpisom ukinuo ustav jedne države. Još se radi o nekome ko se na ustav te države zakleo. Još se radi o nekome koga su građani te države na neposrednim izborima birali za predsednika države. Dakle nijedan jedini sporazum nisam pominjao i onaj ko kaže da ovaj Predlog zakona o sedištima i područjima sudova, javnih tužilaštava ukida sudove na KiM, taj govori neistinu. Ili je čitao zakon delimično. Ili nije hteo da pročita prelazne i završne odredbe tog zakona koje vrlo jasno kažu da do donošenja posebnog zakona koji će regulisati sudsku i tužilačku mrežu na području AP KiM nastavljaju da važe odredbe Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, „ Službeni glasnik RS“ 116/08.
To vrlo jasno piše i sa jednim kolegom poslanikom sam u raspravi u načelu vodio jednu raspravu o tome, gde on tendenciozno, tako je izgledalo, ali neću da verujem u nečiju lošu nameru, delimično čitao te prelazne i završne odredbe, pa mu je nekako promaklo da pročita da kaže da sudovi na teritoriji AP KiM nastavljaju sa radom. Dakle, opet apelujem na one koji su spremni da argumentovano kritikuju Predlog zakona, da sednu da pročitaju Predlog zakona od početka do kraja.
Pomenuta je jedna stvar koja je zaista u vezi sa ovim o čemu se govorilo prethodnih nekoliko minuta, a govorilo se i juče, pa juče nisam odgovorio na to pitanje kolega iz te poslaničke grupe, iz koje upravo i ova pitanja su sada došla. Kaže se da u članu 182. Ustava Republike Srbije se navodi da Republika Srbija ima AP Vojvodinu, AP Kosovo i Metohija, a da se položaj AP Kosova i Metohija reguliše Zakonom o suštinskoj autonomiji koji se donosi po proceduri predviđenoj za promenu Ustava.
Već u narednom članu 183, ako se ne varam, navode se nadležnosti autonomne pokrajine, da se taj korpus nadležnosti koje Ustav propisuje kao izričite nadležnosti autonomne pokrajine odnosi i na AP Kosovo i Metohija koja uživa položaj suštinske autonomije onda se ustavno-pravni položaj AP Kosova i Metohije i AP Vojvodine uopšte ne bi razlikovao. I upravo zbog toga je ustavopisac uveo nešto što nam niko nikada nije razjasnio - šta je pojam suštinske autonomije?
S obzirom da je predviđeno da se ta autonomija definiše zakonom koji se donosi po proceduri za promenu Ustava, ta procedura, tom zakonu daje atribut Ustavnog zakona.
Ustavni zakon je po svojoj snazi, raspitajte se kod pravnika, ravan Ustavu. Njegova ustavnost se ne ceni. Prema tome, ako se Ustavnim zakonom suštinska autonomija definiše na različit način u odnosu na opšte odredbe Ustava kada je u pitanju, recimo, nadležnost autonomnih pokrajina, vi u tom pogledu možete da dotičete i odredbu Ustava prema kojoj je sudska vlast jedinstvena, jer je to Ustavni zakon, ali ne Ustavni zakon koji se donosi zajedno sa Ustavom, jer taj Ustavni zakon koji je kod nas zajedno sa Ustavom donesen ima ulogu prelaznih i završnih odredbi Ustava i govori o tome kako će se Ustav uvoditi u pravni život.
Dakle, mi ovde pričamo o Ustavnom zakonu koji bi suštinsku autonomiju definisao na drugačiji način, odnosno na određeni način, pošto u ovom trenutku ono nije definisano nikako. Koga god da pitate šta je to suštinska autonomija, verujem da neće moći da vam da konkretan odgovor.
Što se tiče onog seta pitanja ko će kome polagati zakletvu, ko će biti čiji sudija, šta će ko raditi, nisam stručnjak za ove političke sporazume, a naročito ne one sporazume kojima se ukida neka država ili derogira neki ustavni sistem, pa možda postoji neko ko je sudelovao u nečemu prethodnom, ko može da prenese ta iskustva. Onaj sporazum koji je pominjan pre moga izlaganja i sporazum koji rešava jedno teško, bolno i rekao bih prioritetno državno pitanje od velikog državnog i nacionalnog interesa za srpski narod, pre svega na Kosovu i Metohiji, ali i za državu Srbiju uopšte.
Mislim da nije korektno ne videvši sebe kritikovati drugog. Mislim da građane treba podsetiti, a građani to itekako dobro pamte kako je Beogradskim sporazumom ukinuta SRJ i ko ga je potpisao i kada neko tako nešto uradi, naravno da može jer svako ima pravo da se zaklinje i u velikog poštovaoca ustavnog pravnog poretka, u velikog legalistu, treba da se seti šta je i sam radio. Beogradskim sporazumom 2003. godine ukinuta je SRJ, potpuno suprotno njenom Ustavu iz 1992. godine, pukom političkom voljom. Niko nije pitao ni Narodnu skupštinu, ni građane ni Ustavni sud, apsolutno niko, a to se dogodilo.

Replika, gospođa Sanda Rašković-Ivić, pa onda Petar Petković.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, baš se vidi da ste vi odličan retoričar i da ste osvajali nagrade iz besedništva. Vrlo ste spretno i elegantno uspeli da izbegnete da mi odgovorite na moje pitanje, pozivajući se na neke opšte stvari. Od vas sam htela da dobije odgovor na pitanje – kako će to izgledati na KiM? Vi meni na to odgovor niste dali. Vi ste tu zamenili teze i počeli ste pravnički da govorite, što u potpunosti razumem.
Međutim, od svega onoga što ste rekli pozivajući se na Ustavni zakon, kao građanka sam mogla da protumačim da vi ustvari ovde Ustavni zakon upotrebljavate kao gimnastiku da bi se taj Briselski sporazum ipak sproveo. Ne mogu a da se ne osvrnem na vašu tiradu o Beogradskom sporazumu i ukidanju SRJ i formiranju državne zajednice SCG. Vi govorite kao da je to bila volja i želja samo jednog čoveka Vojislava Koštunice. Vrlo dobro znate kakva je bila atmosfera. Vrlo dobro znate da je u tom sporazumu učestovalo više partnera, a da je drugi partner bila Crna Gora koja nije htela da živi više u SRJ. Toliko o korektnosti, gospodine ministre.
Takođe ste rekli da svako treba da se seti šta je sam radio. Sećamo se, ali bih pledirala na to da se i vi setite šta ste sami radili i vi i vaše kolege iz SNS…
(Predsedavajući: Vreme.)
…od pretnje klanjem tupim kašikama pa na dalje, a sada ste veliki evropejci. Govorim emotivno, ali ovo sam morala.

Reč ima ministar Selaković.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da sam bio više nego jasan. Nije postavljeno pitanje – ko će to da radi na KiM? Da je postavljeno to pitanje, radi političke korektnosti odmah bih mogao da postavim drugo pitanje ili da odgovorim kao što ne bih odgovorio, ali bih odgovorio u toj situaciji tako što bih rekao – isti onaj ko je procesuirao vinovnike martovskog pogroma? A ko ih je procesuirao? Da su to bili organi države Srbije? Nisu i ne bi bilo politički korektno da tako nešto pitam i ne bih pitao zaista. Samo kažem koliko treba dobro odmeriti kada se nešto ceni. Jesam za to da se ljudi koji takve stvari rade procesuiraju. Za to postoji zakonski osnov i naveo sam koji je to zakonski osnov.
Što se tiče priče o tome da sam ja rekao da je bila volja jednog čoveka, ni jedan jedini put ja nisam rekao da je bila volja jednog čoveka Beogradski sporazum, ali sam vrlo jasno rekao da je potpis na taj sporazum stavio onaj koji se zakleo na Ustav države, da će braniti ustavni poredak, teritorijalni integritet i suverenitet SRJ. Nije isto kada dođe i na takav sporazum stavi potpis izabrani predsednik SRJ i recimo visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, a dojučerašnji generalni sekretar NATO odmah do njegovog potpisa. Samo govorim o tome šta je bila čija obaveza i koliko je ko svoje obaveze ispunjavao.
Rekli ste da je u toj državi bio neko ko nije želeo u toj državi da živi. Argument bi na to bio – znate, ne žele ni Albanci da žive u državi Srbiji. Ali, nije to bila suština one priče. Suština one priče jeste da je Ustav iz 1992. godine jasno predvideo kako može da dođe do razdruživanja unutar federacije. To nije ispoštovano, nego je sačinjen jedan politički sporazum. Taj politički sporazum je ukinuo do tada važeći Ustav, omogućio donošenje neke ustavne povelje, a ta ustavna povelja je dovela do toga da Srbija i Crna Gora više ne žive u zajedničkoj državi. Samo sam to pomenuo i mislim da je to bilo na istom nivou korektnosti.
Ako bismo pričali o tome ko želi, a ko ne želi da živi u Srbiji, onda bismo ušli u jednu dublju priču. Na našu veliku žalost, u poslednjih 20-25 godina veliki broj Srba više nije želeo da živi ovde, pa je morao da ode odavde. Složićemo se da je to izuzetno loše.
Vratio sam se na temu koju smo pokrenuli. Dakle, tema jeste organizacija sedišta i područja sudova i javnih tužilaštava i amandman koji je ovde podnet. Upravo po onim odredbama koje je jedan vaš kolega citirao, a citirao je baš te odredbe, i to iz stava 2. jednog člana, Privredni sud u Nišu je i dalje nadležan za područje AP KiM. Zahvaljujem.

Gospodine Samardžiću, vi ste se javili, ali se pre toga javio gospodin Petković. Vi imate prednost, pa se opredelite ko će prvi da govori. Vi ćete prvi? Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
O prvom Briselskom sporazumu o normalizaciji odnosa govorićemo kasnije, o tom sporazumu na osnovu koga ste vi izvršili eliminaciju srpskih sudova na Kosovu. Ne bih sada trošio vreme oko toga, ali je zanimljivo da ste vi izbegli razgovor o tom sporazumu povodom konkretnog pitanja poslanika, pozivajući se na neki drugi sporazum. Tu ste pobrkali mnogo štošta. Čudi me da kao pravnik sebi to dopuštate.
Naime, vi ste pozvali na Beogradski sporazum iz 2002. godine, koji je bio politički sporazum, kao osnov, kako kažete, derogacije ustavne SRJ. To nije tačno. Beogradski sporazum je politički sporazum koji su potpisala dva predsednika SRJ i Crne Gore, a na koji je potpis postavio visoki predsednik za spoljnu politiku EU kao svedok. Dakle, on nije ravnopravni potpisnik sporazuma.
Drugo, iz tog političkog sporazuma, koji je trebao da reši krizu unutar SRJ, uz posrednika – EU, jer smo mi tada otvorili pregovora i mislili smo da EU može tu da posreduje na mirno rešenje, nastala je Ustavna povelja. Tek je to ustavni dokument. On je regularno donesen posle rasprave u dva parlamenta, u parlamentu Srbije i Crne Gore i u parlamentu SRJ. Od tada je Ustavna povelja postala ustavni dokument za tu državnu zajednicu koja je promenila ime. Kao što znate, ona se nazvala državna zajednica Srbija i Crna Gora, krajnje korektnim ustavnim postupkom promene. Ona je zapravo i sama bila jedna struktura koja je dopuštala, razume se, ustavne mogućnosti Srbiji i Crnoj Gori da raspišu referendum. Crna Gora je to učinila na osnovu svog prava na referendum i stvar se završila na jedan miran način.
Znači, ceo taj postupak, računajući i Beogradski sporazum, je bio krajnje korektan i ne može nikakve zamerke tu davati, sem tendenciozno, a poseban je problem što ne pričate o ovom glavnom sporazumu koji je tema današnje rasprave, a to je Briselski sporazum, govoreći o nekom sporazumu koji je bio i prošao i koji je, kao što sam rekao, korektno završen. Vi se poštapate sa njime da biste pokazali da je neko drugi pravio greške u prošlosti, pa sada nema pravo ni da govori.