Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić i Dubravka Filipovski.
Vlada i resorni odbor su prihvatili amandman, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika amandman na član 23. Poslovnika podneo je Odbor za odbranu i unutrašnje poslove.
Ministar ima reč.

Takođe prihvatamo i ovaj amandman kako bi postao sastavni deo teksta Predloga zakona.

Na član 24. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanik Momir Stojanović i narodni poslanik Srđan Milivojević.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Gospodine ministre, u članu 24. mislim da postoje razlozi da ga prihvatite jer se ovde praktično sprovodi jedna unifikacija pištolja koji se koriste u poslovima obezbeđenja. Zakonom se predviđa da koriste kalibar devet milimetara, a gospodin Stojanović i ja smo ukazali na jednu nelogičnost. Prvo, ima mnogo ljudi koji rade na poslovima obezbeđenja i koji koriste pištolje drugih kalibara. Tetejac je pištolj sa velikom probojnom moći i ima manje metaka. Jednim povlačenjem oroza ispaljuje se jedan metak. Sa druge strane, postoji i drugi kalibar. Postoje revolveri, mada baš nisu prikladno oružje za obezbeđenje jer u njih staje samo šest metaka.
Želim da vam dam sugestiju, gospodinu Todoroviću, kada se bude donosio zakon o oružju i municiji, mi iz DS smo takođe pripremili jedan veoma koristan predlog zakona. Ovog trenutka u posedu građana Srbije se nalazi veliki broj raznoraznog komada oružja koji je registrovan sa legalnom dozvolom. Predložili smo da Republika Srbija sprovede akciju otkupa naoružanja po nekim simboličnim cenama kod građana koji to oružje više ne žele u svom posedu. Ima ljudi koji su devedesetih godina iz osećaja velike nesigurnosti kupili revolvere, puške i pištolje. Možda sada kada se ta nesigurnost ponovo vraća u naše domove neće biti baš svi spremni da to prodaju, ali s obzirom da je u međuvremenu uveden i porez na to oružje, neki ljudi plaćaju porez, i rado bi se rešili tog oružja, ali ne znaju kako da to urade.
Možda je jedan od predloga, o kome treba razmisliti, da Republika Srbija po nekim cenama koje neće opteretiti budžet, a koje mogu da budu skromne naspram cena ljudskog života otkupe oružje od građana Srbije koji to oružje ne žele kod sebe u svom posedu.
Vraćam se na amandman. Razmislite da li je potrebno da baš unificiramo da baš svi pripadnici obezbeđenja moraju da imaju pištolje kalibra devet milimetara ili je moguće da to bude do devet milimetara, da imaju i kalibar 765 ili kalibar Tetejca ili neki drugi kalibar. Možda je to tema o kojoj treba razmisliti jer će možda nabavka tih novih pištolja pomoći „Zastavu oružje“, ali odmoći ljudima koji se bave obezbeđenjem i koji već imaju u svom posedu oružje, a sa druge strane proizvešće višak oružja kod građana i tih firmi.

Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milisav Petronijević, Stefana Miladinović, Miroljub Stojčić i Đorđe Milićević.
Vlada i resorni odbor su prihvatili amandman, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 24. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Dejan Mihajlov, Jovan Palalić, Aleksandar Pejčić i Sanda Rašković Ivić.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Ovaj naš amandman se odnosi na isti član na koji je i kolega Milivojević podneo amandman. U 1. stavu imamo nabrojano koje sve vrste oružja poseduje radnik koji je deo privatnog obezbeđenja. Imate nabrojano da može da poseduje poluautomatsko oružje, pištolj kalibra devet milimetara kod kojeg sa jednim povlačenjem obarača može se ispaliti samo jedan metak.
Naš amandman se sastoji u tome da mi ovde smatramo da treba dodati - da može da poseduje i električne omamljivače u skladu sa posebnim propisima. Smatramo da nije dobro i u Zakonu o oružju i municiji taj pojam ličnog naoružanja je mnogo šire definisan. Smatramo da na tržištu postoji mnogo tzv. alternativnih sredstava prinude, koji nisu klasično oružje, dakle, nisu pištolji, nije poloautomatsko oružje, a koje nekada može i te kako da doprinese rešavanju neke pretnje bezbednosti.
Vi ste u obrazloženju rekli da u ovom trenutku ne postoji pravni okvir i vidim ovde da se cela ta grupa, te vrste oružja, nazivaju elektrošokeri, to valjda iz engleskog, i da ne postoji pravni okvir za te tzv. elektrošokere. Međutim, upravo smo mi ovim amandmanom mi hteli da kažemo – da mogu, ali da pod posebnim propisima.
Recimo, možda je ovde trebalo reći da će se nekim sledećim stavom doneti podzakonski akt kojim će se regulisati upotreba upravo ovih električnih omamljivača, odnosno mi smo to i hteli i ovim amandmanom da sugerišemo, da Ministarstvo unutrašnjih poslova upravo može nekim podzakonskim aktom i regulisati ovu materiju. Mi znamo da u ovom trenutku ne postoji pravni okvir za ovo, ali smatramo da je veoma značajno da privatno obezbeđenje, osim upotrebe pištolja i poluautomatskog oružja, može da upotrebi i električne omamljivače. Vi znate da je to tržište u Srbiji, ono je ilegalno, ali je ono veoma rasprostranjeno i da prosto ljudi mogu, ljudi koji to žele, mogu praktično i na pijaci da kupe raznorazne vrste tih elektrošokera.

Reč ima ministar.

Ovde je reč o raspravi koja nije toliko izborno predmet ovog zakona, koliko možda Zakona o unutrašnjim poslovima, Zakona o policiji itd, a to je problem - koja su to sredstva prinude, između ostalog i ova koja ste vi ovde navodili.
Danas policiji to nije dozvoljeno. Smatrali smo, dok se to ne uvede u policijske zakone, da je to nemoguće dozvoliti privatnom obezbeđenju. Zašto? Zato što, inače o tome se vode velike i teške rasprave, kakve su posledice tih sredstava. Reč je o tzv. tejzerima, između ostalog, jedno od ovih sredstava, koje izaziva privremenu onesposobljenost. Za to postoji rasprava i u mnogim zapadnim društvima, da li to treba koristiti ili ne.
Mislim da je previše rano da to ubacujemo u Zakon o privatnom obezbeđenju, zato što, pošto sam to rekao i prošli put kada smo razgovarali, mi pripremamo predlog izmena Zakona o municiji i oružju, Zakon o policiji, sve to moramo da raspravimo tada i slažem se da to takođe mora da bude deo i da bude tačno napisano šta treba i šta je dozvoljeno koristiti.
Navešću vam samo jedan primer. Kada su bile one demonstracije 2008. godine protiv hapšenja Radovana Karadžića, i kada je policija upotrebila gumene metke, došlo je do povređivanja, između ostalog, gospodin Pelević je zadobio i tešku povredu. Nakon toga sam svojim ličnim aktom zabranio upotrebu gumenih metaka. I dan danas postoje veliki pritisci na mene da se dozvoli i to nema veze sa ovom vlašću. Imao sam pritiske odmah čim smo to zabranili.
Između ostalog, tu su proizvođači, policajci koji smatraju da to može da koristi, ja sam smatrao da to nema nikakvog efekta i da samo ima velike štete i opasnost po učesnike javnih skupova. Tako i ovde. Pitanje je šta treba dozvoliti, od svega ovoga što ste naveli.
Da li toga ima u nelegalnom i ilegalnom prometu? Sigurno. Vi ovde kod nas možete da kupite i uređaje za prisluškivanje i razne druge stvari nelegalno, ali to sve mora da bude deo zakonski uređene oblasti i slažem se, mislim da ovo što ste vi predložili jeste u stvari deo savremenih kretanja u svetu policije i ja sam više puta, gde god smo posećivali svoje kolege u inostranstvu, uvek smo imali prilike i to da vidimo, da vidimo kako funkcioniše. Mislim da naši ljudi i ne znaju kako funkcioniše npr. taj tejzer. Kad bi to videli, mislim da bi 99% vas ovde glasalo da se to zabrani. Jer to je ispaljivanje praktično metka, odnosno strelice, sa određene daljine i onesposobljeni ste. Da ljudi vide kako to funkcioniše, verujem da ne bi to dozvolili. Ali, pošto se policija i druge bezbednosne službe suočavaju sa svim tim problemima i ulaskom rešavanja talačkih situacija i mnogih drugih upotrebom sredstava koje sigurno obični ljudi ne bi mogli da podnesu. To je, čini mi se, bio osnovni razlog zašto u ovom trenutku nije prihvaćen ovaj vaš amandman, ali se slažem da to bude deo i mislim da treba da se svi dobro pripremimo, jer to su ozbiljne teme i daj bože da se na takav način pripremamo za ove rasprave, da zaista vidimo šta je najbolje, šta se najbolje koristi, kako se koristi, kakve su prakse u svetu. To je onda od interesa za sve građane.
Suštinski pozdravljam i prihvatili bi to, ali ne možemo u ovom trenutku zato što to policiji nije dozvoljeno. Smatramo da nije u redu da bude dozvoljeno privatnom obezbeđenju, a da policiji ne bude dozvoljeno. Hvala.

Replika, Donka Banović.

Nije ni replika, koliko imam ja i vreme ovlašćenog predstavnika.
Nisam znala da je to policiji zabranjeno i slažem se sa vama da, ukoliko policajac i policija ne može da upotrebljava ta sredstva, ne treba ni nekakvo privatno obezbeđenje.
Ono što ja mogu da kažem jeste da ja nisam sigurno deo nikakvog lobija i verujem da ste bili izloženi, kao ministar unutrašnjih poslova, određenim interesima određenih lobija proizvođača itd. Nažalost, to je kod nas tako, lobiji su prilično jaki. Ono što nije dobro je što ti lobiji nisu vidljivi, zato što vi u nekim drugim državama koje su recimo uredile tu oblast lobiranja, vi imate da je to uređeno i prosto znate sa kim razgovarate i sa kim imate posla. Ja nisam deo nikakvog lobija i što se mene tiče, a verujem i svih ostalih kolega, mi bi najviše voleli da ne mora niko da nosi nikakvo oružje, ni pištolje, ni poluautomatsko. Ali, nažalost, ne živimo u takvom svetu, nego je naš svet drugačiji.
Znam da se vodi diskusija o štetnosti i opasnosti tih sredstava, tih tzv. električnih omamljivača. Mislim da to radi po principu – visok napon, niska struja itd. i da prosto nije ni ispitano dovoljno kakve su posledice. Ono što čoveku prvo padne na pamet, kada vi kažete da su posledice velike i opasne, čak i nepredvidive, onda laik pomisli – sigurno su posledice manje od posledica pucanja iz pištolja devet milimetara. To onako laički svi verovatno doživljavamo, da su ipak najteže i najgore posledice od pucanja iz poluautomatskog oružja sa jednim metkom i pištolja devet milimetara, a da su, kakve god da su, sigurno posledice manje kod upotrebe ovih omamljivača. Hvala.