Hvala.
Reč ima narodni poslanik Bojana Đorđević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, svoje današnje pitanje upućujem ministru privrede, gospodinu Saši Raduloviću.

Dolazim iz grada Kruševca čija je privreda poslednje decenije preživljavala veoma teške trenutke i pored ulaganja velikog napora da se postojeći operativni kapaciteti stavljaju u funkciju, ali bez adekvatne i jasne pomoći države, svakim danom je sve teže.

Podsetiću vas da je grad Kruševac bio privredno čudo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Srbije. U samom gradu, sa oko 60.000 stanovnika, bilo je više od 45.000 zaposlenih, od čega u industriji preko 25.000 ljudi. Heterogena privredna struktura, mašinogradnja, hemijska industrija, gumarska, tekstilna, proizvodnja alkoholnih pića, prerada poljoprivrednih proizvoda, građevinarstvo, prerađivačka industrija i druge grane svrstavali su grad Kruševac u najrazvijenije područje Srbije. Besperspektivnost Kruševca, mi Kruševljani, ni po koju cenu nećemo dozvoliti i zato koristim priliku da uputim dva pitanja nadležnom ministru Vlade Republike Srbije, gospodinu Saši Raduloviću, sa ciljem da da odgovarajuća rešenja za prevazilaženje sadašnjih teškoća i početak obnove privrednog života Kruševca.

Prvo pitanje - kakvi su planovi Vlade Republike Srbije oko zaustavljanja daljeg propadanja IMK „14. oktobar“ Kruševac i dali postoji realan plan da se ovaj gigant mašinogradnje uveže u sistem proizvodnje javnog sektora u Srbiji, Elektroprivreda, rudnici, izgradnja puteva i slično?

Drugo pitanje – šta Vlada Republike Srbije preduzima da se, pre svega „Trajal“, vlasnički konsoliduje i da obnovi ozbiljnu proizvodnju za koju postoje svi potrebni kapaciteti od energetskih, sirovinskih, tehnoloških i ljudskih?

Kroz postavljanje poslaničkih pitanja želela sam da upoznam i ministra i javnost Srbije sa realnim stanjem nekadašnjeg privrednog centra, kakav je bio Kruševac, i uputim zahtev da se preduzmu sve mere predviđene zakonom u cilju zaustavljanja trenda gubitka radnih mesta i stvaranja uslova da Kruševac ponovo bude uspešan grad na privrednoj karti Srbije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Tamara Tripić. Izvolite.

Hvala.
Obzirom da je danas Međunarodni dan ljudskih prava, logično se nameće pitanje stanja ljudskih prava u Srbiji i ja danas imam nameru da postavim pitanje o onim ljudskih pravima koje zvaničnici Vlade ne pominju, a funkcioneri o njihovom kršenju nerado govore, a to je pravo na pravično suđenje i na taj problem je ukazala i Evropska komisija.
Pitanje za Ministarstvo pravde je – zašto se ne ostvaruje prezunkcija nevinosti i zašto nije pokrenut krivični postupak ni protiv jednog slučaja u medijima, kada se licitiralo sa kaznama i oglašavani krivi i oni protiv kojih se postupak ne vodi. Da vas podsetim, u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2013. godinu, izričito se naglašava, citiram – zabrinutost izazivaju izveštaji da u određenim tabloidima postoje orkestrirane medijske kampanje protiv opozicije, koalicionih partnera i nezavisnih organa, iznošenje detalja o istragama i najavljivanje hapšenja na osnovu anonimnih izvora ili informacija koje su procurele iz policijske istrage ili gonjenja.
Scenario je uvek isti. Hapšenja se najpre najavljuju mesecima u tabloidima. Ljudi se proglašavaju kriminalcima i lopovima, sudi im se bez suda, neproverene anonimne izjave i dojave iz policije i tužilaštva se uzimaju kao apsolutna istina, na naslovnim stranama tabloida im se određuju kazne, donose presude, najavljuju saslušavanja, privođenja i hapšenja, a kada nekog od njih puste na slobodu, to niko ne objavi.
Sistem u kome jedna stranka i tabloidi odlučuju o tome ko je nevin a ko kriminalac, vode u političke progone širom Srbije. Sedamdeset i troje ljudi je privedeno ili su bili u pritvoru, a neki su još uvek u pritvoru, a stotine građana je pozivano na informativne razgovore samo zato što su članovi DS ili su u nekom trenutku imali kontakt sa demokratama. Pritvor je postao najomiljenije sredstvo obračuna sa političkim oponentima i za ove progonjene ljude, moram da vam kažem, najskuplji način prikupljanja političkih poena.
Podsećam vas, gospodo, treba da pustite institucije države da rade svoj posao, a ministar pravde bi morao da reaguje na ove pojave. Da vas podsetim, univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima izričito u svojim čl. 9, 10. i 11. kaže da niko ne sme biti proizvoljno uhapšen ili pritvoren. Svako ima potpuno jednako pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom i svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se krivica ne dokaže na osnovu zakona. Njih 73 je ostalo uskraćeno za ova prava. Koliko još treba da se uništi ljudskih sudbina da bi država počela da reaguje?
Da bi ova vlast dokazala da hapšenja nisu politički motivisana, moralo bi da se dođe do pravosnažnih presuda i moralo bi da se prekine sa iznošenjem detalja iz istrage i postupka u medijima.
Drugo pitanje za Ministarstvo pravde takođe je – da li će pokrenuti istragu o onome što je poslanik iz vladajuće stranke rekao, a to je da pravosuđe i policija rade po političkom nalogu? Obaveza nadležnih organa je da ispitaju ove navode. Kada kolega Cvijan izjavi, citiram - da se na poslednje tri sednice predsedništva stranke govorilo ko će biti uhapšen, uključujući Milana Beka, Dmitra Đurovića direktora Koridora, Miodraga Krstića, Dušana Spasojevića, Mlađana Dinkića, Veroljuba Stevanovića, jer Vučić ne može da ga smeni, neke ljude iz SNS jer ih Vučić ne voli, nekoliko direktora, Marka Jakšića, da se otvori istraga protiv Čedomira Jovanovića, hapsi Dragana Đilasa, a tvrdi Cvijan, naručeno je i hapšenje Dušana Bajatovića. Šta je onda reakcija države? Da li mi u državi imamo ili nemamo nezavisno sudstvo i tužilaštvo ili, kako kolega Cvijan kaže, to je postala nadležnost predsedništva SNS?
Takođe tražimo da Ministarstvo pravde objavi statistike o broju zvaničnih funkcionera u političkim strankama protiv kojih se vodi postupak, jer ta statistika dokazuje da postoji sistematsko hapšenje funkcionera samo jedne stranke.
Četvrto, korupcija, kao pojava, utiče na ostvarivanje mnogih prava, na obrazovanje, na zdravstvo i na pravdu i u tom smislu Agencija za borbu protiv korupcije ima veoma važnu ulogu. Međutim, čelnici Agencije često su i sami u javnosti komentarisali postupke, kršeći Zakon o agenciji, a time su i pokazivali izvesnu arbitrarnost.
(Predsedavajući: Molim vas da privedete kraju. Završite misao.)
Samo sam htela da postavim pitanje Agenciji za borbu protiv korupcije – iz kojih političkih stranaka dolaze funkcioneri protiv kojih su podnete prekršajne prijave i dali je tačno da su jedine krivične prijave podnete protiv poslanika DS, iako imamo više hiljada funkcionera koji nikada nisu prijavili imovinu Agenciji? Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, suočeni smo sa činjenicom da je Srbija opterećena mnogim problemima. To su manji, veliki ili ogromni problemi koji dotiču pojedince, određene grupe ili veliki broj građana. Ali, postoji jedan problem pred kojim niko od nas ne može da zažmuri, pred kojim niko od nas ne može i ne sme da okrene glavu.
Meni su se obratili građani sa jednim pismom koje ću ja pročitati i kroz to pismo se vidi njihov problem, a na kraju ću postaviti određenim ministarstvima pitanje.
„Poštovani, obraća vam se beogradska grupa roditelja iz afere nestalih beba iz porodilišta. Ne obraća se samo u svoje ime, već i u ime hiljada napaćenih roditelja iz cele Srbije. Obraća se i moli. Moli da ova država, jedina koju imamo, progleda posle mnogo godina, progleda i kaže istinu, dugo skrivanu i zataškavanu. Ko to godinama, decenijama trguje našom novorođenčadi? Koji su to ljudi koji otimaju čeda majkama? Godinama unazad borimo se protiv ove pošasti. Kad god mislimo da smo naišli na razumevanje od strane države, vrlo brzo shvatimo da smo ponovo obmanuti i prevareni.
Pojava traganja za istinom o svojoj nestaloj deci iz porodilišta omasovila je i okupila roditelje iz Srbije 2002. godine. Svi slučajevi su ličili jedan na drugi. Nakon porođaja, majkama su lekari saopštavali da im je beba navodno preminula. Decu nam nisu dozvolili da vidimo, identifikujemo i sahranimo. Tako decenijama, a sumnja ostaje. Svi nestanci beba po istom scenariju, samo je razlika u mestu, godini i vremenu rađanja.
Roditelji su se obraćali i tražili dokumentaciju u porodilištima, institutima za prevremeno rođenu decu, opštinskim matičnim službama, tužilaštvima, sudovima, policiji i ministarstvima. Epilog dugogodišnjeg traganja za svojim navodno preminulim bebama je – leševa naše dece nema, naše krivične prijave su sudovi i tužilaštva podveli pod zastarevanje.
Godine 2002. i 2003. roditelji skupljaju dokaze i dokumentaciju i podnose krivične prijave. Republički tužilac izdaje obavezno uputstvo da se predmeti procesuiraju i uzimaju se izjave roditelja po opštinskim sudovima.
Godine 2004. izabrani VD republički tužilac izdaje novo obavezno uputstvo gde se slučajevi obustavljaju i podvode pod zastarevanje, uz obrazloženje da nema zakonske mogućnosti da se sprovedu istražne radnje.
Obratili smo se Narodnoj skupštini, Odboru za predstavke i predloge koji je ocenio da se radi o izuzetno teškom problemu koji je neophodno rešiti u što kraćem roku.
Godine 2005. formiran je Anketni odbor obrazovan radi utvrđivanja istine o nestaloj deci iz porodilišta u više gradova u Srbiji. Roditelji su sarađivali sa Odborom i dali svoj veliki doprinos na osnovu svega iznetog na Odboru, a stavljeno je u izveštaj.
Godine 2006. je Narodna skupština Republike Srbije usvojila izveštaj o radu Anketnog odbora sa predlogom mera. Od 2007. do 2010. roditelji se ponovo nalaze na vetrometini državnih institucija, a po predlogu mera Anketnog odbora se nije uradilo ništa konkretno, samo mrtvo slovo na papiru.
Godine 2010. nekoliko roditelja se pritužbom obraća Zaštitniku građana, koji je sa posebnom pažnjom razmotrio pritužbe i dostavio poseban izveštaj, sa nadom da će koristiti ne samo Narodnoj skupštini i njenoj Radnoj grupi za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državni organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilištima, već i državnim organima i institucijama koje će u narednom periodu pokušati da dođu do odgovora na ovo osetljivo i potresno pitanje.
Međutim, 2011. godine Radna grupa za izradu predloga zakona radi stvaranja formalno-pravnih uslova za postupanje državnih organa po prijavama o nestaloj novorođenoj deci iz porodilišta podnosi izveštaj da ne bi bilo opravdano vršiti izmene odredaba Krivičnog zakonika i da ne postoji ustavna mogućnost da se omogući procesuiranje ranije nastalih slučajeva nestalih beba.
Devetog septembra 2013. godine, posle uložene žalbe Republike Srbije na presudu Međunarodnog suda u Strazburu, po tužbi majke Zorice Jovanović, presuda postaje pravosnažna u slučaju nestalih beba, a država je u obavezi da preduzme odgovarajuće mere, a najbolje da donese poseban zakon kojim bi propisala mehanizam čiji je cilj da obezbedi individualno satisfakciju svim roditeljima.
Po ko zna koji put vam se obraćamo sa molbom da zajedničkim snagama realizujemo presudu Međunarodnog suda i da posle 11 godina roditelji nestalih beba dođu do istine o njihovoj nestaloj deci, jer teško je živeti i nositi teret da naša deca rastu, rastu daleko od nas, a to vreme se ne može vratiti.
Unapred zahvalni roditelji nestalih beba.“
Mislim da niko od nas ne može da ostane nem pred ovim pitanjem. Svi oni koji su dobronamerni treba da pomognu da se ovo reši.
Mislim da pitanje treba da bude upućeno i premijeru i ministru pravde i ministru zdravstva i svima onima koji u svom domenu mogu da nađu makar kakvu mogućnost da se ovo pitanje reši. Hvala.

Hvala.
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje sledeći narodni poslanik: Stošić Milorad.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednik Skupštine, pored predstavnika predlagača Lazara Krstića, ministra finansija, Saše Radulovića, ministra privrede i prof. dr Dragana Glamočića, ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, pozvao da sednici prisustvuju i: Nikola Ćorsović, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Nikša Vušurović, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Branko Drčelić, direktor Uprave za javni dug i Nada Mirković, načelnik Odeljenja u Ministarstvu finansija.
Nastavljamo načelni pretres o predlozima akata iz tačaka 12, 13. i 14. dnevnog reda.
Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić. Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.         
Poštovani članovi Vlade, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, mnogo toga je juče rečeno u ovoj načelnoj raspravi o budžetu, tako da ne verujem da ćete čuti nešto novo i epohalno od mene, ali posao narodnog poslanika je da učestvuje u raspravi o ovom najvažnijem dokumentu, u stvari o ličnoj karti jedne države.
Ono što smo juče mogli da čujemo jeste da je ovaj budžet realan i da mu je to najveća vrednost. Realan budžet u ovoj nerealnoj ili nadrealnoj državi stvarno ima veliku vrednost, to moram i ja da priznam. Najavljivali ste veliki zaokret, gazdovanje javnim novcem, godinu velike štednje, krupinih reformi, uz obrazloženje da se ovako više ne može. Mogu da se složim sa tom konstatacijom, ali ničega od toga što ste najavljivali nema u ovom dokumentu, a danas je tačno 100 dana od kada je rekonstruisana Vlada Republike Srbije. To je neki mali jubilej, pa se sumiraju rezultati, predstavljaju rezultati, a ja mislim da rezultata, makar na polju finansija i ekonomije, nema baš previše da biste mogli da se pohvalite.
Ovde se u budžetu, u pratećim dokumentima, u fiskalnoj strategiji i u ekonomskoj politici ne vide efekti nekih krupnih promena. Jedino pozitivno, i za to vam odajem priznanje kao ministru finansija, je to što ste stavili iznad crte državne garancije za zaduživanje javnog sektora i ove druge prikrivene troškove. Ali, svi se mi pitamo kako je moguće da, kada realno smanjujete plate i penzije, povećavate PDV na osnovne životne namirnice, na kompjutere, u zemlji u kojoj je IT sektor proglašen za jedan od strateških, deficit bude čak 7,1% BDP? Moguće je jer očigledno ni ovaj put nema političke snage da se stvarno smanjuju rashodi.
Kada kažem da ni ovaj put nema političke snage, političku podršku nije imao ni vaš prethodnik, ni onaj pre njega, a vidim da je nemate ni vi da zađete u javna preduzeća, to je ono što je ključno, u „Srbijagas“ i u ostale. Da nije tako, zašto bi u ovoj Skupštini došao zahtev za davanje garancija „Srbijagasu“ od 200 miliona evra za održavanje tekuće likvidnosti, a onda vi to amandmanom promenite, ali ne namenu, nego samo valutu, pa nije više 200 miliona evra nego 200 miliona dolara. Ili, zašto će se dati garancija „Elektropirivredi Srbije“ za 100 miliona dolara, opet sada uz promenjenu namenu, a nije za održavanje tekuće likvidnosti?
Razumem da PDV jeste deo rešenja, ali mogli ste iz iskustva vašeg prethodnika da vidite da povećanje stope ne daje očekivane rezultate i mogli ste da izbegnete to nešto loše što se pokazalo, a to je da povećanje opšte stope ne daje efekte koji su projektovani. Po kojoj logici će povećanje ove niže stope dati efekte koji su projektovani? Vi vrlo dobro znate da je to kratkoročno rešenje, koje će se iscrpeti ako se ne urade suštinske stvari na strani rashoda.
Ovde glavni problem nije onako kako mi mislimo – sam deficit od 7,1% koji je projektovan, nego struktura deficita, odnosno da se ovaj deficit može finansirati samo kreditima iz inostranstva, da stare kredite možemo da vraćamo novim jeftinijim kreditima.
Naš predlog je da vi to radite agresivnije nego do sada, da uz jeftinije kredite dodate i tu neproduktivnu državnu imovinu, kako kamate na te kredite ne bi sledeće godine pojele više od jedne trećine budžeta.
Smanjivanje javne potrošnje neće moći da reši ovaj budžetski problem. Smanjiće se rashodi otpuštanjem viška zaposlenih, bez obzira na demantije koji stižu. Juče ste demantovali da će biti otpušteno 50.000 ljudi, biće verovatno i više iz ovog prenapregnutog javnog sektora, smanjivaće se plate, zamrzavaće se penzije, ali na taj način će se smanjiti i budžetski prihodi. Biće manje novca za privatnu potrošnju, a taj manjak tražnje teško da ko može da nadomesti.
U stvari ništa od ovih predloženih mera i to je glavna zamerka budžetu, neće dovesti do rasta zaposlenosti u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti oko 25%, a stopa nezaposlenosti među mlađim stanovništvom i do 50%. Bez predloženih mera za povećanje zaposlenosti neće biti napretka. Nikome nigde do sada nije uspelo da iz recesije izađe samo smanjenjem javne potrošnje, a pogotovu ne kad postoje realno visoke kamatne stope.
Što se tiče smanjenja plata, odnosno prihoda na sve plate koje su preko 60.000 dinara, ovaj zakon o platama može lako da padne na Ustavnom sudu, jer pravosuđe nije izuzeto iz usklađivanja zarada. Plate se smanjuju i profesorima i lekarima, ali i sudijama i tužiocima. Pitanje je dana kada će neko pokrenuti postupak za utvrđivanje ustavnosti ovakve odredbe. Da bi plate kao rashod bile stavljene pod kontrolu, potrebno je doneti dva zakona. Jedan koji bi važio za javni sektor bez javnih preduzeća, a drugi samo za javna preduzeća. To je jedini način da imate plate pod kontrolom. Dakle, dva zakona, a ne ovaj jedan koji ste predložili.
Htela sam nešto da vas pitam povodom vaših izjava, mislim na vas, ministre finansija. Rekli ste 11. oktobra sledeće i sada je moje pitanje kada ćete da pređete sa reči na dela. Rekli ste 11. oktobra ovako – državni funkcioneri neće više moći da sede na nekoliko stolica i primaju po pet punih plata iz budžeta. Drugo, njihova dodatna primanja neće biti oporezovana, ali će biti preispitana i sasečena, bićemo vrlo agresivni, pa ćemo naknade sa druge, treće ili pete funkcije smanjiti ili ukidati. Treće, uz penziju će biti nemoguće primati platu iz budžeta.
Da li vi još uvek stojite kod ovih stavova i kada ćemo moći da vidimo prve efekte tih preduzetih mera da iz budžeta možete da primate samo jedno primanje, da svako drugo, treće, četvrto, peto, neće biti dozvoljeno i da neće moći da se uz penziju prima i plata iz budžeta? Juče smo imali jednu, blago rečeno, neprijatnu, na momente čak i patetičnu raspravu o tome da li je neko zaslužio ili nije da uz penziju dobija i platu. Pa vas molim da tu dilemu razrešimo.
Sledeće što sam htela da pitam jeste – do kada će se koristiti termin „pljačkaška privatizacija“? Naprosto je neverovatno da sve privatizacije od 2000. godine do danas karakteriše kao pljačkaške. To, naprosto, nije tačno. Da li je neko u Vladi protiv samog koncepta privatizacije to je jedno pitanje, ali govoriti o pljačkaškim privatizacijama je sasvim nešto drugo. Jedna trećina samo privatizacije u Srbiji je raskinuta zato što je bila neuspešna. Druge dve trećine su bile i dobre i potrebne i uspešne.
Naprosto, ne znam gde je ko bio 90-ih godina i kako je posmatrao Srbiju i kako se tada u Srbiji živelo i kako se radilo i kako se privatizovalo i ko je tada zarađivao po prvi, drugi, treći i ostali milion tadašnje omiljene valute, marke, na ovim prostorima.
Pošteno je reći da je društveni bruto proizvod za ovih 12 godina uvećan četiri puta, a da su plate i penzije uvećane 10 puta i to je rezultat za ovih 12 godina, koji se često gura pod tepih, ali se zato stalno ističe da je ovde bila pljačkaška privatizacija. Naprosto, te stvari ne stoje i nisu tačne.
Imam još jedno pitanje za vas. Juče je predsednik Vlade rekao da nas ovaj budžet približava EU. Da li možete, molim vas, da mi objasnite na koji način? Pokušala sam da shvatim tu izjavu da osim što je politička, nema uporišta u realnosti, ali, evo, u kom delu nas to ovaj budžet približava EU, kad već popodne stiže demanti da smo sad malo dalje od EU, pošto se prva međuvladina konferencija, po svim nagoveštajima, odlaže za mart, a ja mislim da bi neko rado hteo da odloži te izbore najavljene za mart, ali dobro? To je moj politički stav. Ne mora svako sa njim da se složi.
Opet da se vratim na javni sektor, kad god se svi žalimo na njega, a sad smo evo dobili konačno brojke koliko to ljudi radi u javnom sektoru, ipak je on deo koncepta obezbeđivanja egzistencije i to ne treba da izgubimo iz vida. Kao što je juče moj kolega narodni poslanik Bojan Đurić rekao da je loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih u javnom i privatnom sektoru, ja se sa tim u potpunosti slažem. To je ekonomski loše, politički štetno, a društveno vrlo, vrlo loše, da ne kažem katastrofalno, baš kao što je i loše stvarati konfrontaciju između zaposlenih i penzionera, tako nam ni ova druga vrsta konfrontacije između javnog i privatnog sektora sigurno nije potrebna.
Mi u danu za glasanje, kao što ste čuli, za ovaj budžet nećemo glasati, a ovom prilikom neću postaviti nijedno pitanje ministru privrede Raduloviću, sačekaću da u proceduru uđe zakon o stečaju, pa ćemo imati o čemu da pričamo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas imamo na dnevnom redu Predlog budžeta za 2014. godinu kao nastavak praktično reformskog puta koji smo započeli sa donošenjem seta zakona koji se odnosio na mere ekonomske politike Srbije. Taj reformski put suštinski pokazuje da na tom putu imamo jako puno problema.
Ono što treba na neki način podržati u smislu predloga koje je Vlada i ministri koji su dali je upravo taj da su predlozi zakona napravljeni na taj jedan realan način gde se jednostavno na potpuno transparentan i istinit način dala slika Srbije posle 12 godina, o tome koliko smo dužni, koliko smo siromašni i koliko suštinski imamo potencijala da izađemo iz određene krize.
Kada pričamo o različitim vrstama scenarija tipa, grčki scenario, portugalski scenario, španski scenario, mislim da se Srbija jednostavno nalazi u jednom regionu gde takvi scenariji nisu mogući, ali ono u čemu mi možemo da se nađemo u određenoj situaciji to je jako teška socijalna situacija u kojoj jednostavno možemo bez kontrole da na neki način svi politički subjekti učestvuju u vršenju vlasti. Onda jednostavno kada dođete u tu situaciju, građanima Srbije potpuno je nepotrebno saznanje koja politička stranka je dovela do toga da se nađete u tako teškoj ekonomskoj situaciji. A treba reći, da poslednjih deset do dvanaest godina jednostavno mnoge stvari su se gurale pod tepih. Treba reći da od 2008. godine su mnoge bankarske garancije davane u ovoj skupštini, u ovom parlamentu, gde praktično SNS nije ni postojala, nije ni učestvovala u takvom procesu. Tu treba uvek i naglasiti. Sada je uzela odgovornost i kao glavni stožer u Vladi Srbije krajnje odgovorna za ono što će se dešavati i ono što se dešava sad.
Zbog čega ovo govorimo? Pa zbog toga što Vlada Srbije je preuzela jednu veliku političku odgovornost za mnoge procese koje često zaboravljamo kada pričamo o budžetu Srbije, a to je rešavanje Briselskog sporazuma, odnosno odnosa Beograda i Prištine, a samim tim imamo i početak pregovora sa EU, odnosno primenu SSP sporazuma pridruživanja EU.
Oba ta sporazuma i međunarodne obaveze nešto koštaju ovu državu i te takve suštinske reforme traže da predvidite i određena sredstva u budžetu. Ne samo u tom organizacionom smislu, koje treba menjati, nego i u ovom smislu da je, recimo, za Kosovo i Metohiju predviđen budžet oko 4,8 milijardi dinara za sledeću godinu, a da primenom trgovinskog sporazuma od 1. januara 2014. godine gubimo stavku u budžetu koja iznosi oko 300 miliona evra.
Samim tim, uzimajući u obzir ove činjenice, krenuli smo u reformu, kao država, javnog sektora, prvo konstatujući koliki je taj broj zaposlenih. Onda smo krenuli u reformu toga da se suočimo sa istinom koliko suštinski dugujemo za javna preduzeća, pa smo videli da, recimo, eto, kada je u pitanju „Srbijagas“ imamo deo dugovanja prema bankama, a imamo onaj deo dugovanja koji je država dala u vidu garancija.
Taj dug je jako veliki. Naravno da dug od 800 miliona ili 224 miliona, koji se odnosi na „Srbijagas“ i na druga javna preduzeća nije nastao preko noći i nije nastao u poslednjih godinu dana. Sigurno da se on negde taložio i gomilao i da se ulazilo iz kredita u kredit, i da smo u onom trenutku, kada pričamo o kredibilnosti države i kada se najviše suočavamo sa realnošću i izrazimo realno taj budžetski deficit, jednostavno zemlja koja gubi na tom glasu i samim dobija u svojoj ponudi za portfolio sve skuplje i skuplje kredite.
Ona priča o tome da mi možemo, kao država, da dobijemo vrlo povoljne kredite i da se rešimo oko 2,5 milijarde sa povoljnim kamatnim stopama, Fiskalni savet jednostavno to decidno navodi da je velika odgovornost na onima koji u javnosti daju svoje izjave, jer upravo time urušavaju kredibilitet same države i same ekonomije, jer samim tim dobijate u ponudi sve skuplje i skuplje kredite.
Prema tome, da li se radi o poziciji ili opoziciji, treba biti odmeren u političkim izjavama, pogotovo u onim koje se odnose na privredu. To se odnosi na sve političke subjekte.
Ono što je važno reći da je javni dug visok i on je zaista u ovom delu do sada najveći, ali do sada se uvek i taj deficit prikazivao na neki način frizirano. Prvi put sada imamo realno iskazan i u toj meri on treba da pokaže suštinski, gde su nama najslabije, takozvane neuralgične tačke. Mi smo to rekli, znači, rekli smo da to jesu društvena preduzeća, 153 preduzeća u restrukturiranju, da su to javna preduzeća, velika dugovanja prema „Srbijagasu“, prema „Putevima Srbije“, prema „Železnica Srbije“ i „Galenici“, rekli smo da su to najviše u bankarskom sektoru, rekli smo da su to otprilike velika izdvajanja koja se odnose na PIO fond.
Onaj deo koji je napadan, a to je da ovim budžetom nije dobro isprojektovan poljoprivredni fond, nisu dobro isprojektovane subvencije, nisu dobro isprojektovane određena davanja, koja se odnose na socijalne kategorije, možemo da kažemo da su krajnje neodgovorna. Zbog čega? Pre svega, kada pričamo o društvenim preduzećima ni ta dugovanja, ni ta restrukturiranja nisu nastala takođe preko noći, nego su godinama taloženi kao problemi sa kojima niko nije hteo da se uhvati u koštac, nego su svaki put predstavnici kapitala, stečajni upravnici, ulazili u sve veća i veća dugovanja i ponašali se prema državnoj imovini kao da je to otprilike nečija tuđa i kao da nemaju uopšte odgovornost o tome kako raspolažu sa tom imovinom.
Vi niste imali ni jednu praktično osudu nijednog stečajnog upravnika, nijednog predstavnika kapitala, a koja se odnose na preduzeća u restrukturiranju, da to nisu vodili na adekvatan način. Čak nijedan takav predstavnik nije bio osuđen, da li je na adekvatan način raspolagao kapitalom tih preduzeća.
Drugi deo priče koji se odnosi na sama javna preduzeća, mislim da država nikada nije, Ministarstva nisu ni znala koliko su javna preduzeća u njihovoj nadležnosti dužna, ni kolike su te bankovne garancije. Imali su neki okvir, pa počev od činjenice da ne znaju ni koliko zaposlenih imaju u svom sektoru, a kamoli o tome koliki je taj obim sredstava koji troše. Nama se dešavalo, recimo, kao državi, da se na kraju mandata ove skupštine, u prethodnom sazivu 2012. godine, podižu krediti i onda se skupe sve na jednom mestu i onda se dođe, onda Skupština izglasa i podrži sve garancije koje su sva javna preduzeća uzimala i ta sednica otprilike košta 1,4 milijarde evra zaduženja države. Znači, to je praktično bio način na koji se funkcionisalo u privredi Srbije.
Ono što sada imamo sve na jednom mestu, tačno znamo sa čim raspolažemo. Ako je to ta slika kolika su dugovanja, tolika je, i jednostavno sa tim se izlazi pred građane. Građani moraju u svakom trenutku da znaju istinu, da bi bili pripremljeni na sve ono što ih očekuje u budućnosti. Zašto o tome govorimo? Zato što su svi segmenti društva zahvaćeni ovom krizom.
Ono što nikad ne treba da zaboravimo, a to je da je 2008. godine, znači godinu dana posle ekonomske krize, posle 2007. godine, praktično pravljen budžet koji je promašen otprilike za 20%, jer su pogrešno projektovane stavke o tome kako će izgledati ekonomska kriza, pogotovo u Srbiji i u samom regionu. To je nešto što je praktično ceo ovaj region doveo do toga da krenu ta kola, o kojima pričamo da su sad krenula, ne ona su krenula od 2008. godine nizbrdo, i sada ta kola treba na neki način zaustaviti. Ona su zaustavljena određenim merama i praktično saznanjem, da javnost mora biti upoznata sa istinom.
Kada pričamo o segmentima na kojima smo smatrali da uopšte i ova vlada i ova skupštinska većina treba da koncipira svoju ekonomsku politiku, onda smo govorili da su to poljoprivreda i energetika. Napadana je ovde politika na koji način treba da izgleda ulaganje u poljoprivredu. Napadana je energetika, ali ono što treba građani Srbije da znaju, to je da se poljoprivreda više neće, na onaj način na koji je bila finansirana, finansirati, već da će isključivo ulaganja biti u infrastrukturu, koja je jako važna, kao što je sistem navodnjavanja, kao što su oprema koja će biti data poljoprivrednicima, koji će moći da je koriste.
Kada se priča o subvencijama, koje su takođe napadane, u budžetu, ako pogledate da 81 milijarda ukupnih subvencija predstavlja deo budžeta, onda je oko 10% tih subvencija ide na privredu, a 40% tih subvencija idu na poljoprivredu. Prema tome, ta priča da se malo ulaže u poljoprivredu nije istinita, ali ono čime želi da se ustroji i izvrši reforma te agrarne politike, upravo je to ulaganje u infrastrukturu, da bi se na određeni način i tim ulaganjima stvorila zainteresovanost investitora da ulažu i da prave određene vrste javnih privatnih partnerstava u ovoj oblasti. I ono zbog čega treba država da ulaže svojim subvencijama u društvena preduzeća, to je da koliko može ojača taj sektor, da zadrži ono što je zaista zdravo, da bi danas, sutra principom koncesija i javnih privatnih partnerstava, zaista mogla što veći broj tih preduzeća da privatizuje i da uđe u jednu ozbiljnu privrednu reformu, ali samim tim i da na neki način zaustavi bilo kakav pad, održi se i da stvori uslove u naredne tri godine da bi krenula nekim svojim rastom.
Ono o čemu smo najviše slušali o energetici je pitanje „Srbijagasa“, velikih dugovanja. Evo sada imamo i priliku da praktično sa otvaranjem novih infrastrukturnih projekata na neki način reformišemo ceo ovaj javni sektor. Razvoj energetike nije moguć ukoliko se ne izvrši i ne stvore uslovi, odnosno taj ambijent u kome će moći država da se ponaša krajnje odgovorno, ne samo prema investitorima, nego i prema svojim potrošačima.
To znači da je cena struje socijalna kategorija i tu priču inače zna ceo region zapadnog Balkana i praktično sve zemlje u regionu, i sve znaju da ukoliko idete povećanjem cene energenata, vi praktično utičite na budžet svakog čoveka koji živi u našoj državi i to znaju i u Hrvatskoj, to znaju i u Crnoj Gori, to znaju i u Bosni i Hercegovini, to nije nešto novo.
Mnogo je lakše napadati bilo kakvu reformu ili povećanje cena, ali je mnogo teško izvršiti zaista reformu ovog sektora, iz prostog razloga što tu rade ljudi koji su zaista profesionalci u svojoj struci i kojih ima jako puno i kada dođe do trenutka kada trebate da racionalizujete ili prepakujete određene zaposlene, to je jako teško proceniti ko u kom sektoru treba na najadekvatniji način da da svoj pun doprinos.
Zbog toga je uopšte priča o „Srbijagasu“ i ne samo o „Srbijagasu“, nego uopšte u javnim preduzećima za koje se izdvajaju određena sredstva, veoma, kako da kažem, osetljiva, senzitivna, jer ako bi hteli ekonomski isključivo da gledamo kao interes države, onda bi rekli – izvinite, ali jednostavno država treba da na neki način odustane od bilo kakvih davanja garancija, od bilo kakvih podsticaja i onda bi došli do toga da bi jednostavno imali poremećaj u radu uopšte energetskog sektora, a to bi se odmah direktno odrazilo na same potrošače.
Prema tome, u takvim oblastima treba biti krajnje odgovoran i treba postupati na način koji odgovara svim kategorijama društava, ali korak po korak.
Kada pričamo o PIO fondu, a o tome najviše volimo da pričamo sa jednog aspekta i da napadamo zbog čega su tolika izdvajanja, ja sam se malo zainteresovala na temu kako izgleda uopšte rukovođenje PIO fondom, koja je struktura PIO fonda i mislim da više od polovine poslanika i nije upoznato sa tim ko su članovi Upravnog odbora PIO fonda. On čini 21 člana, od toga država ima svega dva člana koja postavlja Vlada. Ima predstavnike privrednika, ima predstavnike udruženja poslodavaca, ima predstavnike oba sindikata, ima predstavnike udruženja penzionera i ima dva predstavnika Vlade.
Princip predsedavanja Upravnim odborom PIO fonda je rotirajući na svake dve godine. Sada trenutno predsednik PIO fonda je gospodin Orbović, predsednik sindikata i koji direktno utiče na politiku PIO fonda.
Ukoliko država želi da sprovede reforme, a trenutno država izdvaja, znači, PIO fond ima oko 600 milijardi dinara, iz koga 42% država puni taj fond direktno iz budžeta, a 58% pune privredni subjekti kroz poreze i doprinose koje uplaćujemo. Ako država želi da zaista izvrši reformu PIO fonda, onda treba svoje predstavnike Vlade da pusti da u onom trenutku kada treba da predsedavaju ovim Upravnim odborom, treba da izvrše određene reforme. I za to je potreban jedan politički konsenzus. Ne treba napadati isključivo određene političke opcije da bi se reforma PIO fonda izvršila, već treba napraviti jedan princip kako treba da izgleda punjenje PIO fonda.
Mi imamo jednu nasleđenu politiku kako je to izgledalo pre i onda su sve Vlade automatski, niko nije hteo da se zamera sa predstavnicima koji se nalaze u ovom Upravnom odboru, jer jako je teško uhvatiti se u koštac sa svim ovim problemima, zamerati se sindikatima, sa poslodavcima, udruženjima, a onda dolazimo u situaciju da ti poslodavci žive od naknada iz tih upravnih odbora, a ne žive iz realnog sektora, odnosno odakle prihoduju ta sredstva. Praktično, taj PIO fond postaje na neki način jedna ekonomska kategorija, iz koje svi na neki način preživljavaju.
Naravno da to nije dobar koncept i naravno da vremenom, kako su se nasleđivali problemi, ti problemi su se uvek uvećavali. Nikada nisu došli do trenutka da treba da se reše na jedan ekonomski održiv način.
Stoga država, ukoliko želi da reši ovaj problem, mora da nađe načina i zakonskim putem, koji treba ovde u Skupštini Srbije da se donese na jedan potpuno svojstven način, da se napravi jedan konsenzus svih političkih opcija po tom pitanju, da donese odluku kako će upravljati, jer na kraju krajeva, imovina PIO fonda je imovina države, jer svi mi snosimo odgovornost za takvo stanje u državi, i naši sugrađani, naše bake i deke i svi oni koji su praktično građani Srbije, koji se finansiraju iz ovog PIO fonda, a njih ima 1,7 miliona građana Srbije. Praktično, treba da nađemo načina kako da to uradimo, a da to bude isplativo i održivo u svakom ekonomskom smislu. To ne može preko noći. O tome moramo ozbiljno da donesemo odluke i moramo na adekvatan način da nađemo rešenje.
Na kraju bih nešto rekla o Fiskalnom savetu i o tome šta je Fiskalni savet rekao uopšte o ovome budžetu. Fiskalni savet se parafrazira i na mnoge teme odgovara na vrlo racionalan način, potpuno politički neobojen, a mnogi bi hteli da ga stave u kontekst i da ga oboje, podržavajući određenu političku opciju.
Fiskalni savet je praktično telo koje je sastavljeno iz stručnjaka i koje treba slušati u svim ovim segmentima kada govori o tome kako treba da izgleda ekonomska politika naše države, ali kako treba da izgleda i budžet. Ona govori o tome da sve one mere koje se donose mogu da budu jače, slabije, ali da one proizvode određene ekonomske efekte, odnosno rezultate.
Tako Fiskalni savet smatra da su praktično dodatne mere štednje neizbežne u ovakvim situacijama, da je put ka racionalizaciji javnog sektora neminovan i da subvencije i socijalna davanja, koja su sastavni deo budžeta, takođe bi uvek trebalo da budu veća, ali su svesni toga da ono koliko je društvo prihvatljivo u sprovođenju tih mera, da su to s druge strane uvek problemi s kojima vrlo teško sve političke opcije ne mogu da se uhvate baš sto posto u koštac sa njima.
Zbog toga kaže da je neophodno sklapanje aranžmana sa MMF-om, zbog toga kažu da je moguće lakše zaduživanje u 2014. godini. Naravno, svi znamo da postoje dobre kreditne linije Ujedinjenih Emirata, i to otprilike u obimu od tri milijarde evra.
Zatim, Fiskalni savet poziva na odgovornost, o kojoj sam već govorila prilikom davanja izjava u javnosti. Ne postoje laka rešenja koja smo čuli u nekim diskusijama i da takva laka rešenja ne daju efekte u kratkom vremenskom periodu. Sve to kaže Fiskalni savet.
Prilagođavanje Srbije u narednom periodu takođe će dovesti do određenih promena. Te promene u naredne tri godine takođe će davati bolna rešenja. To sve kaže Fiskalni savet.
Ono što je glavno reći da Fiskalni savet nema neke velike zamerke na realnost koja je projektovana ovim budžetom. Zbog toga sve političke opcije ovde treba da zaista odaju određenu vrstu pohvale ministru koji je izašao sa takvim predlogom budžeta, jer mnogo je teško na neki način koji treba da nam sve emocije koje možda vladaju u političkom životu odagnaju i da da jednu realnu sliku oko koje mi treba svi zajednički da stanemo.
Naravno da je u političkom životu Srbije mnogo lakše davati neke senzacionalističke izjave, koje su kratkoročnog vremenskog ograničenja. Ali, ono što treba reći je da svi građani Srbije žive od tog budžeta i da te priče da se uzimaju pare od lekara, profesora, a da se to nikome ne daje, da to ide posle toga u kamate, jednostavno ne stoje. Pre svega, veliki deo profesora, nastavnika imaju primanja ispod 60.000 dinara. Reći ću vam da u osnovnim školama nastavnici i profesori imaju manja primanja, da docenti na Beogradsko univerzitetu imaju 60.000.
Znači, sva primanja iznad 60 hiljada dinara spadaju u redovne i vanredne profesore Beogradskog univerziteta i zbog toga je u ovom budžetu praktično skupštinska većina izašla u susret da ona primanja koja se odnose na projekte koje profesori na univerzitetu imaju kao jedan vid davanja, ne podležu određenim uštedama, odnosno oduzimanjem od naknada, odnosno neto primanja.
Sve ono što je ovde izrečeno je u pravcu konsolidacije javnih finansija u ovom budžetu i sve ono što smo videli da daje određene rezultate neće biti na određeni način pozitivno u nekom smislu da će sad građani Srbije osetiti to, ali tek za godinu dana počećemo da vidimo rezultate tih mera u onom delu da nam neće biti gore.
To je važno reći zato što smo ovde juče čuli u raspravama da će nam biti sve gore i gore, da određene mere koje Vlada Srbije donosi projektuju neku crnu budućnost. Naravno da to ne stoji, jer sa infrastrukturnim projektima i ulaganjem u lokalnu samoupravu, koja su praktično preko IPA fondova uvedeni u ovom budžetu, pokazuju da će se ipak zadržati određeni nivo ekonomske stabilnosti, da taj nivo ekonomske stabilnosti u budućnosti će dati uslove koje će pokrenuti određenu privredu preko javnih privatnih partnerstva, preko koncesija, preko razvoja infrastrukturnih projekata koje ne treba zanemariti, jer ta sredstva uopšte neće biti toliko mala.
Da li će određene zemlje istoka i zapada vršiti pritiske? Naravno da uvek postoje različita viđenja istoka, zapada i severa i po pitanju različitih projekata. Bitno je da Srbija učestvuje u tim projektima. Bitno je da je Srbija interesantna zbog svog geostrateškog položaja, da je interesantna zbog svojih potencijala, kako energetski tako i poljoprivrednih i bitno je da Srbija vrši racionalizaciju uopšte državne uprave i građana Srbije u smislu privrednih aktivnosti, da mi moramo na neki način da vršimo reformu i obrazovnog sistema i da na taj način stvaramo nove preduslove za buduće privredne aktivnosti.
Jedan posto privrednog rasta je mali privredni rast projektovan, ali je uvek bolje projektovati malo nego projektovati potpuno nerealno i onda ući u određene sisteme raspolaganja imovinom koje ne možete da kontrolišete.
To je ova Vlada pokazala kroz svoju odgovornu politiku. Da li se to nekome sviđa ili ne, koji su navikli ranije da žive na način koji je potpuno ne planiran, uzimajući potpuno neke kredite bez razuma sa velikim kamatnim stopama, to više ne postoji u Srbiji. Sada se vodi jedna krajnja odgovorna politika i takvu politiku građani Srbije prepoznaju. Zbog toga i podržavaju ovakve mere Vlade i, bez obzira na to koji će segmenti društva biti na udaru ušteda, svi zajedno shvataju da moraju da uđu u sektor privrednih aktivnosti u kojim mere štednje moraju da se sprovedu.
Na kraju treba reći da je Srbija kroz ovaj budžet pokazala da svoje građane Srbije ne želi da laže. Znači, izlazi krajnje realno pred njih i kroz takav realan budžet ona će uvek imati podršku svih relevantnih subjekata, a građani Srbije su uvek ti koje treba pitati za mišljenje. Zbog toga u Danu za glasanje ovaj predlog zakona SNS će podržati, a poslanici SNS će aktivno učestvovati u definisanju svih onih segmenata ovog predloga budžeta koji treba da pokažu koje su to prednosti kojima se vodimo u kreiranju ekonomske politike Srbije. Zahvaljujem se.