Gospodin Tošković.
Vi ste izazvali repliku, ali nemojte opet prozivati ljude.

Ne gospodinu Pastoru, nego prethodnom govorniku iz DS. Video je iz mog izlaganja da ja nisam protiv AP Vojvodine. Daleko od toga i ne vraćam se u one ranije i tada kada sam bio, bio sam isto za AP Vojvodinu i da je SNS za AP Vojvodinu, ali u skladu sa Ustavom. U skladu sa Ustavom, a ne da se Ustav menja zbog nekih apetita pokrajine Vojvodine. Dakle, i SNS i ja lično smo za AP Vojvodinu, onako kako je Ustav dogovorio, a sad što je Ustavni sud osporio četrdesetak tačaka iz Statuta, to ćemo da vidimo šta će da bude.
Dakle, pogrešno me je protumačio gospodin prethodni, da sam ja protiv pokrajine Vojvodine. Ne, nikad nisam bio, ni danas, ali da ne bude dileme, nisam ni za neka veća ovlašćenja pokrajine Vojvodine, jer to ide ka osamostaljenju pokrajine. To i vrapci znaju. Možemo mi da slatke priče da pričamo, ali to ja znam i zato sam napomenuo da ja od 1957. godine živim u Novom Sadu, pratim rad pokrajine Vojvodine i partija koje vode tu pokrajinu.

Samo da konstatujem, molim vas. Nemam tekst amandmana pred sobom. Nemam ga, ali hoću jedno da kažem da pitanje statusa Vojvodine, ono što sam ja čuo iz obrazloženja gospodina Pastora, da li je ustavan Statut, nije, stvarno ne vidim razloga u kakvoj je on vezi sa predlogom amandmana koji su oni tražili. Da li je on opravdan ili nije, to će odlučiti Skupština.
Molim vas da stvarno pređemo na dnevni red i da govorimo o amandmanu. Ostavimo sada i Statut i Ustav i zakone. To nije sigurno ni obrazloženje zbog čega se ovaj amandman ne prihvata. U tom smislu upućujem apel svim narodnim poslanicima da se tako i ponašamo.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, predlažem da mi odmah date opomenu. Ja sam ovde strpljivo slušao razna odstupanja gotovo dva sata. Niko nije ni upozoren. Kad je došlo do mene,  iako sam se ja među prvima prijavio i to nekoliko puta i nisam došao na red, kada je došlo do mene onda – a sad, po amandmanu. No, nema problema. Ja ću pokušati da obrazložim zbog čega ja neću glasati za ovaj amandman.
Bez obzira što živim u Vojvodini, bez obzira što je moja stranka NSS bila prva stranka koja je 1990. godine u svoj program uvrstila autonomiju Vojvodine. Moja stranka nije jurišala ni na Vukovar, nije jurišala na pečenog vola. Ona se držala toga da Vojvodina zbog svojih specifičnosti, nacionalnih, geografskih, ekonomskih itd, zaslužuje da se o tim specifičnostima stara jednom celovitom autonomijom, a ne autonomijom nacionalnih manjina.
Sve što treba za Vojvodinu, ja sam spreman da glasam za to, ali se bojim da u ovom amandmanu gde se, predsedavajući, uglavnom traži podela prihoda od akciza, poreza na dobit preduzeća, dohodak građana u procentima i da se ispoštuje onih 7% od budžet RS, što je svojevremeno prilikom donošenja Ustava 2006. godine dogovoreno. Otprilike o tome se radi u ovim amandmanu. Sa obe ruke bih podržao ono što AP Vojvodina traži.
Voleo bih da je danas, a nije moguće s obzirom na Statut i zakon AP Vojvodine da je ovde predsednik Vlade AP Vojvodine i da sa njim o tome raspravljamo. Molim predlagača amandmana da to tako shvati. Ovde se ne radi, po meni, o pravima AP Vojvodine. Ovde se radi o pravima Vlade ili dela Vlade Vojvodine koja pokušava da svojim zalaganjem za autonomiju Vojvodine to na određen način predstavi na način na koji se to nekada radilo. Način na koji je uređena ta stranka ne daje im za pravo da na takav način pokušavaju da urede državu.
Oni otprilike traže da se da 7% od rashoda budžeta Srbije a ne od prihoda. Ja sam to tako razumeo i ako grešim, vi me ispravite. Sada je tu problem. ukoliko, a Predrag Marković koji od nedavno nije više sa nama je svedočio tu da se na prvom Ustav dogovorilo da to bude 7% od prihoda. Pošto su te godine prihodi u budžetu bili veći od rashoda, i da o tome čak postoji pisani trag o tom dogovoru, onda je ta ista vlast odnosno ista politička snaga koja čini sada vlast u Vojvodini tražila da to bude 7% prihoda, ali su se sada setili pošto su rashodi veći od prihoda da sada uzmu 7% od rashoda.
Nemam nikakav problem da glasam za to, ali s obzirom da se ne radi o istom nivou vlasti, tražim da 0,3% budžeta Vojvodine pripadne MZ Novi Karlovci, da se i o tome dogovorima. Da raspodela tih 7% bude raspodela do građana a ne samo do Vlade Vojvodine. Ukoliko su republika i pokrajina isti nivoi vlasti možemo tako da se dogovorimo i onda zašto se ne bi dogovarali između Novog Sada i MZ Novi Karlovci. To bi bilo pošteno. Nikakve koristi od tih 7% nismo imali. Nijedan beli dinar nije uložen tamo. Sa pravom mogu da pitam – gde je otišlo 7% koji su do sada dodeljivani od 2006. ili 2007. godine sa punim pravom jer se ne radi o istom nivou vlasti između MZ i pokrajine? Sa time se slažem, ali se ne slažem da se ne radi o istom nivou vlasti između pokrajine i države.
S toga ne mogu da podržim ovaj amandman jer bi, ukoliko bi to podržao, podržao bi da damo 7% i od kamata koje će država platiti na kredite i to spada u rashode. Gospodin Dinkić to može najbolje da objasni. To je 114 milijardi. Ukoliko bi usvojili ovaj amandman onda bi morali da damo 7% od kamata na dug. Drugo, 107 milijardi ide na socijalnu zaštitu u rashodima. Znači, daćemo 7% i od rashoda za socijalnu zaštitu ukoliko usvojimo ovaj amandman. Dalje, za PIO se izdvaja 280 milijardi. Ukoliko usvojimo da damo od rashoda l7% onda moramo da damo punih 7% i na ovih 280 milijardi. Zato je nemoguće po meni dati 7% od rashoda i mislim da ono što se dogovorilo 2007. godine je pravednije, da se od prihoda koji se ostvare na teritoriji cele republike 7% dodeli Vojvodini, da je to pošteno i da je to pravedno.
Ostalo, o Zakonu o nadležnostima, o Statutu ne bih razgovarao jer to je po meni iluzorno raspravljati o nečemu što je odluka Ustavnog suda koja se mora poštovati i tu raspravu ne mogu otvarati, niti želim da otvaram, ali hoću samo da kažem da ta odluka nije za komentarisanje, već za poštovanje.
Na kraju, hoću da kažem da se ovde izgleda ne radi o pravima Vojvodine, već o pravima jedne stranke koja čini glavninu Vlade Vojvodine i slažem se da nije dobro da, Vojvodina više nije na Panonskom moru, ali otkad ta stranka vodi Vojvodinu, kao stožerna stranka, Vojvodina nije na moru, ali tone li, tone i tone. Hvala.

Hvala.
Dosta poslanika čeka da uzme reč.
Pročitaću redosled: Đorđe Stojšić, Suzana Grubješić, Siniša Lazić, pa Milorad Mijatović.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući, poštovani gospodine Pastor, predstavnici Vlade Vojvodine, sa pažnjom slušamo ovu diskusiju koja je za nas izuzetno značajna, s obzirom da mi li Lige socijaldemokrata Vojvodine smatramo da je ovo par ekselans političko pitanje, a ne računovodstveno pitanje.
Svake godine vi dolazite, u stvari ne dolazite svake godine, ovo je drugi put, ranije vlade nisu imale ni toliko razumevanja, ali mislim da po mnogim pitanjima u ovom parlamentu postoji nejedinstvo, ali kada je u pitanju Vojvodina, tu je jedinstvo apsolutno, u smislu toga da Vojvodina ne treba da dobije ni to što joj po Ustavu pripada.
Svi se zalažu za poštovanje Ustava, ali kada inicijativa za poštovanje tog istog Ustava koji nije izglasan Vojvodini, iako se glasalo dva dana i noć, sada mi koji smo bili protiv tog Ustava, vi o tome vrlo dobro znate i kolege iz LDP, sada insistiramo da se taj isti Ustav poštuje i da se sredstva prebace za ono za šta Vojvodina ima nadležnosti, a ne da se pravi farsa iz godine u godinu i da se transferišu sredstva za nadležnosti koje Vojvodina uopšte nema, visoko školstvo, lokalne samouprave, itd.
Svi znamo da je vojvođanski budžet protočni bojler, tri sedmine za kapitalne investicije ne želim ni da spominjem. Prošle godine smo imali onaj Potemkinov tunel, koji se obećavao da će otprilike da se napravi za godinu dana, pa vidimo da tek ove godine imamo 200 miliona dinara predviđenih za projektnu dokumentaciju u rashodima Ministarstva lokalne samouprave i regionalnog razvoja, koji nema nikakve veze sa auto-putevima i 2015. godine još 50 miliona, znači da dokumentacija neće biti gotova narednih pet-šest godina. Prošle godine je tunel računat kao – eto, to je kapitalni rashod na teritoriji Pokrajine Vojvodine. Ove godine je situacija još čudnija, pa se računaju svi kapitalni rashodi na teritoriji Pokrajine, kao – eto, to je nekakva investicija i računa se u te tri sedmine. Važno je da sve ovo stavimo u kontekst.
Ustav, kada je donošen, stavljena je ta čuvena odredba od 7% i ja sam se uvek pitao - zašto 7%, ko je došao do 7%, kojom matematikom je neko izračunao da to treba da bude 7%? Postojala je platforma, koliko se ja sećam, Izvršnog veća Vojvodine, odnosno Vlade Vojvodine, da Vojvodina mora imati sudsku, izvršnu, zakonodavnu vlast, izvorne prihode, imovinu. Preko noći je to promenjeno, pa se došlo do tih 7%. Ne znam zašto 7%, možda je to nekakav, eto, u lirskim i epskim pesmama ima „sedam gora, sedam planina“, ili da ne bude osam iz nekih drugih razloga, pa kao sedam. Ne znam zašto sedam, ali bih stvarno voleo od nekog ko je učestvovao u pisanju tog Ustava da čujemo zašto 7%?
Odnos prema Vojvodini se ne menja. Pitanje je da li vi kao predstavnici građana Vojvodine treba svake godine uopšte da učestvuje u toj farsi, s obzirom da, bez obzira na to šta se ovde predlaže, odgovor je uvek isti. Vi lepo predložite, to će, koliko vidim, biti odbijeno od strane vladajuće većine i šta dalje? Da li ćemo mi ići na privremeno finansiranje u Vojvodini i da li ćemo onda imati budžet, to je veliko pitanje.
Taj se odnos nije menjao, za vreme Miloševića nam je bilo jasno zašto je morao na silu da ukida autonomiju, da bi finansirao sve te ratove i sve što je radio devedesetih, ali posle 2000. godine mislim da je bilo prostora da se neke stvari vrlo praktično urede, ali u praksi se to nije desilo. U privatizaciji, na kraju krajeva, prodat je PIK „Bečej“, nije prodat PKB, prodat je DDOR, nije prodat „Dunav osiguranje“, prodata je „Jugoremedija“, a nije prodata „Galenika“. O NIS neću ni da pričam. Sada evo šeik koji je baš zainteresovan za zemljište Vojvodine.
Na kraju imamo to da se finansiraju različiti posrnuli giganti, a problem je samo jedan – naplata struje, gasa itd. u Vojvodini 90%, u drugim delovima Srbije nije. Onda dolazimo do toga i zašto je taj „Srbijagas“ u gubicima itd. Svi sve to znamo i svake godine ista priča.
Vojvodina je poslednja federalna jedinica čiji status nije do kraja rešen. U Vojvodini je sve počelo. Mislim da u pravcu naše evropske perspektive će to pitanje morati da se uredi, konačno da se završi.
Od 1988. godine prošlo je 25 godina i, od svih naših priča koje građani svake godine slušaju, imamo situaciju u Vojvodini da je 25% nezaposlenost, da je prosečan traktor star 25-30 godina, da u Irigu, kada idete za Novi Sad, šleperi ljudima uleću u dvorišta, vozovi se kreću brzinom od 50 kilometara na sat, kao pre 200 godina i to je Vojvodina danas. Kanal Dunav-Tisa-Dunav koji je bio najbolja kanalska mreža u Evropi pre 200 godina, sada nije uopšte u upotrebi. Da ne nabrajam dalje.
U svakom slučaju, 25 godina je prošlo od čuvene „jogurt revolucije“ i mi ponovo pričamo iste priče, bez ideje da se to pitanje jednom reši kako treba. Sada ćemo imati Zakon o finansiranju, nadam se, ministar je obećao ovde nama u Skupštini da će se radna grupa konačno formirati, sastati i da ćemo Zakon o finansiranju Vojvodine dobiti, pa nećemo morati da podnosimo amandmane koji se svake godine odbijaju. Ali, ovo pitanje se neće rešiti trajno, dok se ne reši pitanje Vojvodine, kao ustavna kategorija.
Mi, kao stranka, zalažemo se za promenu Ustava i mislim da Ustav mora da se menja iz mnogo drugih razloga. Vojvodina je jedan od tih razloga. Mislim da postoje ljudi i u Briselu koji znaju šta je decentralizacija i šta je lokalna samouprava, šta je pokrajinska. Postoje druge stranke koje misli da ni lokalne samouprave ni pokrajine ne treba da postoje. Sve treba da bude deo republičke vlasti, da javna potrošnja bude 90% GDP i to je jedan način državnog uređenja za koji sam siguran da u srednjem veku je postojao i nemam ništa protiv da oni imaju pravo da taj model i zastupaju.
Lokalna samouprava mora da se finansira na način koji je zakonom uređen, a ne tako što će Republika da transferiše nekim opštinama više, nekima manje, u zavisnosti od toga ko je na lokalu na vlasti. Isto važi i za Pokrajinu.
Sadašnjih 7% je proizvod političkog nagodbenjaštva, odustalo se od platforme Izvršnog veća, mi u tome nismo učestvovali, nije to sada ovde tema, ali 7% ispostavilo se da ne može uopšte da se ispoštuje i nijedna Vlada u Beogradu nema nameru da to uradi, bez obzira ko je na vlasti, sada kada stranke koje su na vlasti u Pokrajini su u opoziciji, a i ranije kada je vladajuća većina bila ista u odnosu na ovu u Beogradu.
U svakom slučaju, čuvene priče o Vojvodini kao lokomotivi razvoja više ne stoje. Ta lokomotiva nema ni šine, ni točkove, ni gorivo i može samo da stoji, kao ona ispred železničke stanice u Novom Sadu, kao ukras i simbol na neka prošla vremena, kada je Vojvodina stvarno bila u onoj Jugoslaviji, posle Slovenije, druga najrazvijenija i bila je deo Evrope u svakom smislu.
Danas to više nije i ne treba uopšte da se nadamo da će to postati u skorije vreme, ukoliko na ozbiljan način ne pristupimo ovom pitanju i ne postignemo politički konsenzus da, ukoliko želimo da idemo ka EU i da budem deo evropske porodice, moramo znati šta podrazumeva normalna organizacija države i šta znači pokrajina u smislu odnosa sa centralnom vlasti, a ne da smo svake godine ovde, da tako kažem, svedoci nekakvih sitnih prevara, ekonomskih i političkih.
U svakom slučaju, vama, gospodine Pastor, svaka čast u smislu vaše upornosti i inicijative da neke stvari pokušavamo konačno da rešimo. Takođe, mislim da i predstavnici Vlade Vojvodine imaju dobru nameru, ali jedino što ovde želimo, mi koji podržavamo ovaj amandman, jeste da se Ustav, protiv koga smo mi bili, konačno poštuje i ništa više. Sve ostalo je tema za neke buduće rasprave i, nadam se, buduća vremena, ali skora. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je deset minuta i 45 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić, a posle nje narodni poslanik Siniša Lazić.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice.
Poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije i vojvođanske Skupštine, evo dočekah, posle jedno sat vremena od prijave, da dobijem reč. Svake godine, koliko znam, raspravljamo na ovu temu, od donošenja Ustava do danas, i sa istim rezultatom, a to je - ista meta, isto odstojanje. Svaki put je Vlada Republike Srbije optužena da ne daje dovoljno Vojvodini, a sa ove strane idu optužbe na vojvođansku i Vladu i Skupštinu da traže previše od Srbije.
Sedam posto budžeta, koje je definisano Ustavom, nije nam reklo da li je to 7% od prihoda, od rashoda ili od ukupnog budžeta. To jeste uzrok svih naših rasprava. Ustav je donet, bila sam svedok, uz velike kompromise, natezanja i u poslednji čas je ubačeno ovih 7%, kao i one tri sedmine za kapitalne investicije, što će reći da je trebalo da idu od tada na ovamo u investicije, a ne u potrošnju. Izgleda se desilo obrnuto.
Da ne bismo stalno pričali o tome šta je bilo, kako je bilo, zašto je bilo, nameće se vrlo jednostavan zaključak. Ovih 7% ne bi trebalo da bude ustavna materija uopšte, nego bi trebalo da bude materija zakona o finansiranju Vojvodine i taj zakon čekamo godinama. Čekali smo i Statut Vojvodine godinama. Kad je konačno donet i poslat ovde u Narodnu skupštinu, 11 meseci je bilo potrebno, odnosno putovao je od Novog Sada do Beograda 11 meseci, do dana kad smo ga mi ovde u parlamentu usvojili. Sada se ispostavlja i da je 60% odredbi Statuta neustavno.
Zašto ja sve ovo pričam? Zato što još jedan zaključak proizilazi iz svega ovoga. Stvarno više nije jeres reći da nam je potreban novi Ustav, da nam je potreban drugačiji Ustav. Sigurno je da ono što je 2006. godine bilo dogovoreno ponovo može da se dogovori na sasvim drugačijim osnovama i iz drugačijih razloga. Nije ovih 7% koji idu Vojvodini jedini razlog zbog čega treba menjati Ustav. Ustav treba menjati i zbog toga što i drugi delovi Srbije zaslužuju da dobiju šansu, da dobiju vrstu autonomije kakvu ima Vojvodina, ne sa svim ingerencijama, ali šansu da se regionalno organizuju.
Ujedinjeni regioni Srbije predlažu da Srbija ima sedam regiona, da to budu: Vojvodina, Beograd, istočna i zapadna Srbija, Šumadija, Pomoravlje i Kosovo i Metohija, kako bi svi dobili jednake uslove, šanse da se ravnomerno razvijaju.
Kakvu autonomiju želimo za Vojvodinu? Vojvodina jeste istorijska autonomija i autonomija Vojvodine je neupitna i mislim da o tome ne treba trošiti reči. Ali, autonomija Vojvodine je ostala centralizovana i Vojvodina je ostala centralizovana pokrajina. Da nije tako, ne bi upravo te najsiromašnije opštine u Srbiji dolazile iz Vojvodine. Ne idu svi novci u Beograd, kako se često optužuje po Vojvodini, već dosta tog novca ide u Novi Sad, a ne ide u delove Vojvodine koji takođe zaslužuju šansu da se razviju baš kao i grad Novi Sad.
Zato mi kao državotvorna stranka predlažemo stvaranje oblasti u Vojvodini. Predlažemo višeslojnu autonomiju Vojvodine. Srem, Banat i Bačka treba da postanu vojvođanske oblasti, a da grad Novi Sad zadrži poseban status, jer to je jedini način da se i Vojvodina unutar sebe ravnomerno razvija, a regionalizacija Srbije je jedini način da se svi delovi Srbije ravnomerno razvijaju. Za tako nešto potrebna nam je promena Ustava i debata o promeni Ustava treba da postane legitimna, prisutna i da rezultira dogovorom svih političkih stranaka, baš onako kako je dogovorom donet Ustav iz 2006. godine.

Iskorišćeno je četiri minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima gospodin Radoman. Izvolite.

Već drugi put se spominje da su dve najnerazvijenije opštine u Srbiji u Vojvodini. To jednostavno nije tačan podatak. O tome možete pročitati Uredbu o utvrđivanju jedinstvene liste razvijenih regiona i jedinica lokalne samouprave za 2013. godinu koja je objavljena u „Glasniku 62“ od ove godine, gde se kaže da su u prvoj grupi najrazvijenijih od 23 jedinice 13 iz Vojvodine i tako redom do četvrte grupe, a u 23 opštine koje su devastirana područja nema nijedne iz AP.
Kada pričamo i o ulaganju u nerazvijene područja, interesantan je podatak o tome da je u prvih šest meseci ove godine od 173 milijarde, to su podaci Agencije za privredne registre, 4% došlo u Vojvodinu. Eto jednog od razloga zbog kojih smatramo da je zaista potrebno poštovati ovu ustavnu odredbu.