Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi građani Srbije, kolege narodni poslanici, za poslaničku grupu Nove Srbije ova rezolucija je od ključnog značaja pred početak pregovora Srbije sa EU. Cilj ove rezolucije jasno se vidi da je da Srbija što pre postane punopravni član u EU, kao i aktivna i transparentna uloga Narodne skupština Republike Srbije u harmonizaciji zakonodavstva sa evropskim.
Ne mogu ovom prilikom da ne pomenem značaj Rezolucije o pridruživanju EU iz 2004. godine, koja je takođe na jedan vrlo jasan način izrazila čvrsto opredeljenje Skupštine Republike Srbije tada da državna zajednica Srbija i Crna Gora što pre postane punopravni član.
U međuvremenu je Srbija prošla veoma dug put, kako je to i rekla predsednica Odbora za evropske integracije, narodna poslanica Nataša Vučković i ova rezolucija iz 2013. godine, današnja o kojoj raspravljamo o ulozi Narodne skupštine o pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU je operativnog karaktera i bavi se konkretnim detaljima vezanim za predstojeće pregovore o pristupanju. Ona na jedan vrlo jasan način pozicionira samo Narodnu skupštinu u toku trajanja predpristupnih pregovora Republike Srbije sa EU.
Tačno je i vrlo se jasno precizira ovom rezolucijom da Vlada vodi pregovore, ali da Skupština veoma aktivno prati preko izveštaja koji će Vlada dostavljati Narodnoj skupštini Republike Srbije sve o čemu se razgovara i pregovara u toku ovih pregovora. Po mom mišljenju je na vrlo jasan i precizan način definisana i uloga Narodna skupština Republike Srbije i Vlade činjenicom da se upravo Narodnoj skupštini Republike Srbije sveobuhvatno i pravovremeno daju informacije od strane pregovaračkog tima i Vlade Republike Srbije o svim planiranim aktivnostima u pregovaračkom procesu, kao i to da je pregovarački tim i Vlada Republike Srbije da na svakih šest meseci podnosi izveštaj o toku pregovora, a da će se o tom izveštaju raspravljati na plenarnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije.
Za mene kao člana Odbora za evropske integracije je veoma važno što je ovom rezolucijom ustanovljena vrlo jasna i precizno definisana, odnosno bitna uloga skupštinskog Odbora za evropske integracije, jer njen tekst obavezuje Vladu da ovom odboru dostavlja rezultate bilateralnog skrininga za svako pregovaračko poglavlje, ali je takođe Vlada dužna da uzima u obzir sve izveštaje i predloge koje će Odbor za evropske integracije upućivati na svojim sednicama i u svojim zaključcima pregovaračkom timu.
Svih 26 tačaka ove rezolucije su veoma bitne. Ono što bih posebno istakla u toku ovih pregovora i što smatram da građani Srbije treba da znaju je činjenica da je cilj Srbije da u toku ovog pregovaračkog procesa očuva teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije, kao i da u toku pregovaračkog procesa vodi računa o poštovanju tradicije i zaštiti kulture jezika, kao osnovnog nacionalnog identiteta Srbije.
Znači, ova rezolucija u svakom svom članu vodi računa o nacionalnim interesima države Srbije. Vrlo je važno što se ukazuje važnost zaštite privrednih grana koje su od vitalnog značaja za Srbiju u uslovima tržišne ekonomije i što se pregovori moraju voditi na način kojim se čuva i unapređuje postignuti nivo socijalnih prava i njihove zaštite građana Republike Srbije.
Mislim da je veoma važno da građani Srbije, upravo preko parlamenta, budu na vreme i u svakom trenutku informisani o toku pregovora sa EU i da od početka pregovaračkog procesa što pre osete boljitak za sebe i za svoje porodice. Poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ovu rezoluciju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vera Paunović.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi tekst rezolucije koja treba da odredi osnovna opredeljenja Republike Srbije u realizaciji ostvarivanja procesa pridruživanja Republike Srbije u EU, sa posebnim osvrtom na položaj Republike Srbije u ovom procesu, a posebno i sa aspekta saradnje Narodne skupštine sa Vladom, kao nosiocem ovog procesa.
Značaj ove rezolucije leži u činjenici da se na taj način obezbeđuje podeljena politička odgovornost za uspešno ostvarivanje procesa pridruživanja. Ova činjenica istovremeno ukazuje na visok stepen političke saglasnosti, osnovnih političkih faktora u Republici Srbiji. Istovremeno, ovo je značajan politički signal u ukupnoj društvenoj javnosti u Republici Srbiji o potrebi njenog angažovanja kako bi se ovaj proces uspešno realizovao i time ostvarili interesi Republike Srbije u okviru zajednice kojoj težimo da pristupimo.
Status kandidata, koji smo dobili pre dve godine, kao i početak pregovora koji sledi, svakako nameću znatno veće obaveze svim državnim organima, nego što je to do sada bio slučaj. S obzirom na ustavni i zakonski položaj koji Narodna skupština zauzima u društvu kao nosilac zakonodavne vlasti i najvišeg predstavničkog tela građana, a ujedno i kontrolnu ulogu nad radom Vlade, prirodno je da ovaj dom treba da ima važnu ulogu u ovom procesu i da stvori primer koji će slediti ostali državni organi. Zato ova rezolucija treba da postavi smernice i zada okvire kako bi se ovaj proces završio što povoljnije po Republiku Srbiju.
Sama rezolucija sastoji se iz 26 tačaka koje tretiraju različita pitanja procesa pridruživanja. Najpre, ovom rezolucijom je potvrđen načelan stav većine narodnih poslanika i političkih partija da su za pristup Srbije EU. Zatim se u nekoliko stavova rezolucije definišu okviri procesa pristupanja i pregovaranja.
Smatram posebno važnim to što su u tačkama 5, 6. i 7. postavljeni okviri za pregovore, a to su da pregovori moraju biti tako vođeni da obezbede stabilan ekonomski rast i održiv razvoj privrede, da se u tom cilju moraju osigurati najpovoljniji izuzeci i prelazni periodi i odstupanja.
Mislim da neću pogrešiti ako kažem da se svi mi možemo složiti da u budućim pregovorima ovi principi za sve one koji učestvuju u tom procesu uvek moraju biti apsolutno na prvom mestu u njihovom radu i delovanju, pa je sasvim logično što
Predlog rezolucije u svojim prvim tačkama sadrži upravo ove odredbe.
Značajan deo rezolucije posvećen je mestu i ulozi Narodne skupštine u pregovaračkom procesu. Najvažniju ulogu unutar Narodne skupštine imaće Odbor za evropske integracije, koji će pored obaveze da prati ceo proces, imati i važnu ulogu u koordiniranju učešća ostalih skupštinskih odbora u ovom procesu. U tom smislu, neophodno je da se u narednom periodu na jednoj strani uspostavi znatno intenzivnija saradnja sa Vladom, posebno uvažavajući činjenicu da je Vlada neposredno odgovorna za realizaciju procesa pregovora, a da Narodna skupština ima prevashodnu kontrolnu ulogu. Na drugoj strani, potrebno je dalje razvijati saradnju sa Evropskim parlamentom i skupštinama država članica EU, jer ako ne postoji unutrašnja i spoljna koordinacija, ceo proces teško da će imati bilo kakav pozitivan efekat.
Što se tiče pomenute saradnje sa Evropskim parlamentom, posebno bih istakla važnost formiranja parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje, koga čine predstavnici Narodne skupštine i Evropskog parlamenta, kao mešovitog foruma, na kome će se raspravljati o ovim pitanjima vezanim za proces stabilizacije i pridruživanja.
Ovaj odbor predstavlja najvažniji oblik saradnje Narodne skupštine i Evropskog parlamenta, a činjenica je da je ovaj odbor održao konstitutivnu sednicu govori o ozbiljnosti naše namere da svoju ulogu ispunimo što je moguće bolje, efikasnije i kvalitetnije.
Narodna skupština će nastojati da jača društveni i politički konsenzus o pristupanju Republike Srbije EU kroz saradnju sa zainteresovanim društvenim činiocima, kako bi se postigla što šira uključenost u svim fazama pregovora o pristupanju.
Poštovani narodni poslanici, mi smo svesni značaja ovog procesa, kao i činjenica koliko je on složen, ali pošto smo postigli većinsko opredeljenje da se ide dalje u ovom procesu, potrebno je maksimalno angažovanje kako državnih struktura, nas političara, tako i civilnog društva i svakog građanina ponaosob, a sve u cilju okončanja procesa na najbolji mogući način.
Za kraj želim da dodam da mi je drago što smo uspeli da rezoluciju izradimo u kratkom vremenskom periodu, a nadam se da ćemo je usvojiti na vreme tako da stupi na snagu pre održavanja sastanka Evropskog saveta koji će biti održan 19. ili 20. decembra 2013. godine, na kojoj će predstavnici država članica EU odrediti datum održavanja prve međuvladine konferencije između Republike Srbije i EU.
Zbog svega navedenog, poslanička grupa PUPS će podržati ovaj predlog rezolucije. Zahvaljujem.

Iskorišćeno vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe je šest minuta i 15 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić.

Zahvaljujem gospođo potpredsednice, poštovane kolege i koleginice, narodni poslanici, na početku želim da se zahvalim radnoj grupi koja je napravila ovaj tekst rezolucije, koji će podržati poslanički klub URS. U momentu kada sam se vratila u Narodnu skupštinu tekst je već bio maltene gotov i najveći deo posla je stvarno obavila radna grupa i to vrlo dobro.
Ovih dana očekujemo konačno tu odluku o otvaranju pregovora, o pridruživanju sa Srbijom i nadam se da nakon toga više neće biti dileme da proces pridruživanja postaje bespovratan. Pregovori jesu šansa za stvaranje uređene države i nije fraza kada kažemo i ponavljamo da reforme moraju da se urade zbog nas, a ne zbog Brisela. Naši građani zaslužuju nezavisno efikasno pravosuđe, vladina prava, funkcionalnu tržišnu privredu, stabilnu i predvidljivu budućnost.
Srbija istorijski, geografski, kulturno, ekonomski pripada Evropi i potrebno je da ta pripadnost postane politička i institucionalna. Zbog toga je važno da odluka Evropskog saveta u narednim danima bude pozitivna i da se odredi datum održavanja te prve međuvladine konferencije, koja će označiti formalni početak pregovora.
Današnja Evropa nije ista kao pre 12, 13 godina kada je Srbija zakoračila na svoj evropski put, najpre kao deo Savezne Republike Jugoslavije, pa državne zajednice Srbije i Crne Gore, a tek od 2006. godine kao nezavisna država Srbija.
Za razliku od zemalja iz istočne Evrope, bivših komunističkih zemalja koje su po ubrzanoj proceduri, ubrzanom postupku kao regata ušli, kao Ferari ušli u EU za četiri, pet godina. Srbija je svoj evropski put počela u jednim okolnostima, a otpočeće pregovore u drugim okolnostima.
Današnju Evropu sigurno ne bi prepoznali ni očevi EU, počev od Kono Dadena, Euro Degesperija, Šumana, i Evropa se danas vrlo razlikuje od one prve Evropske zajednice za ugalj i čelik iz davne 951. godine.
Na svu sreću današnja Srbija više nema dilemu kuda ide i na svu sreću postoji politički konsenzus među glavnim političkim akterima da evropska budućnost Srbije neupitna. Na svu sreću smo se i oslobodili parola i besmislica i nerealnih očekivanja od te iste EU, poput onih da EU nema alternativu i sličnih i EU shvatili kao racionalan izbor. Evropska unija je potrebna Srbiji, ali je Srbija kao centralna zemlja jugoistočne Evrope potrebna i EU.
Već nekoliko puta su moje kolege rekle da smo prvu i jedinu Rezoluciju pridruživanju Srbije EU doneli 2004. godine. Danas će poslanički klub URS glasati za ovu rezoluciju, a za onu iz 2004. godine glasala je G17 plus. Borili smo se i tada, a i danas za Evropu u Srbiji i za Srbiju u Evropi, i protiv jednog socijalnog utrnulog društva nespremnog i nevoljnog za sistemske aktivnosti i promene. Iskustvo nam pokazuje da je Srbiju teško promeniti, teško pokrenuti, a još teže promeniti. Ali, upravo je taj proces pregovaranja šansa da od Srbije stvorimo tu modernu i uređenu evropsku državu i tu šansu mi ne smemo da propustimo. Dakle, kada bude vreme za glasanje računajte na podršku URS. Hvala.

Iskorišćeno je četiri minuta i 45 sekundi od vremena ovlašćena predstavnica poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, mi danas možemo razgovarati i o tekstu rezolucije i o njenom povodu, ali bojim se da taj tekst rezolucije i sam taj povod nemaju mnogo veze sa stvarnošću. I to bi mi nekako delovalo kao da se na Titaniku raspravlja o meniju i to u momentu pošto je Titanik udario u veliki ledeni breg.
Naime, treba da povedemo računa pre svega o tome kakvi su rezultati dosadašnjih odnosa Srbije i EU naročito od 2008. godine, kada se smatralo da smo zakoračili, kako se to kaže, u nepovratni proces i da nam je ta evropska budućnost manje više na dohvat ruke. Dosta pokazatelja, činjenica, veoma loših činjenica, o rezultatima tog našeg puta u EU u najmanju ruku u poslednjih pet godina i zbog toga i hoću da govorim o tome, a ne o jednom tekstu koji je manje više tehničkog karaktera i koji doduše insistira na tome da predsednički organ države ima uticaja na proces pregovora, ali se ne pita kuda ti pregovori vode, koliko koštaju za zemlju, kakav je dosadašnji rezultat onog sporazuma koji proistekao iz nekih ranijih pregovora. Sve se to tumbe okrenulo i mi zapravo možemo da zatvorimo oči i da ovim povodom govorimo i o tačkama ove rezolucije što je moguće da ću ja pomenuti, ali mislim da to nije glavna tema.
Naime, Srbija je od 2008. godine do danas imala više štete nego koristi od EU i to se može gledati na više elemenata. Najpre, u teritorijalnom pogledu, u pogledu teritorijalnog integriteta. Srbija je ostala bez Kosova. Vlada je priznala nezavisno Kosovo pod pritiskom EU. Upravo je ona dobila ulogu egzekutora u oduzimanju Kosova od Srbije i taj posao ona obavlja hladno, racionalno, bezočno, onako kako su njene zemlje članice nekada vodile svoju kolonijalnu politiku. Nije samo to problem. Srbija teritorijalno nije stabilna ni sa Kosovom ni bez Kosova. To je svima nama jako dobro poznato.
Taj problem koji svakodnevno destruira javni život u ovoj zemlji stoji kao Damohov mač iznad naših svakodnevnih života pa i iznad ovih svih pokušaja da se država reformiše u ekonomskom, institucionalnom pravnom i bilo kojem drugom pogledu. Nije ta stranica Kosova još zatvorena, a otvorena je stranica Vojvodine. Ako gledamo izveštaje komisije o napredovanju Srbije od 2009. godine na ovamo, videćemo da ona nijednom rečenicom nije dovela u pitanje činjenicu da zakonodavstvo Srbije i propisi Vojvodine su u suprotnosti sa Ustavom Srbije i da direktno ugrožavaju teritorijalni integritet Srbije. Unija tu nije imala nikakvu primedbu imajući u vidu činjenice da je na brojnim stranicama pretresla svaku stopu ove zemlje, svaki element njenog sistema. Dakle, ovo nije propust, ovo je strategija.
Potom, ako gledamo ekonomske efekte ovih odnosa u zadnjih pet godina, oni su zaista poražavajući. Upravo, 2008. godine, negde u leto kada se promenila Vlada, Srbija je ušla u tunel na kraju svetlosti, tunel u kome je svetlost na početku, a na kraju nema te tačke svetlosne. On baulja po tom tunelu i stalno sluša neki mistični glas iz neke nedođije da treba ići napred, ali se ta svetlost ne vidi. Sve je manje izvesno.
Znači, od 2008. godine Srbija je u permanentnoj recesiji uostalom kao i sama EU. Po svim ekonomskim pokazateljima ona nazaduje, ona ima stalno rastuću nezaposlenost, stalno rastući javni dug, stalno rastući budžetski deficit. Sve najgore privredne pokazatelje, ali mi i dalje smatramo da je EU naša razvojna ekonomska šansa i slepo se držimo tog puta u vreme kada se druge mogućnosti otvaraju na očigled svih nas.
Prema tome, i na ovom planu Srbija loše stoji i krajnje je vreme da preispita taj svoj odnos, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ekonomskih razloga i ekonomskih pokazatelja. Trgovinski deo sporazuma je imao za Srbiju negativan efekat. Potom, opšte društvene prilike u Srbiji su strašno nazadovale u zadnjih pet godina. Dolazi do jednog procesa poremećaja u javnoj svesti, o političkoj svesti, u privatnim mišljenjima i preferencijama ljudi. Evropska unija insistira da Srbija preko noći prihvati nekakve post moderne vrednosti, da stavi u zagradu celu svoju tradiciju, da zaboravi svoju istoriju, da preispita svoju blisku prošlost, okrivljujući je za rat i za zločine. Jednom rečju, kao i 2004. godine što je tražila od CG da prelomi u svesti i sada to traži od Srbije. Neko je pomenuo da je u to vreme postojala državna zajednica. Nemojmo zaboraviti da je 2006. godine CG izašla iz Srbije u skladu sa politikom prelamanja mozga. Tamo je mozak prelomljen i oni su otišli na taj put na kome nisu na drugim travčicama u odnosu na nas, ali sada se to od nas traži.
To je, dakle, jedan težak poremećaj u sferi javnog morala koju Unija agresivno zahteva od Srbije. Možemo pričati i dalje o tim negativnim posledicama, ali, da ne bi gubio vreme, pomenuću samo taj bezbednosni aspekt stvari. Srbija je, na osnovu SSP, prvo poglavlje o političkom dijalogu, u obavezi da se prilagodi spoljnoj bezbednosnoj politici EU.
Danas ne postoji ništa mutnije i nejasnije u njenoj politici ili u njenim politikama, kako se to kaže, od njene spoljne bezbednosti odbrambene politike. Kada pogledamo njene akcije, one se svode na individualna opredeljenja pojedinih zemalja koje sakupljaju određeni broj saveznika unutar Unije da bi vodili neke akcije po svetu, oružanog karaktera, razume se, i na kraju ispada da je to interes zemlje koja vrši takvu propagandu unutar Unije.
To nije regulisano ni osnivačkim ugovorom, iako se ova poslednja izmena dosta posvetila tom aspektu delovanja Unije, ali je tu stvar najmanje jasna, najviše netransparentna, kako bi se to danas reklo, a mi srljamo u tu stvar bez obzira na naše sopstvene procene koliko nam je to u interesu u današnjem svetu i u današnjoj Evropi koji postaju potpuno drugačiji u odnosu na 90-te godine, gde se sa nekog unilateralizma prešlo na multilateralizam i na potpuno drugačiji način odnošenja u svetskoj politici.
Možemo se zapitati, baš zbog ovoga o čemu govorim, gde je ta EU danas 2013. godine u odnosu na neka ranija vremena? Neko je pre mene rekao da je ona takva i da tako izgleda da je njeni očevi osnivači ne bi poznali. Ja tvrdim da nju danas ne poznaje ni njen legendarni predsednik komisije Žak Delor, kome je sredinom 90-tih godina, kada je napuštao to mesto, posle završetka drugog mandata, manje-više bilo jasno u kom je pravcu ona otišla. Kritike unutrašnjih odnosa u Uniji idu upravo sa te strane.
Dakle, Unija u ekonomskom pogledu zaostaje, relativno gledano, razume se. Ona je nekad imala visoki stepen ekonomskog razvoja, zato je relativno u odnosu na ostatak sveta. Ako hoćete, danas je jedino ona u ozbiljnoj krizi. Ni SAD, ni drugi kontinenti zemlje nisu u ekonomskoj ili finansijskoj krizi, ili su u mnogo manjoj meri nego što je to Unija danas.
Ona je, dakle, od leta 2008. godine, od kada je finansijska kriza zahvatila svet, u nultoj tački privrednog razvoja. Mnogi njeni delovi su u stanju recesije, pa i depresije. Ona ne može iz toga da izađe. Pokušava to da učini vanugovornim mehanizmima i donosi nove ugovore o stabilnosti itd. Takođe, uvodi nove mehanizme kontrole nacionalnih budžeta, pokušava preko Fonda za stabilizacioni mehanizam da finansira posrnule ekonomije i ništa joj od toga ne uspeva. Moramo to imati u vidu.
Dakle, gde je Srbija u toj projekciji EU? Nigde. Prosto, po inerciji Srbija služi Uniji da trenira svoj uticaj na jedan mali prostor u Evropi i da ga učini stalno vezanim za sebe, bez obzira koliko su i iz ovih razloga koje sam pomenuo šanse za pristupanje ravne nuli.
Kako se Unija danas odnosi prema drugim državama u Evropi, pa čak i u odnosu na sopstvene države? Evo, Velika Britanija je najavila referendum o izlasku iz Unije 2017. godine. Island je prekinuo pregovore o pristupanju završivši veći deo poglavlja koje treba da ispuni za taj zadatak. Unutar same EU, unutar pojedinih zemalja rastu secesionistički pokreti i ona se suočava sa tim problemom kao i te zemlje. Turska je pre četiri ili pet godina prekinula pregovore o pristupanju. Imala je sreće da nije pristupila, recimo početkom 2000-ih godina, danas bi imala istu nultu stopu rasta, a ne 8,5%, kao što je danas slučaj, da se njoj to dogodilo.
Pogledajmo samo odnos prema tzv. „istočnom partnerstvu“. To je jedan projekat koji bar do sada nije uspeo. Oni nisu uspeli da privuku više od dve države da potpišu taj sporazum o pridruživanju. Što se Ukrajine tiče, to je posebna priča. Evropska unija se tu ponaša kao neki mali imperator koji izvršava poslove za velike imperatore i vodi jednu geopolitičku igru kojoj nije dorasla. Dakle, ona više nema onaj mirnodopski razvojni karakter, kakav je krasio 70-ih, 80-tih, pa i 90-ih godina, ona je postala jedna struktura koja vodi neku vrstu kolonijalne politike u Evropi. Ukrajina je najbolji dokaz za to.
Pazite, oni su prvo uticali da se Ukrajina i Rusija što više razdvoje u pogledu svojih već uspostavljenih trgovinskih industrijskih odnosa, pa su onda Ukrajinu stavili pred dilemu – ili EU ili Rusija? To pitanje je predstavila kao civilizacijsko pitanje. Dakle, nije pitanje proračuna koliko toj zemlji, toj Ukrajini vredi jedna ili druga strana, što je Vlada već jasno uradila, pokazala egzaktno da je bolje da ide prema Rusiji, nego je stvar digla na jedan politički, civilizacijski nivo, manipulišući sa tim pitanjem.
Znači, za Ukrajinu je bilo pitanje da li da se opredeli na zapadnu ili istočnu civilizaciju ili, ako hoćete, na civilizaciju ili ne civilizaciju. To je jedna teška manipulacija, a moći ćete lako da prepoznate slične fenomene koji se događaju i u Srbiji tim povodom. Ova krhka društva koja su izašla iz ratnih vremena 90-ih godina podložna su takvoj manipulaciji. Unija, da ima onaj razvojni mirnodopski karakter kao što je imala nekad, posredovala bi u rešavanju tih unutrašnjih pitanja, a ne bi ih produbljivala, kao što to čini u Ukrajini i kao što je sve vreme činila u Srbiji.
Mi ovde raspravljamo o civilizacijskim relacijama - hoćemo li na istok ili na zapad, a to uopšte nije tema. Hajde malo razmislite o tome zašto bismo mi međusobno raspravljali o tome. Zašto bismo morali da se prilagođavamo diktatu jedne strukture koja je, kao što sam rekao, izgubila svoju dušu i svoj karakter? O tome moramo da vodimo računa da bismo ovu zemlju ipak izvlačili iz krize.
Nije reč o tome da li zadržati partnerstvo sa EU. To je krajnje normalno. Srbija mora biti otvorena prema svima. Mi samo tvrdimo da ovaj aranžman, ovaj režim koji je utvrđen, potpisan 2008. godine, da on donosi velike štete i da ga treba promeniti. Možda bi ta učmala briselska birokratija jednog momenta i prihvatila takav zahtev Srbije i razgovarala sa Srbijom kao sa partnerom u pravom smislu reči. Ne, naše su se vlade zakucale u tom prostoru, u tom procesu i one ne vide nikakav put levo ili desno ili usporavanja, nego najvećom mogućom brzinom jure prema tom bezdanu.
Šta radi naša Vlada u ovo vreme, u ovo doba, u ovom momentu kada je situacija ovakva kakvu sam opisao? Ponovo obećava godinu ulaska u EU. Kažem ponovo, zato što su se nekadašnji predsednici Vlade rado igrali tom temom, pa jedno vreme ta tema nije bila politički interesantna. Jedan će predsednik Vlade ostati u sećanju samo po tome što je 2003. godine rekao da ćemo 2007. godine postati punopravna članica EU. Jedan drugi pregovarač 2008/2009. godine je govorio da ćemo 2012. godine ispuniti uslov, a 2014. godine postati punopravni član EU. Sada opet sa vrha vlasti nam se kaže – 2020. godine ulazimo u EU.
Znate šta, treba čovek da bude zaista naivan, blanko-poverljiv, da ne kažem glup, da bi u to sve poverovao. Posle tolikih godina licitiranja, opet smo na 2020. godini, a na nekom srećnom datumu, pa hajde, strpimo se malo, ne dirajmo ništa, doći će taj trenutak.
Gospodo, ako samo pogledate taj proces koji bi trebao da krene, kažu 21. januara, ako predamo Kosovo, je li tako, do kraja, ali ako krene tada, on je takve tehničke prirode da se ne može završiti brže, nego za deset godina. Dakle, u najčistijim laboratorijskim uslovima, da se ništa ne menja i da sve teče idealno, mi ćemo imati dve godine skrininga, šest godina pregovaranja u vezi sa 35 poglavlja i dve godine potrebne za ratifikaciju takvog jednog ugovora. Znači, 14 plus deset, to je 2024. godina. Godina 2024. je kao idealan momenat ulaska. Znate li koliko je to do 2024. godine, koliko se svet promenio, koliko se Unija menja, koliko se naši odnosi menjaju? Danas niko ne može da predvidi šta će biti za dve godine, a ne za deset godina, a da ne govorim šta će biti za šest godina, kao što nam se sa vrha vlasti sugeriše – samo da budemo mirni, spokojni i pažljivi, da ne talasamo, kako se to kaže, i da ništa ne radimo.
Imamo još jedan fenomen u našoj zemlji, povodom tih evropskih integracija. Ova Skupština ga najbolje reflektuje. To je stanje svesti. Naime, teško je danas, sve da imate najbolje instrumente ispitivanja javnog mnjenja istražiti koliko je raspoloženje za EU među građanima Srbije. Sva ova istraživanja koja smo do sada imali, imala su u velikoj meri manipulativna, ona izlaze sa pitanjem da li želite da Srbija postane članice EU. Pa se onda EU asocira sa onim što ona je bila i što jeste, delimično kao jedna stabilna struktura sa stabilnim zemljama, državama članicama, gde postoji vladavina prava, gde je materijalni prosperitet ogroman itd. Kao da pitate mladića od 20 godina da li bi se oženio za lepu devojku. Naravno da bi, molim vas. Ali, ako on vidi da je ona prevarant, lažov, hoštapler itd, neće se oženiti.
Isto tako, uz ova istraživanja mora ići karakterizacija naših odnosa između Srbije i EU i postaviti pitanje da li ste za to da Srbija uđe u EU ako preda Kosovo, ako se otarasi nekih drugih teritorijalnih teškoća i balasta, ako nezaposlenost treba da stagnira ili da bude još veća itd, itd. U takvoj jednoj realnoj situaciji ljudi bi, naravno, odgovorili ne. U krajnjoj liniji, pre neki dan je bilo neko istraživanje, ne znam da li je i ono dobro napravljeno. Prvi put se postavilo pitanje da li ste za to da Srbija razvije bliže odnose sa Rusijom, pa je 67% reklo da, pa će 50% reći u slučaju tako lepog pitanja i sa EU. Te stvari postaju međusobno isključujuće, kao što vidimo u slučaju Ukrajine.
Srbija ne mora da se opredeljuje ni na jednu stranu sveta, ni politički, ni bezbednosno, ni vojno, ona treba da vodi svoje interese i prema njima oportuno da gradi interese sa drugim državama, drugim organizacijama itd. To je ono što je opravdano i što treba da radi. Ne, ona je potpuno usmerena na jedan dogmatski način na EU i kreće se isključivo u tom pravcu, a porušenim mostovima iza sebe. Jednog dana te prilike koje još uvek postoje, da se okrenemo prema drugim tržištima koji su nam otvoreniji, da se okrenemo prema drugim izvorima finansiranja itd, i one će nestati, i mi ćemo ostati periferija periferije.
Nikada Srbija nije bila u većem provincijskom stanju nego danas, od Karađorđa na ovamo, nikad nije bila veća provincija. Evropska unija se sama razvija kao periferija tzv. zapadne hemisfere, ili zapadne civilizacije. Zato je Srbija u ovakvom toku, u ovakvom kretanju periferija periferije. Razume se, ovo su argumenti koji se mogu izneti u 20 minuta, protiv ovog dokumenta, ali ne protiv ovog dokumenta kao takvog, nego protiv celog procesa, protiv cele ove ujdurme, celog kretanja koje izgleda nepovratno.
Dakle DSS, iz razloga koje sam izložio, smatrajući ovaj dokument deo takve priče neće u ovom momentu glasati za ovu rezoluciju, šta više glasaće protiv. To je jedini način da se neko bar suprotstavi ovom neumitnom trendu i kretanju ka sunovratu.

Hvala.
Narodni poslanik Ivan Andrić.

Hvala poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, na početku da nastavim tamo gde su prethodnici stali, LDP će podržati ovu rezoluciju i podržava proces evropskih integracija bez obzira ko čini vladajuću većinu i bez obzira na to što u toj vladajućoj većini ne učestvuje. Razlozi za to su takođe, da kažem, široki, veliki i duboki. Probaću da ovaj 20 minuta iskoristim za to da pokažem kako mi vidimo trenutnu situaciju u Srbiji vezano za proces evropskih integracija, pre svega, politički ali zatim i da pokušam da dam nekakve argumente koji su donekle suprotni ovima koji smo čuli.
Prvo, želeo bih da kažem da je ova nedelja jako važna nedelja. Iako je ambicija nas koji smo učestvovali u formulisanju ove rezolucije bila da se ovaj dokument usvoji ranije, danas kada gledam, mislim da je odlično ispalo što ga usvajamo u danu kada zaseda Savet ministara EU, kada Skupština Vojvodine takođe raspravlja o ovoj temi. Ovo je nedelja, nedelja koja će u pogledu naše evropske budućnosti ostaviti dubok trag. Ono što na žalost ne znamo to je da li će taj trag biti pozitivan ili negativa. Ostaje da se nadamo da će on biti pozitivan i da će ti pregovori kroz jedan formalni sastanak Vlade Srbije sa predstavnicima evropskih vlada početi što je moguće pre, ako je moguće već u četvrtak.
Važan je trenutak i zbog toga što je ovo tačka u kojoj je po prvi put koliko se sećam da se rasprava o stvaranju ove rezolucije vodila ne na način koji bi trebalo da objasni da li je potrebno da Srbija uđe u EU ili ne, već na jedan mnogo realniji i životniji način koji govori o tom procesu potpuno ga prihvatajući i prenoseći raspravu na jedan drugi nivo koji je po našem mišljenju davno trebao da počne.
A to da li je neophodno da Srbija bude članica EU, da li je to poželjno ili ne nego kako će se ona u tom procesu ponašati. Svi koji su učestvovali u toj diskusiji, što se vidi iz diskusija mojih kolega u uvodu ove sednice se upravo o tome raspravljalo. Mislim da smo u tome već donekle zakasnili i da je dobro što smo konačno počeli da pričamo o tome na jedna realan način.
Mislim da je ovo i poslednja prilika da odgovorimo i na tu čuvenu tezu koja je često politički zloupotrebljava, a to je da li da EU nema alternativu. Mislim da prosto ta konstatacija nije tačna. Evropska unija ima alternativu, što se tiče budućnosti Srbije, jednu od tih alternativa i živimo, mi nismo deo EU. Kada neko plaši Srbiju EU dovoljno je da svako ko ima bilo kakvu dilemu ukoliko još ima, pogleda život kakav danas živimo. Ono što niko ne spori, čak ni protivnici, približavanje ili učlanjenje Srbije u EU to je da se tamo živi mnogo bolje, stabilnije, kvalitetnije, sigurnije, bezbednije nego što se živi u Srbiji.
Da li je to idealan model? Naravno da nije i ko to kaže taj takođe nije u pravu. Ali, da li je to za Srbiju prirodan model, duboko sam siguran da jeste. Ako pogledamo istoriju Srbije, tradiciju, sve ono što smo govorili o tome, Srbija jeste evropska zemlja. Iz moje perspektive nekog ko se bavi politikom potpuno je besmisleno da ona svoju budućnost vidi u nekoj drugoj vrsti integracija, evroazijskim ili neutralnost. Ako su sve zemlje oko nas, jesu ili će biti članice EU, iz moje perspektive političara koji se trudi da bude odgovoran pre svega za ovu zemlju, mislim da ta budućnost za Srbiju nema alternativu.
Ono što je takođe tačno, to je da postoji nekoliko načina da se do te budućnosti dođe do članstva u EU. To je jasno iz položaja zemlja članica. Neke zemlje su odlično prošle u tom procesu i danas žive neuporedivo kvalitetnije nego neke druge zemlje. Mislim da to ne treba ili siguran sam da ne zavisi od EU, to zavisi od nas i to pre svega od nas koji sedimo u ovoj sali, iako nas i danas nema puno.
Znači, mi možemo uđi u EU tvrdeći da smo mi već spremni kao što je nekoliko govornika danas i reklo, da smo mi ispunili uslove, da naša administracija ima pune kapacitet, da već danas može da bude deo EU. To će biti način na koji su u EU ušle neke zemlje. Mislim da te zemlje nisu iskoristile ni delić potencijala koje takva zajednica kao što je EU pruža. Postoje i drugi modeli.
Ako se mi danas pogledamo u oči i kažemo da stanje u Srbiji ne valja, a da Evropsku zajednicu uzmemo kao model po kome treba da uredimo našu zemlju i da sve što radimo radimo tako da tu zemlju reformišemo da ona izgleda kao što su te neke druge zemlje EU. Mislim da će rezultat toga i u to sam potpuno siguran biti bolji, bezbedniji, mirniji, stabilniji život građana Srbije.
Nije to zakopano blago u kome mi treba ovaj proces evropskih integracija da izdržimo u nekakvom gardu, čekajući samo da on prođe, ispunjavajući te čuvene uslove EU. Taj put je loš, i ako će Srbija nastaviti da se takvim putem kreće, ja se onda slažem sa svojim prethodnikom i imam dilemu da li je onda taj put uopšte i potrebno prelaziti.
Ali, taj put takođe može da bude i jedna vrsta radnih zadataka i ako mi vidimo na koji način je sređeno pravosuđe, na koji način je sređeno tržište, ekonomija, privreda, zdravstvo, obrazovanje u zemljama kao što su Nemačka, Francuska, Engleska, Italija, Švedska, Estonija, i ako iz toga pokušavamo da nađemo najbolje za Srbiju, iz okolnosti u kojima se mi trenutno nalazimo, ja sam siguran da rezultat takvih reformi i takvih promena će omogućiti da život ovde bude mnogo dostojanstveniji, mnogo bolji, mnogo kvalitetniji, a pre svega mnogo sigurniji i bezbedniji.
Kada razmišljam o EU, ja ne vidim birokratske strukture i ne vidim evropski parlament ili evropsku komisiju. Te stvari nisu toliko važne.
Ono što ja vidim to je da neki prijatelji koje svako od nas ima u zemljama EU su za razliku od nas sposobni da svoj život planiraju i da se svog života ne plaše i da ga žive punim plućima.
Oni znaju šta će se desiti sledeće godine, za dve godine, za tri godine, za četiri godine. Oni znaju na kojim će im tek rođena deca fakultet da se upišu, šta im je cilj. Znaju da putuju. Znaju da obilaze svoje druge prijatelje. Znaju da se ne plaše bolesti, kao što se plaše ljudi u Srbiji, gde je svaka bolest lutrija, odnosno njen ishod je lutrija. To je EU i takvu mi treba da je vidimo.
Srbija ima još jedan poseban motiv. Srbija je multietnička zemlja i manje ili više svi smo u ovoj sali posebno ponosni na tu činjenicu. EU je model funkcionisanja nekog sistema u kome su razlike dobrodošle i razlike predstavljaju prednosti a ne mane. To je zemlja koja je uspela da reši jedan od najvećih konflikata u prošlosti civilizovanog dela zemlje, to su konflikti između Francuske i Nemačke, između Francuske i Engleske.
Kada kažemo istorija, istorija nije ni u jednoj zemlji, naročito ne u Srbiji, nije apsolutno pozitivna stvar. Ona ima svoje loše i svoje dobre strane. EU je uspela da se organizuje na takav način da te dobre strane prevagnu nad onim lošim stvarima u našoj istoriji.
Ja mislim da je to takođe važna činjenica koje se moramo pridržavati.
Način na koji je usaglašena ova rezolucija je, ja sam dugo poslanik u Skupštini Srbije, preko 10 godina, po mom mišljenju, do sada najbliži tom evropskom načinu razmišljanja.
Mi smo stvarno sedeli, nekoliko kolega je to reklo, sedeli i razgovarali i pokušavali da dođemo do konsenzusa.
U najvećoj mogućoj meri smo u tome uspeli. Govoriću na kraju i o te dve značajne razlike oko kojih nismo uspeli da se složimo, jedna je podnešena u obliku amandmana pa će imati poslanici priliku da se o tome izjasne.
Ja moram da odgovorim na još jednu stvar. Srbija je bila u specifičnoj poziciji u odnosu na druge zemlje.
Ona je, kao što znate, odlukom Vlade koja je tada izgledala donekle i kontraverzna u nekom smislu, počela da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jednosmerno, bez podrške od strane EU.
Otada je prošlo dosta godina, ali ta činjenica je stalno argument u raspravama da li je Srbija pogrešila ili nije. To su nekako bili najlošiji mogući odnosi Srbije prema EU, jer je Srbija ukidala nekakve barijere, dozvoljavala uvoz, a tamo je koristila nešto što se zove preferencijalna mogućnost izvoza, dakle, koristila je delimičnu mogućnost izvoza za carine.
Pošto je to stalno tema o kojoj se govori, ja sam tražio od Vlade da dostavi izveštaj od Kancelarije za evropske integracije da li je Srbija u tom procesu dobila ili izgubila. Pročitaću vam Vladin izveštaj, a ja sam opozicioni poslanik: „Od 2001. do 2013. godine u Srbiju je uloženo oko 19 milijardi evra direktnih stranih investicija. Od toga su 60% investicije iz zemalja EU. To je najveći mogući stepen ekonomske povezanosti u odnosu na bilo kog drugog partnera.“ U poslednje dve godine, dakle, u trenutku krize pričam, koja navodno postoji samo u zemljama EU, 90% ukupnih stranih investicija u Srbiji su iz EU.
Jedno od neminovnih posledica Sporazuma o slobodnoj trgovini je smanjenje prihoda u budžetu od naplate carina i umanjenje zaštite domaćeg tržišta, a nasuprot toga se nalaze koristi koje dobijaju privreda Srbije kroz smanjene troškove poslovanja i izvoza. Kakav je tu rezultat? Korist koju su ostvarili srpski izvoznici se iz godine u godinu povećava. Dakle, Srbija svake godine izvozi sve više i više u EU. Samo jedne godine je od 2001. pokazala stagnaciju, a to je bilo 2009. godine. Sticajem okolnosti, to je bila godina u kojoj je realno i postojala kriza.
Od početka primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, zaključno sa junom 2013. godine, ukupna korist od preferencijalnog izvoza na tržište EU za privrednike Srbije iznosi preko 2,4 milijarde. To je egzaktan podatak.
S druge strane, evropski izvoznici, odnosno proizvodi koji se u Srbiju uvoze, a na koje Srbija ne naplaćuje carinu, što je kontra tome, oni su ostvarili ukupnu korist od izvoza od oko 860 miliona evra. Srbija je ostvarila tri puta veću korist u izvozu na evropsko tržište, nego što su ostvarili oni, ako podrazumevamo da je ta korist njihova od 800 miliona evra, da predstavlja trošak ili gubitak za budžet Republike Srbije.
Ovo su uslovni podaci. Mi zamišljamo nešto što je moglo da bude a nije bilo. Koristi su mnogo veće. Proizvodi su u Srbiji stvari koje se nikada bez primene tog prelaznog sporazuma ne bi proizvodile.
Zaposleno je mnogo više ljudi nego što bi se bez primene tog sporazuma zaposlilo, tako da su koristi čak i u ovom najlošijem mogućem odnosu bile neuporedivo veće za Srbiju nego što je to predstavljeno.
Druga je stvar stalno dovoditi u pitanje da li je potrebno uopšte da Srbija ide ka EU. Ta druga posledica je po meni mnogo katastrofalnija, po mom mišljenju, ona nas onemogućava da razmišljamo o tome kojim putem Srbija ide ka EU, da li je taj put najbolji?
Daću vam primer. Dok smo se borili za to da Srbija dobije taj tzv. datum početka pregovora u junu ove godine, potpuno mimo nas je prošla jedna loša stvar za Srbiju gde se govori o menjanju sporazuma, o stabilizaciji i pridruživanju zbog ulaska Hrvatske, gde su na čistom gubitku ostali proizvođači duvana u Srbiji. Baveći se stalno preispitivanjem tih krupnih političkih tema, nama život stalno prolazi.
Ne mislim da je reč o lošoj nameri, ne želim u to da verujem, ali mi moramo početi da se bavimo tim procesom. Ova rezolucija, ovo je definisanje uloge Skupštine Srbije u samom procesu pregovora i to je taj proces. Tačno je da mi nećemo pregovarati o sadržaju, ali govorićemo o datumu, u tom procesu, pregovaraćemo o datumu primene.
U tom procesu, mi moramo braniti interes nečega što je, interes srpske privrede, pa i poljoprivrede. Mi se ne možemo i u toku tog procesa baviti da li Srbija treba da uđe u EU, da li je nešto uslov ili nije uslov, jer za to vreme mi ćemo ući pod najnepovoljnijim uslovima i u tim uslovima ćemo mi, izgubiti, jer čak i to je bolja alternativa, nego što danas živi, ali ćemo izgubiti ono što u ekonomiji postoji danas, a to je oportunitetni trošak.
Mislim da je jako važno za svakoga, da nauči taj ekonomski termin, a to je trošak, gubitak koji imate, jer nešto ne radite i to u ovoj Srbiji ne postoji, pa čak ni svest o tome. To je realan trošak koji mi imamo jer radimo danas jedno, a ne radimo nešto drugo, odnosno dobit koju bi dobili radeći to drugo.
Moram da kažem da je ovo iz moje perspektive samo okvir i to je institucionalni okvir, koji Skupštini Srbije, Odboru za evropske integracije, odnosno poslanicima, predstavnicima svih grupa građana u našem društvu daje mogućnost da u tom procesu učestvuju.
Da li će oni u tom procesu učestvovati ili ne, to zavisi samo od nas koji sedimo u ovoj sali. Današnja prisutnost nas ne ohrabruje. Dakle, ovo nisu dosadne stvari koje mi treba da ispunjavamo. To nije izgovor za nešto što se dešava mimo nas. Mislim da je taj proces pregovora vrlo osetljiva stvar, i da tu ukoliko nije moguće da se nađe konsenzus oko posebnih pozicija koje se budu dogovarale, da je jako važno uloga opozicije, ko god bio opozicija u trenutku kada pregovori na takav način počnu.
Ovaj dokument ili ova odluka koju danas donesemo, ona će odrediti svakome mogućnost da taj proces koriguje na najbolji mogući način, ali, ona sama po sebi ne donosi. To će zavisiti od ljudi koji sede ovde. I ako se o tome raspravlja, a ne postoji osnovno interesovanje nas kao predstavnika grupa građana, plašim se da ni rezultat neće biti dobar, iako je postignut ukupan konsenzus, osim, naravno mišljenja DSS za koje mislim da je izuzetno važno, zato što jeste u ovom trenutku jedino protivno ovome.
Ostala sa dva otvorena pitanja. Jedno pitanje da li posebno imenovati poljoprivredu u ovom dokumentu? Preovlađujuće mišljenje je bilo da ne treba ni jednu granu privrede posebno imenovati. Nije ovo dokument koji bi sam po sebi rešio stanje u poljoprivredi, pa samo ako ubacimo tu reč, onda će naša poljoprivreda da procveta. Nije tako. Mi smo rešili da ne treba ni jednu granu privrede posebno da imenujemo, da joj ne damo prioritet. Naravno, da svi koji sede tamo su svesni toga da je poljoprivreda jedna od ključnih grana o kojima treba brinuti. Tako da je lažna teza da ako nema reči poljoprivreda u tom dokumentu da mi manje o tome brinemo, to prosto nije tačno. Dakle, i vreme će to pokazati.
Druga stvar oko koje nije postignut konsenzus to je o tome da li predstavnik Narodne skupštine treba da sedi na jednom savetodavnom telu Vlade, i da bude prisutan na svim sastancima? Tu je većina bila protiv toga. Podnešen je amandman, naša poslanička grupa će podržati taj amandman, mi mislimo da je potrebno da sedi, i u našoj i u prethodnom slučaju, u sličnim telima je sedeo predstavnik Skupštine. U takvom telu Vlade kompenzacija za to, nekakva politička je napravljena, treba biti iskren do kraja na osnovu toga što predstavnik Skupštine ne sedi u tom savetodavnom telu, omogućeno je da taj izveštaj iz rada tog tela budu još češći, dinamičniji, sažetiji. Dakle, nećemo izgubiti.
Mislim da je mnogo važno da se uloga Skupštine ne svodi samo na izveštaje nego da ona dobije jednu aktivnu ulogu. Argument koji je Vlada dala da ne treba mešati zakonodavnu i izvršnu vlast, u ovom smislu ne mogu da prihvatim. Ne vidim tu sukob, to je telo za koje smo mi tražili učešće savetodavno, ono ne donosi odluke, a sa druge strane bi nama i Skupštini omogućilo potpuni uvid u proces donošenja odluka i o mnogo stvari o kojima će se tu razgovarati, a koje neće biti delovi tog formalnog izveštaja. Dakle, mogla bi naša informisanost o tome biti sveobuhvatnija, time i odluke koje donosimo, svakako kvalitetnije.
Za kraj, ja vas naravno pozivam da glasamo svi za ovu odluku, ali vas takođe pozivam da ovo ne shvatite kao konačan cilj. ovo je samo prvi korak, a dalje od angažovanosti svakog od nas pojedinačno, bez obzira kojoj stranci ili kojoj grupi pripada. Svaka grupa, svaki predstavnik građana u ovome mora imati proces. Pošto ne može ni samo Vlada da uđe u EU, ne može ni samo Skupština da uđe u EU, nego moraju da uđu građani i Država Srbija. Da bi oni ušli, moraju da uđu, svaki njihov predstavnik mora da uzme učešće u tom procesu. Zbog toga vas molim da ovo shvatite samo kao prvi korak i da prosto moram da apelujem na vašu angažovanost i da pozovem na to da bude još što je moguće veća. Hvala.