Reč ima narodni poslanik Ranka Savić.

Hvala, gospodine predsedniče.
Postavila bih pitanje gospodinu Dačiću i to i kao premijeru, ali mnogo možda više kao predsedavajućem Socijalno-ekonomskog saveta, samim tim i najodgovornijim za stanje socijalnog dijaloga u Srbiji, ako socijalni dijalog u Srbiji danas uopšte i postoji.
Naime, dugi niz godina, znate, onako prosto i sama sebi postajem dosadna, govorim o tome da u Srbiji nema socijalnog dijaloga, da Socijalno-ekonomski savet ne funkcioniše i da je Socijalno-ekonomski savet samo jedan paravan potreba evropskih integracija, pošto EU potpuno opravdano ukazuje na značaj postojanja socijalnog dijaloga i dobrog rada Socijalno-ekonomskog saveta.
Naime, vi nemate nijednu državu u Evropi, pa ni državu u okruženju koja je napravila iole mali iskorak ili pomak i u ekonomskom i u socijalnom rešavanju problema, koja pre toga socijalni dijalog, odnosno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta nije dovela u red, odnosno nije podigla na jedan veći nivo.
Neprekidno ukazujem na značaj socijalnog dijaloga, rad Socijalno-ekonomskog saveta kao jednog mesta gde ćemo mi bezkonfliktno rešavati sve naše probleme. Ovo u ovim trenucima naročito postaje značajno i potrebno jer 2014. godina neće biti ni malo lagana godina - završetak restrukturiranja, veliki broj otkaza, socijalne tenzije i socijalni nemiri, a koliko je to značajno u krajnjoj liniji vidimo i sada, jer smo svedoci potpune blokade bilo kakvog dijaloga i to u trenucima kada treba da donesemo jedan od najznačajnijih zakona, Zakon o radu, zakon kojim treba da rešimo odnose između radnika i poslodavaca. Ne da nema dijaloga, nema javne rasprave. Dakle, sve je prekinuto. Kompletno se nalazimo u jednoj blokadi.
Upravo u ovim trenucima svi propusti, sva nečinjenja za podizanje socijalnog dijaloga na jedan viši nivo su isplivali na površinu, a oni su rezultat nerešenog pitanja reprezentativnosti sindikata, olako doživljavanje značaja socijalnog dijaloga, nepoštovanje Zakona o radu, ovog važećeg, pre svega u onim delovima i onim odredbama koje se odnose na reprezentativnost sindikata, a kao posledicu svega toga mi danas na delu imamo diskriminaciju socijalnih partnera.
Sada, pošto su ovde mnogi iznosili neke nove inicijative i predloge, moram da kažem da je i Asocijacija…
(Predsednik: Vreme.)
Ništa onda, o tome ću govoriti u nastavku.

Reč ima gospodin Dačić. Izvolite.

Jeste problem reprezentativnost, odnosno način utvrđivanja reprezentativnosti i to jeste objektivan problem sa kojim se suočavamo. On nije samo prisutan kod sindikata, već i kod udruženja poslodavaca.
Mi imamo jednu takvu situaciju da ukoliko pozovete jedne, onda drugi neće da dođu na sastanak itd. Svestan sam svega toga i mislim da nešto mora da se uradi sada prilikom promena Zakona o radu i da se to pitanje razreši na način koji će omogućavati da bar taj deo problema više ne bude jedan od problema kojem se posvećuje najviša pažnja.
Naravno da ima i drugi deo problema koji se odnosi na to da neko možda i ne smatra da je to važna tema, važna oblast, a to je socijalno dogovaranje, odnosno socijalni dijalog.
Mi smo uspostavili taj tripartitni odnos, to znači da pored države, odnosno Vlade Republike Srbije kao nosioca izvršne vlasti, učestvuju i reprezentativni predstavnici sindikata i reprezentativni predstavnici poslodavaca. To podrazumeva i da se drže sednice, obavljaju konsultacije, donose stavovi vezani za najznačajnije zakonske akte čija se problematika tiče delokruga rada ovog Socijalno ekonomskog saveta.
Takođe, postoji i institucija da i ne mora da bude utvrđeno zajedničko mišljenje. Vi onda imate raspravu, svako ima svoje mišljenje i na kraju sve bude onako kako kaže Vlada ili kako kažu neki drugi, jer nije obavezujuće ako ne postignete konsenzus oko svega toga.
Ima problema, ali mislim je generalno važno da zakoni koji se tiču sindikata i poslodavaca, odnosno tog paketa tema koje su važne za socijalno-ekonomski dijalog, da zaista budu raspravljane od strane reprezentativnih udruženja, odnosno predstavnika.
Gospodin Krkobabić nije ovde, on je resorni ministar, ali više puta smo imali sastanak na te teme u resornom ministarstvu. Za sada postoje dva reprezentativna sindikata, Samostalni sindikat i Sindikat „Nezavisnost“. S druge strane, postoji nekoliko sindikata još koji smatraju da su reprezentativni, ali im to nije prihvaćeno od strane odgovarajućih tela koje ima ministarstvo, kao što je Konfederacija koju vodi Cvetanović. Tu je i Ranka na čelu jednog sindikata. Postoje sindikati „Sloga“ i ne znam još neki. Nije na nama da govorimo koji nam se sindikati više sviđaju ili ne, ali zaista neki objektivni kriterijumi bi trebalo da postoje, a ima i stvari oko kojih nije važno mišljenje samo reprezentativnih sindikata, nego i svih drugih.
U svakom slučaju, suviše je ovo velika tema da se o njoj ne razgovara sa svima, a to znači ako je Zakon o radu u pitanju, vidite da je došlo do problema u sprovođenju javne rasprave.
Neko misli da oblast rada više pripada Ministarstvu ekonomije, nego Ministarstvu za rad. Verovatno je istina negde između. I jedno i drugo mora da se sasluša. Ponekad te smetnje u komunikaciji, smetnje na vezama dovode do toga da, kao što je možda i sada slučaj, trenutno je ta javna rasprava prekinuta, odnosno ne održava se trenutno javna rasprava. Moramo posle novogodišnjih i božićnih praznika da sednemo i da vidimo što pre da to pitanje rešavamo.
Mi smo govorili o promenama Zakona o radu isključivo u cilju pravljenja efikasnog sistema i delotvornog koji će ujedno zaštititi radnike, ali će pomoći da preduzeća mogu da funkcionišu bez neke nepotrebne blokade. Znači donosimo promene Zakona o radu u interesu i zaposlenih i poslodavaca i tražeći neki kompromis.

Reč ima narodni poslanik Ranka Savić. Izvolite.

Gospodine premijeru, ja se sa vama potpuno slažem da ovde nema ljubavi prema određenim sindikatima. Ovde već sada postoje jasna pravila igra. Dakle, postoji Zakon o radu. Međutim, imamo činjenicu da od 2006. godine pojedini učesnici u radu Socijalno-ekonomskog saveta nisu dokazivali reprezentativnost. Prema tome, pravila igre su se promenila, ali ni Vlada, ni resorno ministarstvo ne čine ništa da pravila uspostavi.
U tom smislu sam i pokrenula jednu inicijativu i ukratko bih vam je izložila, da se u Predlogu zakona o radu predviđeni cenzus za dokazivanje reprezentativnosti bude 50.000 članova i da svaka centrala koja ispunjava ovaj uslov uđe u Socijalno-ekonomski savet.
Iznela bih vam još neke predloge, prosto da i Vlada o tome razmisli. Naime smatram da svi oni koji učestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta ne smeju da imaju materijalnu nadoknadu za učešće u radu Socijalno-ekonomskog saveta, koja nije mala i koja se kreće negde oko 50.000 dinara.
Dakle, to su sindikalni i poslodavački funkcioneri koji već negde primaju plate. U ovoj situaciji opšte štednje, u položaju radnika imamo samo danas 300.000 ljudi koji prima minimalnu zaradu. Dakle, mi neku solidarnost i svojim primerom moramo da pokažemo.
S druge strane, po osnovu učešća u radu Socijalno-ekonomskog saveta ili članstva u raznim nadzornim odborima, mislim da je potpuno neprimereno da se po tom osnovu prima i u nadzornim odborima nadoknada po osnovu članstva u Socijalno-ekonomskom savetu.
Prvo me interesuje šta mislite o ovim predlozima, a onda me interesuje i vaš stav o Zakonu o radu, odnosno stav SPS i da li će biti moguće da zakon uđe u Skupštinu, a da javna rasprava nije sprovedena?

Reč ima ministar Dačić.

Ove predloge koje ste vi izneli treba razmotriti. Ne znam da li neko prima nadoknadu ili ne prima, predstavnici Vlade sigurno ne primaju. To je jedno pitanje.

S druge strane, sve ove stvari koje se tiču određenih privilegija koje sindikalni funkcioneri imaju to jeste realnost. To znam i u mom ministarstvu itd. uvek postoje neke. Svaki funkcioner je na neki način funkcioner, pa bilo u kojoj organizaciji. To nije sada najbitnije pitanje. Bitno je pitanje o kojem ste malopre govorili, a to je način utvrđivanja reprezentativnosti, vođenja socijalnog dijaloga. Kada je reč o partijskom stavu, o zakonu, moram da kažem da mi još nismo došli do tog nivoa da se rasprava o tome otvori.

Na sednici Vlade smo imali nekoliko nacrta različitih zakona, međutim Zakon o radu nije došao do tog nivoa. Obavljaju se konsultacije. Veoma je važno, veoma je važno, još jednom ponavljam, da se nađe kompromis, dijalogom da se dođe do dogovora koji će odgovarati i svetu rada i onima koji predstavljaju poslodavce, bilo da je reč o domaćim ili stranim investitorima.

Navešću vam samo jedan primer gde mislim da je to neka nelogičnost koja postoji. Nije nama cilj da Zakonom o radu namećemo nemoguće uslove za funkcionisanje. Navešću vam primer Ministarstva unutrašnjih poslova. Vi znate da je to ministarstvo vezano za silu, odnosno za korišćenje oružja itd. desi se da prilikom psiholoških pregleda, zdravstvenih pregleda nekom policajcu bude utvrđeno da ima određeni psihološki poremećaj i da ne može više da nosi oružje. To ne znači da on može da bude praktično otpušten sa posla. To ne znači da može da može da mu se nađe neko drugo radno mesto. On ostaje u toj jedinici samo ne nosi oružje. To je praktično neodrživo. Ali, šta god da uradite sud donese drugačiju odluku i vrati na ponovno odlučivanje. Jednostavno takve stvari moraju da se rešavaju.

Uopšte nemam nameru da sada mi imamo neke zahteve, ne znam stranih investitora ili MMF pa da tu sada, vi znate šta su tu teme, teme su ovakve mogućnosti kako kad neko može da ode, kako se otpremnine daju, da li se otpremnine računaju od kad se zaposlio ili od kada radi u tom preduzeću? Što, kada pogledate logično, u pravu su i jedni i drugi. Što bi neko plaćao otpremnine i za one koji su radili u nekom drugom preduzeću ranije?

To su te teme. Na koji način neko može da bude proglašen tehnološkim viškom ili na koji način se obavlja taj socijalni program. To je tema. Nije tema nešto posebno, spektakularno pa da kažemo da se oko toga sada lome neka velika koplja. Treba razgovarati. Slažem se da treba naći adekvatan način za vođenje rasprave.

Sadašnja situacija nije dobra zato što je javna rasprava obustavljena, a ministar Krkobabić, odnosno potpredsednik Vlade Krkobabić mi je rekao da su obustavili javnu raspravu zato što zaista dolazi do incidenata a to znači da u želji da se spreči donošenje tog zakona neke sindikalne grupe, ne znam, ili organizacije, ili frakcije ili celi savezi, organizuju neke proteste.

S druge strane, verovatno zbog toga što su u dva ministarstva radili različite verzije. Nije na dobar način vođena i priprema svega toga, pa su dva sindikata koja su reprezentativna donela odluku da ne žele više na takav način da učestvuju. Potpredsednik Vlade gospodin Vučić, je takođe, kada je bio u poseti sindikatu i dogovorili smo se svi zajedno, kada sam primio sindikate da probamo da nekako dođemo do rešenja koje neće biti konfliktno rešenje u društvu.

Politika je veština pronalaženja dogovora, a ne izazivanje konflikata. Tako da prihvatam ovo što ste rekli i trudićemo se da nađemo neko rešenje.

Reč ima narodni poslanik Jelena Travar Miljević.

Hvala. Postaviću svoje pitanje premijeru sa jednim dubokim žaljenjem što više nemamo direktni televizijski prenos, ali verujem da će građani čuti i moje pitanje, a vaš odgovor.
Moje pitanje se tiče procedura za ostvarivanje prava za naknadu za trudnice i porodilje. Ono što me zaista brine jesu brojni birokratski problemi. Verujem da moje kolege možda nisu preterano zainteresovane za porodiljsko i trudničko odsustvo i nadoknadu tom prilikom, ali bih molila sve moje kolege da me puste da ostvarim svoje poslaničko pravo i postavim pitanje.
Kada govorimo o trudničkom odsustvu i nadoknadi tom prilikom, ukazala bih na brojne birokratske probleme sa kojima se susreću i trudnice, ali i sami poslodavci. Kako bi se bolje uputili svi u problem, daću jedan jednostavan primer.
Ukoliko trudnica ode pet meseci na trudničko i sam poslodavac, a i trudnica pet puta treba da posete šalter RFZO i u tom periodu predaju 36 dokumenta sa 43 različita lista papira. Kada je reč o porodiljama, naglasiću da situacija nije ništa bolja. Tom prilikom predaje se 86 listova papira različite dokumentacije.
Znajući da je svima nama u cilju stvaranje što boljeg poslovnog ambijenta, da je svima nama u cilju rešavanje problema građana i ostvarivanje osnovnih prava, pitam kada i šta namerava da uradi Vlada kako bi se ove procedure pojednostavile?
Možda ovo pitanje nije preterano interesantno za sve, ali je nešto što svakako znači život i nešto sa čime se naši građani susreću. Neću da pričam o tome šta znači za poslodavce kada više puta treba da dostave jedan te isti dokument u više različitih državnih organa i institucija. Znam i verujem da za ovaj problem postoji veoma jednostavno rešenje koje ni građane, ni državu, ni poreske obveznike ne treba da košta ni jedan dodatni dinar iz budžeta, čak šta više to rešenje treba da ponudi više novca u budžetu, veće uštede i verovatno stvaranje većeg broja radnih mesta, ali isto tako i zaštitu osnovnih ljudskih prava.