Gospodo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nije suština brige o Srbima u regionu da li imamo ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, Kancelariju za dijasporu i Srbe u regionu ili imamo upravu za dijasporu i Srbe u regionu, koja je planirana ovim izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima.
Imali smo Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu do 2012. godine. Šta je to Ministarstvo učinilo da se ostvare oduzeta imovinska, stečena, statusna i svaka druga prava stotina hiljada proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Da li je Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, koje je ponavljam postojalo do 2012. godine, pomoglo da se isplati 50.000 neisplaćenih, a dospelih penzija proteranim Srbima?
Da li je to ministarstvo pomoglo da se dobije naknada štete za 10.000 srušenih srpskih kuća u terorističkim akcijama van područja ratnih delovanja u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo pomoglo da se vrati 40.000 oduzetih stanarskih prava Srbima u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo pomoglo da se vrati 800.000 katastarskih parcela oduzete srpske zemlje u Hrvatskoj, na području Krajine? Da li je to ministarstvo pomoglo da se isplati desetinama hiljada srpskih porodica oduzeta dinarska i devizna štednja? Da li je to ministarstvo pomoglo da se Srbi ne brišu iz evidencije prebivališta u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo insistiralo i pomoglo da Hrvatska poštuje sopstveni ustavni zakon o pravima naseljenih manjina, koji je donet 2002. godine, i koji garantuje proporcionalnu zastupljenost Srba u organima lokalne samouprave i dvojezičnost? Nije pomoglo.
Da li je to ministarstvo pomoglo da Srbi u Federaciji BiH ne budu građani drugoga reda, da Srbi u Federaciji BiH, koji konstitutivni narod od 2003. godine, budu proporcionalno zastupljeni u institucijama lokalne samouprave, kantona i čitave federacije? Nije pomoglo.
Dakle, Srbi u Hrvatskoj, u Federaciji BiH su građani drugoga reda. Oni ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava, ali Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu nije ništa učinilo da se ti problemi reše. Kada smo mi videli aktivnu državnu politiku do 2012. godine u rešavanju tih problema. Mi smo do 2012. godine imali politiku lažnog pomirenja od strane režima u Beogradu, preko leđa stotina hiljada proteranih Srba. Ništa se na tom planu nije učinilo.
Sada pojedine kolege ovde u Skupštini govore da je forma suština. Ako uzmemo Republiku Hrvatsku, koja slovi kao država koja brine o Hrvatima izvan Hrvatske i Hrvatima u dijaspori, ona nema ni ministarstvo za dijasporu i Hrvate u regionu, nema ni kancelariju kao instituciju, nego ima Upravu za Hrvate u BiH i dijaspori u okviru Ministarstva vanjskih poslova Republike Hrvatske. Gospodine Veselinoviću, to možete slobodno da pogledate na sajtu Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske, znači kao deo Ministarstva.
Suština priče jeste državna politika. Znači, pola miliona proteranih Srba koji žive u Srbiji iz Hrvatske i Federacije BiH, preko 100.000 građana Srbije koji nisu rodom ni poreklom iz Hrvatske i Federacije BiH, ali su od 1945. do 1990. godine deo svog života proveli u tim krajevima i sada potražuju svoja osnovna imovinska prava, srušene kuće, vikendice, stanove, dinarsku i deviznu štednju, itd.
Znači, mi očekujemo da će Vlada gospodina Vučića biti prva Vlada Republike Srbije od završetka rata u BiH i Hrvatskoj koja će voditi politiku čistih računa, koja će voditi politiku aktivne zaštite i borbe za ostvarivanje imovinski stečenih i statusnih prava oštećenih Srba. Samo aktivnom državnom politikom je moguće da se ti problemi reše.
Znači, mi očekujemo stalni dijalog, očekujemo da ti problemi dođu na sto, da se o njima razgovara u funkciji stvarnoga, a ne lažnoga pomirenja između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. To je suština čitave priče. Koja će forma biti, to je manje bitno. Ponavljam, imali smo to Ministarstvo, ništa nam nije pomoglo da rešimo svoje probleme. Hvala.