Zahvaljujem.
Naravno, po amandmanu, ja sam uvek poštovalac Poslovnika.
Dakle, prvo mislim da se do sada diskusija vodila po pogrešnom amandmanu. Mislim da je ovo član 1. koji kaže – za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, odnosno javne aukcije, državni poverioci mogu tražiti prinudnu naplatu i bilo koju meru postupka izvršenja radi namirenja potraživanja nastalih do 31. decembra 2007. godine. Ako sam to dobro pročitao, najverovatnije da se radi o ovom amandmanu. Ni predlagač, ni kasnije u diskusiji nisam baš siguran da se o tome radi.
Mogu da se složim da je srpska privreda devastirana, naravno i 90-ih godina, ali posebno posle 90-ih godina i da je jednostavno pretvorena u vozilo koje nema ni motor ni menjač. Dakle, trenutno privreda više troši nego što isporučuje novca i gotovo da smo u bezizlaznom položaju. Sa time mogu da se složim i svaka samokritika kod mene nailazi na pohvalu.
Što se tiče ovog amandmana, bio bih voljan da ga prihvatim, ali ovde se radi o tome šta država treba da uradi radi prinudne naplate… (Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem.
Ja sam bio poznat devedesetih godina po gubitku tona, kad god sam se javljao za reč. Znači, ovo nije iznenađenje, bilo je, poštovani gledaoci i vi koji ste se kasnije uključili u program.
Slažem se sa time da država namiri poveriocima prinudnom naplatom potraživanja koja oni imaju prema državi, ali bih takođe voleo da država, posebno u firmama koje su privatizovane metodom javnih tendera i aukcija od 2000. godine pa sve do 2010. godine, namiri neka svoja potraživanja. Voleo bih da se postupci privatizacije revidiraju i sve što je država dobila od kupaca, da država vrati kupcima, a da kupci vrate državi imovinu koju su na taj način stekli.
Baš bih voleo da vidim da se tri šećerane državi vrate po tri evra. Dakle, da se vrate na isti način na koji su privatizovane i voleo bih da ovaj amandman sadrži da se, recimo, i zgrada Centralnog komiteta sa svim onim placem itd. i onim aluminijumom koji je prodat i čija je vrednost bila daleko veća od pet miliona eura u to vreme. Voleo bih da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi po istoj ceni i, naravno, i onaj plac koji je bio oko te zgrade i da taj ugovor bude ništavan, s obzirom da je jedan ugovor bio kod pravobranioca, a sasvim drugi je potpisan od strane kupaca. Voleo bih da kupci šećerana vrate državi šećerane, a država njima vrati devet eura. Voleo bih, takođe, da se zgrada Centralnog komiteta vrati državi za pet miliona eura, s obzirom da je vrlo kriminalan način otuđena od države.
U Srbiji je, naravno, veoma teško stanje. Glad je na sve strane. Lako bi mi nahranili siromašne i gladne, ali bojim se da nećemo moći da nahranimo bogate. Njima nikad nije bilo dosta, kao što se vidi i iz predlaganja amandmana. Mislim, da siromašni ne treba da se stide svog siromaštva, već ovi bogati bi trebali da se stide svog bogatstva.
Takođe bih voleo da se vrati porodici Jakšić u Krčedinu 52 hektara na kome je zasađen onaj sporni vinograd, koji je uzet samo zato što je, eto, seljak bio kulak i imao 52 hektara i ugovorom sa narodom, to smo bili u obavezi da izvršimo reprivatizaciju koja, naravno, nikad nije bila izvršena. Neko je bio surovo kažnjen i imovina mu je oduzeta da bi neko tu imovinu dobio i još od države dobio 525.000 eura subvencija.
Naprosto, za mene je neprihvatljivo da se ovo zlo koje se desilo do 2010. godine ne kazni, jer onaj ko zlo ne kazni, gospodine ministre, samo da znate stara poslovica kaže da onaj ko zlo ne kazni, taj sam čini zlo. Hvala.