Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam sa punom pažnjom slušao izlaganje uvažene koleginice. Nisam bio na samom početku izlaganja tu, ali sam samo suštinu vrlo pažljivo saslušao.
Apsolutno podržavam neke stvari koje su izrečene i mislim da je jedna od suštinskih stvari vašeg izlaganja, odnosno izlaganja koleginice poslanice, bila odgovornost za javno iznete reči i naročito iskazan oprez kada je u pitanju iznošenje stavova, mišljenja, opredeljenja ovde u Domu Narodne skupštine, a koji se tiču ljudskih sudbina, ljudskih života i radnih mesta.
Mislim da je odgovornost koju mi kao Vlada Republike Srbije ovog puta pokazujemo možda jedna od najvećih razlika između nas kao Vlade i nekoliko prethodnih vlada. Ne želim ni vas ovde prisutne, ni građane Srbije da zavaravam da postoji mogućnost da se za 150 dana reši problem 164 preduzeća u restrukturiranju i sačuva 56.000 radnih mesta, jer kada bih to tvrdio, bio bih neodgovoran prema svima onima kojih se takva eventualna izjava tiče, bio bih neodgovoran i prema samom sebi. Jednostavno, kada bih to tvrdio, ni ja, ni bilo ko ovde prisutan ne bi govorio istinu.
Činjenica da dugi niz godina mi nemamo rešavanje problema preduzeća u restrukturiranju, već njihovo gomilanje i ne rešavanje, govori o tome da nije postojala čvrsta rešenost, pa mogu reći i hrabrost ili možda taj vid odgovornosti prema građanima da se problem rešava.
U svom uvodnom izlaganju i obrazlaganju Predloga zakona u načelu, mislim da sam jednom rekao da je naš cilj da za tih 150 dana, ako uspemo da spasemo pet, deset, 15 ili 20 preduzeća, uradili smo veliku stvar, jer bez ovoga zakona, koliko sutra, ne bismo mogli da spasimo nijedno. Apsolutno podržavam to što ste rekli – odgovornost za javno iznetu reč.
Nisam nijednom prilikom, pažljivo slušajući izlaganja kolega poslanika, čuo da je neko uopšteno kritikovao privatizaciju kao proces vlasničke transformacije. Naprotiv, čak i uz pohvale, koje sam sam izneo na račun važećeg zakona, koji je donet pre 13 godina, čuo sam dosta kritika na način sprovođenja tog zakona, na izostanak pozivanja na odgovornost onih koji su suprotno Zakonu sprovodili privatizacioni proces.
Mislim da živimo u vremenu kada onaj ko se ozbiljno bavi politikom ne može da se protivi privatizacionom procesu. Pokazalo se, ne samo u Srbiji, nego u čitavom nizu država u svetu, da država loše gazduje privredom. Onda kada gazduje dobro, najčešće je u pitanju pojedinac koji to čini, ali kao sistem pokazalo se loše. Ne znam da li je iko rekao da je privatizacija, da je neko izneo svoj negativan stav o privatizaciji kao procesu i rekao da je privatizacija grozna. Ne, shvatio sam da su koleginice i kolege iznosili užasne podatke o loše sprovedenim privatizacijama iz krajeva Srbije iz kojih dolaze i na izostanak državne kontrole tog sprovođenja privatizacije.
Nije ostalo u Srbiji mnogo toga da se privatizuje, ali ono što je ostalo, a opredeljenje je države da ga treba privatizovati, treba sprovesti kroz najtransparentniji i najbolji mogući proces privatizacije, a kome neće smeti niti moći bilo šta da se prigovori. Očigledno je da mi takav sistem, za ovih 13 godina, nismo uspostavili. Očigledno je da je u tom sistemu postojalo dosta manjkavosti, dosta nedostataka i da smo došli u situaciju da neka preduzeća, koja su po procenama stručnjaka mogla da posluju i opstanu na tržištu, kroz loše sprovedenu privatizaciju su otišla u nepovrat.
Još jednom ponavljam, nemam problem da to kažem, ali to jeste problem sa kojim treba da se borimo. Odmah da se razumemo, da se kaže, rešavamo problem koji nismo stvorili. Svaka vlada se time bavi. Manje-više, kada pogledate, svaka vlada je rešavala neke probleme nasleđene iz prethodnog perioda. To je sasvim logično. Normalno, bavimo se politikom, pa neko želi da prikaže svoju odgovornost više za rešavanje, nego za nastanak problema. Svako snosi odgovornost za period obavljanja neke javne funkcije. Još jednom ću, baš zato što sebe i svoje kolege u Vladi Republike Srbije smatram odgovornim, reći – da li je moguće očuvati svih, nešto više od 56.000 radnih mesta i uspešno okončati restrukturiranje 164 privredna društva? Nije moguće. Naročito nije moguće to učiniti za pet meseci, ako to nije učinjeno za prethodnih pet, šest, sedam, 15 godina.
Ako pričamo o nekim mogućim rešenjima, nisam video da je do sad ijedna vlada pokušala da pitanje, odnosno probleme preduzeća u restrukturiranju reši na takav način što će subvencije koje im je davala da bi radili, da bi stvarali privid kod ljudi koji su u njima radili, da oni tržišno dobro i uspešno posluju, umesto sredstava za subvencionisanje njihove proizvodnje da su ta sredstva uložena kao podsticajna sredstva za otvaranje novih radnih mesta, mi bismo do sad od tih 56.000, možda bismo 5.000 mogli da zaposlimo na nekom drugom mestu u realnom sektoru. To nije činjeno na takav način.
Naravno, postoje neke stvari koje su dobro urađene. Pominjan je Fijat. Podržavam. Nemam problem da kažem da li je to nešto što je dobro učinjeno, što dobro radi. Jeste, ali onda nemojte spočitavati nekome, nisi objavio ugovor za nešto drugo, a za taj Fijat, koji je dobra priča za Srbiju, takođe nije objavljen ugovor. Hajde da izgradimo neki odnos principa, kao što smo se apsolutno saglasili da mora da postoji odgovornost za javno iznetu reč. Jednog dana kroz 20, 50, 100 godina neko će uzeti da čita zapisnike sa ovih sednica i već u dobroj meri, pošto smo mi završili svoje političke i profesionalne karijere, videće šta smo govorili, za šta smo se zalagali, šta smo ostvarivali dok smo obavljali određenu funkciju. Zato se zalažem da svaka reč koju iznesemo bude reč iza koje možemo da stojimo.
Suština ove izmene Zakona o privatizaciji, ponavljam još jednom, jeste, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, da od tih 164 preduzeća koliko god možemo spasemo, jer do sada, očigledno, ako je i postojao na papiru koncept, akcioni plan ili šta već za njihovo spasavanje, nije postojao na terenu.
Ako uspemo da spasemo, a na korak smo do toga da spasemo jedan FAP, mi smo spasili nekoliko opština jugozapadne Srbije. Taj jedan FAP ima vrednost možda nekih drugih 10, 15, 20 manjih preduzeća, ali može da bude budući motor razvoja tog kraja, kao što je nekad bio motor razvoja tog kraja Srbije. Ako uspemo da spasemo jednu „Budimku“ u Požegi, a uveren sam da možemo da spasemo, spasili smo veliki broj proizvođača voća i povrća u Srbiji, jer nam je ubedljiva većina svih drugih fabrika, koje su se bavile tom delatnošću, propala. Zato cenim ono što su kolege iznosile. Kada se iznese primer da je mogla da propadne jedna „Srbijanka“ Valjevo, kada se iznese primer da je mogao da propadne jedan „Delišes“ u Vladičinom Hanu. Jedna od dve fabrike najkvalitetnijih voćnih koncentrata u Evropi je propala.
Bilo je reči juče, odmah da znate, nemam problem da pomenem bilo koju firmu, o „Magnohromu“. Jedna od dve fabrike u Evropi koja je proizvodila komponente za proizvodnju visokih peći, jedna od dve.
Sve je to pred našim očima uz manji, veći ili nikakav doprinos nekoga od nas ili nekoga među nama propalo. Dajte da vidimo šta možemo od ova 164 preduzeća da sačuvamo.
Dakle, to nam je cilj donošenja ove izmene zakona. Veštačko produžavanje rokova će samo biti zavaravanje nas samih, zavaravanje najviše građana koji rade u tim firmama. Pomenuo sam nešto u svojoj uvodnoj reči. Moram to još jednom da kažem. Imamo preduzeća u kojima se radnici vode kao zaposleni, a u kojima faktički ne rade. Nisu oni ljudi krivi za to. Nisu krivi za to. Možda da je neka prethodna vlada imala ovoliku podršku koliku mi imamo danas, a bez takve podrške ovako nešto ne može da se uradi, da vas podsetim, možda nije imala hrabrosti, volju ili želju, šta god, nije važno, rešavala bi te probleme.
Mi smo došli, moram da iznesem taj svoj stav, upali smo sami u jednu zamku. Kada je donet Zakon o privatizaciji 2001. godine naša država je tada iznela opredeljenje da se po jednom brzom sistemu sprovede privatizacija. Možda bi bilo i dobro da je ona po brzom sistemu i sprovedena i onda bismo znali na čemu smo. Kroz uvođenje restrukturiranja ušli smo u zamku da ovde nije sprovedena brza privatizacija i da imamo teško sprovodive ili pokušaj neuspelih privatizacija koje vučemo već duže od decenije za sobom. Niko ne želi da tu stvar preseče.
Zašto je to tako? Postoji više razloga. Reći ću i ono što ne zameram ni jednoj od prethodnih vlada. Imamo razloge preduzeća koja su na izuzetno strateški važnim i trusnim područjima za našu zemlju. Da li pričamo o jugoistoku Srbije? Pričamo. Da li pričamo u jugozapadu Srbije? Pričamo. Da li pričamo o drugim krajevima koji su pogranična područja, bezbednosno nestabilna? Pričamo. Dajte da nađemo neko rešenje.
Opet kažem, da su sredstva koja su trošena za subvencije … Slušao sam jednu studiju koja je govorila da dok nije zaključen ugovor sa „Fijatom“ da je u „Zastavu“ uloženo toliko novca da smo mogli da podignemo dve najsavremenije automobila po onoj ceni po kojoj su one podignute u Slovačkoj, gde ih je najviše otvoreno u Evropi u poslednjoj deceniji. Čuo sam taj podatak, zaista ne mogu da se setim odakle, pa mi nećete zameriti pošto sam kupio – po tom prodajem, što kaže narodna izreka. Ali, čak i da nije tako u jednom trenutku država se odvažila da uđe u priču sa „Fijatom“, uradila je to dobro i zahvaljujući tome taj deo naše današnje privredne grane dobro funkcioniše. Pokriva nam uvoz našim izvozom.
Uveren sam da će ova Vlada Republike Srbije smoći snage da još više takvih koraka i investicija uvede u Srbiju, da i „Fijat“ sam radi još aktivnije, još više i bolje, kao što je smogla snage da dovede jedan „Etihad“ za strateško partnerstvo sa „ER Srbijom“ i da sa ponosom danas možemo da kažemo da imamo jedinu regionalnu aviokompaniju koja beleži uspeh i to progresivno ga beleži.
Mislim da tim dvema stvarima svi treba da se ponosimo i da nastavimo da radimo takve stvari, kao što, sa jedne strane, ne treba ovu izmenu zakona, niti donošenja novih zakona posmatrati usamljeno. Ova Vlada je jedinstveno iznela svoj stav da kao što ćemo raditi na rešavanju ovih problema agresivno ćemo pokrenuti novu politiku zapošljavanja, da ćemo poboljšati uslove poslovanja na našem tržištu rada. Postoji jasno opredeljenje. Postoji plan. Postoji predlog čitavog niza mera koje smo spremni da sprovodimo. Ovo je jedna od stvari sa kojom moramo da se borimo.
Verujte mi, kada sam i sam, ako sam bio u prilici da kažem, rekao da rešavamo problem koji nismo stvorili, verovatno sam to u žaru rasprave rekao iz jednostavno razloga što je sa druge strane pre toga došao argument – jesu li vam ovo reforme, a kakav vam je ovo zakon sa kojim idete u Skupštinu, izigravate vaša obećanja. Ne izigravamo ništa. Ovo je nešto što moramo da uradimo. Ovo mora da se uradi. Ako ovo ne uradimo, naši problemi se samo dodatno gomilaju i višestruko povećavaju.
Prema tome, hvala vam na vrlo korektno iznetim stavovima. Kao što je postavljeno retorsko pitanje – šta će se desiti donošenjem ovog zakona, uvek ide i ono drugo retorsko pitanje – šta će se desiti ne donošenjem ovog zakona. Ovde jednostavno je donošenje ovog zakona iznuđena stvar. Uveren sam da ćemo u ovom kratkom periodu ispred nas uspeti od 164 preduzeća da spasimo jedan ne mali broj. Koliko god da ih spasimo bolje je nego da ne spasemo ni jedno. Uveren sam da oko toga svi imamo jedinstven stav. Hvala.