Reč ima dr Dušan Milisavljević.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, u ovom parlamentu sam u trećem sazivu i uvek pričam o medicinskim temama i zdravstvu. Na dnevnom redu su zakoni iz pravosudnog domena, ali bićete začuđeni, ministre, ima tema i zdravstvenih i u vašim zakonima.
Prvo ću poći od Krivičnog zakona, čl. 249. i 250. gde se diskriminišu bolesne osobe i to obolele od AIDS. Prvi decembar je dan kada svuda u svetu skrećemo pažnju da ne treba da diskriminišemo osobe koje boluju od AIDS, ali nažalost na zadnjem sastanku 01. decembra skrenuta mi je pažnja da u postojećem Krivičnom zakonu postoje dva čl. 249. i 250. koji su diskriminišući gde posebno stavljaju, etiketiraju ove bolesne ljude koji su dovoljno već zbog svoje bolesti diskriminisani. Još uvek naše društvo njih ne prihvata na onaj pravi način. Dobio sam molbu od Nacionalnog udruženja obolelih od AIDS da pokušamo u parlamentu da promenimo ovo. Podneo sam neke predloge izmene zakona u prošlom sazivu. Nadam se da ćemo u narednom periodu imati prilike da sarađujemo i da ovo ispravimo zato što postoje brojne zarazne bolesti koje su čak i opasnije od AIDS, a AIDS se ovde posebno izvodi kao neka strašna bolest koja može i treba da bude sankcionisana u ova dva člana.
U Predlogu zakona sam dao predlog da se umesto reči – AIDS stavi – sve zarazne bolesti i sve ostale prerogative tog člana uvažimo. Na vama je, još jedanput ću vas zamoliti da u cilju smanjenja diskriminacije ovih pacijenata uradimo i da budu zadovoljni ovim sazivom parlamenta.
Sada se vraćam na vaš predlog izmene zakona i mogu da kažem da mi se lično dopala ideja da se počiniocima krivičnih dela, vandalima na sportskim terenima, zabrani ulaz na sportske terene. To je jako dobra stvar. Smatram da trebamo biti još rigorozniji, da kao što je Engleska smanjila broj huligana, da imamo sudiju na samom terenu i da sudija izriče kazne bukvalno na samom terenu i da te osobe budu bukvalno odmah prebačene u zatvor. U Engleskoj posle svih onih huligana mi više nemamo takve probleme. Vidite da su sva igrališta bez barijera i da više nemate istrčavanja huligana, za razliku od srpskih stadiona gde imate istrčavanje i maltretiranje građana, tuče ispred stadiona, tuče na stadionu, pravljenje materijalne štete u našim gradovima, tako da bi možda trebalo razmisliti o tome.
Kada pričamo o sankcionisanju huligana, kao lekar ću skrenuti pažnju na jednu stvar koju ste pomenuli i to je dobar jedan pomak od prethodnog perioda, da određena sredstva koja se oduzmu od kriminogenih lica da se usmeravaju u neke humane fondove i humane svrhe. Ja sam i tu napravio amandman koji će biti tema rasprave u pojedinostima kada pričamo o amandmanima.
Iskoristiću ovu priliku da vam kažem da mi je ideja bila da taj novac koji se prikupi od kriminogenih aktivnosti da bude usmeren samo sa jednom svrhom za lečenje teško bolesne dece koje Republički fond zdravstvenog osiguranja ne vidi, tj. pravilnik o slanju dece u inostranstvo određene vrste oboljenja nema u svom šifrarniku i da pokažemo tu jednu humanost, da kažemo – ova sredstva idu sva za lečenje te dece koja se sada trenutno leče SMS porukama, različitim humanitarnim koncertima, različitim humanitarnim akcijama. Evo jedne prilike, već ste otvorili vrata ka toj temi, da usmerimo, svakako vi kao ministar i Republička vlada da ta sredstva usmerava na predlog Ministarstva zdravlja, jer bi ono odredilo prioritete bolesne dece, koje je dete ugroženije od nekog drugog i da ono ima šanse da se leči u inostranstvu.
Sada smo u prilici da vidimo jednu situaciju koja nikoga ne ostavlja ravnodušnog, gde smo primorani da u nedostatku novca, u nedostatku možda i neke dobre volje, u nedostatku jednog kvalitetnijeg medicinskog, zdravstvenog aparata da napravimo tu jednu reformu koja kasni 20 godina i da ovaj novac možemo usmeriti ka lečenju te dece koja su sada nažalost prepuštena sama sebi, roditelji su prepušteni sami sebi i da u mnogim situacijama oni mole, prose, pokazuju svoju bolesnu decu da su ona stvarno bolesna da bi dobili samilost neke nacionalne TV kuće i da bi tako imali šansu da se leče.
Kao lekar ću vas upoznati da mnoga bolesna deca nemaju prilike da dođu do Beograda, Niša ili Novog Sada, da nemaju prilike da dođu do neke nacionalne televizije i da njihove muke ostaju u nekim njihovim malim sredinama, njihovim malim porodicama i da ta deca gube bitku sa bolešću ili nažalost sa tragičnim krajem. Tako da je ovo dobra stvar da se otvaraju mogućnosti da novac, imovina zaplenjena od kriminala se usmeri ka jednom najhumanijem cilju, a to je lečenje dece, ali ponavljam, lečenje dece koja nisu predviđena za slanje u inostranstvo postojećim i važećim zakonskim pravilnikom Republičkog fonda, jer postoje brojne teške bolesti koje nisu predviđene i ovo je prilika da kažem da to možemo da uradimo.
Na kraju mog izlaganja ću skrenuti pažnju i kao lekar i kao otac na jednu temu koja isto vezuje vaš zakon, a to je kako smo u ovom zakonu etiketirali i naglasili važnost sankcionisanja huligana. To je neka moja lična ideja i inicijativa, nisam ravnodušan prema po meni blagim kaznama za pedofile i silovatelje. Mislim da mnogi počinioci tih najgnusnijih zločina, jer za mene gnusniji zločin od silovanja deteta ne postoji, smatram da su te naše kazne jako blage i da bi trebale da budu još strožije. Podsetiću vas da Rumunija, iako članica EU, je uvela hemijsku kastraciju silovatelja koji je počinio silovanje nad maloletnim detetom. Znam da je smrtna kazna ukinuta u Srbiji, da mi pratimo evropske trendove, ali vam kažem da sam toliko besan kada čujem da je neko ko je počinio takav gnusan zločin odležao svoju kaznu, ponovo se vraća i ponovo čini isto krivično delo. Kao otac jedne devojčice ne znam kako bih reagovao i kako bi reagovao otac kome se desi takav incident. Molim vas da ovo ozbiljno shvatimo, jer su kazne za takve monstrume bile u prošlom periodu jako male i da su ti monstrumi se vrlo brzo nalazili na ulici i koristili mogućnost da ponovo počine isto krivično delo.
Zahvaljujem se, ovim ću završiti, a nadam se da ćemo u narednom periodu imati mogućnost da ispravimo onaj član 249. i 250. koji diskriminiše osobe obolele od AIDS-a. Hvala vam puno.

Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, kolege poslanici i poslanice, pred nama je set pravosudnih zakona koji svakako za cilj imaju poboljšanje kaznene politike Republike Srbije, poboljšanje pravosudnih sistema, kao i približavanje zakonima EU.
Osim približavanja zakonima EU ono što smatram jako značajnim kod ovih zakona to je približavanje realnosti i realnom životu. Samo zakon koji je na adekvatan način približen realnosti i realnom životu može u potpunosti da bude ostvaren i u potpunosti da odgovori svojoj svrsi.
U ova tri zakona ću se osvrnuti na Predlog zakona o izvršenju vanzakonskih sankcija i mera iz razloga što ga smatram i te kako značajnim što je donet kao poseban zakon, iz razloga što je on u mnogim evropskim zemljama dao i te kako pozitivne efekte i rezultate i iz razloga što ste vi u vašem uvodnom izlaganju takođe istakli ogromne pozitivne rezultate izvršenja vanzakonskih mera. Tri su osnovna rezultata i tri osnovna cilja koji bi trebalo ovim zakonom da se postignu.
Prvi cilj se naravno odnosi na ogromne uštede u republičkom budžetu, jer je smanjen broj zatvorskih dana. Drugi cilj, ni malo manje važan od ovog prvog, je povećana mogućnost resocijalizacije osuđenog lica. Treći cilj, takođe ni malo manje važan od prethodna dva, je uspešnost integracije ovih lica u socijalnu sredinu.
Što se tiče Predloga zakona o izvršenju vanzavodskih mera, a to su mere koje se izriču u prekršajnim i krivičnim postupcima, kao i mere koje javni tužioci donose svojom odlukom, izvršavaju se u zajednici, odnosno u prirodnom okruženju, akcenat bih stavila na član 10, a on se odnosi na izradu pojedinačnog programa postupanja poverenika koji inače ovim zakonom je određen za izvršenje vanzavodskih mera. Zašto bih akcenat i pažnju stavila pre svega na član 10? Zato što ga smatram temeljom i polaznom tačkom dolaska do pozitivnih efekata primene i izvršenja vanzavodskih mera.
Ko su nosioci donošenja pojedinačnog programa postupanja? Na prvom mestu to je poverenik koji u skladu sa individualnim karakteristikama osuđenog lica, sa procenom njegove ličnosti, sa procenom njegovog zdravstvenog stanja, sa dolaženjem do podataka o njegovom stečenom obrazovanju, sa procenom njegovih porodičnih prilika počinje da radi pojedinačni program postupanja.
Šta je još važno kod pojedinačnog programa postupanja? Važno je aktivno učešće lica koje je osuđeno i prema kome se ova mera sprovodi. To aktivno učestvovanje lica u pojedinačnom programu postupanja u ovoj polaznoj tački i te kako može da proizvede pozitivan efekat koji se tiče resocijalizacije, reintegracije i naravno ne ponavljanja krivičnog postupka, odnosno smanjenje recidiva.
Kakvu još važnost ima ovaj član 10, odnosno pojedinačni program postupanja? Ima tu važnost što taj program postupanja, sem poverenika, zajedno potpisuje i lice prema kome se izvršava vanzakonska vaspitna mera. Znači, on je aktivno uključen, aktivno participira u donošenju pojedinačnog programa postupanja i samim svojim potpisom već daje neki oslonac da može doći do pozitivnih efekata izrečene mere.
Šta je još značajno u ovom Predlogu zakona, a koji se odnosi na smanjenje socijalne izolacije i socijalne isključenosti lica prema kome se izvršavaju vanzakonske vaspitne mere? To je član 39. pomenutog zakona, u kome se precizira uključivanje ovih lica u javne radove. Ti javni radovi obavljaju se uglavnom u humanitarnim, zdravstvenim, komunalnim i drugim ustanovama. Ugovor o izvršavanju ove kazne sačinjava Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, a poverenik, naravno, lice prema kome je određena ova kazna upućuje na izvršavanje ove kazne. Na ovaj način mnoga osuđena lica ne udaljavaju se od svoje porodice, ne dolazi do njihove socijalne izolacije i svakako da može da utiče na smanjenje recidiva.
Naravno da postoje i lica prema kojima se izvršava ova mera, a koja meru ne izvršavaju na adekvatan način. Kakav je postupak? Postupak je takav da poverenik poziva na razgovor lice prema kome se izvršava ova mera, obavlja sa njim razgovor, daje mu savete i, naravno, upozorava ga o sankcijama koje mogu dalje biti preduzete ukoliko se mera izvršava, a ta sankcija je da poverenik dostavi mišljenje sudu, što znači da nakon toga proizilaze druge sankcije.
Ono što takođe želim da istaknem ovde, to je član 57, a odnosi se na program pomoći i podrške licima koja izlaze iz zatvora i koja se vraćaju u svoje prirodne sredine. Ovaj program pomoći podrške i te kako je važan, jer, prema statističkim podacima, otprilike 70% lica koja su već izvršavala zatvorske kazne i bila osuđena na kaznu zatvora povratnici su u prvih šest meseci.
Koje su to mere pomoći i podrške koje se mogu pružiti licima koja izlaze sa izdržavanja kazne zatvora? To su mere podrške i pomoći koje se tiču obezbeđenja stanova i ishrane. To su mere pomoći i podrške koje se tiču sređivanja njihovih porodičnih prilika. To su mere podrške i pomoći koje se tiču obezbeđenja zdravstvene i socijalne zaštite. To su mere pomoći i podrške koje se odnose na saradnju sa centrima za socijalni rad, radi obezbeđenja odgovarajuće novčane pomoći za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba.
Ovaj period napuštanja kazne zatvora i vraćanja u prirodnu sredinu je u stvari jedna mera, ne samo pomoći, nego i osnaživanja ovih lica na putu vraćanja u prirodno okruženje, na putu pronalaženja zaposlenja, na putu izmene svog ponašanja i prihvatanja društveno poželjnih normi ponašanja.
Ukazala bih i na član 58. Predloga zakona o izvršenju vanzakonskih mera, a koji se odnosi na posebne mere za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv počinioca krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima. Ovde je jako važno da su ovi počinioci dužni u roku od tri dana da se jave povereniku. Poverenik je takođe dužan da u roku od tri dana uspostavi saradnju i komunikaciju sa nadležnim ustanovama, a te nadležne ustanove su policija, zdravstvene ustanove, organi starateljstva, savetovališta, specijalizovane ustanove, a nakon toga u roku od osam dana da sačini individualni, odnosno pojedinačni program postupanja. Naravno, poverenik je dužan da, u slučaju neizvršavanja ove obaveze, u roku od tri dana obavesti sud o tome.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, on je takođe značajan u smislu smanjenja činjenja krivičnih dela, posebno onih krivičnih dela koja se odnose na nasilničko ponašanje i posebno je to nasilničko ponašanje prisutno kod mlađe populacije našeg stanovništva. Ta mera koja se uvodi je zabrana posećivanja određenih mesta. To se uglavnom odnosi na sportske terene i druga javna mesta i na neki način se postiže mera bezbednosti u odnosu na društvo, a takođe i mera prisustva okrivljenog u postupku.
Takođe je jako značajna izmena koja se odnosi na način raspodele sredstava dobijenih primenom instituta odloženog krivičnog gonjenja. Zašto je ova izmena važna? Važna je sa dva aspekta, sa aspekta transparentnosti i javnosti, zato što se za dobijanje ovih sredstava, a među onima koji mogu da dobiju ova sredstva su humanitarne organizacije, druga pravna i fizička lica, sprovodi konkurs. Konkurs sprovodi komisija koju obrazuje ministarstvo, a nakon toga odluku o dobijanju ovih sredstava donosi Vlada. Smatram da će se na ovakav način i transparentnije i korisnije ova sredstva upućivati.
Takođe je vrlo značajna izmena i sporazum o priznanju krivice koji se sada ovim zakonskim izmenama menja, pa stoji da se sporazum o priznanju krivice može postići do završetka glavnog pretresa, što u prethodnom zakonu nije bilo, nego do otpočinjanja javnog pretresa. Na ovaj način smatram da će doći do smanjenja sudskih troškova.
Srpska napredna stranka, kada su u pitanju zakoni koji su proevropski, kada su u pitanju zakoni koji su usklađeni sa preporukama Saveta Evrope i kada su u pitanju zakoni čvrsto utemeljeni u realnosti, nema nikakve dileme, u danu za glasanje podržaće set zakona. Hvala.

Reč ima Ljubica Mrdaković. Izvolite.

Hvala, predsednice Skupštine.
Poštovani gospodine ministre, članovi Ministarstva i saradnici, koleginice i kolege narodni poslanici, novi Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija donosi određena rešenja koja će postojeći zakon unaprediti, a sve u cilju zaštite prava osuđenih lica, kao i usaglašavanja sa najsavremenijim rešenjima evropskog kontinentalnog prava, koja su nesumnjivo dala pozitivne rezultate.
Između ostalog, nova predložena zakonska rešenja imaju za cilj da se na sveobuhvatan način urede prava i obaveze osuđenih lica i zaposlenih u ustanovama za izvršenje zatvorskih sankcija, ali i da se otklone do sada uočeni problemi i nepravilnosti u postojećem zakonodavstvu.
Htela bih da kažem da i pored svih ostalih rešenja ovaj zakon nosi i humanu komponentu koja ima za cilj da se zatvorenicima dok izdržavaju kaznu zatvora pruži prilika za adekvatno obrazovanje i lečenje, komunikaciju sa spoljnim svetom, tj. ostvarivanje čitave palete ljudskih prava, a sve sa namerom da se postigne prava svrha kažnjavanja, odnosno da kazna ne bude odmazda, već da se kroz adekvatan rad sa kažnjavanjem osuđenih lica izbegne mogući povrat u izvršenju krivičnih dela nakon izdržane kazne i puštanja ovih lica na slobodu.
Dosadašnja praksa je pokazala da je recidiv veoma čest i to najčešće kod izvršilaca teških krivičnih dela pa upravo u cilju, u prevaspitavanju osuđenika je neophodno primeniti i nova predložena zakonska rešenja, kako bi osuđena lica nakon izdržane kazne zatvora našla svoje mesto u društvu i kako ne bi ponovo pristupila izvršenju krivičnih dela. Znači, neophodna je kontinuirana podrška ovih lica.
Mogućnost obrazovanja u zatvorskim jedinicama i to kako osnovnog, tako i srednješkolskog, kao i osposobljavanja za rad osuđenih lica tokom trajanja zatvorske kazne, daju nadu da će osuđeno lice nakon izdržavanja zatvorske kazne i puštanja na slobodu moći da se na adekvatan način uklopi u postojeće društvene okvire, da nađe zaposlenje i obezbedi sebi i svojoj porodici egzistenciju, što su i te kako bitni uslovi za prihvatanje takvih lica od strane društva da ne bi bili stigmatizovani i da se što bolje inkorporiraju u društvo.
Novi predlog zakona uvodi kao što smo čuli od ministra i od ostalih kolega poslanika, novi institut koji do sada nije bio poznat u našem pravu, a to je sudija za izvršenje. Uvođenjem ovog novog instituta ima se za cilj da se uspostavi delotvornija sudska zaštita i pojačan nadzor nad primenom i poštovanjem prava osuđenika i sprečavanja mogućih zloupotreba i kršenja njihovih prava od strane nadležnih organa. U ovom trenutku u ingerencije sudije za izvršenje su dosta ograničene, po mom mišljenju i odnose se pre svega na zaštitu prava po pritužbi pritvorenika, postupak po zahtevu za sudsku zaštitu osuđenog, postupak po zahtevu za sudsku zaštitu lica na izvršenju mera bezbednosti obaveznog lečenja i zadržavanja, odnosno čuvanja u zdravstvenoj ustanovi obaveznog lečenja od alkoholizma, tj. alkoholičara i obavezno lečenja narkomana kada se to sve sprovodi u zavodu.
Takođe, dužnost sudije za izvršenje je da najmanje jednom u četiri meseca, znači, tri puta godišnje u toku godine obilazi zavode na teritoriji svoje mesne nadležnosti, razgovara sa osuđenicima i informiše ih o ostvarivanju svojih prava, odnosno njihovih prava.
S obzirom da su nova zakonska rešenja u skladu sa savremenim tendencijama koje su u većini evropskih zemalja i demokratija već afirmisana, ali i međunarodnih obaveza koje proističu iz članstva naše zemlje u Savetu Evrope koje se odnose na ispunjavanje standarda izvršenja krivičnih sankcija prema licima lišenih slobode, smatram da će primena predloženih zakonskih rešenja koje nudi ovaj zakon pozitivno uticati na život i rad u ustanovama zavodskog tipa, te da će se umanjiti efekti odmazde i unaprediti humani karakter postupanja sa osuđenicima.
Što se tiče Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera, poučeni dobrom praksom razvijenih evropskih demokratija namera je da usvajanjem ovog Predloga zakona primenimo nova dostignuća u izvršenju krivičnih sankcija i da pri tome bude što manje opterećenje, kako za budžet, ali i adekvatna zaštita osuđenih lica i njihovih prava. Neosporno je da su zavodske ustanove zatvorenog tipa rasadnik za mlade kriminalce, odnosno najčešće mlađa lica koja budu prvi put osuđena i poslata na izdržavanje kazne zatvora. Nažalost, tamo dolaze u kontakt sa višestrukim povratnicima, a zatvorska kazna umesto vaspitnog ima edukativni karakter, ali naravno u negativnom smislu reči, odnosno mladi osuđenici od stariji uče i pod znacima navoda peku zanat, da bih odmah po puštanju na slobodu primenili naučeno i opet pristupili krivičnih dela.
Iako je praksa izvršenja vanzavodskih sankcija relativno nova u našem zakonodavstvu ona je pokazala veoma dobre rezultate u veoma kratkom roku, pa je cilj zakonodavca da novim predlogom zakona unapredi postojeća rešenja. Naime, pozitivni efekti ovakvog izvršenja sankcija su višestruki. Osuđenik ima dodira sa spoljnim svetom, što znači nije isključen iz društva, tako da je socijalna komponenta očuvanja društvenih kontakata nenarušena. Osuđenik ne dolazi u kontakt sa višestrukim povratnicima i prestupnicima i nije prinuđen da se prilagođava osuđeničkom kodeksu i kvazi autoritetu iz zatvorskog miljea. Osuđenik uspeva da sačuva svoje porodično i radno okruženje, a da pri tome svrha kažnjavanja bude ispunjena na pravi način. Znači, u pitanju je taj društveno koristan rad na kome svi insistiramo.
Takođe, troškovi izvršenja vanzovodskih sankcija u odnosu na zavodske su minimalni što i te kako dobro kako za budžet Republike Srbije tako i za obveznike. Iskustva drugih zemalja pokazuju da alternativne kazne utiču povoljno i pozitivno na smanjenje stope kriminaliteta, posebno kod mlađih izvršitelja koji se prvi put javljaju kao izvršioci krivičnih dela. Jako je bitno da se primenom ovakvih sankcija proces reintegracije u društvo višestruko ubrza iz prostog razloga što osuđenik najčešće nije ni prekidao porodične i radne kontakte, kao i da se širom primenom ovakvog vida kažnjavanja poboljšava efikasnost kaznenog sistema naše zemlje. Srpska napredna stranka će naravno u danu za glasanje podržati ovaj set pravosudnih zakona. Hvala.

Pre nego što pređemo na sledećeg govornika, samo da obavestim Narodnu skupštinu, odnosno narodne poslanike da ćemo danas raditi do okončanja rasprave u načelu pod tačkama 4, 5, i 6. dnevnog reda.
Reč ima narodna poslanica Branka Bošnjak, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, saradnici ministarstva, poštovane koleginice i kolege, svojom diskusijom želim da dam doprinos i eventualno unapređenje Predloga zakona o izvršenju krivičnih sankcija i to naravno u delu koji se odnosi na moje profesionalno iskustvo. Naglašavam da sam kao arhitekta bila u prilici da u više navrata učestvujem u projektovanju i realizaciji rekonstrukcije Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija.
Predloženi zakon između ostalog definiše položaj lica na izdržavanju krivičnih sankcija i život pritvorenika u skladu sa ovim zakonom mora imati sve elemente humanosti u cilju njegove što bolje socijalizacije kako za vreme boravka u pritvoru tako naravno i nakon njegovog izlaska na slobodu. Ovaj zakon definiše sve elemente humanosti u postupanju prema pritvorenicima, zabranu svih vrsta diskriminacija i takođe obezbeđuje minimalne tehničke standarde za boravak i eventualni rad pritvorenika. Ovi standardi očitavaju se u normiranju dimenzija prostora u kome borave pritvorenici, tako da ovaj zakon jednim članom predviđa, planira da pritvorska jedinica bude tako dimenzionisana da prosto po jednom pritvoreniku bude minimalnih četiri metara kvadratnih. Zakon predviđa i normu od osam kubnih metara u zatvorskoj jedinici po pritvoreniku, što smatram tehničkom neusaglašenošću, međutim, o tome ću govoriti u danu za amandmane, obzirom da sam tu malu korekciju predložila da se unese u zakon.
Ovaj zakon propisuje obaveznu tehničku opremljenost svih prostorija. Po njemu su sve pritvorske jedinice sa obezbeđenim prirodnim i veštačkim svetlom i takođe imaju odgovarajuće minimalne instalacije.
Pritvorenici moraju imati na raspolaganju posebne sanitarne prostorije sa kompletnom opremom za održavanje lične higijene.
Nažalost, svi smo svedoci u kakvom su stanju naši zatvori. Moram da kažem da moje iskustvo govori da je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, kao i nadležno ministarstvo u poslednjih nekoliko godina uložila jako puno napora i uložila bitna sredstva za poboljšanje standarda i za rekonstrukciju odgovarajućih zavoda.
Evropska komisija za prevenciju torture na svake dve-tri godine dolazi u posetu i obilazi naše zatvore i oni nam nakon svakog obilaska pišu izveštaje, daju nekakve svoje sugestije. Želim da vas uverim da su sve rekonstrukcije u kojima sam učestvovala urađene u skladu sa njihovim preporukama. Na primer, projektovane su pritvorske jedinice za četiri osobe. Svaka pritvorska jedinica je imala odgovarajući sanitarni čvor. Sve pritvorske jedince su opremljene odgovarajućom opremom i to antivandal opremom. Ta antivandal oprema štiti pritvorenike kako jednog od drugog, tako i od njihovog samopovređivanja.
Takođe bih želela da se osvrnem na još jedan član ovog zakona, a to je član 125. On govori o verskim pravima pritvorenika. Po njemu je propisano postojanje zasebnih prikladnih prostorija za obavljanje verskih obreda i to za pritvorenike svih veroispovesti.
Kao dobar primer takođe bih želela da pohvalim upravu Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, tzv. istražni zatvor u Bačvanskoj ulici u Beogradu, koji je nedavno obezbedio prostoriju od 30 metara kvadratnih za ovu namenu.
Takođe želim da pomenem i da pohvalim sveštenika, koji zbog svoje skromnosti verovatno ne bi ni voleo da mu pomenem ime, koji je svojim angažovanjem prikupio donaciju i izvanredno opremio ovu prostoriju kako bi pritvorenici mogli da upražnjavaju svoju veru.
Na samom kraju želim da istaknem da je ovaj zakon stvorio sa aspekta arhitekte dobre i optimalne uslove za boravak pritvorenika u zatvorima, ali ono što je važnije, nadam se da će ova država imati sredstva da ih sprovede, da ih se pridržava i da ih u potpunosti primenjuje. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Mićin. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi gospodine Stevoviću, dame i gospodo, moram da pohvalim pre svega ovo što se tiče vas, gospodine Stevoviću, ova dva zakona za izvršenje krivičnih sankcija i drugi zakon vezan za izvršenje vanzavodskih sankcija i mera.
Prvo, drago mi je što se konačno struka konsultuje i možemo da vidimo na kraju ko je sve učestvovao u izradi zakona. Dobro je da se ta praksa uvodi, da imamo dobre radne grupe, da imamo ljude iz OEBS-a i iz Saveta Evrope i zato imamo jedan ovako kvalitetan zakon protiv koga ne verujem da ovde iko ima šta da prigovori i na ovome samo može da vam se čestita. Zaista verujem da će se ovo sprovesti u delo. Zašto? Zato što ljudima koji su osuđeni pruža se neka dodatna šansa u životu, odnosno jasno se naglašava da nisu odbačeni od društva, nego da jednog dana možda mogu da postanu korisni članovi društva.
Inače i sam sam kada sam u životu polagao kriminologiju sa penologijom kod profesora Ignjatovića nekada, imao dilemu da li treba biti rigidan u sankcijama ili bi trebalo možda pokušati sa nekom resocijalizacijom, ali ovde ste našli zaista pravu meru, da onaj ko je počinio zaista teška krivična dela opet ne bude potpuno odbačen od društva, ali da doživi sankciju kakvu bi trebalo da doživi, a da opet lica koja su možda iz nemaštine počinila neko krivično delo, koja su zaista na neki način dovedena u tu situaciju da tako se prehranjuju, jer zaista smo siromašno društvo, da im se pruži neka šansa da postanu korisni članovi ovog društva i da ne moraju takve stvari da rade. Iz tog aspekta ova dva zakona zaista su nešto što bi valjalo podržati.
Ono što je meni zapalo za oči, to su izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku. Ovde se naglašava razlog zbog uvođenja ove mere bezbednosti vezano za nasilničko ponašanje na sportskim priredbama.
Niko od nas u mladosti nije bio cvećka. Moram da kažem lično i za sebe. To je deo odrastanja i sam sam bio deo toga. Nemam šta da krijem. Neko bi rekao – bili ste deo huliganske grupe. To je neki deo odrastanja, ali kao neko ko je bio involviran u sve to u životu, moram da poručim mladim ljudima koji danas idu na sportske priredbe da nikako ne idu radi nasilja na stadion, nego isključivo zato što vole svoj klub i zato što vole sport.
Ono što meni ovde generalno smeta, možda je ovde mogao da se nađe i primer da se nekom licu zabrani da pristupa nekom mestu, recimo, ako je narko-diler, pa diluje drogu u nekom kafiću, pa da recimo ne bude u tom kafiću. Nisu sportska borilišta jedino mesto gde se vrše takva krivična dela.
Ovde kod nas postoji izgleda potreba da se svi ljudi koji idu na stadion ili na utakmicu proglase da su svi huligani. To neretko često javnost ovde tako to, posebno u medijima se to neretko dešava da sad svako ko ode na utakmicu otprilike je huligan i spreman je da vrši nasilje. Nije tačno. Postoji jedan određeni broj ljudi zaista, kao što ste to ovde naveli, koji to radi, ali to lako može preventivnim merama da se takvo lice odstrani sa stadiona tako što postoje kamere na stadionima, snima se tribina, vidi se ko vrši nerede i prosto izvedete ga sa stadiona, ako treba nekada da se uvede i mera da mu zabranite da uđe i to je to. To je vrlo mali broj ljudi i besmisleno je čitavu masu ljudi koji dolaze na stadion generalizovati da su svi huligani.
Ovde se navodi primer Velike Britanije. Tačno je samo donekle što je izneo kolega da je Velika Britanija rešila taj problem. rešila ga je na taj način što je svim tim licima do kraja zabranila da ulaze na stadion, ali i povećanjem cena karata, tako da je sport generalno postao nepristupačan za siromašniji sloj stanovništva. Velika Britanija ima veliki problem sa huliganizmom oko stadiona i neretko sa smrtnim ishodom.
Sve zemlje EU imaju strašan problem sa huliganizmom na sportskim primedbama. Recimo, jedna Grčka kao članica EU je čak donela meru da je zabranila gostujućim navijačima da idu na utakmicu. Recimo, kada se igra derbi Olimpiakos – Panatinaikos, nema Panatinaikosovih navijača zato što nije mogla više država da izdrži tolike nerede. I policija je čak sama potpisivala peticiju da ne obezbeđuje takve utakmice zato što ima puno povređenih policajaca.
Da ne pričam o Belgiji, o Holandiji, o Francuskoj. Imamo koliko hoćete takvih primera, tako da nije Srbija jedina koja se sa tim suočava, a ovde neko ima potrebu da nas prikaže da smo mi najnasilniji, da jedino se kod nas takve stvari dešavaju, a objektivno kada pogledate, daleko veće razmere haosa na sportskim borilištima imate čak i u državama EU.
Ovo je jedna dobra mera konačno zato što na neki način se i preventivno deluje. Lice koje je počinilo takvo krivično delo na samom stadionu dok mu traje postupak ne može da prisustvuje nijednoj sportskoj manifestaciji, ali možda bi trebalo razmisliti, ukoliko on to kontinuirano radi, da mu se zabrani potpuno prisustvo na sportskim borilištima, odnosno na stadionima. To je, recimo, Engleska uradila i na taj način je to donekle rešila. Ovde je samo mera dok traje krivični postupak. Recimo, nađe dobrog advokata, bude oslobođen bilo kakve optužbe, on će se ponovo vratiti i ponovo će tako nešto činiti, tako da bi o tome trebalo razmisliti.
Sam set zakona je jako dobar i drago mi je da je neko počeo na ovakav način da razmišlja o ne tako bezazlenoj temi koja je pre svega za sociološko ispitivanje - zašto neko ima potrebu da dolazi na stadion da bi pravio nered. To ni meni nikada nije bilo jasno.
Logično je da dođete i da navijate za svoj klub zato što volite sport, ali nažalost, dešava se to svuda. Nismo samo mi jedini primer, a bilo bi dobro da krenemo to što više da sprečavamo.
Ono što mi još upalo u oči vezano za ZKP, to je ova odluka koja je nekako morala da se uskladi sa odlukom Ustavnog suda, vezano za listinge. Mislim da je ovo dobro zato što, koliko sam razumeo intenciju zakonodavca, naravno da sada sud je taj koji odlučuje o tome da li se daje mogućnost da se nekome prate bazne stanice, odnosno da mu se lociraju pozivi, ali u ovom slučaju, koliko sam razumeo, sudija za prethodni postupak može da odbije javnog tužioca i ne mora direktno po nalogu javnog tužioca da se ovakve mere preduzimaju, što je dobro, zato što imate neku vrstu kontrole i nekog ograničenja.
Naravno, u danu za glasanje podržaćemo ovako nešto, ali verujem, pošto smo se sa ovom temom dotakli, da u nekom budućem periodu, pre svega vi, uvaženi gospodine ministre, možete da razmislite da se ove mere, posebno za sportska borilišta, poprave i da zaista shvatimo kao društvo da se protiv toga moramo boriti na jedan drugačiji način nego što se to do sada radilo, jer imali smo jedan Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim borilištima. On je još više izazvao haos ovakav kakav jeste, nego što je zaista sprečio nasilje na sportskim borilištima. Hvala.