Uvaženi predsedavajući, uvaženi predstavnici regulatornih tela, kolege poslanici i poslanice, uvaženi građani Srbije, pred nama su izveštaji tri regulatorna tela i to Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i obezbeđenju zaštite privatnih podataka, kao i izveštaj Zaštitnika građana Republike Srbije.
Sva ova tri izveštaja koja su nam podnela nezavisna regulatorna tela su detaljna, iscrpna, realna, zasnovana na konkretnim primerima, pa bih ja ponekada rekla da su i životna. Sva ova tri izveštaja takođe polaze najpre od pretpostavke šta je to dobro što je do sada urađeno i naravno sva tri regulatorna tela i te kako su iznela pozitivne pomake i pozitivne napretke u radu državnih institucija, ali naravno izneli su svoje preporuke i predloge šta je to što treba dalje unapređivati i šta je to na čemu treba dalje da radimo kako bi naše društvo izgradili kao demokratsko društvo.
Inače ono što sam negde prepoznala kao zajedničku nit, sva ova tri vaša izveštaja, to su pre svega prevencija, zatim edukacija, zatim poštovanje zakona i kao zadnje bih navela primer odgovornosti. Krenula bih od izveštaja koji je podneo zaštitnica za ravnopravnost. U tom svom izveštaju ona je u uvodnom delu iznela koje su to otprilike najosetljivije društvene grupe, koje su to oblasti života na koje se građani i građanke najviše žale, ali je takođe iznela i one pozitivne pomake koje su tokom 2013. godine bili napravljeni, a koji se tiču rada Narodne skupštine, odnosno usvajanje pravnog okvira i usvajanje pravne regulative za unapređenje prava građana. Ne bih se ponavljala sa koleginicom Đurović koja je iznela neke zakone koji su prošle godine usvojeni.
Ja ću izneti Zakon o zaštiti i rehabilitaciji osoba sa invaliditetom, koji predviđa dodatnu podršku poslodavcima, kada u radni odnos prime osobe sa invaliditetom na neodređeno vreme.
Takođe, u izveštaju su izneti i veliki pozitivni pomaci u sferi obrazovanja, a koji se tiče inkluzivnog obrazovanja, odnosno uključivanja dece sa invaliditetom u redovni nastavni proces i tu bih istakla ove individualne obrazovne planove, čiji je cilj i suština da svaki nastavnik kada su u pitanju deca sa teškoća u svom razvoju, pođe od individualnih karakteristika, sposobnosti svakog deteta, odnosno takvog deteta kako bi ono optimalno razvijalo sve svoje potencijale.
Naravno, u ovoj sferi koja se tiče inkluzivnog obrazovanja treba i dalje raditi na unapređenju servisa podrške, kao što su personalni asistenti ali i mnogih servisa podrške koji su iz nadležnosti lokalne samouprave, kako bi osobe sa invaliditetom preskočile taj prag i ne bi bili socijalno isključeni.
Naravno da smo kao država odgovorni da pružimo još više dodatnih usluga, podrške ovim osobama. Takođe, ono što bih istakla, to je vaša preporuka, ali to je već usvojeno u ovoj Skupštini, a tiče se izmene zakonskih propisa kod lišavanja poslovne sposobnosti, a ja kao socijalni radnik, smatram da su bili postupci koji su ipak sadržavali u sebi tu diskriminatorsku crtu i sada je izmena zakonskih propisa urađena sa savremenim socijalnim modelom koji se odnosi na osobe sa invaliditetom. Naravno uz odgovarajuću podršku, data je mogućnost i ovim licima da adekvatno koriste, uz pomoć i podršku, prava koja su garantovana zakonom.
Takođe, ono negde što stoji u tim preporukama, a naravno što je i te kako značajno u cilju suzbijanja diskriminacije, to je preventiva, preventiva i preventiva.
Dakle, preventivni rad, pre svega, u predškolskim ustanovama, u obrazovnim ustanovama, uvršćivanje u nastavne materijale i programe svih tema koji se tiču tolerancije na različitost, nekonfliktnog rešavanja sukoba, bilo vršnjačkog.
Naravno da je zakon propisao dužnost i obavezu svakog nastavnika, kao i svih onih koji su zaposleni u vaspitno-obrazovnim ustanovama, da svakom detetu pristupaju bez diskriminacije i da se bore protiv diskriminacije i svakog vida nasilja.
Ono što želim da istaknem kao vrlo važno, jeste potvrđivanje ove dve konvencije, a to je Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju svih vidova nasilja nad ženama i još jedna konvencija koja se tiče zaštite prava dece, a to je Konvencija o zaštiti prava dece i međunarodnom usvojenju.
I jedna i druga konvencija su značajne i njihovom ratifikacijom, one su postale sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije, pa se nadamo da će nadležni organi, postupajući u tim predmetima, a pozivajući se u svojim odlukama i na te konvencije.
Ono što bih želela da istaknem, a tiče se izveštaja Poverenika za informacije od javnog značaja, to je što, želim da vam čestitam, prvo iz razloga što, kada se tiče kontrole sudske zakonitosti vašeg rada, vidljivo je da upravni sud, bez obzira što je bilo podneto 47 tužbenih zahteva na vaša rešenja, ni jedan tužbeni zahtev nije uvažio, odnosno da su vaša rešenja potvrđena. To je i te kako važno sa aspekta zakonitosti i adekvatne primene zakona, poverenika, ali svakako i te kako važno sa aspekta zaštite građana.
Ono na čemu želim da vam čestitam, to je da je vaša institucija, Poverenika, tokom istraživanja 2013. godine, a koja je rađena na pitanjima koja su bila upućena civilnom društvu, u medijima, političkim partijama, prepoznata su kao institucija od deset institucija, koliko je bilo, koje uživa najveći integritet koji se tiče, najveći antikorupcijski integritet da ste vi prvi po tome u Republici Srbiji.
Ono što takođe želim da istaknem, a što je značajno sa aspekta rada Narodne skupštine, to je da smo mi usvojili Strategiju za borbu protiv korupcije, gde je kao fundamentalni princip prepoznata transparentnost u radu svih državnih i javnih organa, a transparentnost uopšte u radu javnih ustanova, pa i samom vašem zakonu, je važan preduslov za borbu protiv korupcije, za šta se SNS zalaže.
Što se tiče izveštaja Zaštitnika građana, samo bih se fokusirala na onaj deo koji se tiče zaštite prava deteta, gde je zaštitnik građana istakao da je do sada učinjeno dosta pomaka u zaštiti prava deteta, a tiče se prava deteta na zdravstvenu zaštitu, zatim prava dece sa posebnim potrebama, a tiče se inkluzivnog obrazovanja, ali su izneti i veliki pomaci koji se tiču unapređenja hraniteljske zaštite, kao i pomaci koji se tiču zaštite dece bez roditeljskog staranja, čija je pravna zaštita moguća kroz primenu instituta usvojenja, mislim prevashodno na domaće usvojenje, a samo u onim slučajevima kada nije moguće naći usvojiteljsku porodicu, na području Republike Srbije, tada se pribegava međunarodnom usvojenju.
Ono što takođe, želim da istaknem i na čemu će Narodna skupština sigurno da se zalaže, to je podizanje, utvrđivanje mehanizma radi istraživanja ovih postupaka koji se tiču nestalih beba, na šta ste vi 2010. godine ukazali, a ta preporuka bi trebalo da bude izvršena do septembra meseca ove godine i to je nešto što prepoznajemo kao značajno i sa aspekta saznavanja istine, a i sa aspekta zaštite roditelja ove dece.
Naravno, svi oni programi koji se tiču pružanja podrške deci da ostanu, posebno deci sa invaliditetom, u svojim prirodnim porodicama, jer je to i u skladu sa Ustavom, pravo deteta da raste sa svojim biološkim roditeljima, svakako da ćemo podržati i programe podrške koji se odnose na tu decu, a to su programi podrške, dnevni boravci ili neki drugi vidovi zbrinjavanja ove dece sa invaliditetom u zajednici za vreme dok roditelji imaju druge obaveze, odnosno dok roditelji rade.
Ove usluge su zaživele u mnogim lokalnim sredinama i mnoge lokalne sredine imaju ovakve usluge podrške. Naravno da i dalje treba raditi na njihovom unapređenju, jer je svakako značajno sa aspekta socijalizacije i uključivanja ove dece u vršnjački kolektiv i na kraju krajeva, značajno sa aspekta izlaska dece iz prirodnog roditeljskog okruženja, jer nije redak slučaj da deca sa invaliditetom, da im je prvi izlazak iz porodice, u stvari izlazak u ove dnevne boravke, koji su zadnjih godina zaživeli.
Sve one programe koji se tiču zaštite najboljeg interesa deteta i podizanja nivoa kvaliteta deteta i zaštite dece od svih vidova diskriminacije, a posebno nasilja, bilo fizičkog, psihičkog, bilo seksualnog, SNS će podržati.
Smatramo da su ljudska i manjinska prava i njihovo stalno unapređenje temelj dalje demokratizacije društva, a SNS kao odgovorna stranka u demokratski uređenoj državi i teži, i u danu za glasanje ćemo podržati.

Reč ima narodni poslanik Žarko Mićin. Neka se pripremi narodna poslanica Vesna Rakonjac. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, predstavnici nezavisnih regulatornih tela, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću analizirati i izneti svoje viđenje o dva izveštaja koja su pred nama – Izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Izveštaj Zaštitnika građana za 2013. godinu.
U svom izveštaju za 2013. godinu Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je izneo da su u protekloj godini načinjeni ozbiljni pomaci u oblasti zaštite ravnopravnosti građana, te da je uspostavljen celovit i koherentan sistem pravne zaštite od diskriminacije koja obuhvata mehanizme građansko-pravne, krivično-pravne i prekršajno-pravne zaštite, pri čemu po opštoj oceni važeći propisi pružaju dobar pravni okvir i adekvatne instrumente za zaštitu diskriminacije, njeno sprečavanje i suzbijanje u skladu sa međunarodnim i evropskim standardima.
Što se tiče zakona kojim se uspostavljaju osnovi zabrane diskriminacije, elementi i diskriminišući oblici ponašanja u protekloj godini, konstatovano je da nije bilo promena u samim antidiskriminacionim zakonima. Međutim, usvojeni su pojedini zakoni koji su od značaja za zaštitu diskriminacije i unapređivanje ravnopravnosti u pojedinim oblastima, pa je tako u protekloj godini zakonski reformisana oblast obrazovanja usvajanjem niza zakona kojima je uspostavljen pravni okvir za razvoj inkluzivnog obrazovanja i ostvarivanje jednakosti u pristupu obrazovanju.
Tako na primer, Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju, koji je usvojen juna 2013. godine, definiše se da je pored stvaranja uslova za izjednačavanje pristupa obrazovanju, kao jedan od ciljeva obrazovanja propisano i razvijanje i poštovanje rasne, nacionalne, kulturne, jezičke, verske, rodne i uzrasne ravnopravnosti i tolerancije, pri čemu je propisana dužnost nastavnika i drugih lica zaposlenih u školi da promovišu jednakost među svim učenicima i aktivno se suprotstavljaju svim vrstama diskriminacije i nasilja.
U domenu zdravstvene zaštite, maja 2013. godine, usvojen je Zakon o pravima pacijenata kojim je na nov način regulisana zaštita prava pacijenata, smeštaj i zadržavanje lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskim ustanovama. Ovim zakonom je izričito propisan princip nediskriminacije.
Moram da kažem da je u Izveštaju konstatovano da je i Narodna skupština u 2013. godini aktivno učestvovala u kreiranju i sprovođenju akata kojima se poboljšava i unapređuje primena antidiskriminacionih zakona, pa je tako oktobra 2013. godine Narodna skupština ratifikovala dve međunarodne konvencije koje su tako postale sastavni deo unutrašnjeg pravnog sistema Republike Srbije. U pitanju je Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju borbe protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici i Konvencija o zaštiti dece u oblasti međunarodnog usvojenja.
Takođe, Narodna skupština Republike Srbije je juna 2013. godine donela Rezoluciju o zakonodavnoj politici. Ovim dokumentom Republika Srbija izrazila je punu spremnost da ostvari ciljeve zakonodavne politike, kao što su, između ostalog: jačanje vladavine prava, obezbeđivanje potpune pravne sigurnosti i zaštita ljudskih i manjinskih prava i osnovnih sloboda. U Rezoluciji je, pored ostalog, istaknuta potreba za izgradnjom i usvajanjem zakonodavnih rešenja koja su osnov za brži, efikasniji i koordinisan razvoj društva, u skladu sa sistemom društvenih vrednosti i uz poštovanje principa rodne ravnopravnosti i uzimanja u obzir efekata zakona i drugih propisa na žene i muškarce.
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u svom izveštaju izneo je da su u protekloj godini preporuke poverenika koje se odnose na konkretne slučajeve diskriminacije uglavnom sprovedene, pri čemu je sprovedena preporuka, odnosno delimično sprovedena preporuka poverenika o donošenju nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije. Naime, u julu 2013. godine, usvojena je Strategija prevencije i zaštite diskriminacije, kojom je utvrđena celovita usklađena antidiskriminaciona politika države u cilju suzbijanja diskriminacije, posebno prema pojedinim osetljivim društvenim grupama i integrisanja principa ravnopravnosti i nediskriminacije u sve oblasti delovanja institucija sistema.
U Izveštaju je navedeno da je ostvaren i vidljiv izvestan napredak u oblasti edukacije nosilaca pravosudnih i drugih funkcija i to zahvaljujući brojnim edukacijama koje su organizovale Pravosudna akademija, Kriminalističko-policijska akademija i Ministarstvo unutrašnjih poslova i koje su omogućile da sudije, javni tužioci i policijski službenici unaprede nivo znanja i razumevanja pojave diskriminacije i antidiskriminacionih propisa.
Kao dokaz da nova Vlada zaista radi i ima rezultate u oblasti zaštite od diskriminacije, hteo bih da vam skrenem pažnju na istraživanje Svetskog ekonomskog foruma koje pokazuje da se Srbija u 2013. godini po rodnoj ravnopravnosti nalazi na 42. mestu od 136 država obuhvaćenih Izveštajem Svetskog ekonomskog foruma. To je pomak za osam mesta u poređenju sa 2012. godinom, kada je Srbija prvi put uvrštena u izveštaj koji pokazuje dostupnost obrazovanja i zdravstvene zaštite ženama, ali i mogućnosti za njihovo učešće u političkog i ekonomskom životu zemlje. Izveštaj nam pokazuje da su aktivnosti koje je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti sprovodio u 2013. godini, a koje podrazumevaju aktivnosti na otklanjanju i prevenciji diskriminacije, odnosno na unapređenju ravnopravnosti, rezultirale povećanim znanjem opšte javnosti o samom fenomenu diskriminacije, kao i povećanim poverenjem u instituciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i nadam se da će se ovakva praksa nastaviti i u 2014. godini.
Što se tiče Izveštaja Zaštitnika građana za 2013. godinu, ja ću se osvrnuti na opšti deo ovog izveštaja, gde Zaštitnik građana konstatuje da su se institucije Republike Srbije svojim radom u 2013. godini odlučnije deklarisale ka usvajanju i učvršćivanju evropskih vrednosti, od kojih je jedna od najznačajnijih bezuslovno poštovanje zagarantovanih ljudskih prava.
Kada je u pitanju ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, konstatuje da postoje značajne teškoće koje su pre svega uzrokovane teškom ekonomskom situacijom u zemlji. Međutim, smatra da je pozitivan pomak napravljen u prošloj godini i to usvajanjem i primenom Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja kojim su bar te posebno ranjive grupe zaštićene.
Takođe, istakao je da je načinjen pomak i u oblasti sindikalnih prava, obzirom da su u Vojsci Srbije formirani prvi sindikati, pri čemu je sindikalno organizovanje u vojsci zagarantovan Zakonom o Vojsci sa manjim ograničenjima i to upravo na način koji je svojim mišljenjem prilikom izrade predloga važećeg zakona formulisao Zaštitnik građana.
Skrenuo bih vam pažnju na istraživanje američke fondacije „Heritage“, koja se bavi raznim istraživanjima, pa i u oblasti ekonomskih sloboda i, po njihovom istraživanju, Srbija je u konkurenciji od 177 zemalja sveta zauzela 95. mesto po indeksu ekonomskih sloboda za 2013. godinu i u odnosu na 2012. godinu popravila poziciju za tri mesta, što nam govori da je došlo do određenih pomaka u ovoj sferi.
Što se tiče domena pravosuđa, Zaštitnik građana je u tom delu izveštaja izneo da smatra da drugi krug reforme pravosuđa, posle neuspešnog prvog kruga, nije doveo do osetnih poboljšanja u tom državnom sektoru, ključnom za garantovanje pravde građanima, pri čemu je izneo da postoji veliki broj pritužbi građana na rad sudova, te da se građani sve češće obraćaju Ustavnom sudu zbog povrede svojih prava.
Smatram da će se donošenjem seta pravosudnih zakona, i to dela koji je već usvojen i dela pravosudnih zakona koji će se tek usvojiti, obezbediti bolja organizacija rada pravosudnih organa, čime će oni postati efikasniji. Takođe, obezbediće se efikasnija primena krivičnih sankcija i efikasniji rad ustanova za izvršenje krivičnih sankcija, što će sve rezultirati poboljšanje stanja u pravosuđu u ovoj godini.
Što se tiče borbe protiv korupcije, Zaštitnik građana je u svom izveštaju izneo da u je 2013. godini intenzivirana borba protiv korupcije, ali da još uvek ne postoje pravosnažne sudske presude o ovim predmetima, pri čemu smatra da je za efikasnu borbu protiv korupcije neophodno što pre doneti zakon o zaštiti uzbunjivača, kojim bi se efikasno zaštitila lica koja prijave korupciju.
U pogledu ovoga takođe bih vam hteo skrenuti pažnju na istraživanje relevantne međunarodne institucije „Tranasparancy International“, u kojem je konstatovano da je Srbija, u odnosu na 2012. godinu, napredovala u borbi protiv korupcije, jer se pokazalo da je 2012. godine bila na 80. mestu liste indeksa percepcije korupcije, dok se u 2013. godini popela za čak osam mesta, čime je svrstana na 72. mesto liste, što nam pokazuje zaista da se Vlada Republike Srbije odlučno i efikasno bori protiv ove pojave.
U pogledu slobode medija, Zaštitnik je u svom izveštaju izneo da smatra da u Srbiji postoji zagarantovano sloboda medija. Međutim, skrenuo je pažnju da je građanima Ustavom zagarantovano pravo na obaveštenost i to na način da imaju pravo da istinito, potpuno i blagovremeno budu obavešteni o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju, što u Srbiji često nije slučaj.
Ja vam i u ovom slučaju moram skrenuti pažnju da je Srbija u 2013. godini napredovala što se tiče slobode medija, što možemo videti iz izveštaja Nezavisne novinarske institucije „Reporteri bez granica“, koji pokazuje da je 2008. godine Srbija bila na 64. mestu po slobodi medija, da bi do 2012. godine pala za čak 16 mesta i bila na 80. mestu. Od formiranja nove Vlade do sada, Srbija je u pogledu slobode medija napredovala za čak 26 mesta i u 2013. godini dospela je na 54. mesto, što nam pokazuje da je došlo do značajnog napretka u poštovanju slobode medija u odnosu na period pre 2012. godine.
Što se tiče reforme državne uprave, Zaštitnik je u svom izveštaju naveo da smatra da u 2013. godini nisu postignuti osnovni ciljevi reforme javne uprave, a to su depolitizacija i profesionalizacija, što za posledicu ima kršenje najrazličitijih prava građana. Upravo u cilju rešavanja ovog problema pred nama se nalazi pred zaključka koji će, ukoliko se usvoji, Skupština Republike Srbije obavezati Vladu da predlaganjem i donošenjem odgovarajućih zakona i propisa i drugim neposrednim merama što hitnije pristupi ostvarivanju ciljeva definisanih Strategijom za reformu javne uprave u Republici Srbiji, koja je usvojena u januaru ove godine.
Takođe, u ovom zaključku se naglašava da je unapređenje pravnog okvira i usaglašavanje uprave sa principima koji su utvrđeni strategijom reforme javne uprave, kao i povezivanje procesa reforme javne uprave sa procesom evropskih integracija, jedan od najvažnijih prioriteta Republike Srbije.
Mislim da će doslednom i efikasnom primenom Strategije reforme javne uprave doći do značajnog poboljšanja i efikasnosti u radu državne uprave, što će neposredno uticati na unapređenje poštovanja ljudskih prava u Republici Srbiji, čime će se obezbediti ista zaštita prava građana na teritoriji cele Republike.
U pogledu prava lica lišenih slobode, Zaštitnik građana je u izveštaju izneo da najveći broj pritužbi građana na povrede prava upravo stigao od tih lica, te da su uslovi u zatvorskim ustanovama loši.
Upravo u cilju rešavanja ovog problema, Narodna skupština će zaključkom obavezati Vladu Republike Srbije da preduzme odgovarajuće mere da se poboljša položaj građana u odnosu na organe vlasti, kada se radi o licima lišenim slobode i to, pre svega, daljim razvijanjem i povećanjem efikasnosti postojećih internih mehanizama kontrole, izgradnjom sistema nadgledanja policijskog pritvora, kao i poboljšanjem uslova u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija i prostorijama za zadržavanje građana.
Izveštaj Zaštitnika građana za 2013. godinu se bavio stanjem i analizom i u oblasti zaštite drugih prava, koja nisu manje bitna, ali zbog obimnosti materije ne bi ih ovom prilikom analizirao. Ono što mogu da zaključim analizom i sagledavanjem kompletnog izveštaja je da je Republika Srbija u 2013. godini napredovala u većini segmenata kojima se bavi Zaštitnik građana, ali da je u skoro svim segmentima neophodno značajno jačanje uloge države u stvaranju uslova za efikasnu zaštitu prava građana.
Takođe, smatram da je neophodno da Vlada Republike Srbije predloži izmene važećih zakonskih rešenja o Zaštitniku građana, kojima će se uskladiti ova rešenja sa realnim potrebama Zaštitnika građana u dosadašnjem radu i čime će se doprineti lakšem i efikasnijem ostvarivanju zaštite prava i slobode građana. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Vesna Rakonjac.

Uvaženi predsedavajući, poštovani gosti, drage kolege poslanici, moje izlaganje će se fokusirati uglavnom na tri teme. Prva tema je zaštita prava dece, druga zaštita prava pacijenata, znači, zdravstvena zaštita i treća tema koja se odnosi na oblast rada.
Kada govorimo o pravima dece, u prethodnom periodu smo dosta odradili što se tiče same zdravstvene zaštite dece, trudnica, porodilja. Mislim da smo dobro delovali u jednom kritičnom momentu kada smo imali veliki broj firmi u restrukturiranju i veliki broj dece, supruga radnika zaposlenih u tim firmama su ostali bez zdravstvenog osiguranja.
Na adekvatan način je intervenisano, tako da smo izbegli negativne posledice i praktično sva deca do 18 godine života su dobila svoje zakonsko pravo na zdravstvenu negu, odnosno na lečenje.
Ono o čemu u budućnosti treba da vodimo računa, to je unapređivanje zaštite dece, naročito dece sa posebnim potrebama, jer smatram da inkluzija nije svuda zaživela u pravom smislu, s jedne strane nešto zbog neobaveštenosti, nešto zbog neimanja uslova, a nešto i zbog neadekvatnog odgovora zajednice kada su deca sa posebnim potrebama u pitanju.
Ovo je oblast delovanja kojoj svakako treba da posvetimo posebnu pažnju, a to je još jedan način i vid za novo zapošljavanje asistenata koji će pružiti adekvatno i obrazovanje i negu i pomoć deci sa posebnim potrebama, da se uključe u normalan život i da postanu punovažni građani koji će doprinositi razvoju našeg društva.
Treća stvar o kojoj govorimo kada je zaštita prava dece u pitanju, moramo da se osvrnemo i na decu koja su praktično učinioci krivičnih dela. Odnosi se na maloletna lica učinioce krivičnih dela. Mislim da treba malo više da obratimo pažnju, da imamo više vaspitnih naloga, a manje strožijih mera za odsluživanje kazne zbog nekog prekršaja koji je urađen. To ostaje na jednom multidisciplinarnom pristupu kada je pravosuđe u pitanju i zaštita prava i ove dece.
Svakako, u ovoj grupaciji dece postoje deca i sa posebnim potrebama i sa sniženim intelektualnim nivoom, koja bivaju zlostavljana u pojedinim situacijama od dece koja to nisu, a nalaze se u istim smeštajnim kapacitetima. Mislim da za takvu decu treba da imamo posebne i pedagoge i psihologe, jer oni takođe zaslužuju i u nekim situacijama moguće je da nisu svesni dela koja su učinili.
Treća stvar kojoj treba takođe da posvetimo pažnju je donošenje zakona o utvrđivanju istine o nestalim bebama. To je nešto što nas opterećuje dugi niz godina, a odnosi se na jedan period praktično iz pedesetih godina prošlog veka pa do današnjih dana. Moj je predlog da, kada se bude donosio ovaj zakon, da se obavezno vodi računa da se ne stavljaju nikakva zakonska ograničenja, već da ovo delo bude delo koje ne može da zastari. Na taj način ćemo da obezbedimo ravnopravni odnos za nestale bebe iz 60-ih, 70-ih i 80-ih godina.
Ako se osvrnemo na resurs zdravlja, u resoru zdravlja smo imali jednu dobru izmenu zakona i imali smo i dobru izmenu Zakona o radu, gde smo imali zaštitu i trudnica, a kada govorimo o zaštiti Zakona o pravima pacijenata, možemo da kažemo da je u tom delu omogućeno pacijentu da praktično izabere i mišljenje drugog lekara, a ne da bude opredeljen samo na jednog lekara. Ranije to nije bilo tako često. Znamo da je doktorska sujeta nešto što je veoma izraženo, tako da smo i ovim zakonom omogućili pacijentima da ostvare pravo i na drugo mišljenje o svom zdravstvenom stanju.
Što se tiče Zakona o radu, izmenama i dopunama, mislim da je zakon kakav jeste. Predstoji nam veliki posao da odradimo novi Zakon o radu. Mislim da je ono o čemu svakako treba da vodimo računa inspekcijski nadzor. Zakon može da bude perfektan, ali ako ne postoji adekvatan inspekcijski nadzor i ako nemamo adekvatno praćenje onoga što rade poslodavci, imaćemo uvek pokušaje rada na crno i uvek omalovažavanje rada jedne grupacije zaposlenih, bilo da se radi o diskriminaciji po polu, o nekoj vrsti diskriminacije.
Mislim da treba u svim segmentima da jačamo i taj inspekcijski nadzor, da bismo imali sprovođenje zakona na pravi način. Mislim da će SNS aktivno učestvovati u tome, a što se tiče ovog izveštaja, mi ćemo ga usvojiti, jer smatramo da je adekvatan. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o redovnim godišnjim izveštajima Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2013. godinu, zatim, Zaštitnika građana i treće, o slobodi pristupa informacijama.
Naravno da ćemo prihvatiti ove izveštaje, uz određene eventualne preporuke ovim institucijama koje ove institucije mogu, a ne moraju prihvatiti. Naš je da damo preporuke, da damo određena viđenja, a na njima je da prihvate ili eventualno odbiju, zavisi od toga šta ćemo mi predložiti.
Ovi izveštaji su nam dali snimak ili presek stanja našeg društva, odnosno stanja funkcionisanja čak sistema, posebno ostvarivanja prava naših građana ne samo u 2013. godini, nego zadnjih 10 godina, jer smo bili društvo u tranziciji, nismo imali ove institucije i početni koraci društva u tranziciji, tu su nam bile greške. Reći ću koje, na nama je da to ispravljamo u hodu, ne mislim na ove tri institucije, nego mislim na državne organe, na javna preduzeća, na građane Srbije.
Ove izveštaje trebalo bi da dobro prouče sve državne službe, svaka za sebe posebno, sve političke stranke da na stolu ima, svi direktori javnih preduzeća, sve vaspitno-obrazovne ustanove, od obdaništa do univerziteta.
Dakle, ovde ću danas samo da kažem o dva problema, gde smatram da smo grešili i da eventualno u budućnosti, ove ustanove, pokušamo u hodu menjati greške, a da forsiramo prave stvari.
Vidite ovde se govori o nasilju nad ženama, posebno o nasilju u porodici. Verujete, kao muškarac, šokiran sam podatkom da je u 2013. godini 40 žena izgubilo život od strane naših muškaraca, a u prva četiri meseca, po mojim podacima ove godine, 10 žena u porodici od nasilja. Ovo zove na uzbunu. Koga? Sve faktore društva. Biću jako konkretan u jednom, pa ću reći gde smo možda grešili, a gde bi trebali ispravljati greške. Gde mi grešimo, kao sistem u tranziciji u celini? Nismo sve pozitivne tekovine civilizacije bivših sistema prihvatili i eventualno dalje usavršavali te sisteme, već smo prekinuli i napravili jedan prazan hod.
Vidite mi govorimo o nasilju, a tu je greška. Ne, dame i gospodo, o nasilju treba ove tri institucije da govore. Mi trebamo o vaspitanju govoriti. Ako vaspitavamo našu decu u školama, u obdaništima, u porodici, na ulici, ovde u Skupštini, neće biti nasilja. Biće ga, ali ćemo ga svesti na minimum. Stalno se bavimo posledicama, ne otkrivamo uzroke. Nama su uzroci bitni, a nama o posledicama govore posebno stručnjaci, psiholozi. Izvinite, nemam ništa protiv, ali gde su nam pedagozi? Da li ste u zadnjih 10 godina videli na državnom servisu jednog pedagoga. Iznesite mi podatak, ako jeste.
Dozvolite da kažem nekoliko reči. U obdaništima moramo govoriti o ravnopravnosti polova. U osnovnim školama imamo nastavne planove i programe, ali ne govorimo. Govorimo o nasilju. Obrnuli smo proces. Tu je greška nastala u tranziciji. Nama je cilj da nasilja bude sve manje. Znam da se neki ne slažu sa ovim što kažem, jer će izgubiti posao iz određenih organizacija, a to košta ovu državu, našu decu i naše društvo u celini.
Ovaj podatak u izveštajima da su 40 žena u 2013. godini bile žrtve, izgubile živote od nas muškaraca jeste jad i beda muškog roda, stidim se što pripadam, bez obzira na povod, dame i gospodo.
Apelujem, ne na ova tri regulatorna tela, nego na Ministarstvo prosvete. Vratimo vaspitanje u školu, u porodicu, na ulicu, u javna preduzeća, u državne organe, pa ako hoćete, u političke stranke, ako hoćete, u ovaj visoki dom, onda će biti manje mržnje, manje nasilja i, verovali ili ne, manje potrebe za ova tri regulatorna tela. Neće biti potrebno da se ekipiraju 50 ili 100, možda će trebati tri ili pet. To je cilj. Nije cilj da njih ima 30 ili 50. Da li su oni ekipirani stručnjacima? Da li su vaspitno-obrazovne ustanove ekipirane? Da li pravimo vaspitne planove i programe? Ne pravimo, dame i gospodo. Naši nastavnicima i profesorima na univerzitetu stručne seminare, verovali ili ne, nekad drže osobe sa srednjom stručnom spremom, a nemaju pojma o tome. Tu je problem. Problem je sistema, a ne ovih tela.
Hajde otvoreno da kažemo kakve su nam u zadnjih 15 godina opštinske službe. Imali ste primer da hoćete da platite porez, a ne možete za godinu dana, jer ne znaju da ga naplate. Kada su danas kritikovali ovu Vladu, nije ova Vlada to uzela. Ona je najmanje. To su prethodne Vlade, ali nije ni bitno. Ne želim to da kritikujem. Hajde to da menjamo. Nama treba, dame i gospodo, predstavnici ove tri institucije, efikasna služba, ali treba i u javnim preduzećima, obdaništima, školama. Tu smo zadnjih 15 godina sa ulice uzimali ljude. Danas su najveća žrtva u vaspitno-obrazovnom sistemu prosvetni radnici, verujte. Ostavljeni su na vetrometini. Da ne ulazim u to ko sve može biti prosvetni radnik. Frizerke su došle za prosvetne radnike. Jedan deo nas se bavi time i pišemo radove, pa imamo statističke podatke.
Dobro ste, gospodine Jankoviću, rekli da su inspekcije problem. Hajde o tome da pričamo u ovoj skupštini. Ako hoćete o imenu i prezimenu svakog inspektora u zadnjih 15 godina… To je najveća tragedija. Oni su zaduženi za kontrolu zakonitosti, a kakvi su nam, ima časnih inspektora, časnih ljudi. To je problem, to je kočnica, na koji ukazuju sva tri regulatorna tela.
Jako je neugodno govoriti, kada vidim da ova tri regulatorna tela idu u stručnost. Znam zašto to radite, gospodo iz regulatornih tela? Zato što vam je žao naše omladine, a to neko drugi treba da radi. Vi možete dati preporuku, ali što se tiče stručnih stvari, to su vaspitno-obrazovne ustanove, javna preduzeća, određena ministarstva i državni organi. U tom smislu, u tranziciji smo izgubili sistem. Kada je ova Vlada dolazila na čelo, ponoviću ovu rečenicu, bez obzira da je neka druga, ako za četiri godine uspe da zaustavi propadanje države, Nobelovu nagradu treba joj dati zato što smo sve institucije sistema urušili.
Dozvolite da kažem dve rečenice da kažem o medijima. Slažem se, gospodine Povereniče, što ste zapisali ovako u izveštaju: „njima je zagarantovana sloboda, ali i građanima na istinitom i objektivnom i pravovremeno informisanje“. Budimo objektivni, da li su takvi mediji? Vi možete, izvinjavam se časnim novinarima, kupiti informaciju za 50 evra i sutra vas oblate u štampi. To je problem. Pitanje je morala struke profesora na univerzitetu, u obdaništu, novinara, političara, doktora i svih nas u celini.
Kada već o tome govorim, dozvolite da kažem da pojedini mediji toliko blate predstavnike Vlade, biću otvoren, da se to graniči sa zdravim razumom. Jedan medij toliko laži, mržnje izliva prema predsedniku Vlade, da se to graniči sa zdravim razumom. Montaže se ne vrše samo u medijima, nego i u nekim državnim organima i van državnih organa. O tome, gospodo, treba da progovorite. Kada je bilo montirano za sina predsednika Vlade, niko se iz opozicije nije javio, a bogami nisam video ni druge organe.
Ne radi se ovde o predsedniku Vlade, već i o običnom građaninu. Mi moramo demontirati sistem koji smo inagurisali pre 15 godina. Verujem da će se sistem demontirati. Poznajem predsednika Vlade, poznajem SNS, nema te sile koja će ih zaustaviti, jer građani daju podršku. Građani traže da se demontira sistem laži, korupcije, pljačke. Znajući koliko vole ovu zemlju i građane Srbije, a mi im dajemo podršku, a i vi, dame i gospodo iz ovih regulatornih tela, nećemo odustati. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.

Gospodine predsedavajući, uvaženi predstavnici regulatornih tela, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo raspravu o tri veoma značajna izveštaja – Izveštaj Zaštitnika građana, Izveštaj o radu poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Izveštaj o sprovođenju zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka.
Mislim da su sva tri izveštaj veoma korisna i da je cilj tih izveštaja da ukažu na dobra strane, ali istovremeno da ukažu na određene slabosti u funkcionisanju institucija i potrebu da u narednom periodu se institucije osnaže i da rade svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Posebno je istaknut značaj i ključna važnost uspostave efikasnog i pravičnog pravosuđa s jedne strane i efikasne državne uprave sa druge strane. Takođe, veoma je važno i ojačati inspekcijske službe jer bez efikasnih inspekcijskih službi ne možemo govoriti i o sprovođenju i uvažavanja principa vladavine prava.
U svom nastupu ću se ograničiti na jedan segment koji, po mom mišljenju, nije uopšte obuhvaćen Izveštajem Zaštitnika građana za 2013. godinu, a mislim da je veoma značajan. U uvodnom delu u Izveštaju Zaštitnika građana navode se ugrožene ciljne grupe, posebno deca, osobe sa invaliditetom, zatim žene LGBT populacija, nacionalne manjine i izbegla i raseljena lica. Međutim, kada gledamo sadržaj Izveštaja Zaštitnika građana vidimo da je tih pet ciljnih grupa posebno obrađeno, znači od jedan do dva, pet prava deteta, prava nacionalnih manjina, rodna ravnopravnost i prava LGBT osoba, prava osoba sa invaliditetom i prava lica lišenih slobode i nacionalni mehanizam za prevenciju torture. Međutim, nigde u Izveštaju osim što su pomenuti na početku i još na jednom mestu sa jednom ili dve reči, ne govori se o problemima te populacije.
Smatram da su izbeglice i raseljena lica trebala dobiti posebno poglavlje u Izveštaju Zaštitnika građana ne samo za 2013. godinu, nego i u narednom periodu. Zbog čega? Ima dosta razloga.
Prvo, u Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba. Preko 300.000 sa područja Hrvatske, preko 200.000 sa područja Federacije BiH i živi preko 200.000 interno raseljenih lica sa KiM. Tih gotovo 10% stanovništva Srbije se suočava sa brojnim problemima, s jedne strane ostvarivanje svojih imovinskih, stečenih, statusnih i drugih prava koja su im oduzeta u mestima odakle su proterani, s jedne strane, ali sa brojnim problemima u procesu integracije u lokalnim sredinama u Srbiji.
Prvo ću govoriti o prvom aspektu problema. Prvi problem velikog broja izbeglih, interno raseljenih lica jeste pitanje stanovanja. U Izveštaju Zaštitnika građana se govori u segmentu socijalne politike o konceptu socijalnog stanovanja, o problemima vezano za realizaciju Zakona o socijalnom stanovanju, međutim, uopšte se ne dotiče ovaj problem.
Naime, veliki broj izbeglih i raseljenih lica živi gotovo dve decenije, a jedan deo njih čak i 23 godine od svog proterivanja u statusu podstanara. Oni 23 godine plaćaju svaki mesec kiriju vlasnicima stanova ili kuća u kojima žive. Da su tim ljudima bili obezbeđen krediti u tom iznosu koliko su isplatili, oni bi sada faktički imali svoje stanove, a ne bi morali da bacaju pare u bunar i da nikad nisu vlasnici toga stana ili kuće u kojoj žive.
U prethodnom periodu država nije mnogo učinila na rešavanju tih potreba, posebno do 2012. godine. Imamo oko 3.000 izgrađenih stambenih jedinica sredstvima međunarodnih organizacija. Imamo 500 stanova izgrađene sredstvima italijanske Vlade, ali veliki broj drugih ljudi nažalost nije rešio svoje stambeno pitanje. Javnost verovatno zna da je osnovan tzv. regionalni stambeni fond od strane međunarodne zajednice čiji je cilj da pomogne rešavanje stambenih potreba izbeglih raseljenih lica u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Međutim, u realizaciji toga problema u Srbiji nailazimo na probleme. Koji su ključni problemi? Sredstvima iz tog stambenog fonda trebaju se ti problemi rešavati kroz dodelu paketa građevinskog materijala licima koji su počeli da grade kuće, kupovina montažnih kuća, kupovina seoskih imanja, izgradnja stanova. Mi imamo probleme u Gradu Beogradu i to je kritika prethodnoj vlasti Grada Beograda koja nije učinila dovoljno da se usvoje regulacioni planovi, posebno za naselja u kojima su izbegla raseljena lica izgradila svoje kuće.
Imamo, recimo, primere izbegličkih naselja Altine 2, zatim Grmovca, Busija, delova Batajnice, naselja Šangaj u opštini Zemun, ali takođe i naselja u opštini Palilula, kao što su Borča, Ovča, Krnjača i drugim delovima grada Beograda, gde sada međunarodna zajednica daje sredstva, ali da bi ljudi mogli konkurisati za građevinski materijal i montažne kuće, oni moraju da izvade lokacijske dozvole u Sekretarijatu za urbanizam Grada Beograda.
Pošto prethodna gradska vlast nije usvojila regulacione planove, proteklo je više od 15 godina, sada ti ljudi ne mogu da dobiju građevinski materijal i faktički propuštaju rokove da reše svoje stambeno pitanje. Mislimo da je to klasična diskriminacija. Apelujem na gradsku vlast Grada Beograda da u što kraćem roku usvoji regulacione planove za pomenuta naselja i brojna druga naselja u Gradu Beogradu i u drugim lokalnim samoupravama da bi izbegla lica bila izjednačena i imala mogućnost da dobiju građevinski materijal, da zadrže svoje kuće i da ne budu više podstanari.
Takođe, moram da kažem da u Izveštaju Zaštitnika građana nije pomenuta jedna druga državna institucija, a to je Komesarijat za izbeglice koji je nadležan za 700.000 proteranih građana iz Hrvatske, BiH i KiM. Naime, kao što sam pomenuo oko 2.000 izgrađenih stambenih objekata u kojima žive izbegla lica i dalje nije pravno regulisano.
Naime, maja 2010. godine Skupština Srbije je usvojila Zakon o izbeglicama gde je konačno omogućila da tih 2.000 porodica može da otkupi te stanove i kuće. Međutim, Komesarijat za izbeglice još uvek nije pripremio ugovore i još uvek nije te ugovore omogućio da regulišu pitanje vlasništva i da se upišu kao vlasnici u katastar. Ljudi žive u jednoj pravnoj neizvesnost i strahu da im možda ipak jednog dana neko te kuće i stanove neće oduzeti. Mislim da je vrlo važno da Zaštitnik građana obrati pažnju na taj deo izbeglih lica.
Poseban problem jeste, kao što sam pomenuo, 530 porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade tokom 2007. i 2008. godine. Tih 530 stanova izgrađeno je u sedam gradova, u Nišu, Čačku, Valjevu, Kragujevcu, Pančevu i u Staroj Pazovi. Međutim, za razliku od ovih 2.000 porodica koje imaju pravo na otkup Zakon o izbeglicama iz 2010. godine ovih 530 porodica nije dobilo pravo otkupa. Isto je kada imate troje dece i dvoje dece dobiju čokoladu od oca i majke a jedno ne dobije.
Sada imate recimo u gradu Nišu zgradu nemačke Vlade, uslovno rečeno pošto je Nemačka dala sredstva. Te porodice imaju pravo otkupa tih stanova, doduše, kao što sam rekao, još uvek to nije završeno kroz ugovore, a imate pored toga zgradu italijanske Vlade gde je ista populacija izbeglička, raseljenička koja nema pravo otkupa. Kako možete objasniti izbegličkim porodicama koje žive u ovoj zgradi koju je sagradila italijanska Vlada da nemaju pravo otkupa?
Godinama vodimo borbu da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Imali smo niz sastanaka. Nažalost nije prihvaćeno maja 2010. godine kada je usvojen novi Zakon o izbeglicama da se jednim članom omogući da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Takođe bih apelovao na Zaštitnika građana da obrati pažnju na tih 530 porodica koje su apsolutno diskrimisane. Mi smo počeli razgovore sa bivšim ministrom građevine, gospodinom Ilićem na tu temu da Vlada usvoji jednu uredbu kojom bi omogućila da i tih 530 porodica bude izjednačeno sa ovih 2.000 koje već imaju pravo otkupa. To nažalost nije završeno. Nadamo se da ćemo u razgovorima sa gospođom Mihajlović i resornim ministrom konačno rešiti to pitanje i omogućiti tim ljudima da budu izjednačeni u svojim pravima.
Takođe, dosta je problema bilo u prethodnom periodu u gradu Beogradu prilikom konkursa za socijalne stanove, gde ste imali pravilnike koji su u svojim elementima bili često diskriminatorski. Na primer, imali ste pravilnik gde se kaže da pravo konkursa za socijalne stanove imaju porodice ako imaju ispod 80% proseka ličnog dohotka. Imate, na primer, jednu porodicu gde je, recimo, prosek bio pre dve-tri godine 31.000, a ta porodica je imala 33.000. Supruga je imala platu od 33.000, a muž i ćerka nisu radili. Faktički, zbog toga što je samo jedan član porodice zaposlen, za dve hiljade su oni prešli taj uslov da konkurišu i i dalje su podstanari.
Naše je mišljenje da bi trebalo gledati prosek po članu porodice, a ne po čitavoj porodici. Tako ispada da ako je čovek samac i ima platu 30.000, da on može konkurisati, a ako imate pet članova porodice koji imaju prihod 33.000, oni nemaju prava konkursa. Oni su apsolutno diskriminisani u pravu da konkurišu da dobiju socijalni stan.
Ja apelujem na Zaštitnika građana da posebno obrati pažnju na pitanje stanovanja. Vidimo sada ovu tragediju oko poplava i vidimo koja je muka evakuisanih lica, s kojima mi saosećamo, da dočekaju da se za mesec, dva ili tri vrate u svoje kuće. Zamislite sada ljude koji 15, 20, 23 godine žive kao podstanari i ne mogu dočekati dan kada će živeti u svom stambenom prostoru. Radi se o velikom broju lica.
Drugi problem o kojem bih hteo da govorim jeste državljanstvo. Vi ste pomenuli u svom izveštaju da ima problema, odnosno da nadležna uprava u MUP-u ne rešava pitanje dobijanja državljanstva ili otpusta državljanstva na vreme. Mi imamo dosta naših ljudi koji su podneli zahtev za državljanstvo, odnosno izbeglih lica koja godinama čekaju da budu primljena u državljanstvo. Mislimo da je to neprihvatljivo, da bi zaista trebalo maksimalno skratiti rokove da ti ljudi dobiju državljanstvo u veoma kratkom vremenskom periodu.
Zatim, imamo nekoliko hiljada izbeglih lica koja su imala status izbeglice. Međutim, dok im je trajao status izbeglice nisu podneli zahtev za državljanstvo. Njima je ukinut izbeglički status i sada oni nemaju pravnu mogućnost da podnesu zahtev za državljanstvo. To su pravno nevidljiva lica i ti ljudi prosto u pravu ne postoje. Moramo da vidimo način kako da tim ljudima olakšamo. Da li je to možda mogućnost da im Komesarijat za izbeglice da ponovo oročeni izbeglički status na tri meseca, da mogu podneti zahtev za državljanstvo, da dobiju državljanstvo i posle izvade ličnu kartu i regulišu pitanje svog pravnoga statusa?
Sledeći problem o kome bih hteo govoriti jeste pitanje ratnog staža. Javnost zna da je za vreme Republike Srpske Krajine, od 1991. do 1995. godine, gotovo kompletno muško stanovništvu u Krajini bilo mobilisano i bilo u jedinicama JNA, teritorijalne odbrane, policije itd. Mi imamo veliki broj, većinu takvih građana kojima čak do 19. maja 1992. godine, pre osnivanja Savezne Republike Jugoslavije, nije priznat taj ratni staž. Ljudi smatraju da su u tome oštećeni.
Takođe, svi Krajišnici, ljudi iz tih krajeva koji su bili četiri godine na ratištu, smatraju da treba da im se prizna ratni staž do 5. avgusta 1995. godine, do završetka rata. Mi imamo čak da je pojedincima, recimo oficirima, podoficirima, koji su bili na čelu jedinica na području Krajine, priznat ratni staž u dvostrukom trajanju. Ti sami oficiri kažu – mi imamo sad osam godina ratnog staža, a nijednom mom vojniku kojim sam ja komandovao na nivou čete, bataljona, brigade, nije priznat ratni staž ni čak do 19. maja 1992. godine. Kome sam ja komandovao, ako je meni priznat ratni staž u trajanju od osam godina, a mom vojniku nije priznat nijedan dan ratnog staža? Smatramo da je tu takođe u pitanju diskriminacija.
Mi imamo informacije, gospodine Jankoviću, da su vam pojedini građani slali podneske vezano za ta pitanja i mi bi molili u narednom periodu jedan sastanak na tu temu, da vidimo zaista da ti ljudi zaista dobiju ono priznanje koje zaslužuju. Ako su zaista bili tamo, treba da im se prizna taj ratni staž u dvostrukom trajanju, a ne da se prizna njihovim komandantima a njima kao vojnicima ne.
Ovo su osnovni problemi u procesu integracije izbeglih ratnih lica. Kao što sam rekao, pitanje stanovanja, državljanstva i pitanje priznanja ratnog staža.
Drugi korpus problema koji bi hteo da pomenem jesu ova prava o kojima govorim. Mi smo smatrali da je u tom posebnom poglavlju o izmeni ratnih lica trebalo stajati jedno poglavlje, odnosno jedan deo u tom poglavlju gde bi Zaštitnik građana analizirao sprovođenje međudržavnih sporazuma. Mi imamo, i to je za nas biblija, za sve ljude iz tih krajeva koji su proterani, kojima nije vraćena imovina, Bečki sporazum o sukcesiji, međudržavni sporazum, koji je po međunarodnom pravu, o uslovima BiH, Hrvatske i Srbije i ima jaču pravnu snagu od svih domaćih zakona, a on se u praksi u velikom delu generalizuje. Uvek ističemo Aneks G, koji se zove – privatna svojina, stečena prava, koji ljudima garantuje prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine. Ako je Hrvatska članica EU, ako je Hrvatska zatvorila pregovore o Poglavlju 23 – pravosuđe i ljudska prava, znači da je Hrvatska ispala najviše standardna u oblasti pravosuđa i ljudskih prava i da treba da bude primer svim državama u regionu.
Mi imamo stotine hiljade građana koji ne mogu ostvariti svoja prava, 40.000 oduzetih stanarskih prava, 50.000 proteranih Srba koji ne mogu dobiti zaostale neisplaćene penzije, preko 10.000 srušenih kuća u klasičnim terorističkim akcijama na području hrvatskih gradova, preko 800.000 oduzetih katastarskih parcela poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta. Ljudi u sudskim postupcima ne mogu ostvariti svoja prava. Mi imamo nekoliko radnih grupa sa Hrvatskom. Imamo Radnu grupu za nestala lica, Radnu grupu za ratne zločine, Radnu grupu za penzije u okviru Ministarstva rada i socijalne politike, Radnu grupu za granice i Radnu grupu za sprovođenje Međunarodnog sporazum o zaštiti hrvatske manjine u Srbiji i srpske zajednice u Hrvatskoj. Nama bi bilo veoma važno da Zaštitnik građana vidi kako funkcionišu te komisije. One su osnovane pre pet, sedam, deset i više godina. Koji su efekti rada tih komisija? Mi očekujemo rezultate tih komisija.
Javnost zna da je 1996. godine potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa između tada SRJ i Hrvatske. U članu 7. je stajalo da će biti formirana komisija za naknadu štete. To znači da će svim građanima kojima je uništena imovina biti nadoknađena šteta. Ta komisija je počela sa radom 1997. godine, a 1999. godine je prestala sa radom. Koliko znamo, formalno nije ukinuta. Nas zanima šta je sa tom komisijom. Da bi bila potpuna normalizacija odnosa između sada Srbije i Hrvatske, ta komisija mora završiti svoj zadatak, pripremiti nacrt sporazuma o naknadi štete za svu uništenu, oštećenu i nestalu imovinu.
U tom smislu, gospodine Jankoviću, mi smatramo da je ovde trebalo biti posebno poglavlje za 500.000 proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH i preko 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Mislimo da oni zaslužuju ovo poglavlje i da svi ovi aspekti i pitanje problema u procesu integracije i pitanje ostvarivanja oduzetih imovinskih i drugih prava u zemljama porekla, odnosno u mestima gde su živeli do proterivanja, moraju imati veoma važno mesto, jer bez obraćanja pažnje na te probleme mi nismo dosledni u priči o poštovanju ljudskih prava. Ili poštujemo i insistiramo da se poštuju ljudska prava svih građana, ili pravimo selekciju. Zato apelujem na vas da u narednom izveštaju za 2014. godinu imate jedno posebno poglavlje vezano za ovu ugroženu grupu i da vidimo šta institucije preduzimaju, odnosno rade u rešavanju ovih problema.
Na kraju, želim da samo konstatujem da ću i ja lično, odnosno poslanička grupa SNS, podržati sva tri ova izveštaja, jer mislimo da su veoma korisni i da mogu samo doprineti da zaista Srbija postane jedna moderna država u kojoj će princip vladavine prava biti dominantan. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, gospodine Živkoviću.