Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe NS narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre, moje mišljenje je da danas imamo tri izuzetno dobra predloga zakona. Moram vam reći da sam se spremajući se sa za ovu diskusiju pre svega radovala zbog toga što u ime poslaničke grupe NS mogu da argumentovano govorim o predlozima ovih zakona. Jedino što moram da konstatujem i složila bih se sa mojim kolegama prethodnicima, imali smo zaista zbog hitnosti donošenja ovog zakona vrlo malo vremena da se pripremimo i to svakako utiče na kvalitet diskusije u parlamentu koja uvek mora da bude argumentovana, konkretna i sa činjenicama.
U obrazloženju ovog zakona, a i vi ste gospodine ministre danas rekli da je cilj Zakona o zaštiti potrošača pre svega jedna sveobuhvatna i konkretna zaštita potrošača na teritoriji Republike Srbije. Pri tome se prevashodno misli na edukaciju i informisanje potrošača, na zaštitu njihovih ekonomskih interesa, na rešavanje potrošačkih problema, kao i zastupanje potrošačkih interesa, ali i dostupnost roba i usluga.
Mislim da ni u jednom trenutku ne smemo zanemariti činjenicu da je ova oblast veoma važna u zemljama EU i da se tako tretira i u njihovim zakonima. Razlog za to je više nego jednostavan, jer svi mi bez obzira kojom se delatnošću bavimo, bez obzira na naše trenutno materijalno stanje koje imamo, na našu kupovnu moć smo deo te jedinstvene armije potrošača u okviru ne samo jedne države nego i šire. Svet nije postao globalan pre svega samo zahvaljujući munjevitom brzinom razvoja informacionih tehnologija nego i zahvaljujući izuzetno dinamičnoj razmeni dobara i usluga.
Kada budemo analizirali pojedine odredbe ovog zakona treba da imamo u vidu činjenicu da su i oni najveći trgovci i prodavci istovremeno u privatnom životu potrošači. Složiću se sa konstatacijom da je efikasna zaštita potrošača moguća samo ukoliko se kreira takvo okruženje koje će omogućiti da ostvaruju i koriste svoja prava. Šta to zapravo znači? To znači da svi mi treba da budemo svesni u svakom trenutku svojih prava i odgovornosti kao potrošači, da imamo nesmetan pristup svim informacijama i savetima, te da su nam dostupna sredstva pravne zaštite kao i odgovarajuća nadoknada štete.
Međutim, moram ovom prilikom da kažem da je primena ovog zakona koji, još jednom moram da naglasim izuzetno dobar, neće imati svoj puni efekat i zavisiće od toga da je prosto krajnji trenutak da se kod nas razvije zdrava konkurencija i istinski tržišna utakmica. Moram ovom prilikom i da apelujem na sve one, a pre svega na resorno ministarstvo i Vladu, koji učestvuju u kreiranju naše ekonomske politike da vode računa o sebi, da se u narednom periodu pojave novi, kako bih rekla, značajni igrači koji bi tržišnu utakmicu učinili zanimljivijom. Ali, da bismo imali i strane i domaće investitore koji bi učestvovali na pravi način u toj tržišnoj utakmici, prvi i osnovni preduslov je da se popravi položaj potrošača u Republici Srbiji i to ukidanjem neformalnih monopola i kvazi monopola koji na žalost kod nas i dalje postoje i vrlo su dominantni.
Dok se ovo ne desi plašim se da ćemo i dalje biti svedoci brojnih primera koji idu u prilog tvrdnji da je naš potrošač u podređenom položaju u odnosu na trgovca, jer samo zdrava konkurencija štiti potrošača u suštinskom smislu reči. Ni jedan zakon koliko god on bio dobro napisan, ni jedna inspekcijska služba koliko god ona bila dobro organizovana neće naterati trgovca, odnosno prodavca da promeni ustaljeni sistem ponašanja bez zdrave konkurencije. Znači, jaka konkurencija je ta koja vas tera da spuštate cene, da poboljšate kvalitet usluga, da jednostavno učinite sve što je potrebno da kada recimo dajete popuste da to zaista suštinski budu popusti. Navešću primer jednog autlet centra koji je u Pandorfu nadomak Beča koji u vreme božičnih praznika je nezaobilazno mesto za većinu turista.
Dakle, u razvijenim tržišnim privredama kupac u punom smislu te reči nosi naziv njegovo veličanstvo kupac. Dakle, u razvijenim demokratskim evropskim zemljama kupac je uvek na prvom mestu i nadam se da ćemo se mi kao društvo kretati u tom pravcu.
Svakako da novi zakonski predlog predstavlja pomak u odnosu na postojeće rešenje, jer imajući u vidu dinamičnost ove oblasti logično je da je došlo do promena u odnosu na period od pre tri godine i da te promene zakonska regulativa treba da isprati na adekvatan način. Naravno da je tu potrebno i preciziranje nadležnosti resornog ministarstva. U institucionalnom pogledu potrebno je po mom mišljenju pre svega pojačati rad svih nadležnih inspekcijskih službi na terenu.
Samo bih želela da navedem jedan primer za ovo. Član 6. svojom standardnom formulacijom propisuje da je trgovac dužan da na nedvosmislen, čitak i lak i uočljiv način istakne prodajnu, odnosno jediničnu cenu robe ili usluge u skladu sa propisima koje uređuje trgovinu. Međutim, uđite u bilo koju našu trgovinu, prodavnicu uverićete se da se ova zakonska odredba masovno krši, tako da bi inspekcijski organi kada bi imali kapacitet pre svega da se bave ovom pojavom imali pune ruke posla pišući kazne, odnosno prijave.
Član 8. ovog zakona propisuje da je trgovac koji nudi ili oglašava vršenje usluge trajnog snabdevanja električnom energijom, gasom, toplotnom energijom ili vodom dužan da u ponudi jasno istakne pod jedan, jediničnu cenu potrošene električne energije ili toplotne energije, jediničnu cenu potrošene vode ili gasa. Ne znam za vodu ili gas, ali moram da kažem da za račune za električnu struju mnogi od nas i dalje za njihovo razumevanje moraju da imaju pre svega fakultetski nivo poznavanja matematike, a da ne pominjem ukoliko treba da reklamira taj račun za električnu energiju na šalterima distribucija vam kažu pre svega platite taj račun, pa onda reklamirajte.
Veoma je važno što član 14. Predloga zakona propisuje da potrošač nije dužan da plati bilo kakav oblik dodatnih troškova, uključujući poštanske troškove i troškove transporta i isporuke, ako trgovac nije dobio izričitu saglasnost potrošača za konkretne dodatne troškove, što je svakako dobro rešenje.
Član 15. predviđa da se novčana obaveza koju potrošač plaća putem banke, javnog poštanskog operatera ili drugog nosioca platnog prometa, ima smatrati izmirenom na dan kada su nosioci platnog prometa primili nalog za plaćanje potrošača.
Moram da kažem da sam više puta bila u situaciji, i ja i veliki broj građana Srbije, koji su se suočili sa činjenicom da kada plate porez na imovinu, u poreskoj upravi kažu da smo kasnili po nekoliko dana i da nam se zbog toga obračunavaju kamate. Znači, zaista je potrebno uvesti red, što ovaj zakon vrlo jasno i ukazuje. Praktično, na taj dan kada se evidentira uplata, to treba da bude evidentirano i u poreskim upravama, da jednostavno nema razloga da tu bude bilo kakvog zastoja, uračunavanja nepotrebne kamate i da se na taj način više građani Srbije ne mogu oštećivati.
Smatram da je jako dobro rešenje u članu 16. koje predviđa da osnovni principi zaštite potrošača treba da postanu sastavni deo i nastavnih programa u osnovnim i srednjim školama, ne samo zbog toga što se deca kroz naš školski sistem, u najranijem periodu obrazovanja uče o pravima i obavezama potrošača, nego što će na pravi način steći znanje o tome i donekle popraviti deformisanu predstavu o tome šta je zapravo smisao kupovine.
Čl. 17-26. preciziraju pojmove – nepoštene, obmanjujuće, nasrtljive poslovne prakse, što je izuzetno važno, s obzirom da se svi mi u praksi, u trgovinama, susrećemo sa ovakvim pojavama, a one do sada, nažalost, nisu na pravi način mogle biti zakonski sankcionisane.
Evo jednog konkretnog primera. Nedavno se pojavila informacija da su tržišni inspektori povukli iz prodaje na hiljade pari obuće vredne 9,4 miliona dinara. Akcija je, ako se ne varam, sprovedena početkom aprila ove godine, zbog velikog broja reklamacija potrošača. Čak trećina svih primedaba kupaca na kvalitet kupljene robe odnosila se na obuću, najčešće patike koje bi se samo posle nekoliko nošenja pohabale, rašile, odlepile ili bi im pukao đon. Veliki je problem što je u prodavnicama gotovo nemoguće pronaći obuću za kišno vreme u kojoj nisu prelepljene akreditacije na stranom jeziku koje obaveštavaju sve potrošače o kvalitetu te obuće, odnosno da li je ona vodootporna ili ne.
Pripremajući se za ovu raspravu, pročitala sam konstataciju gospodina Petra Bogosavljevića, predsednika Pokreta za zaštitu potrošača, koji je rekao da je to uobičajeni trik trgovaca, uvoznika ili proizvođača, koji se na taj način štite ako obuća odnosno čizme ili cipele propuste vodu.
Navešću i drugi primer – reklamiranje da je proizvod bez aditiva, da je proizveden u EU, da je organskog porekla, a da to zapravo nije slučaj, što takođe spada pod nepoštenu poslovnu praksu. Da ne zaboravim ovom prilikom i obaveštenja mobilnih i kablovskih operatera o promeni cene i uslova paketa bez prethodnog pristanka potrošača ili besplatan bankarski kredit iza koga se kriju administrativni troškovi.
Predloženi tekst zakona sankcioniše nesavesne trgovce, što je naravno odlično, ali treba imati u vidu i činjenicu da mnogi potrošači nisu svesni da su žrtve ovakve prakse i stoga treba poraditi na opštoj edukaciji.
Potpuno je jasno da potrošač mora da zna šta tačno kupuje, pa je svaka nerazumljiva i dvosmislena informacija deo nepoštenog poslovanja. Koliko često smo se samo susreli sa nečitkim deklaracijama koje su napisane sitno, koje su napisane bledim i mutnim slovima? Takođe, sa unošenjem nepravičnih i štetnih odredbi uopšte i pivske ugovore čiji je smisao stavljanje potrošača u neravnopravan položaj, sa dovođenjem u zabludu, sa skrivanjem važnih odredbi u tekstu i tako unedogled.
Zato smatram da je odredba člana 41. izuzetno važna, jer propisuje da ugovorna odredba obavezuje potrošača samo ako je izražena jednostavnim, jasnim i razumljivim jezikom, kako bi ga shvatio razuman čovek, potrošačevog znanja i iskustva.
Odredba u članu 42. favorizuje potrošača tako što predviđa da se nejasne odredbe ugovora između potrošača i trgovaca moraju tumačiti u korist potrošača.
Vrlo je važno što član 84. ovog zakona prepoznaje pojam ugroženog potrošača kao socijalne kategorije, što Vlada bliže uređuje kriterijume za definisanje ugroženih potrošača kao i specifične uslove za obezbeđivanje usluga od opšteg ekonomskog interesa ovoj kategoriji potrošača, što je u našoj ekonomskoj situaciji apsolutno neophodno.
Član 86. sadrži nekoliko izuzetno važnih rešenja kojima se maksimalno štite potrošači u odnosu na snabdevanje strujom, vodom, gasom, toplotnom energijom i mislim da je to dobro, kao i članovi od 123. do 126, koji na jedan vrlo jasan način definišu strategiju zaštite potrošača, jer, pre svega, pored Narodne skupštine, Nacionalnog saveta za zaštitu potrošača, uključuju i nevladine institucije koje svojim stavovima i svim onim što čine odgovaraju zahtevima sveobuhvatne zaštite potrošača.
Smatram da postojeća udruženja i organizacije koje se bave ovom problematikom rade dobar posao u datim okolnostima i da ih treba svakako dodatno afirmisati, što je i intencija predlagača zakona.
Član 126. na jedan jasan način definiše poslove nadležnog ministarstva. Ne bih to posebno obrazlagala.
Na kraju ove rasprave o Zakonu o potrošačima želim još jednom da ponovim jednu veoma važnu stvar – da samo jaka i zdrava konkurencija može realno da nametne našim trgovcima nove standarde i obrasce ponašanja.
Moram da navedem još jedan konkretan primer iz Velike Britanije. Kada u Velikoj Britaniji kupite bilo kakav odevni predmet, garderobu ili obuću, imate pravo da u roku od 14 odnosno 28 dana, bez ikakvog posebnog obrazloženja što ste se predomislili, vratite taj odevni predmet i garderobu i uredno dobijete novac. Priznaćete da ovo deluje kao apstrakcija u našim uslovima, ali je to isključivo posledica konkurencije koja jednostavno tera trgovce da adekvatno tretiraju potrošače.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o elektronskim komunikacijama i zakona o dopunama Zakona o poštanskim uslugama, vrlo ću kratko reći da su potrebe donošenja ovih zakona motivisane pre svega potrebom za racionalizacijom rada državne uprave u Republici Srbiji, da su takođe ova dva zakonska predloga vrlo dobra i jasna i obaveštavam vas da će poslanička grupa NS u Danu za glasanje podržati sva tri predloga zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, danas u ime DS želim da govorim o ova tri predloga zakona, jednom potpuno novom zakonu i dva predloga izmena i dopuna postojećih zakona.
Slažem se sa mojim kolegom Đurišićem da ovo nije način i procedura na koji možemo da merodavno odlučujemo i doprinesemo ovoj raspravi o kvalitetu zakona, posebno predloženog Zakona o zaštiti i prava potrošača.
Iskreno verujući u orijentaciju gospodina ministra i svih njegovih saradnika, u evropsku orijentaciju, mislim da je važno pomenuti i te osnovne vrednosti i postulate koji su potrebni u ispunjenju i, pre svega, zajedničkoj želji da Srbija krene evropskim putem, a to je pre svega u podsticaju jačanja kapaciteta institucija i u učešću građana u donošenju odluka.
Evo, danas donosimo važne odluke, važne zakone i mislim da je važno dati prostora svim poslanicima, svim građanima Republike Srbije kroz uvažavanje pre svega, kada govorimo o Predlogu zakona o zaštiti prava potrošača, primedbi i mišljenja udruženja koja se bave tom materijom.
Kada govorimo o kapacitetu institucija, iskreno verujem da će ovaj parlament, kao najvažnija institucija u državi, imati veći značaj ukoliko bismo imali više prostora da govorimo o svim ovim zakonima i da se na pravi način pripremimo, jer zaista jedan ili dva dana pripreme za ovakvu temu sa zakonom od preko 200 strana nije moguće ozbiljno obraditi.
Citirajući i konsultujući se sa nekim ljudima koji se bave kroz udruženja zaštite prava potrošača, probaću da iznesem neke stavove u vezi sa tim, njihove stavove koji će možda koristiti vama. Naša želja je da doprinesemo u toj raspravi.
Dakle, jedan od stavova je da zakon nije sprovodljiv u praksi, jer je suprotan parničnom postupku, tako da se sva ostvarenja zakona i to obrnut red dokazivanja i saobraznost poništavaju na sudu. To je tvrdnja ozbiljnih advokata i ljudi koji se bave ovom materijom.
Ono što je, po meni, najvažnije, to je kapacitet inspekcijskih službi, inspekcijskih poslova i nadzora u zaštiti prava potrošača. Mislim da je tu ključno pitanje implementacije ovog zakona i način na koji ćemo zaista iskreno zaštiti prava potrošača svakog od nas u Srbiji. Njihov stav je da inspekcija i dalje nema nadležnosti, a da su sektorski zakoni u koliziji.
Čitajući ovaj predlog zakona, na strani 129 možemo da vidimo u poglavlju 4. kada se kaže posebno po temi zašto je donošenje ovog zakona najbolje za rešavanje problema, kaže se da propisivanjem šireg opsega vršenja nadzora inspekcijskim organima doprinosimo poboljšanju kvaliteta i podizanju prava potrošača, a već na sledećoj strani, i ja se slažem sa tim, da svakako treba ojačati mogućnosti inspekcije i njihovog nadzora, a već na 131. strani u tački 6. se kaže kakve troškove će primena zakona stvoriti građanima i privredi, gde se kaže: primena ovog akta neće izazvati ni građanima ni privredi izdvajanje dodatnih troškova, s obzirom da će resorno ministarstvo, između ostalog, podsticati i pružati podršku u osnivanju i radu tela za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova i to će imati pozitivne efekte.
Mislim da nije moguće, uz dodatno izdvajanje sredstava, ojačati kapacitete inspekcija, i mislim da o tome svakako treba razmisliti. Toliko o zakonu.
Stav poslaničkog kluba DS će biti određen i eventualnim usvajanjem amandmana na ove predložene zakone. Sada ću preći na drugu teme, a to je Predlog zakona o izmeni Zakona o poštanskim uslugama. Reći ću šta to znači u praksi, jer smo čuli puno dobrih razmišljanja, a uglavnom u prilog ovog zakona. Ovde zaista ima pozitivnih rešenja, počevši od toga da u ovom poštanskom delu se proširuju nadležnosti i mogućnosti rada javnog poštanskog operatera, plus proširenje tih mogućnosti u zastupanju u osiguranju u skladu sa propisima kojima se uređuju poslovi osiguranja, menjački poslovi, poslovi u vezi sa međunarodnim uputnicama i druge delatnosti.
Mislim da je ovo dobar preduslov za integrisanje ozbiljne ponude i ozbiljne usluge koju javni poštanski operator već može da plasira uz integraciju svih segmenata i dobrih praksi koje ima u svom delu, a to je, pre svega, razgranata mreža, jedna ozbiljna superiornost u informatičkom i komunikacionom uređenju i razvijanje logističkih servisa, logističkih proizvoda, uz otvaranje prostora i servisu u olakšanju procedura oko izvoza i u pravoj podršci našoj privredi mislim da sa ovakvim setom rešenja javni i poštanski operator može da integriše i napravi i mnogo kompleksniju uslugu što je izuzetno dobro.
Međutim, važno je razmisliti i o tome šta neka od ovih rešenja nude. Ovaj zakon i izmene zakona je jednostavno iščitati. Na drugoj strani, posle tačke 12. dodaje se tačka 12a koja glasi: utvrđuje način i uslove pristupa poštanskoj mreži javnog poštanskog operatora i vodi registar zaključenih ugovora.
Dakle, mislim da je to jedna od ključnih stvari o kojoj treba razgovarati i razmišljati o tome šta će proizvesti i na koji način će se implementirati u budućoj primeni ovih zakona i kakve će to posledice doneti javnom poštanskom operatoru i konkurenciji javnog poštanskog operatora, njih 30 ili 40, koji na ovom našem tržištu funkcionišu.
Evo kratke i jednostavne analize. Mislim da imam nešto prava da govorim o tome. Svesni smo da javni poštanske operator ima obavezu u sprovođenju usluge. Ima oko 1.500 jedinica poštanske mreže u čitavoj Srbiji. Analiza pokazuje da oko 50% tih jedinica poštanskih mreža ne posluje profitabilno. Dakle, javni poštanski operator iskazuje izuzetno dobre rezultate, po meni, i u ovim teškim vremenima, pre svega kroz inovativnost novih proizvoda i kroz profitabilnost nekih usluga koji ne obuhvataju tu univerzalnu poštansku uslugu. On je u obavezi prema svim građanima Republike Srbije i prema našoj državi da očuva tu mrežu i tih 1.500 jedinica poštanske mreže, bez obzira da li one bile profitabilne ili ne. Svesni smo toga da jedinica poštanske mreže u Trgovištu ne može da bude profitabilna jer plaća te iste troškove, fiksne troškove uz uposlene koje je neophodno imati da biste održali tu funkciju, da biste imali platni promet, da biste imali univerzalnu uslugu koja pripada svakom građaninu u Republici Srbiji.
Sada sa ovom tačkom koju usvajamo i izglasaćemo verovatno ovaj zakon kao Skupština, praktično se otvara prostor za svu konkurenciju, jer Pošta Srbije mora da pruži mogućnost pristupa sopstvenoj mreži svim svojim konkurentima svojoj mreži. Dakle, to je nešto što treba urediti i nadam se da će to biti preciznije uređeno novim rešenjima. Ja ne sumnjam da ima dovoljno kapaciteta i u Ministarstvu, ali i kroz saradnju javnim operatorom i kroz široku debatu i sa konkurencijom i svim poštanskim operatorima koji imaju tu licencu za obavljanje ove vrste usluge.
Šta će to značiti u ovim uslovima? Verujem da mnogi od nas ovde ne znaju šta to praktično znati, je će Pošta Srbije praktično biti u obavezi da pruži, pored tih usluga svoje mreže, usluga prerade kroz uvid u adresni kod, kroz uvid o načinu prerade svih poštanskih pošiljaka i tu mogućnost ugovaranja i korišćenja te mreže.
Dakle, ono je u obavezi da odgovori u roku 30 dana na zahtev svakog poštanskog operatora u korišćenju tih usluga, ali je pitanje koliko je ona sada u kapacitetu i u mogućnosti da tu svoju obavezu, zakonsku obavezu, i izvrši.
Ona je i u mogućnosti da odbije takvu vrstu zahteva ukoliko procenjuju da će to ugroziti univerzalnu uslugu, ali sada imamo ovih tri meseca na neki način prolaznog perioda u ukidanju Republičke agencije za poštanske usluge i formiranju novog regulatornog tela. Praktično, imamo jedan ozbiljan izazov u praćenju i rešavanju eventualnih sporova i eventualnih nesaglasnosti u toj budućoj saradnji.
Šta će to dalje značiti i kada se radi o troškovima i efikasnosti i obavezi „Pošte Srbije“, jer smo ovde videli da novo regulatorno telo i propisuje i uslove kvaliteta, univerzalne poštanske usluge, i koliko će sa postojećim kapacitetima, sa zabranom novih zapošljavanja u javnom sektoru, biti u mogućnosti da isprati nove izazove i na koji način može da se prilagodi u ovom prelaznom periodu?
Mislim da su to vrlo važne tačke o kojima naravno treba ozbiljno razmišljati i razmišljati šta će to proizvesti na terenu, jer mi i danas možemo da čujemo žalbe u udaljenim područjima, jer postoji, naravno, jasan red baš na Odboru za prostorno planiranje infrastrukturu i telekomunikacije, kada se i začela ova ideja i ovaj predlog o spajanju dveju agencija. Govorili smo o nekim primedbama kako je naravno na ruralnom području potrebno više dana za uručivanje poštanskih pošiljaka, što je u skladu sa zakonom. Šta će to proizvesti u efikasnosti javnog operatora kada stavi u funkciju teoretski gledano još za 30 novih operatora sopstvenu mrežu?
Dakle, za to će biti potrebno i puno vremena, biće potrebno i puno energije i posvećenosti, ali i tog integrisanog pristupa, a mislim za to neophodno pre svega jedna otvorena debata na tu temu i bukvalno dnevno traženje tih rešenja od trenutka usvajanja zakona, u stvari ne od tog trenutka, nego već od danas, jer je izvesno da ova skupštinska većina ima nameru da izglasa ovako predložen zakon. Mislim da se u nekom delu amandmanima možda može intervenisati u tom smislu i DS će probati da da svoj doprinos u tom smislu.
Vrlo je važno reći šta se dobija i šta se gubi u vezi sa spajanjem, a to je suština, ova dva regulatorna tela. Jasno je da je to politička odluka i da je ona sprovedena na brz i efikasan način. Ima prednosti kada se slušaju argumenti spajanje – racinalizacija. Obećali smo smanjenje broja regulatornih tela, ali smo i videli da to ne donosi neke velike uštede budžetu. To jeste prednost.
S druge strane, mislim da u razmišljanju, a i u upoznavanju, znam da ovde među vama sede mnoge koleginice i kolege koji imaju puno iskustva u poštanskoj sferi i u sferi telekomunikacija. Još od 90-ih godina praktično postoji taj odnos pošte, Telekoma, a kasnije i novih telekomunikacionih operatora na našem poštanskom i telekomunikacionom tržištu.
Reći ću vam kakav je to odnos ljudi koji su ostali u poštanskom sistemu. Svi znate, ali ću podsetiti i vas i javnost da je upravo iz tog sistema infrastrukture, tako važno, o kome treba razmišljati na koji način će se održati i ovaj trend rasta u poslovanju i efikasnosti su proizašle dve najveće privatizacije u Srbiji, iz tog infrastrukturnog sistema, iz „Pošte Srbije“, na toj infrastrukturi su izgrađeni i Telekom Srbija kroz privatizaciju 1997. godine, tada je 49% Telekoma prodato za oko milijardu i 600 miliona maraka, da je proizašao i Mobtel kroz saradnju i na infrastrukturi Pošte Srbije i kasnije kroz proces privatizacije prodat Telenoru za oko milijardu i 600 miliona evra.
Na sreću, 2002. i kasnije 2010. godine su vraćeni delovi akcija koji su 1997. godine prodati Telekoma. I u ekspozeu premijera smo čuli intenciju Vlade Republike Srbije o budućoj privatizacije Telekoma Srbije.
Zbog čega govorimo o svemu ovome? Govorim o jednom predlogu i nečemu o čemu treba otvoreno debatovati, a to je da pošta i danas ima tih mogućnosti da na svojoj infrastrukturi izgradi novu vrednost u skladu sa novim tehnologijama, novu vrednost u skladu sa novim razvojem svojih logističkih kapaciteta, sa integracijama tih svojih kapaciteta i kroz korišćenje komunikacionih mogućnosti koje sama ima, naravno, uz realizaciju nečega što je započeto i 2010. godine, posebno u odlukama tadašnje Vlade, koja je donela odluku, a i tadašnji upravni odbor „Pošte Srbije“ o prenosu svojih dela akcija Telekoma u budućoj pripremi privatizacije državi Srbiji i da kroz jedan takav sistem pošta treba da dobije sistem specijalnih veza.
To opet otvara vrlo važno pitanje koje i danas treba da se pomene, a to je pitanje bezbednosti države i jedno vrlo važno pitanje u budućoj komunikaciji i mogućnosti da pošta bude i dalje, ja se nadam, budući, jaki državni infrastrukturni sistem, nosilac razvoja i neko ko možda podstiče i daje osnovu budućeg razvoja elektronske uprave, jer je već neka rešenja u tom smislu dala i dala svoj doprinos u infrastrukturi, potrebnoj elektronskoj infrastrukturi, kao što su elektronski potpisi i vremenski žig i ostali servisi koje je u mogućnosti da da.
Potrebno je realizovati i odluke koje do sada nisu na takav način realizovane, upravo u želji da kroz integraciju svih tih kapaciteta, sa najavom nove privatizacije Telekoma na infrastrukturi „Pošte Srbije“ može da se izgradi nova vrednost koja će imati i te kakve mogućnosti, posebno u delu logistike.
Sada smo videli i neka rešenja koja će moći da podstaknu i trgovinu na daljinu. Mislim da su sve to mogućnosti koje „Pošta Srbije“ u ovom trenutku ima.
Čitav ovaj set zakona upravo na takav način moramo da posmatramo, šta će biti posledica svega toga. O ovome sam govorio upravo želeći da pokažem tu vrstu samopouzdanja i jednog i drugog sistema. Taj osećaj da je na bazi razvoja poštanske usluge, koja nije tako brzo rastuća kao telekomunikaciona, su razvijeni najveći komunikacioni sistemi u Srbiji i da je to bio taj osećaj za ostajanje u tehnološkom smislu javnog poštanskog operatora, tako što se opravdano investiralo u telekomunikacije, a sada se opet jedno regulatorno poštansko telo, agencija, pripaja i utapa u jedno regulatorno telo komunikacija, koje je u suštini proizašlo iz samih poštanskih usluga.
Mislim da je vrlo važno u tom smislu dati na značaju, sa iskazanom ambicijom da sva ova rešenja ne smeju da uguše ambiciju javnog operatora, koji će biti u svojim izazovima, jer je moguće da će zapostaviti svoje osnovno poslovanje kroz svoju izloženost i izloženost svoje mreže na čitavoj teritoriji Republike Srbije, koju mora i uprkos svojim gubicima na toj mreži da pruža sada i sopstvenoj konkurenciji. Mislim da su to stvari koje ovde u ovom zakonu stoje samo u dva skromna reda, ali bismo verovatno mogli o tome da govorimo i narednih dva dana.
Ovde ću završiti i reći da će poslanički klub DS vrlo pažljivo razmisliti i pokušati da u ovom, nažalost, dosta kratkom vremenu za ovako važne teme damo svoj doprinos i probamo da ovaj zakon učinimo mnogo sprovodljivijim u praksi i mnogo praktičnijim, jer znam da će i ovaj zakon i naše glasanje i naše pritiskanje zelenog dugmeta proizvesti nešto u konkretnom životu, posebno sa izazovima jednog sistema tako važnog za državu Srbiju, javnog operatora „Pošte Srbije“, gde radi 15.000 ljudi, radi posvećeno i pošteno i na pravi način. Mislim da je to odgovornost svih nas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, predstavnik poslaničke grupe SPO.

Hvala, predsedavajući.
Gospodine ministre, tri veoma značajna zakona, pre svega od životnog interesa za građane Srbije, su danas na dnevnom redu. Slažem se sa svim kolegama koji smatraju da je trebalo poslanicima ostaviti više vremena da amandmanski reaguju. Mi smo to i uradili, što se tiče naše poslaničke grupe, ali vidim da mnogi nisu stigli da to urade. U zajedničkom je interesu da bismo na kraju po raspravi o amandmanima dobili najbolji tekst zakon koji je u interesu naših građana.
Zakon o zaštiti potrošača je u tesnoj vezi sa Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, antimonopolskim zakonom, pa i zakonima koji se tiču industrijske svojine autorskih prava, standarda kvaliteta, Zakona o obligacionim odnosima i mnogim drugim zakonima.
Naprosto, u razvijenom svetu građanin, odnosno potrošač je fokusu interesovanja države, u fokusu interesovanja poslovnog ambijenta i poslovne prakse, koju pre svega normativno i preko svojih državnih organa uređuje država. Kod nas Ustav zabranjuje nečasne radnje na tržištu.
Ovaj zakon zaista se trudi da stvori okruženje koje omogućava potrošačima da ostvaruju i koriste svoja potrošačka prava, ali se zadnjih godina u praksi srećemo sa mnogim, mnogim problemima koje imaju naši potrošači. Pomenuću nekoliko primera - račun za električnu energiju. Račun za električnu energiju, bez obzira koliko sam i sam lično puta bio na šalterima Elektrodistribucije koja vrši obračune, niko ne ume da protumači, čak se postavljalo pitanje i bivšoj ministarki da rastumači račun za električnu energiju. To je bilo nemoguće uraditi. Nismo dobili odgovor. Niko ne zna još uvek šta znači – angažovana snaga, šta znače neke takse itd. Mi smo tu amandmanski reagovali, što se tiče isporuke električne energije, toplotne energije, gasa, vode, voda tu najmanje problema ima, imate kubikažu, cenu jediničnu vode i to je to. Ovaj zakon bi trebao da otkloni sve te probleme koji su do sada postojali u praksi.
Zakon se u velikoj meri ne dodiruje onoga što, doduše, regulišu drugi zakoni, ali kod obaveštavanja sa podacima o robi, treba da stoji, mi smo tu amandmanski reagovali, da trgovac treba da navede trgovačko ime pod kojim se roba prodaje, naziv i sedište proizvođača, naziv i sedište uvoznika ukoliko se radi o robi iz uvoza, naziv države porekla robe, podatke o količini i sastavu, kvalitetu, tipu i modelu robe, datumu proizvodnje, rok upotrebe, način upotrebe, održavanju i čuvanju robe i upozorenja o mogućim rizicima vezanim za pravilnu i nepravilnu upotrebu robe, u zavisnosti od prirode robe.
Ako se dotaknemo bilo koje vrste robe, recimo iz tekstilne industrije, mi danas u Srbiji imamo mnogo, ne samo u Srbiji, ali govorimo o našoj zemlji, proizvođača koji ako proizvode džins, stavljaju se svetski poznate robne marke, tipa „Armani, „Guči“, ako se radi o nekom drugom proizvodu „Barbari“ itd, i to jeste nešto što treba da regulišu drugi zakoni, ali treba i ovaj zakon na to da skrene pažnju, u smislu koji sam napred naveo. Isto se tiče i žiga i geografskog porekla, kvantiteta, sastava materijala itd.
Kada smo svesni apsolutno stanja koje imamo u našoj zemlji i kada se pitamo da li sumnjamo u kvalitet robe koja potiče, primera radi, iz Nemačke, Japana, Britanije, Francuske, Švajcarske, SAD, tu naši građani nemaju nikakvu sumnju u pogledu bilo koje vrste robe. Imaju sumnju u robu i kvalitet robe iz mnogih drugih zemalja, ali ja njih neću navoditi, jer je to sve opšte poznato.
Pored ovih problema na koje sam ukazao, država je krenula u značajan obračun sa tajkunima, ali mi još uvek imamo monopoliste na tržištu, još uvek nije razvijena konkurencija u mnogim oblastima našeg poslovnog života. Državna preduzeća ili preduzeća sa kojima država ima udela i dalje najveće probleme prave građanima. Pomenuo sam EPS, zatim Poštu, NIS, „Srbijagas“ itd.
Zakon od 2010, zakon od 2002, 2005. godine su bili svi korak napred u odnosu na postojeće stanje. Korak napred u odnosu na postojeće stanje je i ovaj zakon, ali ono što mi želimo u njegovom finalnom izgledu da vidimo jeste da on normativno u potpunosti reguliše ono što regulišu zakoni koji tretiraju ovu oblast u najrazvijenijim zemljama sveta i najrazvijenijim zemljama EU.
Primera radi, zakon od 2010. je obuhvatao sledeće oblasti – isticanje cena, dužnost obaveštavanja pre zaključenja ugovora, što i ovaj zakon sve radi, nepošteno poslovanje, garancije za kupljenu robu, odgovornost za stvari sa nedostatkom, tretirao je ugovore o uslugama, turističkim putovanjima itd.
Naš je predlog, ministre, kod isticanja cena, jer to postoji kod nas u praksi, da pored onih redovnih cena se omogući trgovcima da ističu i snižene cene za akcijsku robu, robu sa nedostatku, robu kojoj ističe rok upotrebe ili iz nekog drugog razloga trgovac ima razloga da ističe snižene cene. Verujem da ćete imati razumevanja za ovu našu najbolju nameru.
Ono što je dobro, respektujući činjenicu da je jako siromašna sudska praksa, da je jako mali broj sporova ove vrste pred sudovima, je da je ministarstvo imalo sluha da građane oslobodi sudskih taksi za iznos sporova čija je vrednost spora do 500 hiljada dinara. Dobro je i to što je formiran Nacionalni registar potrošačkih prigovara. Primera radi, on odavno postoji u razvijenim zemljama sveta. U Sloveniji je negde oko 9.000 prigovora na godišnjem nivou. U Austriji je negde oko 8.000 prigovora. Sličan broj prigovora je i u Nemačkoj. Kada bi naši građani bilo informisaniji, kada bi bili edukovaniji, imali više saznanja o ovome o čemu pričamo, verujem da bi broj prigovora kod nas sigurno nadmašio taj broj.
Dobro je što su data veća ovlašćenja Ministarstvu za vođenje upravnih sporova i vraćanja nekih nadležnosti tržišnoj inspekciji. Naprosto, inspekcije su nekako do sada bile rak rana kod sprovođenja, odnosno praćenja sprovođenja svih zakona. Tu smo imali sve i svašta u praksi, od raznih političkih uticaja do toga da građani u velikoj meri, zbog nasleđenog stanja, našim brojnim inspekcijama ne veruju, a posebno inspekciji rada, a u velikoj meri i inspekcijama iz oblasti finansija.
Čini nam se da nije trebalo dirati da se smanjuje rok za reklamacije sa 15 na osam dana. U svetu kada kupite robu imate pravo da trgovcu robu vratite i da tražite povraćaj cene bez ikakvog obrazloženja. Rokovi za reklamaciju su u principu duži. Zbog toga mislim da je na sličan način trebalo kod nas rezonovati.
Ako su ovde sadržane, a jesu sadržane direktive EU i dve direktive koje su se u međuvremenu pojavile, EU po svom članu 169. o funkcionisanju EU promoviše interese potrošača i obezbeđuje visok nivo zaštite potrošača.
Da bi se ostvarili ovi ciljevi, zajednica štiti zdravlje, bezbednost, ekonomske interese potrošača i promoviše njihova prava na obaveštavanje i obrazovanje i pravo na udruživanje radi zaštite njihovih interesa, što sve radi ovaj zakon.
Ciljevi, koji se zaista žele postići i ovim Predlogom zakona, su ravnopravno i pošteno funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, pravo na mogućnost izbora potrošačima i eliminiše se nepoštena poslovna praksa. Čini mi se da će ovaj drugi deo, pravo na mogućnost izbora, potrošačima biti u nekoj meri često uskraćeno, ne zbog vašeg propusta, nego naprosto što u mnogim oblastima mi i dalje imamo monopole i nemamo razvijenu konkurenciju.
Navešću neke primere iz sveta, kako razvijene zemlje sveta idu na ruku potrošačima i kako se i normativno i praktično štite njihovi interesi. Recimo, u Italiji, kompanija „Barila“, to je jedan od vodećih proizvođača testenina u Italiji, pre šest godina je dobila sudsku zabranu reklamiranja paste za koju se u reklamu tvrdilo da je eliksir večnog života, pa kao potrošači ne treba da brinu o zdravlju, jer su sve tvrdnje o njihovom proizvodu naučno dokazane. Reklama je ekspresnom intervencijom države zabranjena.
Kod nas imamo zaista dosta sličnih vrsta reklama, ali nikada, ja ne znam, možda je bilo nekih zabrana, meni makar nije u sećanju, ali sigurno da bi država na taj način trebala da ekspresno reaguje u svim takvim pojavama.
Zatim, kazne koje se naplaćuju za kršenje kodeksa dobre poslovne prakse se, procenat tih kazni se uplaćuje na račune saveza i udruženja koji brinu o zaštiti potrošača. Mi smo u tom smislu uložili jedan amandman, jer smatramo da je višestruko korisno kao dobra opomena trgovcu da tako više ne radi i kao finansijski podstrek onima koji brinu o zaštiti interesa potrošača da uz ostalu logistiku imaju i neophodnu finansijsku podršku.
Ono što su problemi kod elektronske trgovine kod nas, koja je tek u nekom začetku, koja je u svetu u velikoj ekspanziji, posebno u SAD, to je zaista da građani treba da budu jako oprezni, posebno kad im se nešto nudi besplatno, kada su besplatne promocije, proizvodi, usluge, lutrije, nagrade, odmori, ručkovi, besplatna putovanja. Obično se iza svega toga krije prevara i to je pokazala dosadašnja praksa i u svetu.
Imamo jedan primer gde je potrošač zaista građanin broj jedan u svakom smislu i gde je potrošački raj na zemlji. To su SAD. Amerikanci veruju da je tržište najbolji uređivač ekonomskih odnosa među ljudima i da će uz malu pomoć države dovesti do bogatstva ponude, što postoji u SAD, do niskih cena i do zadovoljnog potrošača. Amerika jako brine o zaštiti potrošača i suzbijanju monopola. Primera radi, „Majkrosoft“ je platio zbog toga što je njihova antimonopolska komisija utvrdila da ima monopolski položaj u AT sektoru kaznu od, čini mi se, blizu milijarde dolara, što je za naše monopoliste zaista neshvatljivo, odnosno za državu da na taj način kazni nekog našeg monopolistu.
Drugo, u Americi svako ministarstvo ima odeljenje koje štiti potrošača, a kod nas, mi imamo jedno ministarstvo. Oni brinu o zaštiti kvaliteta proizvoda, o lekovima koji treba da leče a ne da ugrožavaju zdravlje pacijenta, o hrani koja nije opasna, o odelu koje se neće raspasti posle nekoliko oblačenja, o cipelama i čizmama koje neće propuštati vodu ili sneg posle prve kiše ili snega, o kreditu za koji nećete tek posle dva ili tri meseca posle dobijanja kredita saznati koliki vam je zaista pravi iznos rate i kolika vam je zaista kamata, a ne onako kako vam je u banci predočeno.
Zakon je predvideo šta sve mora stajati na etiketi proizvoda, kakve moraju biti garancije za proizvode i usluge, a informacije o finansijskom stanju potrošača koje poseduju banke moraju ostati tajna. Mi smo isto u tom delu amandmanski reagovali, smatrajući da i kod nas na etiketama treba da postoje svi ti podaci.
Kod nas su velika ovlašćenja ministarstva i inspekcijskih službi i suda za prekršaje, ali kod prevara, prevare se u Americi prijavljuju državnom tužiocu i prevaranta obično stiže zaslužena kazna i kao najbolja opomena onima koji se bave tom vrstom poziva da se ne isplati varati sopstvene građane.
Znam da bi uneli ovaj zakon potrebno je izmeniti i krivično zakonodavstvo. Ali, u vreme pre Drugog svetskog rata, u vreme kada smo bili Kraljevina trgovački zanat je bio nešto što je spadao u red najčasnijih zanimanja. Kada se kaže trgovac odmah je asocijacija na poštenje, pravičnost, ne zakidanje na meri, kvalitetu, na ljubaznosti, usluzi itd. Onda je došlo jedno drugo vreme u kome su trgovci, posebno pre nego što je ponovo krenulo privatno vlasništvo, bili državni trgovci, ponašali se kao mali bogovi, dok je pre Drugog svetskog rata trgovac čekao potrošača ispred svoje radnje, a onda su masovno potrošači čekali trgovca koji je po pravilu bio neljubazan, koga ništa nisi smeo da pitaš ni za kvalitet, cenu, bilo šta. Bilo je uzmi ili ostavi. Ako ti se ne svidi, idi kući.
Tržište u Americi je jako. Konkurencija je strahovita. Ponuda robe i usluge je toliko velika da potrošač ima izbor pa ako mu se ne sviđa proizvođač ili trgovac koji ga obmanjuje i traži neopravdano visoku cenu uvek može otići drugome. Kod nas je tako u nekim oblastima, ali u mnogim oblastima nije.
Varati i pljačkati prosto se u Americi i mnogim uređenim sistemima ne isplati. Trgovački moto da je potrošač uvek u pravu tamo je ostvaren u potpunosti. Kod nas na pola. Svaki kupljeni proizvod možete vratiti, to sam već rekao, a da nikakvo obrazloženje ne kažete trgovcu zbog čega vraćate i odmah dobijate svoj novac nazad.
Mnogi problemi sa kojima se susreće naša zemlja nisu problemi samo naše zemlje. To su problemi svih društava u tranziciji, ali ono što je naša namera i na tome ćemo uvek insistirati kao stranka proevropske orijentacije, a to je da u svemu budemo radikalno evropski da bi pre svega u fokusu našeg interesovanja uvek bio građanin pojedinac, u ovom slučaju potrošač. Zbog toga ovu moju diskusiju shvatite u najboljoj mogućoj nameri.
Što se tiče izmena Zakona o elektronskim komunikacijama mi smo bili posebno osetljivi na to davanje nezakonito podataka i praćenje i uhođenje posebno 90-ih godina naprosto zbog činjenice što su mnogi pripadnici moje stranke zahvaljujući takvom nezakonitom ponašanju državnih organa dali život za demokratsku, evropsku i bolju Srbiju. Sudski sporovi oko atentata na Ibarskoj magistrali, pokušaja atentata gospodina Vuka Draškovića su pokazali da su neovlašćenim prisluškivanjem telefonskih razgovora, prisluškivanjem mobilnih telefona oni koji su trebali da brinu o zaštiti i bezbednosti svakog građanina, pa i političkih predstavnika i političkog lidera, upravo zloupotrebljavali ta ovlašćenja koja im je dala država u smislu pripreme ubistva, što je apsolutno svirepo i mi smo posebno osetljivi što se tiče ovih tema i zbog toga ćemo ono o čemu smo uvek pričali da to može samo da se radi uz dozvolu nadležnog suda i u interesu zaštite bezbednosti zemlje, kada je to opravdano, da je te podatke moguće koristiti.
Iako je EU dala pet miliona evra i ostavila rok do 2012. godine za digitalizaciju ….
(Predsedavajući: Vreme.)
…završavam, televizije, mislimo da ćemo verovatno, pošto je ministar rekao da je 15 do 20% posla urađeno, valjda ćemo na kraju ispoštovati ovaj dodatni rok. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Srpske napredne stranke, narodna poslanica dr Aleksandra Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre i kolege poslanici, dosta toga smo danas čuli o detaljima zakona koji se odnosi na zaštitu potrošača, dosta toga smo čuli i o izmenama i dopunama o elektronskim komunikacija i o poštanskim uslugama, ali ono što je vrlo interesantno, to je da smo danas na Odboru za privredu, koji podrazumeva i ovu oblast zaštite potrošača, imali neka pitanja koja smo otvorili, koja nisu baš direktno vezana za ovaj zakon, a u stvari sekundarno pokazuju sve probleme koji mogu da se dese u životu, a vezani su u stvari za potrebe potrošača i važne uloge države da zaštiti u stvari svakog potrošača.
Pre nego što pređem uopšte na odbranu, na kraju krajeva, zakonskih nekih rešenja ovim novim modelom zakona, ako pogledate malo istorijat ovog zakona u Srbiji, on baš nije najjasniji, zato što do 2000. godine vi praktično niste imali zakonska rešenja iz ove oblasti, nego su sva prava bila rešavana i pozivana na Zakon o obligacionim odnosima, koji je iz 1978. godine. Prvi predlog zakona je Srbija, odnosno tadašnja SRJ usvojila 2002. godine, da bi 2005. godine taj predlog bio opozvan u stvari usvajanjem SSP-a i potpisivanjem člana 78. koji je morao da sadrži evropske direktive. Dana 29. aprila 2008. godine praktično je počeo da važi SSP i time smo zapravo dobili prvo to zakonsko rešenje 2010. godine. Od tada je EU nekim svojim direktivama menjala načine i mehanizme kako da zaštiti u stvari potrošače, pa je samim tim i ona menjala određene direktive. Očito da postoji velika odgovornost ministarstva i svest o tome da je ovaj zakon trebalo doneti u novoj formi, ne kao izmene i dopune zakona, nego u potpuno novoj formi i sada imamo model koji je praktično implementirao, transponovao 15 evropskih direktiva.
Ukazala bih vam na nešto što možda novi poslanici ne znaju, a stariji su možda imali prilike da vide, a to je studija potrošačke politike u Srbiji, koja je inače je u nadležnosti tadašnjeg Ministarstva trgovine. Ono što je interesantno, jeste da su oni sa tom svojom studijom kao Centar za evropske politike dali jedno dobro istraživanje kojim su dali određene preporuke kako da krenemo ka evropskom nivou zaštite politike potrošača u Srbiji, odnosno na osnovu čega treba raditi određena zakonska rešenja. Mehanizmi koje evropske direktive podrazumevaju, imali smo prilike da čujemo i od mog prethodnog kolege, u zemljama Evropske unije su različiti. Tako, na primer, ovu oblast uopšte u Italiji i u Velikoj Britaniji poistovećuju sa radom određenih komisija koje se bave pitanjem konkurencije.
Na primer, recimo, skandinavska politika, odnosno Finska i Danska, podrazumeva postojanje potrošačkog Ombudsmana, dok zemlje kao što su Francuska definišu u okviru rada Ministarstva ekonomije i finansija, kao i Švedska takođe. Ono što je interesantno kod Holandije, jeste da je to u nadležnosti Ministarstva pravde. Očito se mi nalazimo na Balkanu i očito je da je nama u društvu za vrlo važna pitanja i za zakonska rešenja potreban konsenzus. Upravo je to ministarstvo uradilo i napravilo je jednu javnu raspravu između 7. i 8. avgusta 2013. godine i svi oni predstavnici nevladinog sektora, odnosno udruženja koja su zainteresovana za ovu temu, koji su svoje preporuke stavili u studiji potrošačke politike, imali su prilike da sve te svoje stavove na toj javnoj raspravi implementiraju u ove zakonske predloge.
To je ono što je suština ovog zakona, što je hteo da obuhvati sva ona rešenja, a maksimalno zaštiti potrošače. Ono na šta su određene političke stranke u ovom parlamentu htele da ukažu, da zakon neće biti primenljivi, u stvari negde i ne stoji, jer upravo jakom ulogom države i ministarstva koje dobija kroz direktno posredovanje između proizvođača i potrošača, odnosno trgovaca i potrošača, pokazuje se i suština kojom se ovaj zakon bavio, ali i volja države da u ovoj oblasti zavede jedan red.
Kako izgleda taj red? Otprilike to pokušavam u praktičnom i svakodnevnom životu da objasnim i mojim kolegama kada su me pitali - kako će to državi u stvari zavesti ovaj red? Tako što će svaki trgovac morati da ima evidenciju reklamacija koje ima svaki potrošač, koji jednostavno ima pravo da reklamira robu, tako što u trenutku ukoliko imate nesuglasicu sa trgovce, a vrlo često je imamo, nećemo moći uvek da rešimo sami odnosom trgovaca i potrošača, ali zato postoji i Udruženje za zaštitu potrošača, zato postoji po službenoj dužnosti pokretanje upravnog postupka kojim vi jednostavno trgovca želite da privedete zakonskoj odredbi, gde se on obavezao ka vama.
Drugi deo priče je što postoji taj vansudski, odnosno medijatorski odnos države između potrošača i trgovca, gde ćete van spora pokušati da na neki način ostvarite svoje pravo koje do sada nije bilo moguće. Imate pravo da, ukoliko kupujete robu van sedišta, u roku od 14 dana vratite, da u roku od 30 dana morate da dobijete robu na određenu adresu, odnosno dobijete isporuku ako ste uplatili. Znači, ti rokovi su egzaktni. U protivnom, te mere kazne koje su navedene, a mnogi nisu rekli, su od 300.000 do dva miliona dinara. One pokazuju tu kaznenu politiku kojom će ipak trgovci biti ti koji će na neki način morati mirno da stoje pred potrošačima i zaista hteti da imaju što bolju referencu da se pokažu prema potrošačima da su oni ti koji služe njima, a ne obrnuto, što je do sada bio slučaj.
Kvalitet proizvoda je mera zadovoljstva potrošača. To je jednostavno mera kojom tržište definiše svoje poslovanje, odnosno tržište definiše mehanizme zašto se baš opredeljujemo za određeni proizvod. U današnjem svetu uopšte ekonomije mera kvaliteta jednog proizvoda je u stvari mera organizacije, odnosno firme, kompanije koja taj proizvod ima, zbog čega je jako važno da onda sami proizvođači, odnosno ljudi koji se bave prodajom, trgovci takvog kvaliteta robe imaju evidenciju o tome i sertifikaciju, odnosno popis uopšte kompletnog sastava svakog proizvoda.
Ali, kada smo kod usluga, tu je uvek negde veliki problem, jer usluga je jedan nemerljivi deo roba i usluga, odnosno nemerljivi deo uopšte ponude i potražnje i mnogo je teško u stvari ustanoviti šta je to što definiše potrebu potrošača. Onda kada je pitanje usluga, imamo ovde decidno u zakonu navedenu turističku uslugu, onda je potrebno da zakon bude decidan, da tačno definiše prava i obaveze svakog proizvođača, odnosno trgovca koji se bavi prodajom turističkih aranžmana ili kada govorimo o bilo kojoj drugoj vrsti usluga, i potrebno je da država onda bude glavni stožer uopšte politike zaštite potrošača.
Šta još treba pohvaliti u ovom zakonu? Treba pohvaliti što će postojati i nacionalni registar sporova, što do sada nismo imali praksu uopšte što se tiče sudskih sporova iz ove oblasti, ali da je onda potrebno da se vodi taj registar.
Sa druge strane potrebno je da se izvrši edukacija kako sudija tako i advokata da u ovim sudskim postupcima učestvuju i za to će biti potrebno da Ministarstvo trgovine u saradnji sa Ministarstvom pravde jako dobro sarađuje ali i sa advokatskim komorama i sa komorama sudija, da ih jednostavno naterate na neki način da sudije počnu da sude ovakve procese. Ukoliko ih nemamo, onda nemamo govora o tome da se zakon negde implementirao do kraja, mada je ta preventivna uloga ovog zakona jako značajna.
Rekla sam da postoje određene izmene koje su date ovim zakonom koje do sada praktično i nismo imali, a to je ugrožavanje bezbednosti potrošača. Taj deo smo imali sada, recimo, na Odboru razmatran kroz različita pitanja poslanika, kroz onaj deo koji se desio sada u svakodnevnom životu, koji je retko ko mogao da zamisli za vreme ovakvih poplava da su postojali proizvođači koji su svoje proizvode na naravno nezakonit način povećali 10 puta ili čak 20 puta, misleći na cenu vode, na cenu hleba i koji su u tom trenutku za te gradove koji su pogođeni elementarnim nepogodama gotovo bile nezamislive.
Nije se govorilo samo o etici nego se govorilo o tome da je potpuno, kako da se izrazim, jednostavno nije se razmišljalo o tom etičkom delu, ali i o tome da takvi proizvođači i takve trgovinske radnje mogu da nastave da rade. Jednostavno to su potrošači koji danas kada je sve prošlo su ostali negde zapanjeni nad tim da takve radnje mogu da funkcionišu dalje i da postoje jednostavno ljudi koji će i dalje pokušavati da potrošače prevare ne birajući sredstva ni trenutak kada će se to desiti. Naravno da su ta pitanja i na samom Odboru bila više za inspekciju i za organe koji se bave zakonskim prekršajima, ali je isto pitanje toga da zaštita potrošača treba da ide i u delu razmatranja tema civilnog sektora. To je ono što treba pohvaliti da će praktično Ministarstvo ovde u saradnji sa civilnim sektorom raditi na uređenju ove oblasti.
Ono što je još važno, a to je da su udruženja za zaštitu potrošača u nadležnosti Ministarstva trgovine, ali da negde postoji njihova ideja da ako idemo ka modelu EU, to je da budu zajedno u oblasti, u nadležnosti Odbora za zaštitu konkurencije. To je jedan dug put zbog toga što treba prvo da vidimo kako će cela ova zakonska regulativa zaživeti u svakodnevnom životu i u praksi. To je ono zbog čega jednostavno Srbija ide ka EU poštujući ove direktive. Ali, EU u mnogim svojim direktivama i kako se one implementiraju uviđa da mnoge životne situacije ne mogu da budu obuhvaćene. Zbog toga je jako važno da ministarstvo koje će voditi tu jako važnu ulogu u zaštiti potrošača kroz upravne postupke jednostavno popiše sve one nepravilnosti koje se dešavaju, jer očito je da smo mi kao građani Srbije, a i kao deo koji se bavi privredom i trgovinom vrlo maštoviti u tome kako da privolimo naše potrošače da kupe naš proizvod ne birajući sredstva da to sprovedemo.
Ono što je u ovim preporukama u ovoj studiji izrečeno, to je da postoje ranjive grupe građana koje jednostavno lako nasednu na sve te priče koje imate od strane trgovaca zarad veće prodaje i većeg profita. Zbog toga treba voditi jako veliku pažnju i voditi ka tome da jednostavno potrošači budu zaštićeni. Ono što je važno jeste to da se ovim zakonom ipak vratilo poverenje u državu i u državne organe, negde u tom delu da će Ministarstvo trgovine voditi računa o vama, onda zaista potrošači imaju taj odnos da u odnosima sa trgovcima će se uvek pozivati na svoja zakonska prava, odnosno na prava koja polažu.
Bitno je još izvršiti na određeni način, a tu može jako puno da pomogne Udruženje za zaštitu potrošača, edukacija samih potrošača i koja su njihova prava i šta tražimo od kvaliteta, šta nam je zakonom dozvoljeno. Drugo, vrlo je važno da sva obezbeđenja koje potrošači imaju u smislu pitanja pre nego što izvrše samu kupovinu imaju pravo i da to svoje pravo koriste. Ono što je važno da država mora, pored ovog dela gde je donela zakon, treba da razmatra o tome da kreće ka stvaranju nacionalnog programa zaštite potrošača, misli se na ugrožene, odnosno ranjive ciljne grupe.
Na kraju ono što je važno, mi moramo da uspostavimo određenu statistiku, znači, državnu statistiku u ovoj oblasti, a to ćemo upravo najlakše, s obzirom da će Ministarstvo biti glavni stožer regulisanja, odnosno implementacije ovog zakona u ovoj oblasti, imaće najbolju evidenciju o tome i u stvari postaviti osnove te statistike.
Važna je i međuresorska saradnja. Znači, to ćete u svakodnevnoj implementaciji ovih zakona videti, a to je da ćete tražiti pomoć više ministarstava u ovim oblastima da biste rešavali mnoge upravne postupke. Treba pohvaliti i ovu kaznenu politiku, jer jedino tako očito naši poslodavci, a i građani, kada imate kaznene mere onda ih i sprovodite. To je ono o čemu, ponavljam, svako ko sumnja u implementaciju ovog zakona i u sprovođenje svih ovih direktiva kojima težimo, ići će sigurno u pozitivnom smeru.
Što se tiče izmena i dopuna zakona koji se odnosi na elektronske komunikacije treba pozdraviti racionalizaciju, praktično spajanja dve agencije o kojoj je moja koleginica koja predsedava Odborom, u čijoj nadležnosti je, iznela na početku izlaganja, treba pozdraviti onaj deo koji se odnosi da su mnogi delovi izmena doneti na osnovu studija eksperata koji se odnosi na predlog potencionalnog modela šeme pomoći u procesu digitalizacije zemalja i tačno na određenim primerima drugih zemalja su donešene ove izmene i dopune.
Takođe, treba pozdraviti izmene i dopune koje se odnose na poštanske usluge iz prostog razloga što ovde dobijamo deo koji se odnosi na razvoj konkurencije i dobijamo deo koji se odnosi na profit same države. Širenjem spektra delatnosti rada koji se odnosi na poštanske usluge i evidencije o tome koliki je platni promet, menjački poslovi, onaj koji se odnosi na same usluge osiguranja, mi dobijamo praktično dostupnost svih ovih usluga s obzirom na mrežu koju poseduju pošte Srbije. Potrošač, svaki građanin Srbije će imati praktično, odmah pored kuće mogućnost da sve ove poslove realizuje.
Zbog toga, ovaj set zakona danas koji je na dnevnom redu daće jako pozitivne efekte u državi Srbiji. Kao što vidite neće davati određene finansijske troškove, nasuprot daće prihode u budžet Republike Srbije. Ono što je važno regulisaće tržište u onom delu koje do sada uopšte nije bilo na ovaj način regulisano. Znači, to je kada govorimo o ovom zakonu na početku, o zaštiti potrošača. To je zakon koji jednostavno otvara novu stranicu trgovinskih odnosa u Srbiji. Ministarstvo postaje važan stub sprovođenja ovog zakona, a Srbija sve jasnije i snažnije ide ka evropskim integracijama, zbog toga će SNS u Danu za glasanje podržati ovaj zakon. Zahvaljujem se.

Sada prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Živković.

Hvala podpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, kao što je već kolega Đorđe Milićević rekao, ovlašćeni ispred poslaničke grupe, SPS će podržati objedinjavanje republičke agencije za elektronske komunikacije i republičke agencije za poštanski saobraćaj. S obzirom da je suština glavna ovih izmena i dopuna ova dva zakona. Kasnije će u kasnijem obraćanju malo se nadovezati i na Zakon o zaštiti potrošača, mada generalno mogu da se složim, koliko god to nekome smetalo mislim da ovako jedan ozbiljan zakon je trebalo malo više razmotriti i malo ga popraviti, iskorigovati. Koliko sam uspeo i što se tiče poslaničke grupe SPS mi smo se bazirali na ovaj deo što se tiče poštanskog saobraćaja i usluge u poštanskom saobraćaju, i u tom smeru uložili jedan amandman, da malo zaštitimo dodatno potrošače.
Ja bih pored onih finansijskih razloga i funkcionalnih razloga koji dovode do objedinjavanja ove dve agencije, mogao da izdvojim još par nekih suštinskih i najznačajnijih stvari, ono što se i u obrazloženju navodi, a to je da je dobro da građani čuju da se jednostavno, izuzimajući BiH, Makedoniju, u svim zemljama evro zone, ove dve agencije su spojene.
Kasnije ću reći da ima i primera da su još mnoge agencije spojene, što mislim da bi trebalo u narednom periodu da bude intencija Vlade Republike Srbije, da jednostavno vidimo šta tu škripi i gde su troškovi povećani. Mislim da u ovom cilju funkcionalnosti i finansijskih razloga, trebalo bi da objedinjavamo i dalje, mada nije to dobro, jer imamo slučaj 2010. godine kada smo donosili Zakon o elektronskim komunikacijama, a na snazi je bio Zakon o telekomunikacijama, pa se onda menjalo ime agencije, a to su neki troškovi, kao što će i sada imati određene troškove nova agencija, moramo tako da kažemo, čim će menjati ime.
Ovo je suštinski bitno, zato što su u pitanju dva regulatorna tela koja reguliše vrlo slične mrežne delatnosti, čija se tržišta posebno u ovim aktuelnim trenucima, uvođenjem komunikacionih tehnologija u poštansku delatnost, sve više preklapa, pa je prirodno da se i aktivnosti ove dve delatnosti generišu na jednom mestu.
Iz navedenog iskustva regulatornog tela, nadležnost za elektronske komunikacije u regulisanju procesa liberalizacije, pristupa državnoj infrastrukturi, utvrđivanju politike cena i odgovarajućih standarda, značajno će ubrzati ove procese i u poštanskoj delatnosti uz veće garancije njihovog efikasnijeg sprovođenja.
Kao što već možete da vidite, poštovane kolege, objedinjavanjem ove dve agencije, smanjiće se broj državnih funkcionera za pet, to nije mnogo, kao što je ministar rekao u svom izlaganju, to nisu neke velike finansijske uštede, ali ja ću kasnije navesti svoju neku rezervu, zbog čega još jedna organizacija koja, ne znam u kojim okvirima funkcioniše, gde troši otprilike 100 miliona godišnje državnih resursa, jer mislim da su tu uštede i da i nju treba da objedinimo. Šta se dešavalo, stvarno nisam upoznat na tim javnim raspravama i zbog čega je došlo do izuzimanja i te organizacije, ali reći ću, nemam razloga da krijem, jer sam ja tu spremio i materijale, da bude javnost upoznata, a da ne bude sada da ta partija nije više u parlamentu, jer je vanparlamentarna stranka, pa sada hajde da ih kritikujemo, jer tada smo bili zajedno u vlasti i ja sam tada ministarku, kada smo donosili zakon 2010. godine pitao, a mogu sam sebe da citiram, ali malo ću da prepričam, a to svi mogu da vide na otvorenom parlamentu i na našem sajtu, da me interesuje posebno zašto u Predlogu zakona o elektronskim komunikacijama, se ne vidi kako će biti regulisan rad registra nacionalno internih domena Republike Srbije. Koji zakon reguliše njihov rad? Trenutno ovaj posao, i dalje se bavim onim što sam tada pitao, a i dan danas radi, nevladina organizacija koja po osnovu toga i prikuplja neka značajna i to nisu neka, nego oko 100 miliona dinara godišnje, a mogu da navedem i kako se troše te pare i koliko košta upravni odbor i kolika je prosečna plata i mislim da ćete se zaprepastiti kako neko troši državne resurse, a to je neka, stvarno, uz poštovanje svih tih ljudi, jer oni ništa ne kriju, oni sve transparentno rade, oni to stavljaju na svoj sajt i finansijski plan za sledeću godinu, vrlo ambiciozno i rashode i prihode i to je baš lepo.
Mi smo do skoro čitali u medijima da je turistička agencija Komisije za hartije od vrednosti, a ovamo imamo i egzotične destinacije kada vidimo gde oni idu i gde učestvuju, a sve to o državnom trošku, od naših para.
Ja sam i tada sumnjao u neki sukob interesa, nisam tada hteo da navodim nikakva imena, neću ni danas, jer poštujem stručnjake iz te oblasti, ali mislim da mi moramo da uredimo tu oblast, da zakonski to regulišemo. Ne može ministar da dođe, ko god, i da sada prema svom nahođenju, da prepušta nešto što je državni resurs nekoj tamo nevladinoj organizaciji.
Možda sam ja u zabludi, možda grešim, a vi ćete me ministre ispraviti, ne morate ni danas da mi odgovorite na to pitanje, ali očekujem od vas da u nekom narednom periodu vidite šta se tu dešava, ne podnose se ti finansijski izveštaji, oni nikome ne podnose. Imali su nekog nezavisnog revizora, pa su ga zamenili, jer znate, ja sam se malo bavio, kada krenete da čačkate po njihovim izveštajima, pa po zapisnicima i upravnih odbora, pa onda njihove konferencije koje se održavaju u „Moskvi“, mislim na hotel „Moskva“, pa u „Holidej in“. To su vrlo zanimljive stvari.
Ja ću nastaviti sa tim, da ne bude da imam nešto lično protiv njih. Nikoga ne poznajem tamo. Tamo se oko 27 miliona za prošlu godinu, a 33 za ovu godinu odvaja za plate zaposlenih, a ima ih devet po onom finansijskom izveštaju, mislim na one koji su dostupni.
Za upravni odbor se godišnje izdvaja 15 miliona dinara, a da ne pominjem troškove upravnog odbora i njihovog rada. Putuje se od Ciriha, Amsterdama, Stokholma, pa do Barselone, Amsterdama itd. Onda se formiraju neka radna stalna savetodavna tela, pa su ta stalna tela na inicijativu nekih članova konferencije, koja je na bazi dobrovoljnog pristupa, pa se formiraju, pa su i ona plaćena za svoj rad.
Mogu da vam kažem šta bi trebalo da rade, pa kaže, vrsta tema zbog čega se sazivaju radna tela, konsultacije i nadzor u sferi finansija, konsultacije i nadzor u sferi prava, pa konsultacije, da ne nabrajam više dalje, jer ima dosta tih opisa, bar što se tiče marketinških aktivnosti, pa onda dalje kako se troše državne pare.
Tvrdim da su to državne pare, jer su to državni resursi, interni domen je državni resurs, pa kaže – unapređenje osnovne funkcije svake godine po 20 miliona, ja sam ekonomista, ne razumem se u te softvere, a gde god smo zagrebali oko tih softvera i tih unapređenja tih tehnologija, tu je uvek znak pitanja, pa razvoj poslovanja 14 miliona, pa finansiranje projekata od značaja 7 miliona, rekao sam za plate 27 miliona, upravni odbor 14 miliona, odnosno oko 14,9 pa sam zato rekao 15 i da ne pričam dalje. To je bez ikakve kontrole bilo kog odbora i bilo kog resornog ministarstva.
Mislim, ministre, da bi trebalo da vidimo šta ćemo u narednom periodu sa tim. Isto je to trebalo da bude integrisano u RATEL i da RATEL naplaćuje, a pri tom oni to ništa ne moraju da rade, oni internet provajderima ustupaju da rade za njihove interese.
Hajde da ne bude moja diskusija bazirana samo na R-NIC, ja ću dalje nastaviti sa RATEL-om.
Ono što Predlogom izmena i dopuna Zakona o elektronskim komunikacijama opet nije predviđeno, a mi smo uložili amandman, s tim što želimo da se iskonsultujemo i sa vama i sa kolegama iz vladajuće većine, da li je RATEL nezavisno regulatorno telo ili je javna agencija? Mi svi znamo da RATEL ima ozbiljnih problema u daljem funkcionisanju. Ja nisam advokat RATEL-a, ja čuvam instituciju, u prethodnom mandatu sam bio predsednik resornog odbora, oni ljudi dostavljaju uredno izveštaje, uredno finansijske planove, mi vršimo taj nadzor, zajedno s vama kao resornim ministarstvom, što znači – onog trenutka kada su potpali pod onu zabranu o ograničenju plata, automatski su njima stručnjaci iz te oblasti, iz elektrotehnike, napustili RATEL.
Ne bih sada da se preterano hvalim, ali, mi smo i 2010. godine upozoravali ministarku koja je tada imala određenih sukoba, zbog čega, šta i koji su razlozi, sa rukovodećom garniturom u RATEL-u, i tada smo upozoravali da se brinemo da ovaj predlog zakona, tadašnji, 2010. godine, može da utiče na rad nezavisnog regulatornog tela i s tim u vezi iznosimo i podnosimo jedan amandman u kome jasno gledamo da definišemo šta je to agencija, šta je javna agencija a šta je nezavisno regulatorno telo. To pitanje je ignorisano i mi smo došli u situaciju da danas imamo ozbiljnih problema, a vi znate da, da bi neko mogao nekog da kontroliše, nema su stručnjaci iz RATEL-a svi prešli da rade kod operatera.
Mi smo predali amandman, pa ćemo se iskonsultovati. Znate šta kaže preporuka Ustavnog suda – da su oni nezavisno regulatorno telo na osnovu onoga što propisuje EU i kakva je praksa u drugim zemljama. Znači, mislimo da oni treba da budu uključeni kao i ostale agencije, kao što su Agencija za energetiku, Agencija za borbu protiv korupcije, Komisija za zaštitu konkurencije, itd. Mislim da oni stvarno imaju problem. Koliko sam mogao u poslednjem izveštaju da vidim, oni su se i obratili da im se, pošto im odlaze ljudi, odobri novo zapošljavanje, pošto potpadaju pod Zakon o zabrani zapošljavanje i imaju problem u radu.
Rekao sam da nisam advokat, samo upozoravam, kao što sam upozoravao i 2010. godine. Ne bih želeo da sutra imamo problem na putu evropskih integracija u tome da nam neko kaže da nam ne funkcioniše nezavisno regulatorno telo.
Malo bih prokomentarisao i pitanje predloženog objedinjavanja ove dve agencije. Naime, sve što je napred navedeno je imalo pozitivne aspekte spajanja. Moraću da navedem jedan primer, što se tiče ostalih agencija. U Nemačkoj su sve mrežne delatnosti objedinjene u jednu agenciju. Dakle, telekomunikacije, pošta, energetika, železnica. Barem kada je u pitanju poštansko tržište, mogu da kažem da jedna ovakva organizacija omogućuje da Nemačka ima najliberalnije a istovremeno jedno od najbrže rastućeg poštanskog tržišta u Evropi.
Više bih se vezao na poštanski sektor, jer sam dugo vremena proveo u javnom preduzeću PTT Srbija. Mislim da se samo postavlja pitanje majorizacije ovog poštanskog sektora, kada se ono integriše u agenciju za elektronske komunikacije. Naime, sve ove prednosti koje sam naveo u objedinjavanju ove dve agencije mogu da padnu u vodu ako ovome pristupimo čisto demagoški.
Kada govorim o poštanskoj delatnosti, mislim na onih 1.500 objekata, a tu je i kolega Ćirić koji je bio jedan od uspešnih direktora u PTT-u, u svakom naselju u Srbiji oni su jedan info-komunikacioni i transportno povezani i kada je u pitanju Pošta Srbije, gde je tu još pet globalnih poštanskih operatora koji posluju u Srbiji, a još je tu barem četiri-pet privatnih poštanskih operatora koji pokrivaju gotovo celu teritoriju Srbije sa svojom infrastrukturom. To je preko 20 hiljada direktno zaposlenih i na hiljade zaposlenih indirektno povezanih – štamparije, održavanje vozila i sl. Pošto se stalno spominje kako je pošta monopolista, mi moramo poštu da sačuvamo u tim okvirima u kojima ona posluje, ali moram da napomenem jedan vrlo bitan podatak. Treba reći da „Pošta Srbije“ pruža 94,5% usluga i učestvuje u ukupnom prihodu od samo 53,1%, dok privatni poštanski operatori sa svega 5,5% učešća u obimu poštanskih usluga učestvuju u prihodu od 46,9%. Toliko o monopolu, pošto se stalno o tome govori. Po principu – drž`te lopova, figurativno.
I pored zakona koje smo imali, iako smo insistirali ranije kada je u pitanju bio Zakon o poštanskim uslugama, pre četiri godine, kada su takođe vršene manje izmene Zakona o poštanskom saobraćaju, SPS jeste glasao za te predložene izmene uz obaveze koje su tadašnji predstavnici nadležnog ministarstva preuzele, da se po hitnom postupku usvoji novi zakon o poštanskim uslugama i tada smo rekli da ćemo glasati za izmene i dopune bez imalo dilema, koje nažalost imamo kada glasamo za predložene izmene i dopune.
Kažem vam kao predsednik u prethodnom mandatu resornog odbora, kada Republička agencija za poštanske usluge podnosi svoj izveštaj, mi smo stalno insistirali u svojim zaključcima da se što hitnije donese zakon o poštanskim uslugama zato što ga je vreme već pregazilo. Mi jednostavno moramo što pre da to uradimo, ministre.
Ne znam da li se razumemo zbog čega je ta potreba? Poslednji zakon je donet 2005. godine, a da ne pričam o tome koliko je direktiva u međuvremenu proteklo i da ne pričam zbog čega moramo da zaštitimo i poštu i kako smo je štitili u prethodnom periodu. Iako smo imali zakon, mi smo morali politički da vršimo pritisak da naša državna i javna preduzeća ne daju to nekim operatorima koji nisu ni registrovanu za tu delatnost.
Bilo je raznih slučajeva. Možemo da navedemo, nije problem – Infostan, mnoge firme u Novom Sadu. Radi se o firmama gde je jednostavno za takve stvari predviđena bila kazna. I tada smo upozoravali i dali amandman i niko nije hteo da nas čuje. Dvadeset hiljada dinara je bila kazna ako neko ne postupa, pa na primer nosi pošiljku na određeni deo teritorije, a neće da isporuči, jer pošta mora da, iako ima trošak, i u Sjenici isporuči tu pošiljku. Kazna od 20.000 dinara je smešna, s obzirom da je kazna do 200.000 dinara ako se ne poštuje radno vreme koje je istaknuto.
Koleginica me obaveštava da sam prekoračio svoje neko dogovoreno vreme. Imao bih još mnogo toga da kažem, ali, imaću prilike u raspravi u pojedinostima.
Ono što bih posebno da napomenem je tehnička stvar. I tu smo dali ta dva amandmana da uskladimo, jer u Zakonu o elektronskim komunikacijama stoji da RATEL treba da preuzme u roku od tri meseca i sve obaveze i radnike Republičke agencije za elektronske… Pardon, jedna republička, druga… Mislim da nije tu precizirano što se tiče izmena i dopuna Zakona o poštanskim usluga. Tamo stoji da Agencija za poštanske usluge prestaje sa radom automatski danom donošenja zakona. Da li je tako? Ovamo ovi imaju obavezu u roku od tri meseca. Znači samo tu da napravimo taj prostor, pa ćemo i te amandmane pogledati i dogovoriti se da li je to realno da tako bude, da damo neki rok i RAPUS-u da u naredna tri meseca izmiri svoje obaveze, da završi neke postupke koje otpočela i da jednostavno te obaveze i te radnike u tom nekom roku preuzme.
Ja vam se zahvaljujem na pažnji. Izvinjavam se još jednom što sam malo odužio.
Dozvolite mi samo da još jednom potvrdim da će poslanička grupa SPS… (Isključen mikrofon)