Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su tri zakonska predloga, rekao bih, od velike važnosti i značaja. Ovde je reč o tri zakonska predloga koja jesu deo jednog izuzetno važnog i značajnog projekta, a koji se finansira sredstvima Republike Srbije, Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, međunarodne banke u ukupnom iznosu od oko 390 miliona evra, koliko mi se čini.
Ovo o čemu danas govorimo je prva faza ovog značajnog projekta, odnosno Nacionalnog programa rehabilitacije putne infrastrukture, a koja obuhvata, kako ste između ostalog rekli u uvodnom izlaganju vrlo precizno, oko 1.100 kilometara od ukupno 5.000 kilometara putne državne infrastrukture. To je nešto što je u ovom projektu definisano kao prioritet u procesu rehabilitacije.
Projekat o kojem govorimo obuhvata 54 deonice. Ja neću govoriti pojedinačno o deonicama, neću vam sugerisati, ali razumem potrebe i odgovornost kolega poslanika koji dolaze iz različitih okruga, regiona, gradova i opština. Ono što želim da kažem, kada je reč o izboru deonica, u ime poslaničkog kluba jeste da verujemo da su ovo pravi prioriteti koji su odabrani na osnovu precizno, jasno definisanih kriterijuma. Verujemo u ono što ste rekli, osnov za kriterijume jesu bili ekonomska opravdanost i stanje na putnoj infrastrukturi, odnosno kolovozima, deonicama o kojima danas govorimo.
Poslanički klub SPS u danu za glasanje će podržati ova tri zakonska predloga, jer usvajanjem ovih zakonskih predloga biće omogućeno ulaganje u obnavljanje postojeće putne infrastrukture, održavanje i poboljšanje bezbednosti, što je veoma važno.
Dva su, po našem mišljenju, po mišljenju poslaničkog kluba SPS, ključna cilja koja se žele postići usvajanjem ova tri zakonska predloga. To jeste kvalitet putne mreže i sigurnost putne mreže.
Tačno je, i o tome je već bilo reči tokom današnje rasprave, da kvalitet putne mreže nije na zavidnom nivou i da taj kvalitet godinama unazad opada. Vi ste vrlo jasno u obrazloženju ovog zakonskog predloga izneli neke podatke koji jesu značajni i važni.
Sa druge strane tačno je i da iznos sredstava koji se na godišnjem nivou izdvaja za održavanje putne infrastrukture nije na žalost dovoljan i tačno je na žalost upravo da i bezbednost saobraćaj jeste i veliki uzrok saobraćajnih nezgoda. Mislim da ste istakli neke podatke koji su takođe veoma važni, poput toga da procenat asfaltirane mreže kada je reč o Srbiji jeste najniži u regionu, 62%, Crna Gora ima recimo 64%. Takođe, u odnosu na broj stanovnika da Srbija ima oko dva i po puta manju infrastrukturu u odnosu na ostale države EU.
Kada je reč o lokalnim putevima to svakako jeste u neku ruku i poražavajući podatak, da od ukupnog broja kilometara lokalnih puteva samo 8% je u dobrom stanju. Sigurno da je razlog tako loše putne infrastrukture na lokalnom nivou i nedostatak finansijskih sredstva. Treba naći način kako isfinansirati i stvoriti mogućnosti da se putna infrastruktura na lokalnom nivou na pravi i adekvatan način održava.
Dakle, ovo su samo neki podaci koji govore upravo u prilog konstataciji koliko je važno, koliko je značajno ulagati u postojeću infrastrukturu i koliko je potrebno i neophodno ulagati u postojeću infrastrukturu. Takođe, otežavajuća okolnost svakako jeste to što elementarne nepogode jesu svakako ruinirale još više postojeću putnu infrastrukturu i mi kao poslanički klub u potpunosti podržavamo nameru i stav Vlade Republike Srbije da jedan od prioriteta, pored naravno izgradnje stambenih objekata, bude svakako i obnova kritične putne infrastrukture.
Ono što želim da kažem, kada je reč o ulaganju u putnu infrastrukturu, dakle nema ekonomskog bezinfrastrukturnog razvoja. Infrastrukturni razvoj je preduslovi ekonomskog razvoja, ali rekao bih i privrednog rasta. Ulaganjem u putnu infrastrukturu i izgradnju puteva jača se domaća operativa, stvaraju se uslovi za nova ulaganja, za zapošljavanje, ali i za privredni rast. Naše je mišljenje da samo kroz razvojne projekte koji su pre svega usmereni ka putnoj infrastrukturi mi možemo na neki način delimično da rešimo ono što danas u Srbiji jeste gorući problem, a to je pitanje nezaposlenosti.
Srbija kao država ima veoma povoljan geografski položaj, tranzitna zemlja koja povezuje istok i zapad, sever i jug kontinenta. Mislim da ovakav položaj daje ogromne komparativne prednosti i za razvoj tranzitnog turizma i razvoj saobraćajnog tranzita. Upravo da bismo po ovom osnovu i onome što jesu za nas komparativne prednosti u odnosu na ostale mogli da u narednom periodu ubiramo veće prihode, neophodno je da daleko više sredstava ulažemo u putnu infrastrukturu, da putna infrastruktura bude i dobro opremljena, ali da bude svakako i bezbedna za saobraćaj. Da tome Srbija pridaje veliku važnost, da tome i Vlada Republike Srbije pridaje veliki značaj govore i strateški projekti čija je realizacija u toku. O tome je tokom današnje rasprave bilo reči, naravno mislim pre svega na Koridor 10, Koridor 11, ali mislim i na železničku infrastrukturu.
Već sam rekao da ovaj projekat obuhvata i 54 deonice i uglavnom je tu reč i u pitanju je veliki broj regionalnih puteva čije popravljanje znači mnogo za svaki od tih krajeva. Jasno je da je dobra saobraćajna veza sa velikim centrima jedan od najvažnijih segmenata za umereni, intenzivniji, regionalni razvoj.
Neću govoriti o uslovima ovih zaduženja. Svakako da su povoljni sa finansijskog aspekta, odnosno u finansijskom smislu.
Ono što na samom kraju još jednom želim da kažem da će poslanički klub SPS u danu za glasanje podržati ova tri zakonska predloga. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Milićeviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS Katarina Rakić.

Hvala poštovani potpredsedniče.
Poštovana ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred nama imamo tri zakona o potvrđivanju sporazuma, a svi su na osnovu jednog projekta, Projekta o rehabilitaciji i bezbednosti stanja na putevima.
Što se tiče same realizacije ovog projekta, prosto nije nam potrebno da čitamo obrazloženje samog zakona, odnosno samih predloga zakona. Dovoljno je da se provozamo u bilo kom pravcu bar 20 do 50 km pa ćemo se uveriti i sami kakvo je stanje naših puteva i im je zaista rehabilitacija i potrebna.
Ono što bi takođe navela, što piše u obrazloženju, što predstavlja i sramotu za državu, jeste da se Srbija našla prema istraživanju iz 2012. godine na 122 mestu od 144 zemlje po kvalitetu puteva. Daleko, daleko iznad nas su zemlje našeg okruženja. Recimo, Hrvatska se našla na 29, Slovenija na 38, pa i Albanija koja se našla na 58 mestu.
No, da nismo najgori u regionu govori to da se BiH recimo našla na 134 mestu. Svakako to ne treba da nas teši.
Činjenica je da je to zaista tako i nadam se da su to na žalost osetili svi oni koji su imali priliku da se autom ili autobusom voze po zemljama regiona. Na žalost, vožnja odnosno sam kvalitet vožnje i udobnost na putevima tih država je drastično bolji. Što se tiče same bezbednosti, to ne bih ni pominjala. O tome ću nešto kasnije govoriti.
Podatak koji sam takođe pročitala u obrazloženju ovih predloga zakona odnosi se na količinu sredstava za namenu održavanja puteva izdvajali iz budžeta RS. Podatak koji sam pročitala jeste da je taj iznos tokom 2006. godine iznosio 360 miliona evra i godinama se smanjivao. Godine 2010. iznos koji je uplaćen za održavanje puteva iznosio je 194 miliona, dok se taj iznos 2011. godine smanjio skoro duplo i iznosio je 168 miliona evra.
Ovo smanjenje, tačnije ovaj trend smanjenja tadašnje vlasti, odnosno oni koji su tada rukovodili sredstvima, pravdali se time da se država nalazi u jednoj teškoj ekonomskoj situaciji i da je potrebno da se ovaj novac koji je planiran u ovu svrhu preusmeri na neke druge bitnije infrastrukturne objekte.
Međutim, za sve to vreme, iako je država bila u krizi, po nekoj mojoj logici, ako je država u krizi onda su građani u krizi, građani su plaćali putarinu na naplatnim rampama koja se godinama nije smanjivala, a opet, naglašavam, budžet za namenu se smanjivao. Mislim da smo svi ovde upoznati sa činjenicom da smo u prethodnom periodu kroz naplatu registracije vozila, odnosno kroz plaćanje registracije vozila imali jednu uplatnicu koja se odnosila na javne puteve i sredstva koja smo tada uplaćivali trebala su da idu na održavanje putne mreže.
Prema podatku koji sam dobila iz saobraćajne policije imamo negde oko dva miliona registrovanih vozila, što znači da je svaki četvrti građanin u Srbiji plaćao tu naknadu za održavanje puteva. Sa jedne strane, imamo situaciju da je Vlada smanjivala budžet, sredstva koja su u tu namenu postojala u budžetu, a građani su uredno plaćali tu taksu za održavanje puteva, koja se nije smanjivala, mogu slobodno da kažem da su građani za registraciju svojih vozila bezmalo davali do polovinu svoje teško zarađene plate, da ne kažem i više.
Opet sa druge strane, imali smo objašnjenje da se taj deo za održavanje puteva prebacivao za izgradnju nekih infrastrukturnih objekata. Nisam mogla da se setim nekih infrastrukturnih objekata koji su se izgradili u periodu od 2006. do 2011. godine, a zaista bih volela da znam, ako smo kao građani ulagali u neke od njih, da znamo koji su to objekti, pa da sutra kada upadnem u rupu na putu, ne zbog brzine jer nije moguće po našim putevima voziti na mnogim mestima brže od 50 km na čas, kada mi otpadne guma na brzini od 50 km i to zbog dubine rupe, da budem srećna jer je novac koji smo baš mi ulagali da se taj put popravi uložen u neki objekat koji služi, koji nam znači.
U svom tom razmišljanju i traženju koji su to objekti, jedino čega sam se setila jeste Most na Adi. Most na Adi je svakako jedan objekat koji bez sumnje predstavlja samo spomenik bivšeg režima. Zaista se slažem da su mostovi potrebni i Beogradu i Srbiji, ali ne tako skupi mostovi i ne tako nefunkcionalni.
Molila bih i vas da mi pomognete da se setim da li postoji još neki objekat u koji smo uložili, a da su to u stvari bila sredstva koja su trebala da idu u rehabilitaciju, tačnije u obnavljanje putne mreže.
Želim da navedem da samo stanje na putevima direktno utiče i na bezbednost u saobraćaju. Nažalost, do dosta teških saobraćajnih nezgoda dolazi upravo zbog lošeg stanja na našim putevima, posebno noću i posebno kada sam put nije vidljiv jer se nalazi u neosvetljenom predelu, a mi prosto ne možemo ni da pretpostavimo na šta ćemo naleteti na putu.
Svakako je novi zakon koji je usvojen 2009. godine o bezbednosti saobraćaja svojom primenom tokom 2010. godine doneo značajno smanjenje broja saobraćajnih udesa sa smrtnih ishodom, ali po broju saobraćajnih nezgoda, nažalost, prednjačimo u zemljama regiona.
Ono što bih takođe želela da pomenem jeste da je i ovako teško stanje na našim putevima dodatno pogoršale i katastrofalne poplave koje su se dogodile tokom maja ove godine i znam da sredstva iz ovih zajmova neće ići za investiranje u ove puteve, ali želim da naglasim da podržavam odluku Vlade da će se ovi putni pravci i ova putna infrastruktura popraviti do kraja oktobra ove godine. Prema nezvaničnim informacijama koje sam uspela da dobijem, što se tiče same popravke, potrebno je 40 miliona evra.
Što se tiče samog projekta koji predstavlja i sam osnov za donošenje ova tri sporazuma, želim da naglasim da će se projekat finansirati iz sredstava Republike Srbije, iz Evropske investicione banke, iz Evropske banke za obnovu i razvoj, kao i Svetske banke, u ukupnom iznosu od 390 miliona evra, i to na sledeći način: Republika Srbija učestvovaće sa 116,2 miliona evra, što predstavlja 29% od ukupnih sredstava za projekat; Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj po 100 miliona evra, što predstavlja 26% od ukupnih sredstava koja su potrebna za realizaciju projekta i Svetska banka sa 100 miliona dolara, odnosno 73,8 miliona evra, i to predstavlja 19% ukupnih sredstava za ovaj projekat.
Želim da napomenem da su sva ova tri sporazuma potpisana 27. decembra 2013. godine, a ugovor kojim je javno preduzeće „Srbija putevi“, koji su ovlašćeni kao preduzeće koje je odgovorno za sprovođenje ovog projekta, potpisan je 3. decembra prošle godine. Ovim ugovorom o projektu, definisane su mnoge stvari koje se tiču same realizacije ovog projekta.
Posebno je definisano formiranje tima za implementaciju, koje će biti sastavljeno od stručnjaka koji imaju značajno iskustvo sa radom u međunarodnim finansiranim projektima. Takođe, ovaj tim će imati obavezu da koordinira sve državne ustanove koje će biti uključene u davanje projekata i ostalo.
Predviđeno je formiranje i nadzornog odbora koje će kontrolisati samo sprovođenje ovog projekta. Nadzorni odbor planirano je da čine ljudi iz Ministarstva finansija, unutrašnjih poslova, Ministarstva regionalnog razvoja i lokalne samouprave, kao i Ministarstva saobraćaja, koje je u stvari i nosilac čitavog ovog projekta.
Kao što smo već čuli od kolega, ovaj projekat predstavlja samo prvu fazu u Nacionalnom programu za obnavljanje putne infrastrukture i on podrazumeva obnavljanje 1.100 km putne mreže od ukupno 5.000 km koje je predviđeno celim Nacionalnim programom za obnavljanje putne infrastrukture. Takođe, ono što smo već čuli, u ovih 1.100 km ušlo je 54 različite deonice, po kriterijumima koji su bili utvrđeni samim projektom.
Sam projekat predviđa realizaciju u tri komponente. Prva komponenta su svakako investicioni radovi. To su oni radovi koji će se prvo primeniti, radovi na terenu, proširenje samih kolovoza, postavljanje signalizacije na putevima, itd. Druga komponenta predstavlja jačanje institucija. Znači, radiće se na mnogim kampanjama za podizanje svesti o bezbednosti puteva. Treća komponenta podrazumeva projektovanje, nadzor, upravljanje projektima, kao i monitoring i revizija.
Sam projekat je planiran da se izvede u tri faze. Prva faza je pripremna faza, tačnije, faza pre izvođenja radova. U ovoj fazi je potrebno snimanje čitave lokacije, kao i donošenje potrebnih projekata. Zatim sledi faza u kojoj će se vršiti sama izgradnja. Treća faza je faza gde će se dobijati razne saglasnosti i otklanjati neki mogući nedostaci.
Kao što sam već rekla, planirano je u okviru ovog projekta realizacija odnosno obnavljanje 54 deonice. Od toga je 37 deonica planirano da bude finansirano sredstvima Republike Srbije iz zajmova Evropske investicione banke i Svetske banke, dok će 17 deonica biti finansirano isključivo sredstvima iz Evropske banke za obnovu i razvoj.
Realizacijom ovog projekta svakako će se podići nivo bezbednosti u saobraćaju i mogućnost boljeg transportnog saobraćaja kroz Srbiju, što će doprineti našoj privredi.
Ono što smo čuli na Odboru jeste da su ovo jako povoljni krediti za nas. Ja nisam ekonomista pa ne bih taj deo da obrazlažem, ali smo čuli da su to neki od jeftinih kredita. Ono što bih ja lično mogla da kažem, jeste da bih volela da ministri više nikada ni na jednom gradilištu ne čuju cvrkut ptica nego da čuje buku mašina, jer je prosto to nešto što garantuje sprovodljivost ovog projekta. Hvala.

Zahvaljujem, gospođice Rakić.
Poštovani narodni poslanici, saglasno čl. 27. i 87, st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom i jedinstvenom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Neka se pripremi narodni poslanik Zoran Živković.

Hvala, predsedavajući.
Gospođo ministarka, ono što nije rečeno, to je da su putevi jedan od glavnih resursa jedne zemlje i kada bi se pod pretpostavkom prodavali, to bi bila najskuplja roba na eventualnom tržištu.
Drugo, mnoge su kolege rekle da su putevi jedan od osnovnih preduslova ekonomskog razvoja zemlje i ravnomernog razvoja cele Srbije, a investitor stranac ili putnik namernik kada dođe u Srbiju prvo što vidi je stanje na graničnim prelazima i na carini, a drugo što vidi je stanje naše infrastrukture.
Što se tiče infrastrukture, ona bi mogla skraćeno telegramski da glasi – imamo loše puteve, među najlošijima u Evropi, ali zato nam je železnica katastrofalna. Samo za obnovu železničke infrastrukture je potrebno investirati negde oko šest i po milijardi evra, a mi taj novac nemamo.
Pokazalo se da i demagogija koja je bila prisutna godinama oko projekata infrastrukture nije rešila probleme u infrastrukturi, jer je jednostavno nedostajalo novca, a i tamo gde je imalo novca pokazali smo krajnju neodgovornost kod povlačenja nekih kredita i plaćanja nepotrebnih penala ili kod predugog izvođenja radova na mnogim deonicama, gde su bile i izgradnja novih deonica puteva i rekonstrukcija.
Pomenuću, recimo, rekonstrukciju Mostarske petlje u Beogradu. Verujte mi, da sam brže stizao od Novog Sada do Kragujevca nego što sam prolazio Beograd, ne samo ja nego svi građani koji su godinama maltretirani. Mislim da je rekonstrukcija po mojoj slobodnoj proceni trajala jedno šest, sedam godina i to nije jedini primer. Magistralni put na ulasku u Čačak iz pravca Kragujevca rekonstruisan isto nekoliko godina, evo sada magistralni put Topola – Kragujevac, ulazak u Kragujevac radi se jedno, dve godine, pored toga što se maltretiraju građani svakodnevno ostavljamo jednu jako ružnu sliku o nama samima. To je nešto što treba ukazati kao na lošu pojavu koju mi što pre treba da eliminišemo.
Sa aspekta bezbednosti saobraćaja, rekonstrukcije puteva je osnovni preduslov za smanjenje velikog broja saobraćajnih nezgoda i za očuvanje najveće hrišćanske vrednosti koje imamo, a to je ljudski život. Savremeni uslovi projektovanja bezbednih i lako upotrebljivih puteva podrazumevaju zadovoljavanje tri osnovna sistema, to su vozač, vozilo i okolina.
Pošto mi 90-ih godina i to niko nije rekao 10 godina zbog uslova rata, sankcija, bombardovanja NATO pakta nismo uopšte ulagali u infrastrukturu, mi smo tada imali jedno katastrofalno stanje, znači, od udarnih rupa na auto-putu, rušenja zaštitnih ograda, čak nije bilo ni košenja trave na auto-putu. Primera radi magistralni put Kragujevac – Topola, kada je očišćena okolina oko puteva, kada su ponovo iskopani kanali videli smo neke bedeme i zaštitne ograde od kamena koje postoje od pre Drugog svetskog rata koje su u potpunosti bile zarasle u šiblje i u trnje i u granje i ostavljale pored toga što je bila apsolutno nebezbedno upravljati takvim putem. To je za posledicu imalo i ogroman broj saobraćajnih nezgoda i 90-ih pored svih naših gluposti i u ratovima i svim ostalim obračunima, kriminalnih bandi, bukvalno je toliko ljudi ginulo na našim putevima kao da je bio neki omanji rat.
Što se tiče broja saobraćajnih nezgoda, bez obzira što je auto-put, kao zatvoreni sistem kretanja vozila najbezbedniji sa aspekta bezbednosti saobraćaja posledice saobraćajnih nezgoda na auto-putevima su fatalne zbog velikih brzina. Magistralni putevi učestvuju sa 50% učešća u saobraćajnoj nezgodama, regionalni sa 32%, a rekonstrukcije i to niko nije rekao, podrazumeva tri osnovna posla koja treba da se obave, presvlačenje ili ojačanje kolovoza, obnovu kolovozne konstrukcije i obnovu puta i okoline, znači oko puta putnog zemljišta.
Nedovoljno održavanje puteva 90-ih i nedovoljno ulaganje u infrastrukturu, a stanje putne infrastrukture posle 2000. godine po svim pokazateljima jako dobro. Kada uporedimo, recimo, ukupne troškove ili štetu koju svi od pored znači gubitka života, pored telesnih povreda, pored materijalne štete na vozilima i okolini koju pretrpi jedno društvo, analize pokazuju da mi godišnje gubimo zbog saobraćajnih nezgoda sedam stotina miliona evra. Za taj novac mogli bi da rekonstruišemo pet stotina kilometara magistralnih i sedam stotina kilometara regionalnih puteva godišnje. Mi i sa ovim novcem, sa kreditima koji su jako povoljni, koji su jako dobri, činjenice i svi smo svesni da novca druge vrste izuzev onih ulaganja koje smo predvideli u budžetu mi ne možemo da nađemo, da ga jednostavno nema mi bismo pohvalili ovu vrstu angažovanja ministarstva koje je u skladu i sa usvojenim Master planom da se uzimaju povoljni krediti sa ovako povoljnim uslovima otplate kredita i niko nije ni pomenuo i deo koji besplatno dobijamo od donacija kao vrstu donacija iz ovih kredita.
Mi možemo finansirati i rekonstrukciju izgradnju novih puteva pored budžeta iz fondova predpristupnih i pristupnih EU, kredita Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i Svetske banke itd. Po Master planu izgradnja i razvoj mreže puteva u Srbiji bi zahtevao, ako se ne varam do 2027. godine oko 13,7 milijardi eura, za železnicu 7,5 milijardi eura, za vodni saobraćaj 475 miliona eura, za vazdušni 376 i za kombinovani transport 136 miliona eura.
Ono što je bitno napomenuti, a kolega Čotrić je o tome pričao, da mi sa malim ulaganjem od samo 135 miliona eura u vazdušni saobraćaj možemo sadašnji godišnji promet putnika od 2,5 miliona putnika povećati na promet od osam miliona putnika, što bi bio izvanredan skok sa jako malim ulaganjem.
Što se tiče aktivnog Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, to ću gospođo ministre i postaviti kao posebno poslaničko pitanje, ali ću vam skrenuti pažnju na nešto što verujem da je u zajedničkom interesu.
Mi smo sa vama nastupali na izborima zbog borbe protiv korupcije i kriminala na svim nivoima i zbog toga što smo obećali građanima da ćemo da uredimo državu na bolji način. Na tom kursu ostajete vi, ostajemo i mi, ali u svim aspektima naših delovanja mi tako treba da se ponašamo. Posle donošenja Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nije doneto niz podzakonskih akata ili pravilnika.
Jedan od njih je i Pravilnik o tehničkom pregledu i po sadašnjem stanju mi nemamo kao u razvijenim zemljama EU, fotografisanje vozila na tehničkom pregledu što je osnova. Pa tako, privrednici koji se bave tehničkim pregledom koji posluju na ivici zakona ili sa one strane zakona jednostavno skoro pola tehničkih pregleda završe na taj način da uopšte ne vide vozilo na liniji tehničkih pregleda. Time kažnjavamo one koji rade zakonito, koji neće da daju saglasnost da je tehnički ispravno vozilo prošlo tehnički pregled i time postižemo dva jako negativna efekta. One koji rade savesno i zakonito kažnjavamo, one koji rade nesavesno mi pospešujemo. To je nešto sa čim vi, pre svega, morate odmah da reagujete kao Vlada i da donesete pravilnik onakav kakav postoji u zemljama EU i u zemljama u okruženju.
Što se tiče broja saobraćajnih nezgoda, on je posle donošenja novog Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima smanjen. U zadnjih nekoliko godina osećamo blagi trend porasta, ali ono na šta smo mi stalno skretali pažnju kao poslanička grupa, to je da ne treba da se prestane sa medijskom kampanjom o značaju bezbednosti saobraćaja na putevima i o pravilima ponašanja u saobraćaju. Ta pravila jesu u velikoj meri zaživela i u našem obrazovnom sistemu. Jeste ministarstvo jedno vreme išlo sa snažnom kampanjom posle donošenja zadnjeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, ali čini mi se, da je ta kampanja koja je neophodna da bi se podigla svest naših građana, čini mi se, da bi ona trebalo da se pojača.
Recimo, mi nemamo izraz koštanje saobraćajnih nezgoda kao što ih imaju Šveđani koji se mogu nazvati šampionima u oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima. Ogroman je broj, ogroman je iznos pored gubitaka ljudskih života i invaliditeta koji naši građani i cela država plaćaju zbog nedovoljnog poštovanja bezbednosti saobraćaja na putevima. Verujem da će sa ovim znatnim ulaganjem i bezbednost da se poveća. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima profesor doktor Zorana Mihajlović, potpredsednik u Vladi.

Hvala lepo. Samo nekoliko stvari vezano za bezbednost u saobraćaju. Mi ćemo dodatno još menjati, napraviti izmene i dopune Zakona o bezbednosti u saobraćaju. Pored toga što ćemo uvesti određene licence za sve one koji vrše tehničke preglede, biće tu još stvari, jer ste vi potpuno u pravu. Ima još dosta segmenata kada govorimo o bezbednosti saobraćaja koji nisu na zadovoljavajućem nivou. Naravno, odnosi se i na to što ste vi na kraju rekli, podizanje svesti, ali mislim da je bezbednost u saobraćaju pre svega zajednički naš problem, gotovo državni problem. Na početku sam rekla da nama trebaju sigurna vozila, sigurni vozači, sigurni putevi. Mislim da svi zajedno moramo da radimo na tome. Dakle, od malena, od roditelja, škola, države, lokalnih samouprava, apsolutno svi.
Kada govorimo o broju saobraćajnih nesreća moramo da kažemo da od 2000. godine taj broj saobraćajnih nezgoda je opao. Dakle, 48.000 - 2000. godine, na 37.000 2013. godine, što je takođe mnogo, da ne govorimo o broju poginulih, od 1000 poginulih 2000. godine na 630 2013. godine, broj dece itd.
Znači, pokušaćemo ne samo kroz zakon i sva akta koja moramo da imamo, ali ćemo zajedno sa Agencijom za bezbednost saobraćaja i kroz Vladu, kroz ovo koordinaciono telo, gde želimo da uključimo sve, ne samo ministre, nego sve one ispod ministara da pokušamo da nađemo način da imamo mnogo bolju bezbednost u saobraćaju nego što smo to imali do sada.
Verujem, već sutra ćete imati neke informacije o tome na šta ćemo ići kada govorimo o izmeni i dopuni Zakona o bezbednosti saobraćaja, a ići ćemo sa tim.

Zahvaljujem gospođo Mihajlović.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević.

Hvala predsedavajući.
Poštovana potpredsednice Vlade, poštovane kolege, imamo jednu tipičnu sednicu parlamenta u ovom sazivu.
Dva sata niko nije rekao reč o tačkama dnevnog reda koje su sada u diskusiji, da vas podsetim, u ovoj raspravi imamo tri zakona o kreditima, ti krediti se odnose na tu rehabilitaciju puteva i obnovu puteva, ali nije tema rehabilitacija puteva. Nije ovde strategija Srbije u rehabilitaciji puteva i putne mreže nego je pitanje tri kredita, koji će da zaduže ovu državu, buduće generacije sa 200 miliona evra i 100 miliona dolara.
Prema tome, potpuno je logično, uz sve poštovanje potpredsednice Vlade da danas ovde ove zakone brani ministar finansija, koji je i potpisnik ugovora o tim kreditima.
Drugi paradoks je što je ova sednica sazvana po hitnom postupku i to dva puta. U svom dopisu Vlada je stavila razloge za hitan postupak, što je bilo dovoljno, a onda i 205 poslanika dodatno, ne znam kako, u kom trenutku su se našli juče u ovoj zgradi da potpišu tih 205 potpisa, da daju na sazvali, sazvali po hitnom postupku sednicu o kreditima za koje su ugovori potpisani 27. novembra prošle godine.
Zašto hitan postupak? Ne samo da je prošlo od tada više od šest meseci, nego je istekao i rok za ratifikaciju, pa je obnovljen na način koji je uobičajen. U obrazloženju piše da je hitan postupak neophodan zato što zakoni moraju da se usvoje da bi krediti mogli da budu povučeni, naravno, ali ne po hitnom postupku. Mogli su da budu usvojeni i po redovnom postupku.
Svi su hvalili da su kamate jako povoljne. Nisam čuo kolike su kamate. Ne piše svuda i mislim da bi građani Srbije trebalo da znaju. Ne može svako iz euribora da nađe tačno koliki je kredit. Tu govorim o bruto kamatama, znači i onih milion evra za pristup kreditu koji imamo. Kolike su ukupne kamate za ovih 200 miliona i 100 miliona evra? Znači, 200 miliona evra i 100 miliona dolara, kolike su ukupne kamate? Zašto ova Vlada nije učinila ništa da jednu potpuno pogrešnu, promašenu odluku o ukidanju sredstava od akciza za saniranje puteva, da se to obnovi? To je jedini način koji ima smisao.
Pitanje ko je smenjen ili ko je uhapšen zbog kašnjenja u projektovanju, izvođenju i zbog zloupotreba, ko se sve ugradio sa nekoliko procenata u taj asfalt koji je postavljen po srpskim putevima u poslednjih nekoliko godina, a Boga mi to traje deceniju. To nije samo nekoliko poslednjih godina.
Pitanje je – zašto kasnimo sa ratifikacijom? Da li je to odnos ove Vlade ili ministra Krstića pojedinačno prema svojim obavezama ili to ima neku drugu skrivenu ideju koju ja nisam uspeo do sada da shvatim. Generalno, uz sve poštovanje svega onoga što su kolege rekle, o tome o stanju na putevima, tu se naravno slažem, tu je stanje katastrofalno, obnova ide loše.
Ono što je rađeno, rađeno je ispod svakog nivoa kvaliteta, bez ozbiljne kontrole, ali to nije danas na dnevnom redu.
Ja bih molio Vladu da nas upozna kao poslanike sa svojim strategijama daljeg razvoja putne mreže Srbije, obnove i svega toga, ali to danas nije na dnevnom redu.
Prema tome, molio bih sve kolege poslanike da se ponašamo kao poslanici, a ne kao Vladini plaćenici koji moraju da urade ono što Vlada Srbije pomisli u istoj sekundi.
Mi smo starije telo, mi smo zakonodavna vlast, a nije zakonodavna vlast u Nemanjinoj. To je jasno kao dan.
Ja bih voleo, ako ste već tu i ako smo već ušli u ovu raspravu van dnevnog reda da dobijemo odgovore na pitanja, zašto se kasni sa ratifikacijom i kolike su ukupne kamatne obaveze po ova tri kredita?