Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, jednom jedan od najbogatijih ljudi rekao na televiziji, kada bi mi imali vredne radnike kao Kineze koji bi hteli da rade za tako malo para, mi bismo imali prosperitet.
Ja sam ga pohvalio da poseduje visoku klasnu svest kapitalista. To je interes svakog kapitaliste, da ima vrednu i jeftinu radnu snagu. Mi kao mala siromašna zemlja, očigledno imamo jedan od resursa s kojima mislimo da ćemo napredovati, jeftinu radnu snagu, samo treba privući investitore.
Dakle, investitor je tu sada neka naša nada ili spas sa kojim treba da računamo. Pri tom čujem da se ne misli dobro o našoj vrednoći. Čujemo da smo mi lenčuge, i da lenj narod i da samo mora da bude mnogo, mnogo vredniji, glavu dole, radi i bićeš odličan radnik. To nije ništa novo. Istorija jeste borba između rada i kapitala, između slugu i gospodara, tako je bilo i tako će očigledno ostati.
Ali, ja govorim zbog nečeg drugog. Ako već nešto moramo da radimo, ne moramo ga previše hvaliti. Ne moramo tako odmah kretati u sve to, zaklinjati se u reforme. Koje reforme? Hajde da vidimo šta uopšte te neke reči znače.
Šta znači reforma? Reforma znači da vi menjate formu u neku bolju. Ali, nemojte običnu restauraciju, korak unazad, nazivati reformama.
Dakle, smanjivanje prava radnika koji su krvavo stečena u poslednjih vekova borbi odjedanputa olako reći ne, to previše je to, to ne donosi dovoljno profita i to nije poželjno. Rezultat toga jeste ono što danas imamo u svetu, jednu stravičnu raslojenost, koncentraciju celokupnog bogatstva u rukama 3,4% te populacije. Najzad, vidim da znamo ko je kriv za krizu. Neću ja ulaziti u istoriju. Izgleda da su krivi za to, pre svega, radnici.
Nisu radili vredno i to je jedan od razloga zbog čega se ulazi u krizu. Nisu krivi ni bankari koji su svojim nekim finansijskim špekulacijama svetsku privredu, dovodeći u krizu, a kada se izašlo iz krize, oni još bogatiji, ali i mnogo više miliona nezaposlenih, gladnih, bez perspektive radnika. To je rezultat izlaska iz krize.
Znam da smo previše mala ekonomija i mali narod pod velikim uticajima, pritiscima, kako hoćete, ali dajte da neke reči nazivamo pravim imenom.
Mi imao jedan psihološki problem kada već govorimo o radnicima. Nije to samo da su oni lenji. Njih su ovde ubeđivali 50 i više godina, da su oni vlasnici svega. Oni su vlasnici „Đerdapa“, „Kolubare“, svakog preduzeća da je to društvena svojina i oni su upravljači i vlasnici.
Odjednom bez ikakve revolucije i krvi, vlade su rekle, ne, ne, to je koješta. Mi smo vlasnici i mi prodajemo šta hoćemo, kupujemo šta hoćemo, dovodimo u „ban brod“ šta hoćemo, a vi, šta da vam radimo, nije trebalo da verujete toliko. Ta obmana je nešto što je duboko uraslo u razočarenje našeg radnog sveta i nije tako lako da odjednom odučiti od toga, jednom lepom liberalnom pričom kako je važan profit, kako je važno da dođu veliki investitori itd.
Hoću da pođem od realnosti, da li je to zbilja tako da smo mi morali da računamo da smo neki veliki kada dođu ti investitori onda smo rešili.
Dođe investitor, zaposli 100 ljudi ili 200 ljudi u nekoj fabrici, pa ako ona prestane da radi, on je zatvori, a ti radnici nama ostaju i dalje.
Zašto nismo probali sa našom tradicijom da razvijamo zadrugarstvo? Srbija je pre 200 godina umela da se održi i u velikim konfliktima sa velikim silama kao što je bila Austrija za vreme tog carinskog rata i neke druge. Mi smo plaćali hiljade ili milione smo odvajali da domamimo nekako nekog stranog investitora da uloži neke pare i da se zaposli stotinak radnika. Da smo te pare dali seljacima, da pokušaju da se udruže u zadruge, pa da izvoze i maline i kajsije, a ne da mu nakupci to uzimaju za 10 ili 20 dinara, a posle prodaje za 100 dinara i zarade po 500%.
Nismo pokušali sa onim što se zove samozapošljavanje, da dajemo novac porodicama vrednim koje bi da pokrenu neki biznis. Bilo je tu mnogo mogućnosti da se oslonimo i na svoje snage. Naravno, nemam ništa protiv da dođu i veliki investitoru, ali ja ne verujem da će oni veliki tu i doći i da će tu i ostati.
Mi moramo da stvaramo svoju sopstvenu privredu. Imamo neke šanse sa tom inteligencijom mladih ljudi koji se bave digitalnom tehnologijom, prave softfere, mnoge stvari izvoze sami. Niko im ne pomaže da ih usmeri i organizuje.
I na kraju, mi ne ulažemo ni u tu radnu snagu o kojoj sada raspravljamo, a to je obrazovanje i zdravlje. Neobrazovan i bolestan radnik, nije konkurentan radnik, ali naše današnje školstvo i zdravstvo su nešto što me ubeđuju.
I na kraju, nemojte tako lako da se odričemo nekih tekovina. Kada kažemo Evropa, onda mi tu pravimo velike mistifikacije.
Nije Evropa jedinstvena. Nije istina da u Evropi postoje propisi kako će izgledati Zakon o radu. U svakoj državi su oni posebni, svaka država ima svoje razloge zašto i na koji način to rešava. Da li znate da u mnogim državama postoji, obavezna su odlučivanje radnika u privatnoj firmi, da postoji obavezana participacija unutar privatne firme, a ne daju privatniku, sva su prava, a vi radnici dok dobro radite u redu kada posle ne radite ne?
Postoje neke tekovine koje su veće od tog neoliberalizma današnjeg koji pokušava da nas uveri da nam nema spasa osim da bogatiji budu bogatiji, a siromašni - siromašniji.
Srbija je strašno siromašna zemlja i mi moramo da imamo neka socijalna rešenja šta ćemo sa tim svetom. Neko je ovde pominjao, jedan kolega, prekarijum, itd, sa koji se sreću mnoge zemlje koje su vrlo uporno radile na izgradnji neolibelarne ekonomije. Kada se pojave očajne milionske mase, ne znaju gde će, nemaju nikakvu šansu, nemaju od čega da žive, pitaju ih porodice - šta ste i ko ste?
Sticajem okolnosti, ja sam jedno vreme bio nezaposlen i to kao profesor univerziteta. Postoji problem nezaposlenog čoveka, ne samo u tome što on ne prima platu, on je psihološki degradiran i uništen. Kada ga pita žena – šta je sa platom? Nema. Deca? Nema. Kada pita neko sina – šta ti radi otac? Ništa, ne zaposlen. To su ljudi koji doživljavaju velike socijalne traume i ti zločini po porodicama koji se odigravaju svakoga dana, rezultat su upravo i tih neuroza.
Dakle, hoću da kažem, nije sav san u tome kako mi to gledamo na televiziji pa je, ne znam, ova država uradila ovoliko, ona onoliko, oni su uradili jer su odavno bogati i odavno su imali kolonije i pljačkali bogata društva, pa kada i država nije bogata ali oni će da prežive, ali ovi naši kada ostanu bez posla neće.
Mi smo spojili i Zakon o penzijama sa Zakonom o radu. Rekao bih da je to malo cinično. Hajde, ako nemate, je li posao, videćemo možda ćete dobiti penzije. Šta sada sa penzijama? Austrija je izbegla veliki lom ekonomski sada, za razliku od nekih zemalja, zato što je Austrija imala najjače penzijske fondove. Pravilo tih fondova jeste da se ne može rizično ulagati, to je ekonomska kategorija, ljudi su uložili svoj novac i brinu o tome kako će se ovo dalje razvijati.
Postoji mnogo mogućnosti, ali za sve to je pretpostavka da ovde u parlamentu, sa ovo malo opozicije koje ima, vladajuća većina ne doživljava kao neke neprijatelje koje treba odmah kao na mitingu napadati, da ministri sa gromkim glasom prete, pozivaju na istoriju, itd. Dajmo malo skromnosti, umirite se. Vi ste ovde izabrani od ovog parlamenta, morate se ponašati primerno, da primite kritiku, da pređete preko nekog napada koji vam se ne sviđa, ako to uradi poslanik, a ne da pretvaramo u miting time što ćemo dokazivati da smo mi spas čovečanstva.
Ovde sam najstariji i kao poslanik a verovatno i kao čovek. Prošao sam sve, poznajem sve i nemojte mi, ako počnemo o istoriji da pričamo, bojim se daćemo onda imati vrlo neprijatne razgovore.
Apelujem na to da se sasluša svaki govor, da se ozbiljno razmotri svaki amandman i da znate da ono što je izvan ove sale, to je možda blizu milion ljudi koji očekuju kao spas da će im se nešto dogoditi dobro, da će dobiti neki valjan zakon, mada je ne verujem da će im ovaj zakon baš mnogo pomoći. Hvala.