Reč ima Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, ministre, narodni poslanici, poslanička grupa SPS će podržati predložene izmene i dopune Zakona o radu i Zakona o PIO, posmatrajući to kao deo paketa reformskih zakona koje smo već neke doneli, kod poreskih olakšica prilikom zapošljavanja, kroz poreski postupak i poresku administraciju i naravno, oni koji slede u narednom periodu, a koji imaju za cilj da omoguće takav ambijent u Srbiji, za poslovanje, za privrednu aktivnost, da počne da se zapošljava narod u Srbiji, a danas je problem broj jedan, zadatak broj jedan i rezultat najveći, zaposliti čoveka u Srbiji. U Srbiji, ljudima treba posao.
Upravo iz tih razloga, što i ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, daje svoj doprinos tom paketu reformskih zakona, koji nemaju samo za cilj reforme, jer nije reforma cilj, ona je sredstvo, da bi se došlo do takvog jednog ambijenta da bi se zaustavio ekonomski sunovrat i da bi se oporavila privreda, odnosno zaposlili ljudi.
Tek tada možemo da pričamo o svim drugim pitanjima.
Pre nego što sam počeo da govorim o ovome, propustio sam samo kratko da kažem onima koji se interesuju za zdravlja socijalista, samo da odgovorim – hvala na pitanju, dobro smo, jedino što odgovorno pristupamo svemu i onome što smo radili i onome šta radimo i to su građani najbolje, kao najbolji i vrhovni sudija cenili i ovde imamo samo odgovoran pristup i ništa više, ne nikakvu praznu priču.
Pričati u vreme kada je u Srbiji teška ekonomska situacija, koja je jedan od naših i najtežih i najvećih problema, pre svega teško stanje u kojem se nalazi privreda i građani, pričati o 90-im godinama, pokazuje da onaj kome je prošlost jedina budućnost nema budućnosti, mi u tome ne želimo da učestvujemo.
Zašto sam ovo pomenuo kao tešku ekonomsku situaciju? Zato što je direktno vezana za sve ovo dalje što se događa i ono što želi ova Vlada, zato što je ekonomski oporavak nacionalni prioritet vremena u kojem živimo, zato što svi ostali zavise od toga, pa i socijalna prava i sva druga prava, da li smo sposobni da obezbedimo ekonomski opstanak naše zemlje. Upravo iz tih razloga sam to pomenuo.
Ovaj zakon, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, čija su rešenja u skladu sa evropskim radnim standardima, sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom, ali koji ima za cilj da stvore uslove i situaciju u kojima će biti podstaknuto investiranje u srpsku privredu i razvoj srpske privrede, bez toga nema posla. Kada nema posla nema priče o bilo kakvim pravima.
Sve zavisi od ovoga i zato mi podržavamo Vladu u tom naporu, u tom prioritetu i daćemo sopstveni doprinos da se posvetimo tim pitanjima, nađemo najbolja rešenja u vezi s tim, jer, pitanje je svih pitanja budućnosti Srbije u stvari da se podstakne razvoj privrede, a to je neodvojivo od podsticanja investiranja u srpsku privredu, dakle, nema novih radnih mesta, nema izlaska iz krize ukoliko u narednom periodu ne budemo stvorili situaciju u kojoj će doći do ozbiljnog rada i investiranja. Mi tu vidimo doprinos ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu.
Završiću samo s tim kad govorimo o socijalnim pravima. Mi smo SPS i ni jednog trenutka ne zapostavljamo ta prava, ali smo realni i odgovorni. Ako ekonomske mogućnosti dozvoljavaju borićemo se za socijalna prava u najvećem obimu, ali ako toga nema onda je to prazna priča a mi u praznim pričama ne želimo da učestvujemo.
Dakle, samo rastom investiranja u srpsku privredu možemo kao posledicu imati rast društvenog proizvoda i porast opšteg društvenog bogatstva. Samo u takvim okolnostima možemo ostvariti i onaj cilj, koji je cilj i ove Vlade i SPS a to je da se postigne standard građana, a pre svega da se podigne standard onih koji žive od svog rada i da stvorimo situaciju u kojoj ćemo, kada radimo dobiti zaradu od koje možemo da živimo i mi i naša porodica.
Ako to sve nemamo u vidu, a posmatramo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, ne želeći da se upustimo da želimo ovo da stvorimo mogućnost, onda nećemo imati vajde a pogotovo neće ni Srbija imati vajde. Srbija ima problem danas i danas takav problem mora da se rešava odmah.
Dakle, iz tih razloga mi ćemo dati podršku. Ono što želimo da stavimo do znanja zašta se zalažemo na tom putu kako da se stabilizuje ekonomska situacija i privreda u Srbiji, to su dve stvari koje želim da ovde istaknem.
Prva je da i zakonima i Zakonom o radu, što se sada takođe čini, jeste da se stvore takvi uslovi u kojima će svet rada i svet kapitala svoje međusobne odnose usklađivati kroz dogovore i sporazume, a ne kroz konflikt. To je direktan zadatak i ove vlasti, podsticanje, funkcionisanje u Srbiji sistema kolektivnih ugovora. Bez toga teško da možemo da izađemo na pravi način iz situacije.
Zato smatramo da treba Srbija treba da se na taj način razvija, da se u socijalno-ekonomskom sferi svet rada i svet kapitala o svim ključnim pitanjima dogovaraju.
Odmah da kažem, nije se lako dogovoriti, još uvek nažalost u Srbiji mi poslodavca posmatramo kao neprijatelja, a poslodavac radnika kao trošak, a ne kao investiciju koja mu doprinosi profitu. Profit ne donosi samo uloženi kapital nego i živi radnik. Jeste teško ali nema druge i tu se mora uložiti veliki napor u podsticanju kolektivnog ugovaranja, jer ako postoji neravnoteža između sveta rada i sveta kapitala posledica je opšta, šteta je opšta po državu.
Naravno, to podrazumeva i kompetentne i autentične i sindikate i udruženja poslodavaca. Ja želim ovde da pokrenem jedno pitanje pred ministarstvom odnosno Vladom, da odmah iza ovoga pozabavi se ili predlogom propisa ili šta je potrebno da se jednom u Srbiji utvrdi autentično ko ima reprezentativnost i na koji način? Ovako se stalnim postavljanjem tih pitanja dovodi to u pitanje, a bez autentičnost, kompetentnog, reprezentativnog ni sindikata ni poslodavca nema uslova za ostvarivanje tog dogovora.
Samo još par rečenica kada je u pitanju kolektivni ugovor i zašto insistiram? Zato što pored pravnog to ima i ekonomski i socijalni značaj. Ekonomski značaj zato što uređuje zarade između ostalog, pored svih drugih uslova. Znači, stvar je dogovora, stvar je pregovora, nije jednostrani akt koji se nekom sviđa ili ne sviđa itd. Sa druge strane, socijalni značaj je veoma važan pogotovu za prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, što veoma doprinosi ujednačavanju uslova u grani, uslova rada, uslova plata, itd.
Moram da skrenem pažnju da je kolektivno pregovaranje prilika da se zadovolje osnovni ciljevi državne politike zato što obezbeđuje stabilnost društvenog razvoja, socijalne sigurnosti i ravnoteže za uravnoteženje zajedničkih interesa.
Drugo na čemu insistiramo, na šta ukazujemo, to je socijalni dijalog. Veoma uvažavam što je Vlada imala puno strpljenja da se kompromisom, dijalogom dođe do najboljeg rešenja. Pozivamo Vladu da nastavi jer Srbiji je potreban, ne bilo kakav, nego i trajan i ravnopravan i institucionalni i kako god hoćete socijalni dijalog. Bez njega u stanju kakvo je sada ruinirane ekonomije, razorenog i osiromašenog društva, socijalni dijalog je najbolji način da zemlja izađe iz zone visoko socijalnog i političkog rizika i zato nema alternativu.
Dosta je bilo priče o konkretnim rešenjima vezane za izmene Zakona o radu. Zadržaću se samo na dva pitanja. Kada bude bilo pojedinačno imaćemo prilike da pričamo o detaljima.
Dakle, treba reći da pored usklađivanja ovog zakona sa međunarodnim standardima i konvencijama i mora i EU, a mi moramo malo da i sebe menjamo. Ako želimo tamo moramo da prihvatamo onda ta pravila i tržišne privrede i Evrope, inače ostaćemo potpuno van svega toga.
Po meni, potpunija je zaštita zaposlenih nego što je bila. Ono što je veoma važno, a ne zadire u prava radnika, to je smanjivanje nepotrebne procedure administratiranja.
Ono što takođe mislim da je važno, odnosi se na vršenje nadzora ovlašćenja inspekcije rada i kaznene odredbe. Zašto? Mi imamo jednu situaciju u Srbiji da sadašnji Zakon o radu ima dosta primera koji se ne sprovode do kraja i to kod radnika, kod zaposlenih izaziva nezadovoljstvo i nepoverenje u sve to.
Mislim da je tu država obavezna da stane na stranu, naravno bez dileme i savesti u poslodavca koji ispunjava sve svoje obaveze, ali i svakog savesnog radnika, do kraja da ga zaštiti i tu nemamo nikakvu dilemu.
Dva pitanja za koja mislim pojednostavljeno da su veoma važna kada je u pitanju rad uopšte, to je posao i zarada, uz uvažavanje svih drugih prava. Ništa ne dovodim u pitanje.
Kada je posao u pitanju, ovaj Zakon o radu ne zapošljava, ali stvara ambijent i stvara uslove da može olakšano da se zaposli. To je nama bitno i to je naš doprinos onom delu svih reformi, odnosno čitavog paketa, da stvorimo takvo okruženje, takve uslove da nam investitori dođu, da budemo konkurentniji od drugih. Neće oni da dođu zato što smo lepi, nego zato što imaju uslove da uspešno posluju. Tu je, po meni, značajno pitanje, značajan pomak kada su u pitanju izmene Zakona o radu. Dakle, ne zapošljava, ali stvara osnov, uslove za olakšano zapošljavanje, a time i za suzbijanje zapošljavanja na crno, itd.
Ono što je takođe bitno to je pitanje zarada. Ja moram da kažem da, kada je u pitanju zarada, tu bi se samo kratko zadržao na dve stvari. Jedna je, kada je u pitanju minimalna cena rada, mislim da je dobro što su veoma precizni kriterijumi navedeni, šta sve mora da se ima u vidu da bi se one odredile. To nije na štetu nikoga.
Ono što sam siguran i što mislim, Vlada ne treba da propisuje zarade u Srbiji, ali Vlada mora da odredi donji prag egzistencijalnih potreba i da kaže – ispod toga niko ne sme. Naravno, poštujući ovu proceduru, socijalno-ekonomski savet, pa ako socijalno-ekonomski savet u roku od 15 dana ne donese tu odluku, onda Vlada. Mislim da je tu u stvari, kada su u pitanju zarade, najveća odgovornost Vlade da veoma utiče koji je to donji prag egzistencijalnih i socijalnih potreba radnika i njegove porodice. Mislim da je to dobro rešenje.
Šta želim još da kažem kada je u pitanju zarada? Mi imamo veoma mnogo primera. Čitali smo da se u Srbiji ne isplaćuju zarade na vreme. Negde su čak pominjali neke silne mesece. Negde su pominjali firme koje za to vreme dok ne isplaćuju zarade, imaju i te kakve jahte, avione, kamione, planinarenje, ne znam šta sve ostalo itd. Bio sam sklon tome, i dalje razmišljam o tome, da neisplaćivanje zarada smatra se krivičnim delom, neplaćanje poreza, krivičnim delom. Zašto to kažem? Vlasnik zarade je zaposleni. To je zarađeno. Znači, nije neko pravo koje će tek da ostvari i kada je zarađeno, niko ne može da raspolaže sa njom osim zaposlenih.
Izvolite, neka kolektivnim ugovorima utvrde dinamiku i način i sve ono ostalo, ali vas podsećam na Zakon o radu, postojećem, koji se ne menja, mislim da je član 110, veoma precizno kaže – najmanje jednom mesečno i najkasnije do kraja sledećeg meseca. Ono što nažalost nije ni bilo, niti je sada, sankcija za to. Zato mislim da treba još jednom da razmotrite tu mogućnost. Mi imamo sankciju u kaznenim odredbama ako ne ispostavi obračun, ako ne isplati u novcu, ali nemamo sankciju ako ne isplati uopšte.
Inače, jako podržavam i mislim da je veoma važna i ključna izmena u ovom delu to da obračun zarada ima da je u stvari izvršena ispravna i sa kojom može da naplati, što je svakako jedno od rešenja u ovom delu.
Samo ću kratko da se osvrnem, pošto nemam već vremena, moje kolege će nastaviti tamo gde ja stadoh, kada je u pitanju otpuštanje. Kao što ovaj zakon ne zapošljava, nego stvara uslove za zapošljavanje, tako i ne otpušta. Ali, kada je otpuštanje u pitanju, ja mislim da bi pošteno bilo da kažemo da je jedan napredak urađen. Zašto? Zato što prvo nije onako rigidno odmah otpuštanje, već je uvedeno višestepeno, mogućnost koju može da iskoristi poslodavac.
Meni najbitnije jeste da mora da se poštuje procedura, argumenti, dokazi. Šta hoću da kažem? Ne treba da sprečavamo poslodavca da otpusti zaposlenog ako ne radi kako treba, ali ne smemo ni da sprečimo zaposlenog da se odbrani ako to tako nije. Cela priča je završena oko toga. Ovde je zato bitno – argumenti, dokazi. Ako ne, ima posledica, počev od pravnih posledica nezakonitog otkaza, a nezakonit otkaz je jedno od najvećih kršenja prava radnika. Plati za sve ono što nisi uradio.
Završiću sa jednom rečenicom kada su kaznene odredbe u pitanju. Da li su velike ili nisu? Ja i dalje mislim da treba da postoji ona odredba vezana za ne isplaćivanje redovno zarada. Kada se priča o kaznenim odredbama, da li su visoke ili nisu, ja moram da vas podsetim, to sam i neki dan pričao kada je bio poreski postupak, kaznu ne plaća niko ko sprovodi zakon. Dakle, onaj ko poštuje zakon, nema nikakvu kaznu. Ko plaća kaznu? Onaj ko ne poštuje. Ako ne poštuje, plati i još više. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Određujem pauzu do 15.30 časova.
Prvi govornik je narodni poslanik Arpad Fremond.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Na listi govornika imamo 64 narodna poslanika. Prvi na listi je narodni poslanik Arpad Fremond.
Izvolite, gospodine Fremond.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, stavove poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ste čuli od poslanice Elvire Kovač.
U svom izlaganju u okviru ovog zakona želim da se fokusiram na penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednih proizvođača. Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara, ne samo u prošlom, nego i u pretprošlom sazivu Narodne skupština Republike Srbije se bavila ovom temom, problemom koji imaju poljoprivredni proizvođači zbog nerealnih zahteva za plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Izuzetno smo zadovoljni, pošto će se jedan deo problema ovom prilikom, izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, rešiti, a to je da ubuduće doprinose za PIO neće morati da uplati svaki član gazdinstva, nego će to biti obavezno samo za nosioca poljoprivrednog gazdinstva.
Kakva je bila praksa do sada? Krajem 2010. godine usvojene su izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojima se promenila definicija članova poljoprivrednog domaćinstva.
Član poljoprivrednog domaćinstva, porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, odnosno mešovitog domaćinstva u smislu ovog zakona je lice koje živi i radi na poljoprivrednom domaćinstvu, porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, odnosno u mešovitom domaćinstvu.
Najveći problem sa ovom definicijom je bio da nisu postojali jasni kriterijumi na osnovu kojih se moglo utvrditi da li neko radi u poljoprivrednom domaćinstvu ili je samo član porodice. Nije bilo odgovora na to kako se postupa ukoliko neko samo živi na toj adresi, ali se ne bavi poljoprivredom.
Nažalost, Penzijsko-invalidski fond je postupio tako da je tražio od svakog člana porodice da uplati penzijsko i invalidsko osiguranje ako je lice nezaposleno i ima poljoprivredno zemljište u svom vlasništvu. Bez obzira na to da li je neko izdao u zakup poljoprivredno zemljište, da li radi u poljoprivredi ili ne, svako je morao na godišnjem nivou da uplati 32.000 dinara za zdravstveno osiguranje, a 64.000 dinara za PIO. Zbog toga su mnogi poljoprivrednici ostali dužni prema državi, pošto nisu u prilici da uplate ova sredstva, jer gazduju na manjim površinama ili su izdali u zakup poljoprivredno zemljište, znači, ne rade u poljoprivredi, samo su vlasnici zemljišta.
Izuzetno je važno da ubuduće Fond neće moći da traži od svakog člana domaćinstva da uplate doprinose. Smatramo da je to ogromna olakšica za naše poljoprivrednike.
Međutim, postoji i drugi deo problema koji treba da rešio. Ovaj problem možemo da rešimo preko Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i svi smo dužni da se bavimo ovom problematikom. Ono što stvara teškoće za naše poljoprivrednike je da ovih 96.000 dinara na godišnjem nivou treba da uplate. Poljoprivrednik koji gazduje npr. na 150 hektara i taj koji gazduje na 1,5 hektara, isti je iznos i za jednog i za drugog proizvođača.
Moram da kažem da to stvara ogromne probleme na terenu. Svi smo svesni da te naknade poljoprivredni proizvođači moraju da plate, naravno, ako imaju od čega.
Šta se zapravo dešava? Poljoprivrednici koji gazduju na manjim površinama nemaju sredstava da plaćaju osiguranja i zbog toga su dužni. Oni poljoprivredni proizvođači, najsitniji, kojih ima najviše u Srbiji, ne mogu, nemaju od čega da plate te iznose i, nažalost, od mnogih se traži više od milion dinara na ime duga, zajedno sa kamatama.
Problem je u tome da je država, odnosno poreska uprava počela od njih, u zavisnosti od veličine duga prema državi, da oduzima poljoprivredno zemljište. U svim opštinama u Srbiji ima više stotina ovakvih slučajeva. Kod svih njih je problem isti – plaćali su PIO, ali kad za to više nije bilo sredstava, nisu mogli više da plaćaju, pa im je država i dalje pisala i slala račune i opomene sa sve većim kamatama i neverovatnim iznosima. Svi oni veruju da neće ostati bez zemlje bez koje je preživljavanje mnogih i njihovih porodica nezamislivo.
Mi poslanici SVM se protivimo ovakvom ponašanju poreske uprave prema građanima Republike Srbije. Siguran sam da postoji i neki drugi način naplate dugova, samo treba da izađemo u susret poljoprivrednicima i zajedno treba da rešimo problem.
Nije normalo da proizvođači koji gazduju na manjim površinama moraju da plate ogromne iznose za PIO na godišnjem nivou. Svi smo svesni da oni proizvođači koji imaju 0,5 hektara jednostavno ne mogu da uplate na godišnjem nivou 96.000 dinara pošto nemaju toliko prihoda.
Zbog toga, ono što je važno u ovom trenutku je da Ministarstvo finansija prestane, preko poreske uprave, sa oduzimanjem poljoprivrednog zemljišta.
Zbog svega ovog smo inicirali da u skorije vreme dođe i do izmene Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kroz koje ćemo rešiti ovaj problem i da manji poljoprivredni proizvođači ipak neće morati da plate ove ogromne iznose na godišnjem nivou. Svakako mora da dođe do razgovora između PIO fonda, poreske uprave, Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva finansija.
Mi poslanici SVM smo spremni da damo konkretne predloge. Imamo konkretan plan za rešenje ovog problema. Važno je da poljoprivrednici koji gazduju na manjoj površini PIO-u plate srazmerno sa prihodima i sa veličinom zemljišta. Prihode lako možemo da izračunamo. Važno je samo da u raznim ministarstvima shvate ozbiljno ovaj problem.
Ne radi se o tome da ne želimo da poljoprivrednici plaćaju osiguranje, samo predlažemo da oni poljoprivrednici koji gazduju na manjim površinama plate manje doprinose.
Na kraju, još jednom želim da ponovim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o PIO, jer donosi olakšice za porodična poljoprivredna gazdinstva. Nadamo se da ćemo u skorije vreme u potpunosti rešiti problem koji imaju poljoprivredni koji gazduju na manjim površinama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Hvala.
Ovaj zakon je bolji od postojećeg, ali minimalno bolji. To se ne meri ni procentima, nego možda promilima. Ali, bez obzira na to, bio bih spreman da podržim svako poboljšanje, makar i to minimalno, da procedura u kojoj se donosi ovaj zakon, da metodologija donošenja ovog zakona nije bahata i neprimerena ni vremenu, ni prostoru u kojem živimo.
Cela procedura je dalja degradacija i socijalnog dijaloga i parlamenta kao najviše institucije i odnosa prema zaposlenima i odnosa prema vlasnicima kapitala. Mnogi se pozivaju, neki verovatno zbog nečiste savesti, na Zorana Đinđića kada govore o mnogim izmenama, o mnogim reformama, pa se to i ovde desilo sa ovim zakonom. Podsetiću, taj zakon koji je donet 2001. godine, poznat kao Đinđićev zakon, je donet uz opštu saglasnost i sindikata i predstavnika kapitala i Vlade nakon javne rasprave koja je trajala skoro šest meseci, ne sećam se da je tada bio Socijalno-ekonomski savet, ali neka forma tog međuresornog i tog razgovora partnera je postojao.
Taj zakon je inače poštovao tada sve preporuke Međunarodne organizacije rada, što nikako nije slučaj sa ovim zakonom. Neću podržati ovaj predlog zakona.
Ovaj zakon se bavi stanjem u javnom sektoru, pravima zaposlenih u javnom sektoru. Bez obzira što ima opšte važenje, znamo da je osnovni problem Srbije u javnom sektoru gde ima previše zaposlenih sa lošom kvalifikacionom strukturom, sa lošim navikama, sa lošim načinom kako su dovedeni na ta radna mesta i zato me čuti zašto pre ovog zakona nije prvo donet novi zakon ili izmene Zakona o državnim službenicima, jer tu je problem u ovoj državi.
Ovaj zakon neće doneti nikakve investicije, neće smanjiti sivu ekonomiju, neće učiniti mogućnost starijim licima da se zaposle većom, niti će doneti veću mogućnosti mladima da se zaposle. Žao mi je zbog toga. Ko god da donese zakon ili set zakona, koji bi učinio nešto od svega toga što su lepe želje, bio bih zadovoljan i ponosan što sam član parlamenta koji to donosi, ali na žalost to nije tačno.
Šta je problem u Srbiji? Problem su investicije. Da li je samo ovaj Zakon o radu problem za investitore? Naravno da nije. Radna snaga u Srbiji je najjeftinija u regionu, definitivno je jeftinija i od rumunske. Srbija je najsiromašnije tržište u regionu i sve su to razlozi što nas investitori obilaze.
Pored toga, mi imamo sporu birokratiju koja je svetski šampion u nekim oblastima. Sama ministarka Udovički kaže da smo svetski šampioni sa 180 dana čekanja, recimo, na građevinsku dozvolu. Imamo korumpiranu administraciju, od portira do Kabineta predsednika države, naravno preko lokalnih samouprava, državnih institucija, ministarstava. Imamo opštu nesigurnost i visok kriminal bez obzira na statistiku, ovakvu ili onakvu. Ujutru kad upalite televizor nije pitanje da li je neko ubijen, nego je pitanje u kom delu Grada Beograda je neko ubijen noćas? To teško da može da privuče investitore.
Konačno, ovde imamo i neravnopravan odnos države prema investitorima. Neki investitori moraju da prođu prašumu, džunglu propisa koji su ponekad i suprotstavljeni jedan drugome, a za neke druge investitore ne važi ništa zato što su pravoslavna braća, zato što su lični prijatelji ovog ili onog funkcionera, za njih je otvorena mogućnost da se donese leks specijalis kad treba da se gradi nešto na vodi, kad treba da se pokloni neko javno preduzeće, kao što je bio slučaj sa NIS, kao što će biti slučaj sa EPS. Bojim se, i to su razlozi zašto ovde nema pravih i ozbiljnih investitora.
Konačno, kad dolaze investitori u ovu državu nisu sigurni, kada razgovaraju sa ministrima, da li možda neko od tih ministara nema lažnu diplomu, da li ima lažni doktorat ili je možda neko od ministara u sumnjivim odnosima, da li je ili nije bio saradnik nekog kriminalnog klana. To su razlozi zbog čega nema investicija u Srbiji. Ovaj zakon je bolji, nego što je bio najgori zakon koji su doneli Koštunica i Tadić zajedno, ali nedovoljno dobar da bi se glasalo za njega. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po Poslovniku.

Gospodine predsedavajući, član 107, prekršeno je dostojanstvo Narodne skupštine.
Znam da Ustav definiše imunitet narodnog poslanika za izgovoreno, ali ipak morate da vodite računa da ne možete da se skrivate iza imuniteta za izgovorenu neistinu koje kao narodni poslanik ima. Ovde je izgovoreno mnogo neistina u malo vremena.
Prvo, da nije bilo i da je taj zakon u 2001. godini donet bez socijalnih nemira. Ne znam da li je prethodni govornik prespavao ili je bio negde po svetu ili je radio neki drugi posao. Uglavnom, ono što istorija kaže, a to je da je 2001. godine, kada je Skupština Srbije usvajala novi Zakon o radu dok su napolju protestvovali sindikati. Za njega su glasali čak i poslanici DSS, iako nisu podržali zakon u načelu, da su u mesecima pre toga Zoran Đinđić i resorni ministar Dragan Milovanović pregovarali sa sindikatima, putovali po gradovima Srbije da objasne zašto su promene potrebne. Pisano je devet verzija predloga. Usvojene su sugestije Međunarodne organizacije rada, ali je ipak zakon u skupštinsku proceduru ušao praćen pretnjom sindikata da će organizovati generalni štrajk. To je istina, gospodine predsedavajući, na koju morate da ukažete svakom ko se ove govornice lati.
S druge strane, malo je licemerno da čovek koji je bio premijer ove države, čiji su članovi ispijali viski i kupali se u bazenu u Šilerovoj ulici, premijer koji je trpeo i gledao kako se stvara zemunski i surčinski klan, sada insinuira da li su neki članovi Vlade imali veze sa kriminalom. Da, imamo, ali tako što se protiv kriminala i korupcije borimo, tako što te koji se bave kriminalom i korupcijom stavljamo na optuženičku klupu, tamo gde im je mesto, a ne družimo se sa njima, gospodine Živkoviću.

Gospodine Babiću, dužan sam da vam odgovorim na povredu Poslovnika.
Smatram da nije došlo do povrede Poslovnika sa moje strane. Nije moje da ja sada ovde isterujem pravdu. To je jedno i ja sam zbog toga, što je bilo nekih reči, vama dozvolio povredu Poslovnika, ali isto tako moram da konstatujem da ste vi zloupotrebili povredu Poslovnika i obavili repliku. Slažem se u prvom delu na komentar povrede Poslovnika. Sve ostalo je bila replika, ali sam vam dozvolio da to završite u predviđenom roku.
Prema tome, vaše je pravo da se izjasnite… Ne. Znači, nećemo se u danu za glasanje izjašnjavati o povredi Poslovnika.
Gospodine Živkoviću, po kom osnovu se javljate?
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Ne. Nemate pravo.
(Zoran Živković, s mesta: Gospodine predsedavajući, vi ste rekli da je bila replika, nisam ja rekao.)
Tačno. Samo sam upozorio narodnog poslanika da ne zloupotrebljava Poslovnik, a on je dobio pravo po osnovu povrede Poslovnika. Nemate pravo po tom osnovu.
Reč ima ministar gospodin Vulin.