Jasno mi je da smo i dobro živi i dobro opstali ukoliko su ekonomski stručnjaci poput Šutanovca i Dulića vodili fiskalnu monetarnu politiku naše države.
Postojeći zakon o radu usvojen je 2005. godine. Nedugo posle toga, dve, dve i po godine nakon toga Srbija se strmoglavila u svetsku ekonomsku krizu. U svetsku ekonomsku krizu smo ušli bez ikakvog plana, bez ikakve strategije, osim zbunjujućih, neodgovornih izjava DS i Bojana Pajkića, bilo na republičkom, bilo na pokrajinskom nivou, neodgovornih izjava tipa da nas kriza neće ni dotaći ili da je kriza šansa za Srbiju. Nije se desilo ni jedno ni drugo, niti je Srbija iskoristila šansu u krizi, niti je kriza bila šansa, niti nas kriza nije dotakla. Mi smo u krizi duboko zato što smo se u krizi ponašali kao drogirani bokser sa spuštenim gardom, bez ikakve strategije, bez ikakvog izlaza, bez ikakvog odgovora na svetsku ekonomsku krizu.
Vatru smo umesto vodom gasili benzinom. Na pad privrednih aktivnosti reakcija Vlade Republike Srbije je bila rast penzija i rast plata u javnom sektoru. Sve se to dešavalo samo zarad jednog opšteg pukog običnog opstanka na vlasti, samo da bi se neka vlada formirala, samo da bi neka politička stranka opstala.
Kako drugačije objasniti činjenicu da su u Srbiji penzije porasle od 2007. do 2013. godine za 72%, da su u Srbiji u javnim preduzećima plate od 2007. do 2013. godine narasle za 68%, a u istom tom periodu imali smo stagnaciju privrednih aktivnosti. Gde je tu logika? Gde je tu matematika, gde su razlozi za takvo povećanje? Tu leži činjenica u onoj omči oko vrata koju ste postavili svima nama, kao društvu, kao državi kao Vladi Republike Srbije.
Kada s jedne strane imate neodgovornu Vladu, sa druge strane pad privrednih aktivnosti, sa treće strane loš Zakon o radu, dolazimo do činjenice da je u periodu važenja ovog Zakona o radu 354 hiljade ljudi ostalo bez posla, od čega 318 hiljada ljudi u realnom, privatnom sektoru. Manje, više od 90% ljudi koji su radili u privredi u realnom, ekonomski realnom sektoru su ostali bez posla sa ovakvim Zakonom o radu.
Ovakav Zakon o radu, i ako vrlo rigidan, kada je u pitanju i dobijanje posla, rigidan i kada je u pitanju gubitak posla, nije uspeo da zaštiti radna mesta, osim što je zaštitio radna mesta u javnom sektoru.
Međutim, država ne sme i ne može da bude najveći poslodavac. Država mora da bude efikasna, državna uprava manja, ekonomičnija i u službi i privrede i građana Republike Srbije, ali svakako ne, najveći poslodavac. Najveći poslodavac mora da bude privatni sektor.
Poražavajuće je da u periodu važenja ovog zakona 102 hiljade ljudi je prestalo da aktivno traži posao, 102 hiljade ljudi smatra da ovakvim Zakonom o radu ne može da dođe do posla. Šta će vam zakon ukoliko u njega ljudi u Srbiji ne veruju. Šta će vam zakon ako je 102 hiljade ljudi prestalo da traži posao zato što zna i pretpostavlja da posao se u Srbiji nalazio samo pod političkim pokroviteljstvom ili poznanstvom ili nekim drugim vezama.
Naravno da je bilo neophodno da se takav Zakon o radu menja. Zbog toga smo hrabro ušli u promenu Zakona o radu. Zbog toga smo građanima Srbije i izbornoj kampanji obećali reformu našeg društva, između ostalog, i reformu Zakona o radu. Zbog toga smo predložili Zakon o radu koji je tržišni orijentisan i koji stvara povoljan investicioni ambijent, a bez dobrog investicionog ambijenta nema investicija. Bez investicija nema radnih mesta. Nije poenta da jedan zakon zadrži postojeća radna mesta. Ne, poenta jednog zakona, dobrog Zakona o radu je da otvori nova radna mesta, a to možemo samo uz stvaranje povoljnog investicionog ambijenta. Zbog toga je ovaj zakon jedan u nizu zakona koje je neophodno promeniti kako bi Srbija postala plodno tlo za otvaranje novih radnih mesta.
Zbog toga smo predložili Zakon o radu, izmene i dopune Zakona o radu, za koji smo dobili podršku i međunarodne zajednice, dobili smo podršku EU. Zbog toga mi nisu, zaista mi nisu jasne kritike onih koji baštine tapiju na evropsku perspektivu, na evropsku budućnost Srbije, a kritikuju ovakav predlog zakona koji nas približava evropskoj porodici naroda.
Pažljivo sam slušao debatu koja je bila u našem društvu, ne proteklih dana, ne proteklih meseci. Protekle dve godine se raspravlja i govori o potrebi promena Zakona o radu. Kažu, nije bilo javne rasprave. Radna grupa koja je sačinila ovaj Zakon o radu, tu radnu grupu su činili predstavnici i reprezentativnog sindikata, činili su i predstavnici poslodavaca, Unije poslodavaca, i Privredna komora Srbije, i nacionalne službe za zapošljavanje, i predstavnici ministarstva, rada, finansija, državne uprave i privrede. Ovako široka lepeza predstavnika i državne uprave i sindikata i poslodavaca garantuje i stručnost i transparentnost u radu. Uostalom u našem društvu protekle dve godine, koliko se vodi debata o Zakonu o radu, mislim da su i ptice na grani naučile šta znači prošireno dejstvo kolektivnog ugovora.
Međutim, ukoliko ste mislili da će javna rasprava značiti da sa predlogom zakona odemo na jednu adresu u Krunskoj ulici, i pitamo vas šta vi mislite o ovom Zakonu o radu? Iako znamo da sa druge strane tih vrata u Krunskoj ulici sede ljudi koji su 10, 12. godina vodili ovu državu i koji su doprineli da 354 hiljade ljudi ostane bez posla. Izvinite, nećemo vas pitati. Jer ono što ste znali, ono što ste umeli pokazali ste u tih 12 godina koliko ste vodili ovu državu.
Ako ste mislili da ćemo pokucati na vrata jedne adrese u Krunskoj ulici gde sede ljudi koji su podržali 2001. godine jedan zakon koji je bio Zakon o radu, koji je bio liberalniji od ovog zakona i bio je dobar, a sada po cenu nemira na ulicama, po cenu ukrajinskog scenarija, po cenu razbijenih glava, po cenu sitnih političkih poena prizivaju nemire u Srbiji zato što im ne odgovara zakon za koji je i tadašnja ministarka rada, gospođa Gordana Matković rekla da će konačno svi radnici imati iste šanse. Da li vam je i ta izjava neprimerena?
Da li vam je i ta izjava, taj telegram poverenja koji stiže sa svih strana na adresu Vlade Republike Srbije, na adresu premijera gospodina Vučića, na adresu, uostalom i vas, gospodine Vulin. Kada je podrška onda smeta, a kada se priziva ukrajinski scenario, kada se priziva nestabilnost na našim ulicama onda je to legitimno. Nisam znao ni da je legitimno da je demokratija samo kada jedna strana govori, a druga strana ćuti jer vidim da neki frontmeni, frontmnenima te priče, tog shvatanja demokratije, smeta kada ustanem i govorim o onome šta je istina, istina koja je dovela neodgovorna Vlada DS.
Na Zakon na radu niko nema ekskluzivno pravo. Na Zakon o radu nemaju ekskluzivno pravo samo sindikati. Poštujem vrednosti sindikalnog udruživanja. Neophodno je, potrebno je boriti se za radnička prava. Dobro je da se ta radnička prava štite, gaje, neguju. Protiv sam kada se te sindikalne aktivnosti kroz korupciju pojedinaca omalovaži, upraljaju, zaprljaju. I toga je bilo i toga na žalost ima sada u Srbiji, ali nemaju samo sindikati ekskluzivno pravo na Zakon o radu.
Na Zakon o radu imaju pravo i oni mladi ljudi koji u ovom trenutku, sada završavaju škole, fakultete, zanate, koji ne gledaju preko granice, već gledaju u nas, gledaju u Vladu Republike Srbije, gledaju u parlament, gledaju u Zakon o radu kao u način kako će lakše doći do posla, a ne u partijsku knjižicu, a ne u poznanstvo ne znam u državnoj upravi, već gledaju na svoje znanje i na to što umeju i na Zakon o radu koji će im omogućiti lakše da se zaposle, ali lakše da stvaraju svoje kompanije, da otvaraju svoje firme, da oni zapošljavaju ljude u Srbiji.
Na Zakon o radu imaju pravo i ima pravo armija ljudi koja je ostala bez posla. Ko njih predstavlja? Gde se čuje njihov glas? Gde se čuje glas onih ljudi koji tiho, skromno, a imaju po 50-ak ili 60-ak godina i kažu – a kome ja trebam, a gradio sam firmu koju su neki tamo momci preprodali, rasprodali, oteli, ostavili bez posla. Kome ja trebam? Koliko je takvih ljudi u Srbiji? Za četiri godine ste ih stvorili 354 hiljade. Ovaj zakon je njihov zakon, a obaveza Vlade Republike Srbije, obaveza države je da objedini, da stavi kapu na sve te interese, na sve te ljude. Pravo na Zakon o radu imaju i poslodavci i nisu svi poslodavci loš i zli, kao što nisu ni svi radnici loši.
Postoje ljudi u Srbiji koji se muče, koji rade, koji stvaraju svoje firme, druga ili treća generacija i oni kroz ovaj Zakon o radu žele da prošire svoj biznis, da zaposle više ljudi i ovaj zakon im to omogućava.
Ovaj zakon nije stvoren po meti pojedinaca iako bi neki voleli da ga predstave kao tajkunski. Zašto ne reći da je u korist zaposlenih su izmenjena 22 člana ili 19% zakona je u korist zaposlenih. Da je u korist poslodavaca izmenjeno 20 članova ili 17,2%. Da je u korist i poslodavca i zaposlenog izmenjen 21 član ili 18%. Da je preostalim izmenama i dopunama vršeno pravno tehničko usklađivanje i terminološko preciziranje od ukupno 53 člana ili 45,7%.
Zbog tih jednakih aršina, zbog aršina, zbog tog jednog ophođenja i prema poslodavcima, i prema zaposlenima, i prema mladima, i prema nezaposlenima, prema svim onim ljudima koji žele normalnu, uređenu, pristojnu državu SNS će u danu za glasanje glasati o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu. Mnogo je razloga, o mnogima ćemo u pojedinostima i pričati, u detaljima pričati i moje kolege iz poslaničke grupe.
Ovaj zakon mogućnost zloupotreba izbacuje ili je svodi na minimum. Otpremnina, zbog tehnološkog viška, a lepo je malopre govorio ministar Vulin, koliko je primera ljudi koji su pod pokroviteljstvom političkim, isključivo političkim pokroviteljstvom uzimali otpremnine u javnom preduzeću, pa malo pređu u agenciju, pa iz agencije u ministarstvo, pa iz ministarstva u neku lokalnu samoupravu. Biznis su napravili od toga. Ko je to smeo? Ko je to mogao? Sigurno ne običan čovek, ali pod političkim pokroviteljstvom tako je nešto moglo da se radi. Ovim i ovakvim zakonom stavlja ste tačka na takve malverzacije.
Promena prebivališta, da li je moguće da se neko zaposli u državnoj upravi, a onda posle nekoliko meseci fiktivno promeni prebivalište, a onda kao što je i ova Narodna skupština plaćala neke puteve do Vranja i nazad koji se nisu pomakli u stvari kruga dvojke. Imamo li mi toliko novca za razbacivanje? Možemo li tako neodgovorno da se ponašamo prema novcu svih građana Republike Srbije? Ne, ne možemo. Sada ona adresa na kojoj si prijavljen u trenutku kada si se kvalifikovao za posao i dobio posao, to ti je prijatelju adresa za koje će ti se plaćati putni troškovi.
Takođe, definisana obaveza čuvanja ugovora o radu, u mestu rada zaposlenog, da ne bude da se dešava da radi u Vrnjačkoj Banji, a ugovor je u Subotici.
Dok kontrola dođe do Subotice, taj ugovor se ili izmeni ili se rodi ili se napravi ne znam šta. Na taj način hoćemo da sve one malverzacije koje su se i koje su moguće i dešavale se sa postojećim Zakonom o radu da ih sprečimo. Ono što je takođe napravilo neku vrstu debate, zbog čega se nije stvorio konačni dogovor sa sindikatima je to što ovim zakonom više nema niko apsolutnu zaštitu.
Uostalom, i u našem društvu, sa onom nultom tolerancijom za kriminal i korupciju, sa nultom tolerancijom za sve što je nepravilno i loše. Zašto je loše da niko nema apsolutnu zaštitu? Šta to znači? Da li to znači da svih 26 sindikata u MUP Srbije ili 28 u ŽTP, nemaju radnu obavezu? Ali, imaju obavezu da prime platu? Nemaju radnu obavezu, ne moraju da dolaze na posao, a mogu da prime platu.
E, ne može, to može samo za reprezentativne sindikate i naravno, da zaštita važi za sindikalne aktivnosti i naravno da zaštita važi za ono što je iz domena rada sindikata, ali ne može sindikalnom zaštitom da se sakrije neko ko nepošteno radi svoj posao.
Ne može da se sindikalnom zaštitom zaštiti neko ko ne dolazi na posao, ko ne radi, ko uništava dobro te firme. To ne postoji nigde u svetu.
Zašto je problem nešto tako uvesti i u naše društvo? Ovim će se onemogućiti zloupotreba prava od strane šireg kruga lica, da se osniva veliki broj sindikata i da svi njihovi predstavnici imaju plaćena odsustva, pa po samom zakonu i potpunu zaštitu od otkaza, što predstavlja veliko opterećenje za poslodavca, a išlo je na štetu drugih zaposlenih.
Mislim da je ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, zakon koji će stvoriti red u oblasti radnog zakonodavstva, zakon koji će otvoriti jedan, i stvoriti jedan bolji investicioni ambijent u Republici Srbiji, zakon koji će otvoriti više i stvoriti više radnih mesta u Srbiji, a cilj je, ne samo sačuvati ovo malo radnih mesta. Cilj je stvoriti i otvoriti nova radna mesta.
Na kraju ću se samo u nekoliko rečenica okrenuti prema efektima samog Zakona o radu i onih čuvenih 0,4%, iako je bilo zahteva mnogih investitora i međunarodnih organizacija, da se on i ukine.
Međutim, rešenje koje je u ovom predloženom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o radu je deo ekonomske logike. Normalno je da stariji i iskusniji radnik ima veću cenu na tržištu, nego što je to mlađi radnik ili pripravnik.
Normalno je da stariji radnik sa više iskustva ima veću platu, nego što ima mlađi radnik. Ali, nije normalno da već sa tim disbalansom u plati, koja je posledica iskustva i za koju niko nema ništa protiv, da dodatno starije radnike, sa 0,4% po godini staža, im povećavamo plate.
Šta je sa mladim ljudima? Kada će na taj način mladi ljudi moći da dođu do svog izražaja…
