Zahvaljujem, vreme.

Da bi smirila opštu situaciju, a nemate želju za pauzom, nego da nastavimo rad, moje je pravo da vodim sednicu na način na koji predsedavajući smatra da treba voditi sednicu.

Prelazim na član 47. amandman da bi omogućila svim poslanicima da diskutujemo dalje o Zakonu o radu, a i ministru.

Na član 47. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Dragan Todorović.

Vlada nije prihvatila amandman u osnovnom tekstu, a o ispravci se nije izjasnila.

Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nije prihvatio amandman sa ispravkom, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman sa ispravkom u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Niko ne želi reč.

Na osnovu člana 157. stav 6. Poslovnika Narodne skupštine, na član 47. amandman je podneo Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Reč ima ministar Vulin.

Ovaj amandman prihvatamo i to baš da bismo stali na put svim tim pričama o ukidanju smenskog rada. Nema ukidanja smenskog rada. Ovim amandmanom uvodi se i termin „smenski rad“, da ne bude bilo kakve zabune.

Visina nadoknade za smenski rad će biti određena u pregovorima između poslodavca i zaposlenog, to jest sindikata, iz vrlo jednostavnog razloga, jer nije isti smenski rad kasirke i rudara. Nije isto.

Za noćni rad je ostala nadoknada, potpuno ista 26%. Dakle, samo da ne bude nikakvih medijskih manipulacija i priča o tome i zato smo prihvatili ovaj amandman, da stvar bude jasna, da se zna da je smenski rad tu i to je sve.

Na član 48. amandman  su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Olena Papuga, Nada Lazić, Đorđe Stojšić i Dejan Čapo.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Dejan Čapo.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, moje kolege i ja iz poslaničke grupe LSV smo podneli amandman na član 48. Predloga zakona koji definiše oblast minimalne zarade.

Šta ta minimalna zarada predstavlja, kako i na koji način se isplaćuje?

Mi se ne slažemo sa predloženim rešenjima u zakonu, a evo i zašto.

Smatramo da koncept minimalne zarade se zasniva na zaštiti najslabije plaćenih zaposlenih.

Smatramo da se minimalna zarada mora definisati kao minimalni bruto iznos koji radniku pripada za puno radno vreme, te da radni učinak ne sme biti određujući deo minimalne zarade.

Vezivanjem minimalne zarade za učinak zaposlenog, otvaraju se vrata za zloupotrebe, kojih je, nažalost i do sada bilo.

Zaposleni ne sme da primi zaradu ispod minimalne zarade. Po pitanju predloga isplate minimalne zarade u tekućem mesecu, za prethodni mesec, radi se o odredbi koja sadrže uporedna evropska zakonodavstva, a ja ću spomenuti Hrvatsku i Slovenačku.

Utvrđivanje obaveze za poslodavce je da se minimalna zarada isplaćuje redovno za prethodni mesec i to je najmanje što država može da uradi, da garantuje egzistenciju zaposlenih i u krajnjoj meri, dostojanstvo zaposlenih, njihova ljudska prava.

Minimalna zarada po nama nije pravilo, pa predlažemo da se briše odredba predloga zakona koja se odnosi na utvrđivanje razloga za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade opštim aktom, odnosno ugovorom, a da se tek nakon šest meseci obaveštava reprezentativni sindikat.

Isplata minimalne zarade ukazuje na solventnost poslodavca, te je uputno da se predvidi obaveza poslodavca da nakon donošenja odluke o isplati minimalne zarade, o tome obavesti i nadležno ministarstvo i sindikat.

Propisivanjem obaveze, obaveštavanje nadležnog ministarstva, onog u čijoj je nadležnosti Fond solidarnosti za isplatu zarada u slučaju stečaja poslodavca i određivanje roka za isplatu minimalne zarade, mislimo da se sprečava agonija i 1.000 zaposlenih koji su do sada zbog radnog zakonodavstva ostali na ulici bez isplaćenih zarada.

Ja ću još jednom ponoviti da je cilj ovog amandmana, koji je podnela poslanička grupa LSV, da se zaštiti najslabiji deo plaćenih zaposlenih. Hvala.

Reč ima ministar.

Zahvaljujem se predlagaču. Da pojasnimo. Ništa što ima bilo kakve veze sa zaradama, pa ni definicija nije menjano, na zahtev sindikata, čak smo uspeli da ubedimo poslodavce da se slože sa tim, ništa nije menjano. Tako je, kako je. Jedino što smo dodali u tome jeste ovo što niste dobro pročitali, obaveza poslodavca da u slučaju uvođenja minimalne zarade, nakon roka od šest meseci, obavesti sindikat o razlozima za uvođenje minimalne zarade.

Nije to nešto što Bog zna šta menja, ali bar menja utoliko što unosi obavezu sindikata, obavezu poslodavca da se obrati sindikatu i bude deo socijalnog dijaloga i više nego što je bilo do sada.

Što se tiče same minimalne zarade, način definicije i obračun se nije menjao ništa. Tako je, kako je i sindikat je to insistirao. Nisu hteli uopšte da razgovaraju o toj mogućnosti, a onda su se i poslodavci složili na naše insistiranje i tako je bilo.

Na član 48. amandman je podneo narodni poslanik Milan Petrić.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Niko ne želi reč.

Na član 49. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Bićanin, prof. dr Vladimir Marinković i dr Milorad Mijatović.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.

Uvaženi ministre, moje kolege i ja smo predali ovaj amandman koji se tiče, kako se to u ovom zakonskom rešenju, odnosno izmeni člana kaže, minimalne cene rada, a prvenstveno amandman se odnosi na to da minimalna cena rada, kao termin u savremenim industrijskim odnosima se više ne koristi, nego se koristi minimalna satnina.

Apel ministru, kada se bude radio kodeks rada koji će obuhvatiti sve zakone, pa kolektivno pregovaranje, Zakon o sindikatima i sve ovo što će definisati i minimalnu zaradu koja je prvenstveno i prioritetno stvar kolektivnog pregovaranja između predstavnika poslodavaca i predstavnika sindikata, da se obrati pažnja na to da je ministar, ne samo ministar rada, već i zapošljavanja i da to treba da prati, minimalne zarade treba da prate određene izmene i modele koji se tiču same poreske politike, jer minimalna zarada, koju mi imamo i koja jeste netržišni institut, jer je to jedini institut na savremenom tržištu koji su sindikati izborili, a to je ta minimalna cena rada koje ponuda i potražnja ne određuju.

Znači, svaka roba i usluga mogu da dođu do toga da koštaju nula dinara ili nula evra, sve zavisi od tražnje za njima, jedino potražnja za ljudskim radom i cena ljudskog rada ne može doći do te nule, jer se podrazumeva minimum dostojanstva, života jednog čoveka, pogotovo u 21. veku.

Zato, mi iz Socijaldemokratske partije govorimo o jednom novom institutu i terminu koje ministarstvo treba da razmišlja, a to je takozvana „living vejdž“, ne minimalna zarada, jer minimalna zarada u razvijenim tržišnim ekonomijama i sami to znate je mnogo veća, tri, četiri, pet puta veća, pa u ekonomskoj teoriji imate stavove da kada se poveća minimalna zarada, smanjuje se nezaposlenost.

Kod nas je ona izrazito mala, tako da se mora voditi računa o tome da se i poreska politika vodi tako da minimalna zarada faktički služi za to da minimalne zarade dobijaju možda oni ljudi koji rade neki posao paralelno uz nešto drugo, za studente koji imaju pola radnog vremena ili tako nešto i da se razmišlja o tome da se porezi na minimalnu zaradu potpuno ukinu a ne samo na iznos od 11.900 dinara.

Postoje analize koje podrazumevaju da to može da se pokrije iz drugih izvora. Mi danas imamo poreski sistem koji one koji imaju zarade koje su preko 200.000 dinara, oni se faktički oporezuju po nižoj poreskoj stopi nego oni koji imaju srednji nivo zarade i to za nekoliko procenata.

Zato vas molim da razmišljate u definisanju, u izradi kodeksa rada o toj životnoj, znači ne o minimalnoj zaradi nego o životnoj zaradi, jer promena samog instituta će doprineti da podstaknemo, kako da kažem, i privredni razvoj i podrazumevanje minimalne zarade, jer ono što je sigurno da minimalna zarada kod nas ne može da obezbedi ono osnovno, dostojanstven život ljudi, naravno radnih ljudi koji rade za tu platu.

Ono što jeste isto tako veliki problem kod naše minimalne zarade, dakle kod minimalnih zarada koje su veoma niske u odnosu na razvijene tržišne ekonomije, što ona demotiviše zapošljavanje visokokvalifikovanih kadrova, jer imate desetine fabrika u Srbiji, desetine investitora koji zapošljavaju nisko kvalifikovanu radnu snagu i naravno ciljano im daju minimalnu zaradu što nije dobro, tako da vas molim da razmislite o tome i da promenimo ovu terminologiju, jer minimalna cena rada je nešto što se ranije koristilo, u prošlosti, uz svo uvažavanje da je ovakav model postignut u okviru tripartitnog dijaloga. Hvala.

Zahvaljujem.

Na član 49. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić i Dejan Nikolić.

Vlada i odbor za rad, socijalna pitanja i društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.

Amandman se tiče člana kojim se sada po Predlogu zakona definiše cena rada odnosno kaže da će se utvrđivati cena sata, nabrajajući šta se sve uzima u obzir da bi mogla biti određena cena sata i ta minimalna cena rada sadrži obrazloženje i kaže da se utvrđuje po radnom času bez poreza i doprinosa za kalendarsku godinu, najkasnije do 15. septembra tekuće godine i primenjuje se od 1. januara sledeće godine.

Amandman koji sam podnela glasi – da donosilac odluke o minimalnoj ceni radnog sata, dužan je da najkasnije 30 dana, pre poslednjeg roka za utvrđivanje te cene, objavi memorandum o obračunu i stavi ga na uvid javnosti.

Vlada, koja odbija moj amandman u obrazloženju, odbija ga sa objašnjenjem da postoje učesnici koji su definisani u članu a koji treba da budu odgovorni za utvrđivanje cene rada i da će se odluka objaviti u „Službenom glasniku“. Dakle, daje mi obrazloženje za odbijanje nečega što ja uopšte nisam sporila.

I svako obrazloženje, za svaki amandman je takav da u suštini svakom od nas poslanika pokazuje da predlagač ili ne čita ili ga jednostavno baš briga ili smatra da nije važno potruditi se, biti temeljit u obrazloženju koje se daje za odbijanje amandmana, da bi sebe radi, kao Vlade, ne nas. Da li smatra da niko od poslanika ne čita obrazloženje ili da ne čita zakone? Moguće je i to.

Ali sve zajedno je to nedostojno rada bilo koje vlade i nije ovo prva Vlada koja to radi. Nadam se da će biti volje među nama poslanicima da Vladi objasnimo da, kada nam piše obrazloženje da piše obrazloženje za amandman koji se predlaže.