Vi sada nemate pravo na repliku. Izuzetno mi je žao. On je rekao – ja mogu samo da ćutim, ne znam zašto stvarno.

Poslaniče, hvala vam na aplauzu. Konačno da sam i ja u pravu.

Na član 52. amandman je podneo narodni poslanik Borislav Stefanović.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović. Izvolite.

Predložio sam da se član 115. menja i da sada glasi da zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad od 30 dana i to: najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodna tri meseca pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada, ako zakonom nije drugačije određeno i  u visini od 100% prosečne zarade u prethodna tri meseca pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost, itd. ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću, održavanjem trudnoće, porodiljskim odsustvom, odsustvom radi nege deteta i odsustvom radi posebne nege deteta, ako zakonom nije drugačije određeno.

Naime u članu 51. Predloga zakona propisana je i izmena visine naknade zarade u članovima 114. do 116. Zakona o radu, pa se utvrđuje u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci umesto sadašnjih prethodna tri meseca, što mi smatramo da je mnogo povoljnije za zaposlenog.

Za vreme privremene sprečenosti za rad zbog povrede na radu, godišnjeg odmora, državnih i verskih praznika i slično, zaposleni treba da prima zaradu kao da radi, jer ne sme da trpi štetu zbog nastupanja ovih okolnosti koje niti je izazvao, niti može na njih da utiče.

Sadašnje zakonsko rešenje, zarada u prethodna tri meseca je manje štetno za zaposlenog nego prethodno predloženo, posebno ako uzmemo u obzir eventualno smanjenje zarade u prethodnih 12 meseci. Hvala.

Da li ste govorili o članu 52?

Samo obaveštenje poslaniku, nije vas razumeo.

Na član 52. amandman je podneo narodni poslanik Milan Petrić.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Milan Petrić. Izvolite.

U članu 52. piše lepo – promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu bez saglasnosti poslodavca.

Smatramo da, po ovom članu, ne treba ograničavati pravo na slobodu i ukoliko se neko kojim slučajem preseli i zasnuje porodicu ili nešto drugo, što su sporedni efekti svega toga, smatramo da bi ipak trebalo da mu se izađe u susret, jer to nisu neki veliki troškovi, to nisu toliko veliki slučajevi.

Ukoliko postoji, kako je to pravdano u ovoj situaciji, zloupotreba po toj situaciji, smatram da već uglavnom svako preduzeće ima svoju određenu vrstu kontrole koja može odmah da sankcioniše taj problem i treba takvu osobu kazniti, da se ne bi zbog takvih osoba menjao čitav jedan član zakona. Hvala.

Hvala.

Reč ima ministar Vulin. Izvolite.

Vidite, razlog zašto je doneta ova mera jeste zbog brojnih zloupotreba. Posebno se to dešavalo u javnom sektoru, vrlo retko u privatnom. Znate, imate primer da se čovek zaposli u Beogradu, a onda se registruje kod roditelja u Vrnjačkoj banji i prijavljuje kao da svaki dan ima troškove.

Vi ste u pravu da to treba rešavati drugim mehanizmima, ali vi ovde ne možete nametnuti obavezu poslodavcu da prati vaše menjanje. On je možda hteo radnika koji živi u Beogradu, on živi u Beogradu i on je za to spreman da plati. Naravno, ovde se zakonskim rešenjem ostavlja mogućnost poslodavcu da u dogovoru sa zaposlenim predvidi mogućnost da mu plaća te neke nove putne troškove i to ne zabranjujemo. Dakle, eksplicitno ostavljamo poslodavcu i tu mogućnost, ali ne namećemo mu obavezu da to apriori mora da uradi. Poslodavac je hteo to što je hteo. Ako dođe do promene statusa, on može da proceni da li mu se to isplati ili ne isplati. Nije to kao u Skupštini, kao što znate da smo imali takvih primera, pa to teško možete da sankcionišete, ali ovde možete.

Reč ima kolega Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Ovde imamo jednu čudnu situaciju koja se sada desila. Gospodin Stefanović, koji je podnosilac amandmana na član 52. Predloga zakona, koji kaže – član 52. briše se, malo pre u svom govoru je zapravo pričao o amandmanu na član 51. Verovatno je u pitanju obična greška. Ne želim ništa da insinuiram. Nije bio u sali. Verovatno je zabuna u pitanju, a o amandmanu na član 52. je pričao gospodin Milan Petrić.

Ja bih se u svojoj diskusiji osvrnuo na amandman Borislava Stefanovića, gde kaže – briše se. Smatram da je tako koncipiran i predložen amandman krajnje i apsolutno neprihvatljiv za nas.

Moram da postavim pitanje šta vam znači to – briše se?

Meni se obraćajte, poslaniče.

Izvinjavam se.

Skoro svaki amandman je tako predložen – briše se. Šta vam to znači? Ja to iskreno ne mogu da shvatim.

Članom 52. ovaj zakon uvodi obavezu poslodavca da zaposlenom isplaćuje troškove prevoza za dolazak i odlazak sa posla. Zatim, u članu 52. kojim se menja član 118. dosadašnjeg zakona, ta obaveza je precizno regulisana. Smatram da ne treba menjati ovako predloženo rešenje. Hvala.