Uvažena gospođo predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je moj prethodnik rekao, pred nama je danas drugi po redu set reformskih i sistemskih zakona koje je Vlada Republike Srbije uputila republičkom parlamentu na razmatranje. Rekao bih da to još jednom potvrđuje i posvećenost i opredeljenost Vlade kada je reč o reformama.
Danas, nakon usvajanja Zakona o PIO i Zakona o radu, mi pravimo još jedan kvalitativan pomak, još jedan korak dalje koji vodi ka ozdravljenju ekonomskog sistema naše zemlje i koji vodi ka novom i ka većem zapošljavanju u Srbiji.
Srbija mora da se reformiše i zato moraju da se preduzimaju hrabri i ekonomski potezi, ali nekada teške i bolne političke odluke.
Reformski proces mora da se nastavi. Moramo da usvojimo set sistemskih zakona, jer bez usvajanja seta sistemskih i reformskih zakona u republičkom parlamentu neće biti pozitivnog pomaka, a to jeste suština i krajnji cilj svih nas.
Nije moguće bez sistemskih zakona poboljšati ono o čemu je tokom današnje rasprave bilo reči, nije moguće poboljšati poslovnu i investicionu klimu u Srbiji, poboljšati poslovni ambijent, nije moguće od Srbije napraviti atraktivnu investicionu destinaciju.
Građani Srbije su na nedavno održanim vanrednim parlamentarnim izborima vrlo jasno rekli - da – modernizaciji, da – promenama, da – reformama. Rekao bih da ova Vlada Republike Srbije ima jedan jak politički legitimitet, jedan jak politički mandat, ali, rekao bih da ova Vlada Republike Srbije ima i jednu odlučnost i rešenost da reši sve ono što nije, da ponudi odgovore rešenja na sve ono što nije bilo dobro u prethodnom i proteklom vremenskom periodu.
Mi danas govorimo o Predlogu zakona o privatizaciji, veoma važan i značajan zakon, ali, rekao bih, i sama tema privatizacije je veoma bolna i teška za građane Srbije, jer, malo je građana Srbije koji na neki način nisu osetili negativne efekte dosadašnjeg procesa i postupka privatizacije u Srbiji, mislim na period od 2001. godine do danas. Već je o tome bilo reči. Dakle, da, aktuelni zakon jeste usvojen 2001. godine i po tom aktuelnom zakonu privatizovano je negde oko 2.300 preduzeća. Međutim, ova cifra i broj sam po sebi apsolutno ništa ne govori.
Ono što je suštinsko pitanje kada je reč o ukupnom broju privatizovanih preduzeća od 2001. godine do danas jeste – koliko je uspešnih privatizacija u Srbiji, koliko je neuspešnih privatizacija, koliko je raskinutih ugovora kada je reč o privatizacijama i koliko ima nekakvih, hajde da kažem, nedefinisanih statusa na teritoriji Republike Srbije, u smislu da su, navodno, preduzeća privatizovana, ali postoje osnovani razlozi za raskid privatizacije, jer onaj koji je privatizovao preduzeće ne ispunjava i ne izvršava ugovorom propisane obaveze i, nažalost, teret u takvim situacijama uglavnom pada na poštenog radnika koji želi za pošten posao poštenu platu i dostojanstven život.
Nažalost, imamo slaba preduzeća, nekako čitav, celokupan ambijent je loš, imamo slabu zakonsku regulativu i iz svega onoga što se moglo čuti tokom današnje rasprave i što se može videti, jeste da postojeća zakonska regulativa nije u mogućnosti da okonča i završi ovaj izuzetno važan postupak i proces privatizacije u Srbiji. Brojne su greške u prethodnom vremenskom periodu od 2001. godine do danas i ne bih govorio o tome. Dakle, nije u mogućnosti da okonča ovaj izuzetno važan proces i postupak u Srbiji, što zbog nedorečenosti zakonske regulative, što zbog konflikata sa pojedinim zakonima.
Od zakona o kojima danas govorimo, zakon o privatizaciji jeste fleksibilan i lično mislim da je to veoma dobro, jer to jeste pravi način i put, jedini mogući način i put, da se izađe iz jedne nedefinisane situacije, aktuelne situacije u kojoj se danas nalaze firme i preduzeća. Od zakona o privatizaciji mi očekujemo pre svega da se isprave one greške i nepravilnosti koje jesu uočene tokom proteklog vremenskog perioda, ali, isto tako, očekujemo da ovaj zakon o privatizaciji da odgovore i reši problem, već je o tome bilo reči, za 600 preduzeća koji se nalaze na spisku Agencije za privatizaciju, koja zapošljavaju negde oko stotinu hiljada radnika, imaju vrednost imovine od nekoliko milijardi i, naravno, kad kažem ukupan broj preduzeća, mislim i na 161 preduzeće koje jeste u procesu restrukturiranja, ali, sve to košta i jeste kamen o vratu republičkom budžetu i košta oko 800 miliona evra.
U potpunosti se slažemo da ovakva situacija i ovakvo stanje ne može da se beskonačno odlaže, da se prolongira u nedogled, da se daju minimalne zarade, državne subvencije, a pri tome imamo teret od 800 miliona evra. Dakle, slažemo se da nije dobro imati fiktivan posao, biti kamen oko vrata republičkom budžetu a ne privređivati, nemati proizvodnju i nemati apsolutno nikakav profit.
Ono što mi očekujemo od ovog zakona jeste da otkloni prepreke koje su do sada postojale i koje su onemogućavale da se poboljša poslovni ambijent u Srbiji i da pokrene privredu. Već je bilo o tome reči. Dakle, ovaj zakon nudi i mere i metode i modalitete koji, što se nas tiče i po našem mišljenju, odgovaraju u potpunosti stvarnim potrebama firmi i preduzeća. Kada kažem – firmi i preduzeća, mislim na preduzeća koja nisu privatizovana, preduzeća u procesu restrukturiranja, da nađu strateškog partnera, da nađu investitore i da pokrenu pravi i jedini mogući model proizvodnje.
Dakle, mi ovde ne govorimo, vi ste se slikovito izrazili, o podržavanju opstanka preduzeća, ili o preživljavanju preduzeća, govorimo o realizaciji jedne ideje, o jednom sistemskom pristupu da se preduzeća okrenu ka sebi i kažu da li imaju suštinu postojanja ili ne. Takav koncept verujemo da će podstaći i ekonomski rast u smislu da će zdrava preduzeća pronaći strateškog partnera investitora i nastaviti da proizvode i rade, a s druge strane, iz budžeta Republike Srbije neće se izdvajati za preduzeća koja gube i koja nisu privređivala i koja nisu imala apsolutno nikakvu proizvodnju.
Ekonomska logika što se tiče poslaničkog kluba SPS-a je potpuno jasna – da se iznađe jedini pravi i mogući put da se izađe iz aktuelne situacije nedefinisanog statusa u kojem se danas nalaze preduzeća koja nisu privatizovana. Jer, nedopustivo je da preduzeća stoje u nekom nerešenom i nedefinisanom statusu.
Od ovog zakona mi očekujemo da će ovaj zakonski predlog nakon usvajanja omogućiti da se na jedan efikasan i fer način, po tržišnim uslovima, okonča promena vlasništva preduzeća, da čitav proces bude transparentan i da postoji jedan nivo maksimalne odgovornosti, što se podrazumeva.
Od novih rešenja o kojima je već bilo reči tokom današnje rasprave, mi očekujemo da se okonča postupak privatizacije u Srbiji, ali da to bude u interesu i Republike Srbije, sindikata, zaposlenih i, naravno, u interesu poverilaca.
Smatramo da je veoma važno da u ovom trenutku i Vlada Republike Srbije i sindikati budu na jednoj strani. U suprotnom, to bi bila veoma loša poruka za strateške partnere i investitore koji razmišljaju o eventualnom dolasku na naše tržište.
Što se tiče ciljeva koji se žele postići, usvajanjem ovog zakonskog predloga oni su za nas potpuno prihvatljivi i opravdani – da se otklone propusti i isprave greške koji su uočene u proteklom vremenskom periodu, da se da jedan jasan, adekvatan, realan odgovor za probleme, kada je reč o 600 preduzeća koja se nalaze na spisku Agencije za privatizaciju i, naravno, jasna je intencija predlagača ovog zakona, to je mišljenje poslaničkog kluba SPS, da u čitavom procesu što manje ljudi u Srbiji ostane bez posla.
Ono što je takođe važno i što je značajno, jeste da je održana jedna kvalitetna javna rasprava, kada je reč o sistemskim zakonima o kojima danas govorimo i da su mnoge sugestije i predlozi koji su se mogli čuti tokom javne rasprave upravo deo ovog zakonskog predloga. Takođe, važno je da imamo pozitivno mišljenje i relevantnih institucija – Fiskalnog saveta, Evropske komisije i Svetske banke.
Ono što kao poslanički klub smatramo da je veoma važno pitanje kada je reč o samom postupku i procesu privatizacije, to je kontrola izvršenja ugovora nakon privatizacije. Smatramo da akcenat mora i treba u narednom vremenskom periodu da bude na kvalitetnoj, dobroj, kontinuiranoj kontroli i privatizovanih preduzeća, dakle, preduzeća koja su privatizovana po aktuelnom zakonu od 2001. godine do danas, i preduzeća koja će biti privatizovana po novom zakonu o kojem danas govorimo. Jer, ako ne budemo imali takav vid kontrole, to bi definitivno moglo biti pogubno po srpsku privredu.
Dakle, mora da postoji valjana i dobra kontrola, tako da nema više rokova od strane Agencije za privatizaciju, onda se ne ispune i ne izvrše obaveze koje su definisane ugovorom, preduzeća odu u stečaj i, nažalost, opet teret pada na one zaposlene, odnosno na radnike.
Ono što želim da navedem kao primer zašto je važna kontrola i zašto akcenat treba staviti na kontrolu jeste jedan dopis koji sam imao prilike proteklih dana da dobijem od zaposlenih iz jednog valjevskog preduzeća.
Valjevo, nažalost, jeste jedan od gradova i opština na teritoriji Republike Srbije koji je osetio negativne efekte i negativne posledice dosadašnjeg toka privatizacije, koja je bila veoma loša i, rekao bih, katastrofalna. Nekada moćni privredni subjekti, industrijski giganti koji su zapošljavali najveći broj građana Valjeva i koji su izgradili Valjevo, danas faktički ne postoje.
Dopis koji sam maločas spomenuo tiče se jednog preduzeća koje je privatizovano, ali nekako postoji nedefinisan status. Da ne bih improvizovao, pročitaću ono što sam dobio od strane zaposlenih iz ovog preduzeća. Reč je o „Krušik akumulatorima“ iz Valjeva, firma koja je privatizovana 2007. godine.
Agencija za privatizaciju, stoji u ovom dopisu, je po isteku pet godina dala četiri naknadna roka vlasniku da isplati zakonom zagarantovane minimalne zarade i stoji da te zarade nisu isplaćene. Upravni odbor Agencije za privatizaciju je u dva navrata preporučio Komisiji Agencije da se raskine ugovor o prodaji „Krušik akumulatora“. Agencija, stoji opet u ovom dopisu, nije poštovala preporuku. Ministarstvo privrede, navodi se, je izvršilo upravni nadzor nad postupanjem Agencije za privatizaciju u slučaju „Krušik akumulatora“, što je rezultiralo vraćanjem nadzora nad postupanjem vlasnika uz peti dodatni rok za uplatu minimalne zarade u roku od 15 dana zaposlenima „Krušik akumulatora“. Taj rok je, navode, istekao 22. aprila 2014. godine i vlasnici nisu postupili po nalogu i Agencija je zatražila instrukcije od Ministarstva privrede.
Inače, plate u ovom valjevskom preduzeću nisu isplaćene od oktobra 2012. godine, a doprinosi za PIO od maja 2012. godine, doprinos za zdravstvo od kraja 2012. godine.
Rešenjem Vlade Republike Srbije od 7. jula 2011. godine „Krušik akumulatori“ su navedeni kao preduzeće od posebnog značaja za odbranu naše zemlje za odbranu države.
Dakle, ovo navodim samo kao jedan loš primer loše privatizacije koja je sprovedena u periodu od 2001. godine do danas. S druge strane, navodim ga iz jednog prostog razloga, da bih ukazao koliko je važno akcenat staviti na kontrolu privatizovanih preduzeća i, naravno, navodim ga jer računam na opredeljenost Vlade da da odgovor na ovako nedefinisane situacije u kojima se nalaze brojna preduzeća na teritoriji Republike Srbije.
Za sam kraj reći ću samo, što se tiče Predloga zakona o stečaju, ono što je i ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba SPS rekao, mi smo ubeđeni da će usvajanjem ovog zakona biti stvoreni uslovi za poboljšanje poslovnog ambijenta u Srbiji, efikasnije sprovođenje stečajnog postupka, sprečavanje zloupotreba i korupcije u ovom veoma važnom postupku, veoma važnom procesu, da će se povećati transparentnost, otkloniti problemi koji u ovom trenutku postoje u praksi i povećati prava poverilaca.
Na samom kraju ću još jednom reći, u danu za glasanje poslanički klub SPS podržaće predložene zakone. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik dr Darko Laketić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, zaista mislim da je ovo prvi ozbiljniji pokušaj da neko reši problem preduzeća u restrukturiranju i državnih preduzeća koja već godinama akumuliraju gubitke i generišu dubiozu.
Ozbiljnost koju je premijer uneo u novu Vladu, u rad Vlade i potezi koje vuče, definitivno govore o tome koliko je značajno i koliko je neophodno prekinuti subvencionisanje gubitaša koji na godišnjem nivou odnesu i preko 740 miliona evra.
Ono što je takođe bitno, a citirao bih i ministarku Udovički, ukoliko hitno ne počnu reforme, radićemo za kamate.
Zakon o privatizaciji se odnosi na 584 preduzeća, uključujući i preduzeća u restrukturiranju, kojih je 157. Ona budžet koštaju oko 740 miliona evra godišnje i zato je zakonom predviđeno da se njihov status okonča do aprila iduće godine, do godišnjice Vlade. Rok za privatizaciju ostalih je kraj iduće godine.
Ono što je vrlo bitno, a vezano je za Zakon o stečaju, jeste da će privatizacija biti moguća i prodajom kapitala, prodajom imovine, strateškim partnerstvom, prenosom kapitala bez naknade itd. Agencija za privatizaciju treba da obezbedi transparentnost i formiranje cene po fer i tržišnim uslovima.
Pomenuo bih i Zakon o stečaju koji pre svega treba da obezbedi uslove za bolji poslovni ambijent, efikasnije sprovođenje stečajnog postupka i sprečavanje zloupotreba i korupciju u tom procesu. Cilj je da se povećaju prava poverioca i da se otklone problemi koji su uočeni u ranijem periodu.
Ono što je naročito značajno jeste da su u ovom slučaju poverioci ti koji odlučuju o izboru stečajnog upravnika. To je vrlo značajno i zbog ubrzavanja samog stečaja i zbog efikasnosti u celom tom procesu.
Ono što bih ja hteo da naglasim jeste da privatizacija preostalih 600 državnih preduzeća neće biti pljačkaška. Ne može se desiti da 1.000 najboljih, najkvalitetnijih, najuspešnijih preduzeća u Srbiji bude prodato, ako se može tako nazvati, za dve milijarde evra. Isto tako, ta činjenica sama po sebi govori kakva je bila privatizacija.
Želeo bih da kažem gospodinu Martinoviću, nije tu, da zaista greši ako misli da su samo u Vojvodini žute dahije pravile zulum. Navešću primer privatizacije iz Prokuplja, odakle dolazim.
Naime, Prokuplje je privatizaciju dočekalo sa 10.700 zaposlenih, od čega 6.700 u privredi. Evo šta su uradili.
Kompanija „Hisar“ - nakon 5. oktobra, dva i po miliona maraka novca, robe, sirovina, akcija komercijalnih banaka i oko 1.000 zaposlenih. Nakon ispumpavanja novca od strane DOS dahija prodat „Pioniru“ i danas zapošljava oko 150 radnika.
Kompanija „Prokupac“ - pre privatizacije 72 radnika, privatizovano, trenutno pokrenut stečajni postupak.
Preduzeće „Milan Toplica“, fabrika vode - pre privatizacije 100 radnika. Privatizovan od strane ljudi protiv kojih se vodio postupak u tzv. stečajnoj mafiji. Nakon toga je poništena privatizacija, prodat „Invest international“ 2011. godine i do danas ta kvalitetna voda otiče u reku Toplicu. Tačnije, Milan Toplica je odoleo Turcima, ali ovim savremenim dahijama definitivno nije uspeo.
Kompanija „Topličanka“, industrija pamučnog prediva - upošljavala je pre privatizacije 1.200 radnika. Nakon toga, privatizovana iz stečaja. Danas su proizvodni pogoni prodati privatnicima koji su od njih napravili poslovni prostor. Nema radnika.
Kompanija „Fiaz“, fabrika azbestnih kočionih obloga – zapošljavala je 619 radnika. Danas nema radnika u „Fiazu“.
Fabrika obojenih metala – pre privatizacije 1.000 zaposlenih. Jedna od uspešnijih fabrika u Srbiji. Privatizovana je i sada oko 75 radnika radi, koji neredovno primaju lični dohodak.
Fabrika šupljeg stakla – pre privatizacije 493 zaposlena, privatizovana i sada nema radnika.
Fabrika ravnog stakla – pre privatizacije 64 zaposlena, privatizovana i sada nema radnika.
Preduzeće „Univerzal promet“ – pre privatizacije upošljavalo je oko 300 radnika. Nakon toga je iz stečaja prodato 2005. godine i sada nema radnika.
Preduzeće „Toplica“ - kupljeno iz stečaja. Nekada je imalo 160 radnika, a sada nema radnika.
Trgovinsko preduzeće „Trgopromet“ – pre privatizacije 271 zaposlen, a sada Doo „Trgopromet“ dva radnika.
Ko je kriv što je više od 5.000 radnika ostalo bez posla i zašto njihovi članovi porodice nemaju hleba?
U ime svega ovoga postavio bih pitanje - kako je moguće da je veliki broj čelnih ljudi u Demokratskoj stranci, oni koji su nastupali u ime Demokratske stranke, odjednom uspeo da se toliko materijalno obezbedi i obogati da se to za neke ne može ni izmeriti, a dobro znamo da za mnoge od njih te pozicije su bile prva radna mesta, bez radnog iskustva i prvi posao u životu? Danas oni nas ubeđuju da toga nije bilo. Kako da poverujemo na osnovu ovoga? Ko je kriv za 5.000 izgubljenih, upropašćenih radnih mesta u Prokuplju, a koliko u Srbiji?
Pitao bih – da li postoji sprega između tih ljudi koji su sistematski uništavali imovinu i sudskih organa? Da li je iko procesuiran? Takođe, postavio bih pitanje – da li su ljudi koji su oštećeni imali mogućnost da odbrane svoju imovinu ili raznoraznim varkama i pravnim smicalicama praktično nisu bili u situaciji da reše svoje probleme?
Zaista vas molim da razumete zašto emotivno govorim o svemu ovome. Jedan ogroman broj ljudi u Prokuplju je ostao bez posla i grad se nalazi na ivici socijalne bede. Sve ono što je urađeno apsolutno treba i da se procesuira, govorimo o kriminalnim radnjama i delima. Isto tako smatram da će novi zakon, zakon koji se predlaže o stečaju i privatizaciji, definitivno doneti boljitak u ovoj oblast. Žao mi je što ovakav zakonski akt nije donet i kada su drugi bili na vlasti. Hvala vam još jednom.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala, gospođo predsednice.
Uvaženi ministre, poštovane kolege saradnici, imajući u vidu da sam danas pokušao što iscrpnije da ukažem na određene odredbe Zakona o stečaju, sada se javljam samo iz jednog jedinog razloga, a to je da se demistifikuju neke odredbe ovog zakona koje se vezuju za kolege, stečajne sudije, kao i da se konačno otkloni jedna nedoumica, imajući u vidu danas brojne kritike koje su iznete na račun stečajnih upravnika i zloupotrebe koje se pojavljuju u radu stečajnih upravnika, a povezane sa sudijama.
Naime, kod građana se stvara jedna vrsta predrasude, pa čak i generalizovanje, generalizacija, ocene da su manje-više sve stečajne sudije u nekom, pod znacima navoda, dilu sa stečajnim upravnicima i da se na taj način prave određene zloupotrebe i koruptivna delovanja. Naravno da to nije tačno i naravno da i postojeći zakon sadrži odredbe kojima se jasno uređuje način izbora stečajnih poverilaca, konkretno u nekim privrednim sudovima izvlačenjem iz bubnja, ali ovo što je sada normirano u ovim predloženim izmenama i dopunama je daleko kvalitetnije rešenje, a to je primena algoritma. Ono što je po meni najvažnije jeste da stečajni upravnici, osim iznetog, ne mogu biti ni u kom slučaju povezani sa licima koja su vezana za stečajnog dužnika.
Na taj način se sužava i onako ograničena diskreciona moć ili diskreciono pravo stečajnih sudija u izboru stečajnih upravnika, a dozvoljava se u svakom slučaju da poverenici imaju, odnosno stečajni poverioci imaju i te kako udela i povećanje udela u izboru stečajnih upravnika.
Ono što je bitno istaći jeste činjenica da niko danas nije pomenuo odredbe koje se vezuju za kaznene odredbe koje se odnose na novčane i druge kazne koje se izriču stečajnim upravnicima u disciplinskom postupku, kada se utvrde povrede dužnosti od strane stečajnih upravnika.
Ovim predviđenim izmenama i dopunama su te sankcije veoma precizno navedene i one kao takve imaju i te kako veliku ulogu u preveniranju, odnosno preventivnom delovanju u odnosu na stečajne upravnike i njihov rad, kako se te povrede ne bi ponavljale. Zašto sve ovo govorim? Upravo zbog onog danas predloga koji sam izneo, da je neminovno razmišljanje poseći za potpuno novim zakonom o stečajnim upravnicima i hteo sam da iznesem još jedan argument, koji danas nije iznet.
Zašto pored Agencije za privatizaciju stečajni upravnik ne bi mogao da bude pravno lice, odnosno privredno društvo? I te kako može. Samo kako može? Može jednostavno tako što mora imati opremljenost, kako sa stanovišta kadrovske strukture, a naročito sa stanovišta stručnih referenci, odnosno podizanja stručnosti lica zaposlenih u tom privrednom društvu ili pravnom licu koje može i treba i, po meni, mora da obavlja poslove stečajnog upravnika kod takozvanih kompleksnih stečajeva. Koji su to kompleksni stečajevi? Danas smo i te kako razmotrili i analizirali. To je jedna vrsta apela da se bukvalno na taj način dođe do konačnog rešenja.
Na kraju, da ne bih dužio, jer sam smatrao da je ovo bitno istaći, ukazao bih samo na jednu odredbu, gospođo Matić, za koju smatram da bi možda mogla da bude jasnija. U članu 32. se kaže – na predlog odbora poverilaca za razrešenje i istovremeno imenovanje novog stečajnog upravnika, a za koji se izjasnilo najmanje tri četvrtine članova odbora, stečajni sudija razrešava stečajnog upravnika i kada ne postoje razlozi za razrešenje iz stava 1. ovog istog člana, ali postoje drugi razlozi koji su u vezi sa ispunjavanjem obaveza stečajnog upravnika.
Moramo priznati da je malo neodređena formulacija, ali da postoje drugi razlozi, a nisu taksativno navedeni. Nadam se da će ova moja dobronamerna primedba imati i te kako uticaja u daljem zakonskom normiranju, odnosno preciziranju normi koje se odnose na stečajne upravnike. Hvala vam još jednom na razumevanju, sa isticanjem da će poslanička grupa SPS podržati zakonska akta, o kojima danas razmatramo. Prijatno.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Hvala, gospođo predsedavajuća. Ne mogu da ne primetim, odnosno da ne izrazim zadovoljstvo što ste preuzeli predsedavanje.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, današnjim dnevnim redom, odnosno predloženim zakonima, Predlogom zakona o privatizaciji, Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i Predlogu zakona o izmenama i dopunama o postupku registracije u Agenciji za privatne registre, nastavlja se proces donošenja reformskih zakona u Narodnoj skupštini. Želim da izrazim zadovoljstvo zbog toga. Želim da najavim da ću podržati ove predloge, odnosno da ću glasati za iste u danu za glasanje.
Kada je reč o Predlogu zakona o privatizaciji, želim da isteknem potrebu za donošenjem novog zakona koji bi rešio sve one probleme koji su do sada sprečavali okončanje postupka privatizacije u postojećim zakonskim okvirima. U tom pogledu imamo velike probleme, kao što su: prodaja kapitala najvećeg broja preostalih preduzeća koja su prezadužena, nelikvidna i nesolventna, a posebno kod onih preduzeća čiji ukupan iznos obaveza prevazilazi vrednost ukupne imovine, prodaja imovine kroz postupak restrukturiranja o čemu smo pričali, ali i svi ostali probleme koji su napravili nesagledive posledice na postupak privatizacije.
Ne želim da se vraćam duboko u prošlost i da spominjem da smo od 2001. godine sproveli oko 2.300 postupaka privatizacije, čiji rezultat je, najblaže rečeno, poražavajući.
Očigledno je da važeći propisu nisu se pokazali najefikasnijim. Ako izuzmemo širok spektar posledica tih 584 preduzeća, čiji je status ostao nedefinisan, dakle 161 preduzeće je u restrukturiranju i 423 ostala preduzeća, i fokusiramo se samo na činjenicu koliki trošak nam ona zapravo prave. Dakle, samo finansijski momenat. Neophodno je preduzeti sve mere kako bi građane i privredu u tom smislu rasteretili.
Zakon o kom raspravljamo daje predloge za rešavanje dosadašnjih ograničenja koja su otežavala postupak privatizacije, predlaže nova rešenja u pogledu modela i metoda privatizacije, ali i mere koje stvaraju preduslove za primenu upravo tih modela privatizacije, koje ovaj zakon definiše, kao što je prodaja kapitala, prodaja imovine, prenos kapitala bez naknade i strateško partnerstvo. Stvaranje uslova za razvoj privrede, onemogućavanje korupcije, stvaranje uslova za socijalnu stabilnost, formiranje prodajne cene prema fer tržišnim uslovima i obezbeđenje javnosti i transparentnosti, svakako su ciljevi koji se donošenjem ovog zakona postižu.
Želeo bih da istaknem da ćemo uvođenjem novih i redefinisanjem postojećih modela i metoda privatizacije stvoriti uslove za brže i efikasnije okončanje privatizacionog postupka, što će svakako pozitivno uticati na sve učesnike u postupku privatizacije. Dakle, radnike, poverioce, male akcionare, budžet i konačno sam subjekt privatizacije.
Želeo bih da napomenem i da zakon propisuje rok za okončanje privatizacije društvenog kapitala i taj rok je 31. decembar tekuće godine, odnosno 2015. godine, kada očekujemo tu punu stabilizaciju makro-ekonomskog okruženja, kao posledicu okončanja procesa transformacije vlasništva, imovine i kapitala u društvenom i državnom vlasništvu.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, ono što bih istakao je da je se predloženim rešenjima obezbeđuju uslovi za efikasnije sprovođenje stečajnih postupaka, da se otklanjaju različiti problemi koji su u praksi postojali i samim tim stvarani su uslovi za pozitivan poslovni ambijent.
Ono što je jako važno to je da se otklanja dosadašnja nepreciznost i nepotpunost u stečajnoj regulativi, a omogućava se brže i transparentnije namirenje stečajnih poverilaca. Otklanjanje mogućnosti različitih zloupotreba, otklanjanje mogućnosti korupcije, ustanovljavanje većih obaveza stečajnoj upravnika, povećanje transparentnosti stečajnog postupka, samo su neki od pozitivnih efekata ovog zakona.
U odnosu na važeći zakon, primena ovog zakona će dodatno smanjiti troškove stečajnog postupka, što je posebno izraženo kod mikro i malih preduzeća, odnosno privrednih subjekata. Način na koji će se ubuduće birati stečajni upravnik je svakako transparentniji i bolji od prethodnog modela koji je predviđao direktan izbor stečajnog upravnika od strane sudije, što svakako utiče na sprečavanje potencijalnih zloupotreba, što ja vidim kao još jedna u nizu konkretnih benefita.
Nadzor nad radom stečajnog upravnika, izmene isplatnih redova, rešavanje problema, dugotrajne likvidnosti pravnih lica, tretman založnih poverilaca takođe su oblasti koje su ovim zakonom dobile precizniju dimenziju i značajniju ulogu. Može se zaključiti da će ovi zakoni doneti višestruke doprinose kako bi se uredilo tržište i privreda Srbije, te da ćemo efikasnim i transparentnim modelima prečistiti naš ukupan privredni portfelj.

Reč ima narodna poslanica Suzana Spasojević.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, koleginice i kolege poslanici, izmene i dopune Zakona o stečaju i pravatizaciji o kojima danas raspravljamo izazvale su dosta polemike u javnosti. Prvenstveno zbog značaja koji ovi zakoni imaju i na ekonomiju i na privredu i na celokupni poslovni ambijent u Srbiji.
Kada govorimo o Predlogu zakona o stečaju ne možemo, a da ne govorimo i o nedostacima i problemima u dosadašnjoj primeni Zakona o stečaju koja se pre svega ogledala u neprimerenoj i nepotrebnom dugom trajanju stečajnog postupka, niskom stepenu namirenja poverilaca, probijanje rokova od strane nadležnih sudova, visokih troškova stečajnih postupaka itd.
Sve u svemu trpeli su i preduzeća i radnici i poverioci, ali najviše je trpela država. Sigurno da svi mi koji dolazimo iz različitih sredina imamo niz primera loše privatizacije.
Smederevo, odakle dolazim je bukvalno osakaćeno lošom privatizacijom. Sve je privatizovano na skandalozan način i prestalo je da postoji. Mnoga preduzeća su više od deceniju u stečaju. Ostalo je bez posla hiljade radnika i to nije jedina posledica i jedini negativan efekat.
Na primer „Vodomen“ koji je u Smederevu uništen je lošom privatizacijom. To je veliki poljoprivredni kombinat i zbog te loše privatizacije ne samo da je ostalo mnogo radnika bez posla, već je uništena celokupna poljoprivredna proizvodnja u smederevskom kraju.
Još jedan od efekata loših zakonskih rešenja je i taj da su na primer objekti i atraktivno zemljište za izgradnju i za neko buduće investiranje se nalaze u stečajnoj masi preduzeća i već godinama su zarobljena na taj način. Tako da smo došli u situaciju da nam i preduzeća i radnici u tim preduzećima budu taoci loših zakona.
Novim zakonskim rešenjem će se otkloniti uočeni postojeći nedostaci i unaprediti osnovni pokazatelji dobrog stečajnog postupka, smanjenje troškova stečajnog postupka, stepen namirenja poverilaca i brži stečajni postupak. Ovakvim predlogom zakona stvaramo uslove za efikasan i brz stečaj koji ujedno štiti i interese preduzeća i interese poverilaca.
Šta su osnovna pitanja građana i zaposlenih kada je stečaj u pitanju? Prvo, kada preduzeće ulazi u stečaj? Koliko će stečaj trajati? Kojom brzinom će se stečajni poverioci namirivati i šta su obaveze stečajnih upravnika? Takođe, ključno pitanje je i odgovornost stečajnih upravnika.
Kome su stečajni upravnici do sada odgovarali za nesavesno poslovanje, jer u preduzećima u stečaju uglavnom se sve svodilo da se kapital tih preduzeća proda i ništa nije preduzimano da se organizuje zdravi deo firme, da se organizuje proizvodnja i da se to preduzeće eventualno stavi na noge i kome su odgovarali za zaista nepotrebno duge stečene postupke? Imamo primere da su neka preduzeća zaista sedam, osam godina pa i skoro deceniju u stečaju, a čuli smo da je prosek nekih tri, četiri godine.
Moram da naglasim da je zaista dobro ono što je predviđeno ovim zakonom, a to je veća transparentnost, veoma je bitna i za privatizaciju i za stečaj, jer informacije u vidu izveštaja o ekonomskom finansijskom stanju u preduzeću, o tržišnoj vrednosti preduzeća, o upisu poverioca moraju da budu dostupna javnosti.
Kada je reč o Zakonu o privatizaciji mnogi su mišljenja da taj zakon kasni, jer sve što je u Srbiji vredelo je već prodato. Međutim, nije baš tako. Danas smo čuli od ministra da Agencija za privatizaciju u svojoj nadležnosti ima još 161 preduzeće u restrukturiranju koja zapošljavaju oko 50.000 radnika i 419 preduzeća koja nisu uspela da nađu vlasnike ili su ugovori o privatizaciji raskinuti, a u njima radi skoro 36.000 radnika. To je skoro 90.000 radnika. Kada dodamo na cifru od 700.000 radnika koji su nezaposleni, to je zaista za sve nas zabrinjavujući podatak.
Činjenica je da privatizacije u Srbiji nisu dobro sprovedene, ali ovaj zakon će nam omogućiti da ih barem dobro završimo. Novim zakonom o privatizaciji bi konačno trebao da se reši status firmi koje su godinama u restrukturiranju i koje imaju u prethodnoj godini oko 400 milijardi dinara gubitke.
Problem je što ta preduzeća godinama ništa nisu proizvela, a duguju i za porez i za komunalne troškove i bankama i državi i uglavnom je slučaj da su dugovi preduzeća veći od imovine kojom preduzeće raspolaže. Ta preduzeća su i tehnički i tehnološki zaostala, jer se u njih godinama ništa nije ulagalo, tako da će za većinu njih biti zaista veliki problem da se pronađe ili novi vlasnik, kupac ili strateški partner.
Ova Vlada nije kriva što je do ovakve situacije došlo, ali je na ovoj Vladi sada najveća briga oko toga šta sa radnicima iz preduzeća koja neće moći da pronađu novog vlasnika i koja će morati da se likvidiraju? Socijalistička partija Srbije ne želi da ni jedan radnik ostane bez posla, a uverena sam da to svi u ovoj sali i mislimo i želimo.
S obzirom da predlozi zakona o privatizaciji i stečaju pružaju nove mogućnosti u smislu toga da će prodaja državnog vlasništva biti fleksibilnija i da će biti omogućena i prodaja delova firmi, pretpostavka je da će i broj zainteresovanih za kupovinu biti veći.
Cilj donošenja ovih zakona jeste upravo u tome da se jednostavnim, efikasnim, transparentnim zakonima privuku investitori i strateški partneri koji će biti spremni da učestvuju u privatizaciji preostalog društvenog kapitala i imovine preduzeća u privatizaciji. Kao što je to danas i ovlašćeni predstavnik SPS, Neđo Jovanović, rekao, SPS će u Danu za glasanje podržati predloge ovih zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.