Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo, podneli smo amandman i na član 52. koji se tiče ugovora o prodaji imovine i obrazložili taj amandman. U odnosu na obrazloženje koje smo dostavili u pisanoj formi, ovde želim da samo dopunim još dve stvari, pošto vidim da rasprava i dalje teče, ja mislim, istom energijom kao kada smo počeli jutros i mislim da je to veoma dobro.
Mislim da je u redu poštovana gospodo da koristimo širu literaturu kada se pripremamo za naše nastupe u Narodnoj skupštini, pa i Rečnik srpskog jezika Matice srpske, a ne rečnik stranih reči i izraza.

Ako smatrate da je to nužno za suštinu amandmana na član 52.

Na primer, za članove 52. i član 10. pokazalo se da Rečnik srpskog jezika Matice srpske jeste bio koristan. Ovde sam video odobravanje ljudi koji su naši gosti ovde.

Obećali ste minut.

Hvala vam onda.

Na član 52. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Borislav Stefanović i Gordana Čomić.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

  Zahvaljujem.
Član 52. ima rubrum ugovora o prodaji imovine i amandman kolege Borislava Stefanovića i moj idu u logičnom nizu sa izmenom koju smo predložili za prodaju kapitala, pa tako i za prodaju imovine.
Naime, u ovom članu u 2. stavu se kaže da ugovorne obaveze kupca iz ugovora o prodaji imovine po pravilu traju dve godine. U 3. stavu kaže se – izuzetno od stava 2. ovog člana zbog značaja očuvanja delatnosti na predlog resornog ministarstva u čijoj nadležnosti je delatnost subjekta privatizacije, period ugovorenih obaveza može se ugovorom o prodaji imovine odrediti u trajanju od tri godine.
Sa istom argumentacijom koju smo imali kada je u pitanju naš predlog da se kod prodaje kapitala produži sa tri na pet godina, onda i ovde takođe predlažemo da se produži sa tri na pet godina.
Drago mi je da odredba o prodaji imovine nailazi na takvo oduševljenje kod onih koji će zakon bezrezervno podržati i to može da znači samo dve stvari – ili da se ne zna dovoljno o fragmentaciji pre prodaje i o tome kako se to eventualno moglo raditi ili nije moglo raditi, ili da se ne razume važnost ovog novog pravnog instituta koji govori o prodaji imovine.
Kako god bilo da bilo, meni bi bilo drago da se ovaj amandman prihvati i u slučaju kupca kapitala i u slučaju kupca imovine. Ono što mi ne bi bilo drago je da se istraje, to je možda netražen savet, možda mi bude i zamereno, ali da se istraje u diskvalifikacijama procesa privatizacije zbog toga što je godinu i po dana pred nama možda najteži period za proces privatizacije u nekom društvu.
Ako mi na javnim funkcijama koristeći odgovorno javnu reč nemamo da kažemo ništa drugo osim da je privatizacija jedan zao proces koji ljude ostavlja bez ikakve nade i bez posla, to neće biti dobra podrška za godinu i po dana kod ljudi koji će trebati da sprovode ovaj zakon.
Ja ću glasati protiv ovog zakona, iz svojih razloga koje obrazlažem, ali nikad mi neće pasti na pamet da osporavam ideju privatizacije u jednom društvu i da time otežavam posao i ljudima u Ministarstvu privrede, ko god ih vodio, i u Agenciji za privatizaciju, jer ja znam koliko će to biti težak posao.
Ne razumem razloge da se govori o privatizaciji kao o procesu koji je uništio našu privredu iz najmanje dva razloga. Prvo, što je to netačno. Drugo, što takvu argumentaciju koriste ljudi koji imaju nameru da podrže ovaj zakon.
Znam da nema smisla apelovati da sa mnogo više brojki i mnogo racionalnijim pristupom govorimo o procesu privatizacije, ali prosto osećam kao svoju dužnost da ovaj svoj stav sa vama podelim.

Hvala.
Pustila sam vam vreme poslaničke grupe, imate još par sekundi.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Prodaja kapitala kao jedan od modela privatizacije je u stvari prihvatanje realnosti, po starom zakonu, vodim ga još uvek kao stari, po važećem Zakonu o privatizaciji.
Znate li koliko firmi je prodato, uplaćena prva rata, srušene hale, napravljeni šoping centri, napravljene zgrade, prodat kapital i posle godinu dana kažu – izvolite, vraćamo vam radnike, vraćamo vam hale koje su razbacane, koje su srušene, nema biznisa, nema proizvodnje, nema zaposlenja, evo, vraćamo vam ostatak? Znate li koliko ima takvih primera u Srbiji? Bezbroj.
Za 10% ili za prvu ratu su ljudi dolazili do kapitala koji je vredeo mnogo više. E zbog toga je neophodno predvideti i model prodaje kapitala kao jedan od modela privatizacije, gde će se taj kapital proceniti ispravno, gde će imati svoju cenu, gde će oni koji su zainteresovani moći tu cenu prihvatiti i moći tu cenu da plate, a ne da za par hiljada evra kupuju imovinu i placeve koji vrede po stotine hiljada evra, da na tim placevima nama naprave zgrade, naprave šoping centre, a da ostatak, a taj ostatak su obično rashodovane mašine i, nažalost, rashodovani zaposleni, da vrate na teret države.
Zbog toga je neophodno predvideti i ovakav model koji predviđa prodaju kapitala, jer stari zakon, odnosno važeći zakon takvu mogućnost nije predvideo, ali su ti investitori i ti ljudi koji su kupovali, a i država koja im je tako nešto omogućila da kupe, izvrgavali zakon, izvrgavali pravdu, izvrgavali sve ono što je ispravno. Ovo je dobar model prodaje koji u stvari predviđa ono što je realnost u Srbiji.

Gordana, imate samo još minut. Izvolite.