Zahvaljujem.
Član 69. govori o pravu na uvid i pravu na kopiju i u svom originalnom predlogu teksta zakona kaže: „Izdavač je dužan da čuvane zapise stavi na uvid i dostavi njihovu kopiju na zahtev suda, drugog nadležnog državnog organa, regulatornog tela za oblast elektronskih medija kao i zainteresovanog lica, bez odlaganja i najkasnije u roku od tri dana od dana prijema pismenog zahteva“.
Koleginica Aleksandra Jerkov i ja smo podnele amandman kojim se dodaje stav 2, koji glasi: „Izdavač neće biti dužan da čuvane zapise stavi na uvid, odnosno dostavi kopiju zapisa ako je tražiocu dostavio adresu na internetu sa koje se besplatno može preuzeti zapis u neizmenjenom obliku“. Prosto, smatrale smo da u eri kada će praktično sva razmena informacija, kao i svo čuvanje informacija biti na veb 2.0 jeste već ili će još biti razvijeno, da treba naglasiti da izuzmemo iz prometa podnošenja zapisa i slanja kopije i papir i sve druge nosače informacija i zapisa, koliko je to moguće, ako već postoji na internet stranici adresa sa koje se sve ono što tražioca ili bilo koga od onih definisanih članom 69. zanima da ima.
On ništa bitno ne menja u zakonu, prosto, pomaže da ako je već sredstvo kao što je internet i veb 2.0 tu, da bude iskorišten i u zakonu. Hvala.

Hvala.
Na član 72. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Gordana Čomić i mr Aleksandra Jerkov.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.

Član 72. govori o zloupotrebi prava na uvid u zapis medija. Imale smo dilemu da li uopšte ostaviti u Predlogu zakona mogućnost da se definišem članom zakona zloupotreba prava na uvid. Ta je oblast dosta skliska i zgodna za tumačenje i u svom originalnom tekstu član 72. glasi: „Izdavač ima pravo da odbije zahtev za uvid i izradu kopije zapisa ako tražilac zloupotrebljava svoje pravo, a naročito ako nerazumno često podnosi zahtev ili ako ponavlja zahtev za uvid u isti ili već dobijeni zapis“.
Najveća nezgoda sa ovim članom je u tome da onaj ko informaciju treba da da, onaj ko treba da da uvid u zapis medija, da on ceni da li tražilac zloupotrebljava to pravo.
Kada je u pitanju donošenje zakona, ja se više pouzdajem u deo ljudskog karaktera kojim imate zabranu nekog ponašanja, zaprećenu nekakvog sankcijom od najtežih krivičnih preko prekršajnih do one možda na prvi pogled najlakše, od osude vašeg neprihvatljivog ponašanja u društvu u kojem živite. Ali to da će svako po prirodi stvari znati tačno da proceni kad neki tražilac zloupotrebljava, ne bih volela da stoji ni u jednom zakonu, glasala ja za njega ili ne.
Koleginica Aleksandra Jerkov i ja smo predložile izmenjeni tekst člana 72: „Izdavač ima pravo da odbije zahtev za uvid i izradu kopije zapisa ako tražilac zloupotrebljava svoje pravo tako što ponavlja zahtev za uvid u isti ili već dobijeni zapis, odnosno za zapis koji je u neizmenjenom obliku besplatno dostupan na internet adresi na koju je tražioca izdavač uputio“. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala, predsednice.
Smatram da je formulacija člana 72. krajnje korektna i da u principu odgovara onome što podrazumeva zaštitu interesa. Ali, postoji jedan problem i jedna dilema. Ministre, šta u slučaju ukoliko se kao tražilac pojavljuje sud? Za sud ne možemo reći da zloupotrebljava neko svoje pravo ukoliko traži informaciju.
U tom slučaju dolazimo u jedan veliki problem. Ako sud potražuje podatke koji su i te kako potrebni, naročito kada su u pitanju istražne radnje u javno-tužilačkoj istrazi ili u krivičnim predmetima, s obzirom na nezavisnost suda i s obzirom na težinu i delikatnost predmeta, naročito gde su u pitanju krivični predmeti, onda tražioca ne možemo identifikovati u sudu.
Drugo, postavlja se pitanje u vezi ovog člana kada govorimo o naknadi štete. Rečeno je – ako sud odbije predlog za zabranu, izdavač ima pravo na naknadu štete koja je prouzrokovana neosnovanom zabranom. Sud ne može izdati neosnovanu zabranu. Sud odlučuje u granicama zakona. Sud poštuje zakon. Dakle, u toj situaciji, postavlja se pitanje – ko o tome može da odluči? Ko je to iznad suda koji odlučuje da li je zabrana osnovana ili neosnovana? Jedino je sud nadležan za tako nešto. Iznad njega ne postoji niko. Na taj način ćemo doći u situaciju da ugrožavamo nezavisnost pravosuđa.
Poslanička grupa SPS smatra, iz jedne dobronamerne sugestije, samo da bi trebalo razmisliti prilikom praktične primene ovog dela zakona. Hvala.

      Na član 73. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Biljana Hasanović Korać, Branka Karavidić, Slobodan Homen, Aleksandar Senić, akademik Ninoslav Stojadinović i Goran Bogdanović.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje su prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodna poslanica Biljana Hasanović Korać.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Moram da iskažem zadovoljstvo što nam je ovaj amandman prihvaćen. Naime, ovim amandmanom smo tražili da se član 73. dopuni tako da se pored naravno ljudskog dostojanstva i ugledan i nepristrasnosti suda i drugih nadležnih državnih organa zaštiti i nezavisnost ovih organa, jer je nezavisnost ovih organa, neprikosnovena ustavna kategorija.
Svima nam je jasno, i ovde smo već toliko puta pričali o važnosti zaštite ljudskog dostojanstva, ali isto tako je jako važno da se zaštiti i nezavisnost, ugled i nepristrasnost sudova i drugih državnih organa. Znamo da je kod nas vlast podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i svaka ova grana vlasti je nezavisna i mora da ima određeni ugled i dostojanstvo i nepristrasnost u radu kako bi postizala rezultate.
Vrlo smo često bili i svedoci da su u medijima dizala hajka na pojednu od ovih grana vlasti. Neću dirati u sudstvo, a bilo je i toga. Navešću kao primer zakonodavnu vlast kada se novinari bave time kako se oblače poslanice u Skupštini, da li nose sandale sa otvorenim prstima, kakav je jelovnik u skupštinskom restoranu, a ne bave se tačkama dnevnog reda i problemima koji tište građane. Zbog toga izražavam zadovoljstvo što je ovaj amandman prihvaćen.
Istovremeno koristim priliku, ministre niste bili tu kada sam govorila o amandmanu na član 39. pa vas molim da se konsultujete sa vašim savetnicima, jer je on odbijen, a iz obrazloženja koje je dato u odbijanju proizilazi da je prihvaćen. Zahvaljujem.

Hvala vam.
Na član 74. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Biljana Hasanović Korać, Branka Karavidić, Slobodan Homen, Aleksandar Senić, akademik Ninoslav Stojadinović i Goran Bogdanović.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Branka Karavidić.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Naime, član 74. se bavi objavljivanjem informacija u vezi sa krivičnim postupkom i on kaže – informacije iz krivičnog postupka koji je u toku mogu se objaviti ako iznete na glavnom pretresu, ili ako su pribavljene, ili ako su mogle biti dobijene od organa javne vlasti na osnovu zakona kojim se uređuje pristup informacijama od javnog značaja.
Mi smo dodali novi stav 2. koji kaže – zabranjeno je objavljivati informacije iz postupka koji vode nadležni organi, a koji prethode krivičnom postupku pred sudom, koje su dobijene na bilo koji način osim putem javnih saopštenja, ili na konferencijama za medije nadležnih organa.
U načelnoj raspravi smo pričali puno o tome da se tabloidi utrkuju ko će pre na naslovnoj strani da nekog optuži. Konstatovali su svi, pa i gospodin Majkl Devenport, da podaci cure iz zvaničnih istraga, te mi nije jasno zašto Vlada nije htela da prihvati ovaj naš amandman kojim se čini uređuje taj deo i dovodi u red upravo to pitanje?
Još jednom vas molim da razmotrite ovaj naš amandman. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.