Ovaj amandman naravno ne treba prihvatiti. Čuli smo sve argumente ranije, naročito i argumente predlagača iz drugog pokušaja koji u stvari govore suprotno onome o čemu se zalagao u samom pisanom delu teksta, jer to što je ne znam, neki primer smenjenog nekog urednika, zamenika urednika u nekom privatnom mediju može da izazove negde autocenzuju, pa to se svugde dešava. Promeni se urednik SNN, promeni se urednik BBS, šta sada, to treba nazvati mogućnošću da kod svih ostalih koji rade u tom mediju se izaziva autocenzura?
Ono što je bitno reći, znači, jedno je zakon, drugo je kodeks, treće je strategija. Zna se gde šta može da stoji lepo i mislim da je ministar to vrlo dobro objasnio. Sada smo dobili potvrdu šta su rekla novinarska udruženja. Znamo da je EU podržala zakon i Evropska komisija, znamo da imamo podršku svih za ove zakone, za sva tri zakona, svih relevantnih faktora, i Saveta Evrope i OEBS, svih koji su se pitali. Bila je i duga javna rasprava, dugo se o svemu ovome raspravljalo i ne vidim zašto bismo gubili više vreme na to.
Opet kažem, ogroman broj amandmana kao juče. Hajde, radićemo, raspravljaćemo, naravno da narodni poslanici imaju pravo, ali jedna je stvar činjenica – ovi zakoni dovode medijsku sliku u Srbiji u poziciju kakva je potrebna da bismo bili deo EU, velike evropske porodice. To je ono što je najvažnije, da već to jednom standardizujemo, da završimo, a pokušavali smo prethodnih godina i decenija i nismo uspevali. Sada konačno uspevamo donošenjem ovog seta zakona i mislim da svi u tome treba da učestvujemo konstruktivno. Ne kažem da nije konstruktivan predlog i da nije naravno pravo poslanika da misli da treba ovo da uđe u zakon, ali većina naravno da odlučuje, pa i sama struka koja nije predložila da se tako nešto nađe u zakonu i mislim da za to više nema ni jednog jedinog argumenta reći, sada ovde iznositi tako neke.
Takođe je neozbiljno ako pogledamo i sa te pozicije, ako štitimo naše institucije pa kažemo – ja sam evo spreman sa premijerom u emisiju. Ja, ne kao član SNS, nego i kao narodni poslanik bi zamerio i te kako premijeru i ne bih ga smatrao ozbiljnim premijerom kada bi seo u neku emisiju sa nekim šefom poslaničke grupe. To se nigde ne radi. Znači, šef poslaničke grupe može da bude sa šefom druge poslaničke grupe u emisiji, ne može da bude sa premijerom. Ima priliku ovde kada se raspravlja, da raspravlja sa premijerom u domu Narodne skupštine, gde je i mesto. Mediji ne služe za tako nešto. Onda kada se to kaže ispašće – evo ga pritisak, neće, pravi se autocenzura itd, što uopšte nije tačno. Neke stvari se rade, zna se kako se rade u civilizovanom, u demokratskom društvu, a neke se stvari ne rade. Zato ovaj amandman treba odbiti.
