Reč ima Enis Imamović, imate vreme poslaničke grupe.

Imam samo nekoliko pitanja, ko će od danas biti odgovoran? Ko će biti odgovoran za budućnost? Problem političkih partija jeste u tome što državu posmatraju samo kroz svoj mandat.
Ono što je bilo u prethodnom mandatu koriste kao izgovor, a to nije bilo u mom mandatu, mene to ne zanima, a ono što će biti u narednom mandatu, potrudiću se kada osvojimo vlast na izborima.
Ono što građani osećaju jeste i prethodni mandat i onaj pre toga i onaj koji će doći nakon toga, a moje pitanje jeste ko će biti odgovoran za budućnost u kakvoj će živeti naši građani?
Imam drugo pitanje, koju ordinaciju može da otvori student koji je tek završio medicinu? Mi u amandmanu ne govorimo ni o kakvom zamagljivanju, mi govorimo o suštini, ne govorimo o neplanskoj specijalizaciji, već o delu planske specijalizacije koji može da bude olakšica budžetu.
Mi smo rešenje za deficitarne specijalističke kadrove natovarili samo na krhka leđa budžeta i specijalizante smo naterali da čekaju hleb od budžeta i od države, a dobro znamo u kakvom je stanju budžet, država i da ona ne može da odgovori svim potrebama zdravstva, odnosno potrebama specijalističkim kadrovima.
Po ovom predlogu, rešenje kao što sam rekao, nakačeno je na krhka leđa budžeta. Ovde se govori o želji da se mladi ljudi zapošljavaju, da uzimaju stvari u svoje ruke, a sa druge strane se na indirektan način teraju da čekaju rešenje od države i da sede skrštenih ruku, čekajući da im ona omogući prostor za specijalizaciju i mogući prostor da konačno krenu onim putem koji su zacrtali onda kada su upisivali studije.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici dr Blagoje Bradić i Biljana Hasanović-Korać.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu, nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima dr Blagoje Bradić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan u nizu zakona po hitnom postupku, gde je Ministarstvo zdravlja, ne poštujući proceduru koja treba da važi u ovom visokom domu, bez javne rasprave, dalo predlog izmene člana 184, o kome ću nešto kasnije reći, a da sam u pravu, govori sledeće.
U tački 9, u materijalu koje je Ministarstvo zdravlja dostavilo narodnim poslanicima, kaže se, na pitanje da li su zainteresovane strane imale priliku da iznesu svoj stav, Ministarstvo zdravlja daje narodnim poslanicima, vi koji ste pažljivo čitali materijal ste naišli na ovaj pasus, da „na osnovu člana 41. stav 2. tačka 3. Poslovnika Vlade, prečišćen tekst, itd, Odbor za javne službe Vlade doneo je zaključak 05 broj 011 od 22. jula 2014. godine kojim se prihvata predlog Ministarstva zdravlja da nije potrebno sprovoditi javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti.“ Vrlo interesantna rečenica i vrlo interesantna konstatacija za nešto što ide po hitnom postupku pred narodne poslanike da usvojimo izmenu zakona.
Pošto vidim da će skupštinska većina izglasati ovu izmenu člana 184, ali i radi građana Srbije, da bi znali o čemu mi ovako žustro pričamo ovde, želeo bih da vam kažem šta je suština člana 184. Suština člana 184. je kako se dobijaju specijalizacije kod ustanove iz plana mreže i kod privatnih ustanova, znači, kako se odobravaju specijalizacije i put i način dobijanja tih specijalizacija, a povod za izmenu ovog člana je to što ja vidim da ste svi ispustili u diskusiji – deficitarne specijalizacije u srpskom zdravstvu, ako sam ja dobro razumeo, gospodine ministre. Znači, izmena člana 184. se bazira na potrebi određenih specijalnosti koje nedostaju srpskom zdravstvu.
Da bi ljudima bilo jasnije kako se dobijaju specijalizacije, do sada, do izmene ovog člana, specijalizacije može dobiti samo onaj koji ima stalni radni odnos u ustanovama iz Plana mreže, a to su, prevedeno na naš jezik, da građani razumeju, državne zdravstvene ustanove. To su ustanove iz Plana mreže. Znači, da bi neko dobio specijalizaciju na osnovu plana specijalizacije koji pravi Institut za javno zdravlje „Batut“ i Ministarstvo zdravlja, mora da bude stalno zaposlen. Sve bi to bilo u redu da ne postoje tzv. čuveni kadrovski planovi koje daje Ministarstvo zdravlja i Institut za javno zdravlje „Batut“ svakog 1. januara, u okviru ugovora zdravstvenim ustanovama, gde se kaže koliko koja ustanova može da ima zdravstvenih radnika i saradnika. Sve ustanove u Republici Srbiji imaju višak kadra. Tako imate da, recimo, 95% radnika neke zdravstvene ustanove je plaćeno preko budžeta, tj. preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, a 5% iz tzv. ličnih prihoda koje ostvaruju zdravstvene ustanove i to je taj višak o kome se priča mesecima i godinama u srpskom zdravstvu.
Ustanove se snalaze na razne načine zbog toga što kadrovski planovi ne uzimaju u obzir da se neko razboli, ne uzimaju u obzir godišnje odmore, ne uzimaju u obzir strukturu i raspored stanovništva na teritoriji te zdravstvene ustanove, nego se to radi tipski, tako da imamo situaciju da veliki domovi zdravlja, kao što je niški, ima po kadrovskom planu višak lekara a de fakto, na terenu, njemu nedostaju lekari zbog toga što ima razuđenu mrežu. Ima 54 sela gde ne može da pokrije lekarima, zbog toga što nema dovoljan broj pacijenata u tim selima, a oni su udaljeni od Niša i treba im zdravstvena nega.
Te specijalnosti, naročito kako je Ministarstvo poslalo ovde nama, a deficitarne specijalnosti koje uzrokuju promenu člana 184. su hirurške grane, patologija, oftamologija, znači sve one grane gde imamo liste čekanja, i povod su za izmenu člana 184, gde se uvode dve nove kategorije: to je da dosadašnja potreba da se ima dve godine radnog iskustva kod stalno zasnovanog rada u zdravstvenoj ustanovi da bi se dobila specijalizacija, i to nije bez veze bilo do sada, jer tada, za tih dve godine, ljudi koji su starije kolege, tzv. mentori koji vode početnika kroz rad i uvode ga u rad sa pacijentima, oni procenjuju da li je on za neku specijalnost ili nije, za koju bi se on kandidovao, znači, to se briše, i drugo, uvodi se da studenti, tj. lekari koji su završili fakultet, obavili obavezni lekarski staž i položili stručni ispit, mogu da dobiju specijalizaciju ali samo, ako sam ja dobro razumeo, gospodine ministre, iz deficitarnih grana. Znači, ne sve specijalizacije. Vi ste to ovde lepo rekli – izuzetno od stava 1. ovog člana za oblast deficitarnih grana medicine, stomatologije odnosno farmacije, Ministarstvo može za nezaposlenog zdravstvenog radnika sa visokim obrazovanjem, koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, da odobri specijalizaciju kao i užu specijalizaciju po položenom specijalističkom ispitu. To piše u članu.
To znači da u Niškom kliničkom centru, gde nedostaju anesteziolozi i gde imamo 3.050 radnika ugovorenih i gde imamo, recimo, 200, ili 100, ili 50, ne znam tačan broj neugovorenih lekara koji mogu da dobiju specijalizaciju i imaju iskustvo i afiniteta za tu oblast medicine, neće moći da dobiju specijalizaciju, nego će dobiti oni koji su završili medicinski fakultet i koji su odstažirali i položili stručni ispit. To piše u vašem članu. Ja ne znam šta vi mislite, ali to ovde piše.
Da bi lekar koji je u kliničkom centru prekobrojan, tj. nije ugovoren, dobio specijalizaciju, mora da ispuni jedan od uslova, a on kaže da mora da bude trajno zaposlen, a misli se da je ugovoren sa fondom zdravstva. To piše u vašem članu.
Zarad zgrađana Srbije, moj amandman koji sam ja uložio na član, a pročitaću vam član koji je dalo Ministarstvo zdravlja, u izvornom obliku, kako bi ljudi mogli da vide o čemu se radi. Znači, član 184. glasi: „Zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik sa visokim obrazovanjem, koji je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa zdravstvenom ustanovom odnosno privatnom praksom, može se stručno usavršavati, sticati specijalizaciju, pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Zdravstveni radnik sa visokim obrazovanjem može se posle završene specijalizacije usavršavati i u užoj specijalnosti, pod uslovom da je obavljalo poslove zdravstvene zaštite u skladu sa ovim zakonom, kao specijalista određene grane medicine, stomatologije odnosno farmacije. Izuzetno od stava 1. ovog člana – to je taj interesantan deo u ovom članu – za oblasti deficitarnih grana medicine, stomatologije odnosno farmacije, Ministarstvo može za nezaposlenog zdravstvenog radnika sa visokim obrazovanjem, koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, da odobri specijalizaciju kao i užu specijalizaciju, po položenom specijalističkom ispitu.“
U prevodu, to znači da svi oni koji su završili medicinu ili stomatologiju ili farmaciju, obavili obavezan lekarski staž i položili stručni ispit, će morati o svom trošku da plate specijalizaciju i sami sebe da izdržavaju za svo vreme specijalizacije, dok oni ljudi koji su u stalnom radu i koji preko ustanove u kojoj su zaposleni dobiju specijalizaciju, dobijaće platu od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, kao ugovoreni radnik i ustanova će im platiti specijalizaciju.
Ministar za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. decembra tekuće godine donosi odluku u oblastima medicine, stomatologije, odnosno farmacije, koje su deficitarne u Republici Srbiji na osnovu mišljenja zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije u skladu sa zakonom.
Odobravanje specijalizacije i užu specijalizaciju vrši zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa u skladu sa planom stručnog usavršavanja iz člana 183. Odluku o odobravanju specijalizacije i uže specijalizacije u skladu sa stavom 5. ovog člana donosi direktor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač privatne prakse. Ministar rešenjem daje saglasnost na odluku iz člana 6, itd.
Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik dužan je da zaključi ugovor sa zdravstvenom ustanovom, odnosno privatnom praksom o pravima, obavezama i odgovornostima za vreme stručnog usavršavanja u toku specijalizacije, odnosno uže specijalizacije.
Vrlo interesantan jedan deo ovog člana koji kaže – zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik, dužan je da u zdravstvenoj ustanovi iz plana mreže provede u radnom odnosu dvostruko duži period od perioda trajanja specijalizacije, odnosno uže specijalizacije po položenom specijalističkom ispitu.
To je bilo i do sada u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, ali se to odnosilo na ljude koji imaju stalni radni odnos u zdravstvenoj ustanovi i koja ustanova finansira da završe specijalizaciju. Po ovome kako je dato u ovom članu, to se odnosi na ove ljude koji će o svom trošku da se školuju, usavršavaju i sami sebi da plate specijalizaciju i faktički potpisaće sa ustanovom, kako kaže ovaj član, jer drugačije ja ne vidim da stoji u njemu, da će duplo duži vremenski period provesti u radu u toj ustanovi kada završi specijalizaciju. Pitam, kako će da provedu, kao neugovoreni ili ugovoreni?
Ovde je osnovna suština problema u tome da država, tj. ministarstvo pokušava da sve ono što je trebalo da bude normalno zanavljanje zdravstvenog kadra prebaci na privatan trošak, jer ne može niko da me ubedi da jedan ortoped, koji je deficitaran, da jedan anesteziolog, kardiohirurg, vaskularni hirurg, patolog, jer zbog toga zato što neko nije lepo planirao, ne, nego zato što zdravstvene ustanove zbog kadrovskog plana koji imaju na početku godine i određenog broja plata koje dobijaju od RFZO nemaju mogućnost da prime završenog lekara koga će da pošalju na specijalizaciju. Ovim ministarstvo pokušava da nedostatak specijalnosti, koji će se javiti kroz određeni period, nadoknadi tako što će dobiti gotove specijaliste o svom trošku, a time opet pravimo građane prvog i drugog reda kod završenih lekara.
Koliko njih će moći sebe da finansira četiri, pet godina i svoju porodicu i pri tome da plaća specijalizaciju? Da li oni najbolji ili oni koji su situirani? Zbog toga trebamo dosta dobro da razmislimo kod izglasavanja ovog člana.
Predlažem, ako je Skupština raspoložena da prihvati moj amandman, koji glasi:
„Zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik sa visokim obrazovanjem, koji je završio pripravnički staž, položio stručni ispit i obavlja zdravstvenu delatnost dve godine po položenom stručnom ispitu, može se stručno usavršavati, sticati specijalizaciju za specijalnosti u skladu sa planom stručnog usavršavanja zdravstvene ustanove, a ako je u radnom odnosu, a ako je nezaposlen za deficitarne specijalnosti po rešenju ministra.
Ministar za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. decembra tekuće godine donosi odluku u oblasti medicine, stomatologije, odnosno farmacije koje su deficitarne u Republici Srbiji, na osnovu mišljenja Zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike u skladu sa zakonom.
Zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik može obavljati zdravstvenu zaštitu iz oblasti koju specijalizira samo pod nadzorom ovlašćenog zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika ili ti mentora.
Zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom koji je u radnom odnosu može se posle završene specijalizacije usavršavati u užoj specijalnosti u skladu sa planom stručnog usavršavanja zdravstvene ustanove, a zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom koji je nezaposlen za deficitarne uže specijalnosti prema rešenju ministra.
Odobravanje specijalizacije i užih specijalizacija za zdravstvene radnike, odnosno zdravstvene saradnike, koji su u radnom odnosu vrši zdravstvena ustanova, odnosno vlasnik privatne prakse, u skladu sa planom stručnog usavršavanja iz člana 183.
Odluka o odobravanju specijalizacije, uže specijalizacije za zdravstvenog radnika i zdravstvenog saradnika koji su u radnom odnosu, u skladu sa stavom 5. donosi direktor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač.
Rešenje ministra iz tačke 7. i 8. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti postupak“.
Ovim postižemo da predloženim amandmanom se predviđa da zdravstveni radnici, odnosno zdravstveni saradnici moraju obavljati zdravstvenu delatnost dve godine pre nego što se mogu stručno usavršavati, odnosno sticati specijalizaciju. Smatram, da je s obzirom na značaj zdravstvene delatnosti potrebno da zdravstveni radnik obavlja određeni period zdravstvene delatnosti kako bi se jasno utvrdilo u kojoj grani medicine može ostvariti najbolje rezultate i u skladu sa tim da bude i upućivan na odgovarajuću specijalizaciju. Na ovaj način, uz uvođenje dodatnih mera u pogledu stručnog usavršavanja imali bismo kvalitetnije kadrove u zdravstvu.
Gospodine ministre, što se tiče tih dodatnih mera, predlažem da se otvore zdravstvene ustanove za volonterski rad i stručno usavršavanje u trajanju od dve godine po mentorskom modelu za broj lica u skladu sa planom prirodnog odliva svake pojedinačne ustanove iz plana mreže.
Pod dva, da uredite zakonski okvir da se volonterski rad prihvati kao osnov za ispunjenje uslova od dve godine rada u zdravstvenoj ustanovi.
Pod tri, u prvom aktu odobriti deficitarne specijalizacije shodno analizi kvota po delatnostima za određenu teritoriju statističkog regiona za nezaposlena lica, a koja su radom na određeno vreme stekla određeno radno iskustvo od najmanje dve godine, a po vašim podacima ima ih 900 u Srbiji, mislim lekara koji imaju rad na određeno vreme.
Pod četiri, neophodno je uz analizu deficitarnih oblasti zdravstvene struke za ustanove iz plana mreže uraditi analizu kompetitivni mentori po specijalističkim oblastima, ispunjenost uslova u nastavnim bazama fakulteta zdravstvene struke za sprovođenje programa specijalističkih i uže specijalističkih studija.
Na kraju, napred navedenim merama uspostavlja se program jasnih i preciznih kontrolisanih aktivnosti usmerenih na razrešenje problema deficita kadra određene specijalnosti.
Mislim da bi ovaj predlog člana 184. koji sam dao kroz amandman bio daleko svrsishodniji, celishodniji i dao bi mnogo bolje rezultate nego član koji je predložila Vlada, jer stvarno je put nedorečenosti i stavlja završene studente medicine, stomatologije i farmacije naročito tamo gde su najkomplikovanije i najzahtevnije specijalnosti u neravnopravan položaj, jer ćemo dobiti da te specijalizacije dobijaju oni koji mogu da finansiraju, a ne oni koji su najbolji. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Nada Lazić, Đorđe Stojšić i Dejan Čapo.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja mislim da smo se juče u načelnoj raspravi manje, više svi složili da nam je u fokusu interesovanja pre svega pacijent, građanin, a danas čini mi se da slušamo dosta obrnutu priču.
Mi smo, uvažavajući potrebu da se ubrza stvaranje novih kadrova, odnosno da se nadoknadi onaj deficit u kome smo se našli kada su u pitanju specijalisti, uložili smo amandman na dva stava ovog člana koji se odnosi na nadležnosti AP Vojvodine.
Naime, predložili smo dopunu stava 4. u kome se kaže da ministar za svaku kalendarsku godinu najkasnije do 31. decembra tekuće godine donosi odluku o oblastima medicine, stomatologije, odnosno farmacije, koje su deficitarne u Republici Srbiji na osnovu mišljenja Zavoda za javno zdravlje, osnovanog za teritoriju Republike i tu smo dodali: uvažavajući zakonom definisane nadležnosti AP Vojvodine i rečenicu – iz Zavoda za javno zdravlje, osnovanog za teritoriju AP Vojvodine, u skladu sa zakonom.
Da li možete da mi malo pomognete? Ne mogu da se nadvikujem.

Zvonim, ali ne odazivaju se na moje pozive.

Za predlog ovakve izmene, odnosno dopune ovog stava ta predložena dopuna data je u cilju da se na celovitiji i potpuniji način sagledaju potrebe za specijalizacijama u zdravstvenim ustanovama u javnoj svojini, koje su osnovane na teritoriji AP Vojvodine kroz ostvarivanje nadležnosti Zavoda za javno zdravlje za teritoriju AP Vojvodine, koji je osnovan u skladu sa odredbama Zakona o nadležnostima AP Vojvodine, kao i kroz društvenu brigu za zdravlje AP da prati zdravstveno stanje stanovništva i rad zdravstvene službe na svojoj teritoriji, kao i staranje o sprovođenju utvrđenih prioriteta u zdravstvenoj zaštiti koja je kao nadležnost AP propisana odredbama člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Takođe smo predložili dopunu stava 7. u kome se kaže da ministar rešenjem daje saglasnost na odluku iz stava 6. ovog člana. Podsećam, u stavu 6. se kaže da odluku o odobravanju uže specijalizacije donosi direktor zdravstvene ustanove, odnosno osnivač privatne prakse.
Mi smo ovde predložili dopunu ovog člana i kažemo da ministar rešenjem daje saglasnost na odluku iz stava 6. ovog člana, a za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike sa teritorije AP Vojvodine po prethodno pribavljenom mišljenju starešine pokrajinskog organa uprave nadležnog za poslove zdravlja.
Zašto smo to predložili? Naime, predloženim rešenjima obezbedilo bi se učešće AP Vojvodine u postupku davanja saglasnosti na specijalizacije i uže specijalizacije, budući da u ovoj oblasti nema za sada ni minimum informacija o tome koje se specijalizacije odobravaju i kojim ustanovama na teritoriji AP Vojvodine.
Naime, ceo postupak se sprovodi između zdravstvenih ustanova osnovanih na teritoriji AP Vojvodine sa Ministarstvom zdravlja na koji pokrajina ne može da utiče, a od vitalnog su značaja za rad zdravstvenih ustanova, čiji je osnivač pokrajina i za koje ima izvorne nadležnosti, u skladu sa zakonom, kao i za primarne, čiji nije osnivač, ali je u obavezi, odnosno dužna da prati rad zdravstvene službe na celoj teritoriji pokrajine.
Ako se pregledaju nadležnosti koje su definisane, odnosno date AP Vojvodini u oblasti zdravstva, recimo, vidi se da Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju daje predlog ministru nadležnom za poslove zdravlja za utvrđivanje broja pripravnika u zdravstvenim ustanovama sa sedištem na teritoriji AP Vojvodine, daje predlog ministru nadležnom za zdravlje, plan razvoja kadra u zdravstvu za ustanove koje se nalaze na teritoriji Vojvodine itd, daje mišljenje na predlog za dobijanje naziva „primarijus“ za doktore medicine, doktore stomatologije i diplomirane farmaceute sa teritorije AP Vojvodine, pa nam je bilo sasvim logično da se u slučaju odabira specijalizanata isto tako da mogućnost da nadležni organ AP Vojvodine da mišljenje.
S tim u vezi smo smatrali da je sasvim suvisno da se naš predlog amandmana usvoji. Međutim, ministarstvo je odbilo očigledno se pozivajući samo na odredbe Zakona o zdravlju, a ne uvažavajući odredbe Zakona o nadležnostima AP Vojvodine. Hvala lepo.

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gordana Čomić i magistar Aleksandra Jerkov.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Amandman, koji smo koleginica Aleksandra Jerkov i ja podnele, je posledični amandman amandmana na član 1. To je amandman na član 2. i on glasi da se taj član 2. briše. U predloženom tekstu zakona član 2. govori o stupanju zakona na snagu i kaže da on stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja, kako to i Ustav propisuje.
Ono što je zanimljivo kod ovog amandmana jeste da se u obrazloženju, koji je Vlada dostavila zašto ne prihvata amandman na član 2. kojim se briše stupanje na snagu, kaže – amandman se ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju za ne prihvatanje amandmana pod rednim brojem 5, a obrazloženje za taj amandman glasi: „ Amandman se ne prihvata iz razloga što će se predlogom zakona omogućiti povećanje broja stručnog kadra, specijalista i užih specijalista mlađih od 55 godina u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže, čime bi se poboljšala starosna struktura zaposlenih, povećao broj kadra iz deficitarnih grana medicine, stomatologije i farmacije, odnosno obezbedilo pružanje kvalitetnije i dostupnije zdravstvene zaštite. Predloženo zakonsko rešenje ima za cilj obezbeđivanje deficitarnog stručnog kadra u odgovarajućim oblastima zdravstvene zaštite“.
Vi ste meni dali ovo obrazloženje za brisanje o stupanju zakona na snagu. O tome pokušavam da vam govorim kad god dobijem obrazloženje od Vlade koje se piše zato što je Vladi potpuno ne bitno kakvo će obrazloženje dati narodnom poslaniku. Dok ne budemo razumeli da je temeljitost u obrazloženju, koje mi dostavljate, neophodna, da bi se stvorila mrva poverenja uz sve ostalo što pričate, teško da ćemo imati pravi razvoj u oblasti za koju smo i vi i ja zainteresovani.
Dakle, kada mi zbog površnosti kažete da je obrazloženje isto, onda ja imam prava da vam dam opasku da ili niko nije čitao amandman, ili nikog nije briga da poštuje sopstvene propise o tome na koji način je Vlada dužna da narodnom poslaniku dostavi obrazloženje. Ne može biti isto obrazloženje za amandman koji govori o stupanju zakona na snagu, kao i za tematski amandman kojim branite celu ideju zakona.
Verovatno će nam trebati nepotrebno dugo vremena da razumemo da je ovo nedopustivo. Još duže vremena da bi razumeli koliko smo svi na dobitku da samo ovde u obrazloženju, zaista piše obrazloženje zašto Vlada smatra da ne treba da se prihvati posledični amandman koji govori o brisanju člana, koji govori o stupanju zakona na snagu.
Taj posledični amandman moram da podnesem, ako hoću da poštujem Poslovnik Narodne skupštine i jedinstvena metodološka pravila. Ono što je problem zajednički jeste što ja znam da većina mojih kolega, koja je u ovom trenutku podrška vladajućoj koaliciji, ne razume da Vlada misli da ona nema iste obaveze kada je u pitanju poštovanje procedure. Ima. Dok tu prvu liniju procedure, a procedura je kultura, ne budemo zajedno dostigli, teško da će biti pravog dijaloga koji inače, čija je potreba sasvim očita u raspravi koja je tekla o jednom članu, izmeni jednog člana koji je trebao biti relativno bezazlen.
Nećemo imati zajedničke radosti o zajedničkom uspehu u promeni na bolje u sistemu zdravstvene zaštite, ako ne čitamo amandmane ili smatramo – nema veze, ovaj ćemo amandman odbiti, pa ne moramo da pišemo obrazloženje.
Da imamo svesti o tome da je to jednako toliko, deo pravne države, koliko i reči o potrebi da imate više specijalizanata i subspecijalista, da je to potpuno jednako, kada je u pitanju odbrana i izgradnja pravne države. Dakle, dok to ne budemo razumeli, teško da ćemo imati merljive uspehe napred.
U meni ćete, bez obzira da li sam opozicija ili vas podržavam po nekom predlogu zakona ili u celini, uvek imati partnera za dijalog i imati nekoga ko će imati kritičku reč za tu vrstu površnosti da mi se na amandman kojim se briše član o stupanju zakona na snagu podmeće obrazloženje koje se tiče potpuno drugog člana zakona. Ako je nemar prisutan na tom nivou, sve što možete da smislite, kakvog li tek nemara ima van očiju poslanika koji čita papire. To je nepotrebno, jer je naš zajednički posao ovde izgradnja poverenja između dve različite institucije i da bi ljudi, zbog kojih svi sedimo ovde, imali poverenja u vašu ideju o većem broju specijalizanata, u vašu ideju o reformi zdravstva.
Sa žaljenjem moram da konstatujem da se praksa i ove Vlade i mandata Vlade iz 2012. godine, Vlade 2008. – 2012. godine, Vlade 2007. – 2008. godine, Vlade 2004. – 2007. godine, Vlade 2001. godine, nastavlja. Ne treba Skupština da se menja. Vi morate da se menjate u svom odnosu prema onome što zajedno gradimo kao pravnu državu. Hvala vam.