Zahvaljujem, gospođo Čomić.

Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, Kako reče uvažena prethodnica, ljudi smo i grešimo, zakon nije donet 2010. godine. Zakon je donet na Prvom redovnom zasedanju Narodne skupštine 5. maja 2011. godine, a tadašnji predsednik Republike ga je potpisao 9. maja na Dan pobede 2011. godine, a zakon je menjan i dopunjavan 2012. godine „Službeni glasnik“ 85/2013, „Službeni glasnik“ 19 i 2014. „Službeni glasnik“ 55. Dakle, nije 2010. godine, već je 2011. godine.

Što se tiče odgovora znate, slušajući raspravu ima elemenata, jeste u pravu- centar moderne države jesu građani i oko toga se u potpunosti slažemo.

Pazite, ako dolaze dva lica da potpišu ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, javni beležnik je taj koji će za svaku manjkavost toga ugovora odgovarati i profesionalno i materijalno i izražava sumnju u podatke koji su navedeni u ličnim ispravama.

Ako gledate iz ugla običnog čoveka, a što bi javni beležnik, recimo, propustio da naplati nagradu od dvadesetak hiljada dinara?

Oprostite, kao što sam vas pažljivo slušao, da se čujemo.

Dakle, javni beležnik je taj koji će garantovati ispravnost toga. Čim garantuje ispravnost toga mora da vodi računa bukvalno o svim aspektima. Šta učiniti u slučaju da nam se pojavi lice koje ima falsifikovane lične isprave, odnosno u čiju verodostojnost se sumnja? Morate ostaviti javnom beležniku mogućnost, tom javnom beležniku koji je dužan da savesno i pošteno obavlja svoj posao i da tako obavljajući posao ne sme da odbije stranku koja je došla. Dakle, to je jedno od načela javno-beležničkog sistema. On ne sme da odbije stranku, ali mora da postoji razlog kada mu je to dopušteno kao izuzetak.

Zamislite, pojavi vam se lice sa punomoćjem da zaključi neki pravni posao. Recimo, to su slučajevi u javnom beležništvu inače u svetu, a naročito tamo gde je ono mlado kao delatnost. Kod nas jeste postajalo pre 70 godina, ali je pravni i vremenski vakum toliko veliki da mi od toga možemo samo da pričamo kao o istorijskoj kategoriji. Još se neko u Sremu, Banatu, Bačkoj neko od naših ko je došao iz Dalmacije ili iz Slavonije seća šta je to notar ili notaroš, ali nema još uvek jake svesti koje treba da se ukorenjuje godinama pred nama.

Pojavi vam se lice koje ima punomoćje, punomoćje koje mu je izdao navodno vlasnik nepokretnosti, punomoćje koje mu je dao na nekom drugom mestu. Recimo, dao mu je punomoćje 29. avgusta 2014. godine i to punomoćje je overeno u sudu. Overio ga je sudski overitelj koji po struci nije diplomirani pravnik, koji je završio srednju školu, koji je overio to punomoćje, i sada dolazi drugo lice sa punomoćjem koje nije izdao javni beležnik i hoće da proda nekretninu koju mu je vlastodavac, odnosno koje je vlasništvo vlastodavca. Dozvolite da javni beležnik može da sumnja u to, jer je reč o zaključivanju vrlo ozbiljnog pravnog posla.

Dakle, pravo da vam kažem sumnjam da će biti i više od 0,1% slučajeva u kojima će se posegnuti za primenom ove odredbe, ali ona mora da postoji. Imajući u vidu da mi, nažalost još uvek imamo nekoliko hiljada, ja se sećam kada sam bio nadležni ministar za poslove i državne uprave, da smo imali negde oko šest hiljada naših građana koji nisu posedovali nikakve lične dokumente, dakle, imamo takvu kategoriju lica u našem pravnom sistemu, uveren sam da će se nastavkom onoga što smo započeli od reformi kao država još pre nekoliko godina, da će se taj broj lica svesti na znatno, znatno manji nivo, jednocifren ako treba da potpuno bude iskorenjen. Ali, takva lica postoje.

Javni beležnik koji odgovara i profesionalno i materijalno za obavljanje svoga posla mora da ima zakonit osnov da tako nešto odbije i daleko ovde od toga da neko nekome želi da uskrati prava.

Pazite, građanin će moći kada je reč o ovim običnim overama da završi kod svakog javnog beležnika u Srbiji. Ovde princip da je on isključivo nadležan zato što pokriva područje određenog osnovnog suda i za overe koje su mogle da se, recimo, prepis diplome nečiji… Interes javnog beležnika jeste da svoj posao obavi. Ali, ako kažemo da je osnovno načelo njegovog dela savesnost i poštenje, da ne može da odbije stranku, to predstavlja disciplinski prekršaj. Dakle, ako je on bez razloga odbio stranku, on će disciplinski da odgovora za to.

Mislim da, koliko god da su razlozi koje ste iznosili ispravni, ugao gledanja ne stoji. To nije koncepcija ni ovog ni Zakona o javnom beležništvu koji god saziv Narodne skupštine da ga je doneo. Mislim da je ova odredba dobra.

Moram da vam priznam čitajući amandmane ovo je bio amandman za koji sam na prvu loptu rekao, gospodin Ćosić i ja smo razgovarali, da ga prihvatimo. Međutim, kada sam ušao u suštinu, u smisao toga stava, na kraju sam ipak promenio mišljenje i rekao da je bolje da ostane u zakonu. Ali, imali smo inicijalno isto gledište. Hvala.

Za reč se javio po amandmanu narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala predsedavajući.

Koristiću vreme poslaničke grupe.

Po ovom amandmanu, uvažavajući oprez koji uvažena koleginica poslanica Gordana Čomić ističe, moram samo da skrenem pažnju na dve činjenice koje bilo ko od nas ovde ne može da dovede u sumnju.

Prvo, sav posao koji obavlja javni beležnik ima snagu imperijuma, a to znači na neki način i sudske vlasti. Zašto? Zato što smo mi dobar deo nadležnosti iz suda preneli na javne beležnike. Gotovo kompletnu vanparničnu materiju iz suda smo preneli u nadležnost javnih beležnika, što znači da svaka odluka i svaka radnja koju preduzme javni beležnik ima snagu sudske odluke odnosno snagu imeperijuma.

Nije uopšte sporno da se u praksi može pojaviti i da se pogreši i da ta greška ide na štetu stranke. Ako je stranka koja se javila beležniku oštećena, beležnik zaista shodno odredbama Zakona o javnom beležništvu ima nekoliko vrsta odgovornosti. Jedna je disciplinska u okviru javnog beležništva. Druga je materijalna za naknadu štete koja se pričini stranci koja je oštećena postupanjem javnog beležnika. Treća može da bude eventualno i krivična i prekršajna.

U svakom slučaju je pravo odnosno dispozicija stranke koja je oštećena da svoj interes zaštiti u odgovarajućem postupku. Ni u kom slučaju ne možemo vezivati dodatno ruke javnom beležniku u smislu korišćenja njegovih prava i ovlašćenja koja su mu data odredbama Zakona o javnom beležništvu.

S toga smatram zaista da bez obzira na oprez koji je ispoljen ovim amandmanom da je amandman možda nešto što bi bilo potpuno suvišno i nepotrebno kao i intervencija u ovom delu zakona. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Jovanoviću.

Da li se još neko javlja po amandmanu? (Da.)

Narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, prijavio sam se malo ranije, ali nema veze.

Ministar je otprilike rekao ono što sam ja hteo da kažem.

Ima stih Bore Čorbe koji otprilike glasi – danas može svaka stoka da nabavi dva svedoka. Citat je i ne možete da me kaznite. Moguće je da lice koje dođe da overi ugovor, neko ovlašćenje moguće je da pri tom dovede dva kredibilna svedoka, koje može da kupi za nekoliko flaša piva, i da na takav način bude utvrđen njegov identitet koji može da bude lažan. Na osnovu tog lažnog identiteta on može da overi neki ugovor, da napravi veoma štetan posao za neke druge građane, da se po tome dese određene posledice.

Ukoliko javni beležnik ili lice koje to overava ima saznanje da to lice nije lice sa identitetom kojim tvrdi, ukoliko vizuelno u kontaktu sa dva svedoka uvidi da se može raditi o identitetu koji se utvrđuje na način što se dva svedoka podmićuju, na način na koji sam već opisao ili na neki malo skuplji način, ukoliko se radi o licima koja su iz nekog razloga na poternicama, ukoliko im trebaju odgovarajuća dokumenta i ovlašćenja, ukoliko se na takav način overava neka isprava, ukoliko to lice želi da u trgovini ljudima prevede neku decu kroz ovlašćenje preko granice, da izvrši preprodaju dece, ukoliko javni beležnik koji ima određenu odgovornost ili lice koje overava potpise utvrdi da je stvar u onome o čemu sam ja malo pre govorio, u tom slučaju mu treba ostaviti mogućnost da na osnovu sumnje odbije da overi takvu vrstu isprave.

Takođe, po pitanju isprava može doći do uverenja onog ko overava potpise, može doći do sumnje da određeni dokument može da bude falsifikovan, da recimo može da bude izdat u Republici Hrvatskoj, da to može da bude Legija, da može da bude bilo ko, da je u pitanju sasvim drugo lice, a da dokumentom kojim želi da dokaze svoj identitet da tim dokumentom u stvari on dokazuje neki svoj drugi identitet koji ne odgovara pravom. U takvim slučajevima treba ostaviti javnim beležnicima pravo da ne overe takav dokument, jer u slučaju da ga overe, onda kasniji neki postupci su veoma dugotrajni, dakle ta neka krivična odgovornost, ispitivanje nekad godinu, nekad dve, nekada tri, a ne znamo šta bi bilo sa poništenjem dokumenta koji je javni beležnik overio, uprkos sumnji koju sam izneo.

Inače se slažem sa prethodnim govornicima da država nije vlast, da država nije Vlada, da država nije zgrada Skupštine. Samo bih voleo da je u vreme kada je ovaj Zakon o javnim beležnicima donošen 2011. godine, da su to isto uverenje moji prethodni govornici, koji su to sada naglašavali, imali kada je u pitanju bio Boris Tadić, jer je on u tom trenutku bio i država i partija i Vojska i Vlada, on je bio sve, ali ipak, pozdravljam što se neko dosetio naknadno da prizna da predsednik nije država, da vlast nije država, kao što je to bilo, da je narod država i da je država zajednica udruženih ljudi. Hvala.

Zahvaljujem gospodin Rističeviću.

Samo jedna molba prema vama da pri korišćenju nekih reči i izraza u ovom visokom domu pokušate da poštujete ovaj visoki dom.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović. Izvolite.

Koristim vreme ovlašćenog predstavnika.

Hvala vam gospodine predsedavajući što ste opomenuli prethodnog govornika zato što je moja koleginica dobila opomenu za reči „red vožnje“, a vi ste čuli sada ovo. Bez obzira što je citat jednog čoveka koji je, ne bih komentarisao zaista, ispod svakog nivoa, ali je pogotovo ispod svakog nivoa tako nešto u Skupštini Srbije.

Mislim da ovde pokušamo neke stvari da sklopimo u jednu konciznu informaciju i molbu prema ministru. Ministre, svesni smo, čuli smo vaš stav. On je dobro koncipiran, sadržajan i rekao bih pravnički ispravan, ali isto tako vas molim da ipak uvažite ovo što opozicija traži kroz ovaj amandman. Uzimajući institut uverenja iz sudske prakse, iz ovlašćenja sudova u našoj Republici, mi nismo uopšte ni na koji način dali institut zaštite zainteresovanoj stranci. Dakle, sa jedne strane imate javnog beležnika koji suštinski ima ovlašćenje istražitelja, detektiva i policijskog inspektora i sa druge strane imate građanina koji mora da ide kroz sudski proces, on mora sam da pokreće odgovarajući postupak i on sam mora da prolazi kroz inače tešku, teško sprovodljivu i sporu proceduru pred našim sudom.

Molim vas da učinite jedan napor, jer je ovakav institut i ovako kako je sadržano recimo u Hrvatskoj ili Sloveniji pokazalo da jako puno zloupotreba i loših stvari stvara u njihovom pravnom poretku, užasno puno. Puno je korupcije, puno je mogućnosti da neko sa javnim beležnikom napravi dogovor da se određena osoba na ovaj način spreči da bi se recimo neki rokovi omogućili da isteknu, zato što neće moći da overi tu ispravu. Molim vas da ipak sagledate da je život ono što vas demantuje, da je život taj koji nameće neverovatne situacije, da naš život, pogotovo pravni i pravosudni život obiluje slučajevima javašluka, sporosti, korupcije i svega ostalog o čemu smo svedoci godinama.

Molim vas da ipak prihvatite ovaj amandman zato što on omogućava da se jedna arbitrarna, potpuno volontaristički, ako hoćete, postavljena postavka izbaci iz našeg pravnog poretka. Taj čovek na ovaj način, mislim na javnog beležnika, dobija neverovatna ovlašćenja. On dobija mogućnost, kako je kolega lepo opisao sa krvnim zrncima i ostalo, on može sam to da uradi, a građanin koji nije pravno nezaštićen, ali je na njemu teret da to uradi i da prođe kroz odiseju naših pravnih procedura, instanci i svega ostalog, čega ste jako svesni čini mi se.

Dakle, molim vas, dajte da građanina stavimo barem na jednaku ravan sa čovekom koji je deo pravnog i javnog poretka i koji na ovaj način postaje istražitelj, postaje čovek koji sam odlučuje i postaje čovek koji jednostavnim potezom, ako hoćete, pomeranjem malog prsta na ruci može čoveka da baci u vrtlog srpskog pravosuđa iz koga on ne može da izađe. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Stefanoviću.

Na član 10. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Vesna Martinović i mr Aleksandra Jerkov.

Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravi i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodna poslanica Vesna Martinović. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Moj amandman se nekako nadovezuje logički na prethodnu diskusiju povodom amandmana koleginice Gordane Čomić. Uvažavajući sve ovo što smo u okviru prethodne rasprave čuli, uvažavajući potrebu i realnu mogućnost da u nekim situacijama javni beležnik mora da odbije da izvrši overu, ako je toliko uveren u ispravnost svog uverenja predlažem da o tome onda donese pravni akt o odbijanju overe.

Ne možemo, ovo o čemu smo u okviru prethodne rasprave govorili, onog podnosioca isprave koji se obraća javnom beležniku prepustiti samo proceni, arbitrarnoj proceni beležnika da li je nešto za overu ili nije. Ako javni beležnik ima uverenje da nešto ne treba da overi on o tome treba da donese akt na koji podnosilac zahteva mora da ima pravo žalbe. Ne možemo ga ostaviti nezaštićenog u pravnom sistemu i prepustiti ga samovolji javnog beležnika i oceni da li nešto ispunjava ili ne ispunjava uslove za overu.

U prilog ovome o čemu govori moj amandman je i Zakon o upravnom postupku, klauzula o overi je jedna vrsta potvrde koju u smislu Zakona o upravnom postupku izdaje javni beležnik. Ako iz nekog razloga koje javni beležnik smatra opravdanim, bez obzira da li su oni zaista i opravdani, on je onda u smislu Zakona o upravnom postupku dužan da donese akt o odbijanju overe na koji podnosilac zahteva mora da ima pravo žalbe.

Sa druge strane, na osnovu čega će podnosilac zahteva u nekom disciplinskom postupku protiv javnog beležnika sudskom itd. dokazati da mu je odbijena overa? Ako nema akt o odbijanju overe teško da će uopšte moći da dokaže i pronađe svedoke koji bi bili u stanju, imali dovoljno smelosti i hrabrosti da svedoče protiv, kako je jedan od prethodnih govornika rekao, najvažnijeg temelja u pravosuđu, a to je javni beležnik.

Ne bih se mnogo oslanjala na to da li se javnom beležniku isplati ili se ne isplati da nešto overava. Ja mislim da je vrlo korektno obavezati javnog beležnika, da ako je procenio da nešto ne ispunjava uslov za overu, da to u pisanoj formi, u formi pravnog akta na koji postoji mogućnost žalbe da to i iskaže. Jako mi je žao inače što Vlada ovakav amandman nije prihvatila. Hvala.