Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, Kako reče uvažena prethodnica, ljudi smo i grešimo, zakon nije donet 2010. godine. Zakon je donet na Prvom redovnom zasedanju Narodne skupštine 5. maja 2011. godine, a tadašnji predsednik Republike ga je potpisao 9. maja na Dan pobede 2011. godine, a zakon je menjan i dopunjavan 2012. godine „Službeni glasnik“ 85/2013, „Službeni glasnik“ 19 i 2014. „Službeni glasnik“ 55. Dakle, nije 2010. godine, već je 2011. godine.
Što se tiče odgovora znate, slušajući raspravu ima elemenata, jeste u pravu- centar moderne države jesu građani i oko toga se u potpunosti slažemo.
Pazite, ako dolaze dva lica da potpišu ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, javni beležnik je taj koji će za svaku manjkavost toga ugovora odgovarati i profesionalno i materijalno i izražava sumnju u podatke koji su navedeni u ličnim ispravama.
Ako gledate iz ugla običnog čoveka, a što bi javni beležnik, recimo, propustio da naplati nagradu od dvadesetak hiljada dinara?
Oprostite, kao što sam vas pažljivo slušao, da se čujemo.
Dakle, javni beležnik je taj koji će garantovati ispravnost toga. Čim garantuje ispravnost toga mora da vodi računa bukvalno o svim aspektima. Šta učiniti u slučaju da nam se pojavi lice koje ima falsifikovane lične isprave, odnosno u čiju verodostojnost se sumnja? Morate ostaviti javnom beležniku mogućnost, tom javnom beležniku koji je dužan da savesno i pošteno obavlja svoj posao i da tako obavljajući posao ne sme da odbije stranku koja je došla. Dakle, to je jedno od načela javno-beležničkog sistema. On ne sme da odbije stranku, ali mora da postoji razlog kada mu je to dopušteno kao izuzetak.
Zamislite, pojavi vam se lice sa punomoćjem da zaključi neki pravni posao. Recimo, to su slučajevi u javnom beležništvu inače u svetu, a naročito tamo gde je ono mlado kao delatnost. Kod nas jeste postajalo pre 70 godina, ali je pravni i vremenski vakum toliko veliki da mi od toga možemo samo da pričamo kao o istorijskoj kategoriji. Još se neko u Sremu, Banatu, Bačkoj neko od naših ko je došao iz Dalmacije ili iz Slavonije seća šta je to notar ili notaroš, ali nema još uvek jake svesti koje treba da se ukorenjuje godinama pred nama.
Pojavi vam se lice koje ima punomoćje, punomoćje koje mu je izdao navodno vlasnik nepokretnosti, punomoćje koje mu je dao na nekom drugom mestu. Recimo, dao mu je punomoćje 29. avgusta 2014. godine i to punomoćje je overeno u sudu. Overio ga je sudski overitelj koji po struci nije diplomirani pravnik, koji je završio srednju školu, koji je overio to punomoćje, i sada dolazi drugo lice sa punomoćjem koje nije izdao javni beležnik i hoće da proda nekretninu koju mu je vlastodavac, odnosno koje je vlasništvo vlastodavca. Dozvolite da javni beležnik može da sumnja u to, jer je reč o zaključivanju vrlo ozbiljnog pravnog posla.
Dakle, pravo da vam kažem sumnjam da će biti i više od 0,1% slučajeva u kojima će se posegnuti za primenom ove odredbe, ali ona mora da postoji. Imajući u vidu da mi, nažalost još uvek imamo nekoliko hiljada, ja se sećam kada sam bio nadležni ministar za poslove i državne uprave, da smo imali negde oko šest hiljada naših građana koji nisu posedovali nikakve lične dokumente, dakle, imamo takvu kategoriju lica u našem pravnom sistemu, uveren sam da će se nastavkom onoga što smo započeli od reformi kao država još pre nekoliko godina, da će se taj broj lica svesti na znatno, znatno manji nivo, jednocifren ako treba da potpuno bude iskorenjen. Ali, takva lica postoje.
Javni beležnik koji odgovara i profesionalno i materijalno za obavljanje svoga posla mora da ima zakonit osnov da tako nešto odbije i daleko ovde od toga da neko nekome želi da uskrati prava.
Pazite, građanin će moći kada je reč o ovim običnim overama da završi kod svakog javnog beležnika u Srbiji. Ovde princip da je on isključivo nadležan zato što pokriva područje određenog osnovnog suda i za overe koje su mogle da se, recimo, prepis diplome nečiji… Interes javnog beležnika jeste da svoj posao obavi. Ali, ako kažemo da je osnovno načelo njegovog dela savesnost i poštenje, da ne može da odbije stranku, to predstavlja disciplinski prekršaj. Dakle, ako je on bez razloga odbio stranku, on će disciplinski da odgovora za to.
Mislim da, koliko god da su razlozi koje ste iznosili ispravni, ugao gledanja ne stoji. To nije koncepcija ni ovog ni Zakona o javnom beležništvu koji god saziv Narodne skupštine da ga je doneo. Mislim da je ova odredba dobra.
Moram da vam priznam čitajući amandmane ovo je bio amandman za koji sam na prvu loptu rekao, gospodin Ćosić i ja smo razgovarali, da ga prihvatimo. Međutim, kada sam ušao u suštinu, u smisao toga stava, na kraju sam ipak promenio mišljenje i rekao da je bolje da ostane u zakonu. Ali, imali smo inicijalno isto gledište. Hvala.