Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO, DHSS su jako zainteresovani za ovu temu. Ne treba mnogo trošiti reči o tome kakav je obrazovni sistem u Srbiji kod nas. O tome je dosta ministar rekao,a ja ću moje izlaganje podeliti u neka tri dela.
Ona će se ticati analize stanja, onoga što ovaj zakon reguliše i onoga što ovaj zakon ne reguliše, a što je i sam ministar najavio da će regulisati novi zakon o visokom obrazovanju. U potpunosti se slažem sa procenom da mi kada govorimo o visokom obrazovanju i o bilo kojim drugim temama ne treba da pričamo na osnovu nekih naših utisaka, ličnih impresija, već na osnovu validnih pokazatelja i pažljivih i ozbiljnih analiza.
Jedino što dobro mi možemo mladim generacijama sada u Srbiji da pružimo, to je dobar obrazovni sistem i pre svega dobar visoko obrazovni i da se pripreme za tržišnu utakmicu koja ih čeka po završetku visokoškolske ustanove.
Nešto drugo mnogo, u sadašnjem stanju, država Srbija im ne može pružiti. Ako možemo samo to da im pružimo, onda taj sistem treba da uredima na najbolji mogući način. Sama Bolonjska deklaracija zaista ima za cilj da u centar zbivanja stavi studente. Čini mi se da je, ne direktno, ali sam ministar rekao kritikujući i sam zatečeno stanje, najavljujući promene i slažući se u potpunosti sa procenom da je to proces koji traje, da je to jedna maratonska trka, da mi još uvek nismo uspeli da studenta zbog, i onih činjenica koje ću ja izneti na osnovu onoga što sam pripremio danas u diskusiji, nismo stavili još uvek u centar studiranja.
Zbog toga mi nismo više ni u onom starom sistemu, a nismo u potpunosti ni u onome čemu težimo. Pri tom, treba reći zaista da postoje univerziteti i fakulteti koji su u potpunosti na pravi način primenili Bolonjsku deklaraciju i rade po Bolonjskim standardima i koji su, ne samo kod nas prestižni fakulteti, i tu ne pravim uopšte razliku između državnih i fakulteta sa privatnom vlasničkom strukturom, već su izuzetno priznati i diplomci koji završe na tim fakultetima u inostranstvu i izuzetno su tražena zanimanja. Međutim,
Međutim, ono što je i mene zaista iznenadilo na početku, na pripremi upisa studenata za ovu školsku godinu, je saopštenje Ministarstva da studenti treba da pažljivo vode računa o tome da li fakultet koji upisuju ima akreditaciju. To je i najbolja slika, ocena stanja u kome se naše društvo nalazi, jer ne zaboravimo da smo mi do pre samo nekoliko godina imali univerzitete koji su radili, a da nisu bili akreditovani, niti su njihovi studijski programi dobijali odgovarajuće priznanje i onda smo imali situaciju da mnogi studenti pored ulaganja vlastitog truda, ulaganja finansijskih sredstava i druge vrste podrške porodice po pravilu nakon nekoliko godina studiranja dođu na tržište rada i jednostavno dobije informaciju da ta diploma ne važi i da im se faktički studiranje poništava. Neke procene i analize kažu da je to bio u jednom periodu na godišnjem nivou broj od 30 do 35 hiljada studenata, da li je ili nije ja to zaista ne znam, ali to su podaci do kojih sam uspeo da dođem. Sada nije takvo stanje, ali činjenica je da se što se tiče visokoobrazovnog sistema sve odvija u tom četvorouglu.
Sa jedne strane, Ministarstvo koje pre svega normativno uređuje ovu oblast. Sa druge strane imamo Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Komisiju za akreditaciju koja obavlja jako ozbiljan i, čini mi se, u ovom delu o kome sam pričao najvažniji posao i sa četvrte strane imamo fakultete.
Bolonja je bila prilika da prekinemo praksu neefikasnog studiranja, da studenta stavimo u centar procesa i negde je to zaista u potpunosti tako, a negde je to na pola puta, a negde je samo deklarativno. Zbog toga i zbog činjenice da je popis u 2012. godini pokazao da visokoobrazovnih ljudi u Srbiji ima malo u odnosu na razvijene zemlje Evrope i sveta, da je to negde oko 7%, da je u mnogim zemljama višestruko veći, da nam je prosečna starost populacije 41 godina, da smo među najstarijim u Evropi i u svetu, da posle 5. oktobra i najavljenih velikih demokratskih promena nažalost proces odlivanja mozgova još uvek nije zaustavljen, da postoje fakulteti koji i dalje ne rade po studijskim programima koji ispunjavaju kvalitete, standarde kvaliteta u odnosu na druge fakultete i tu pre svega mora država da interveniše.
Kažem uopšte ne praveći razliku i nediskriminišući privatne fakultete i privatnu strukturu vlasništva, kao politička stranka smo apsolutno za tržišnu utakmicu na svim nivoima, ali činjenica je da mnogi privatni fakulteti jure za što većim zaradama i što bržim dodeljivanjem diploma i da to ide na uštrb očiglednog kvaliteta.
Recimo, imamo jednu divnu afričku zemlju Angolu. Ona je prepuna rudnih bogatstava, zlata, nafte, čega god hoćete, ali je jedna od siromašnijih zemalja. Zbog čega? Naprosto zbog toga što nema kadrove, nema dobar obrazovni sistem, nema ljudi koji će da upravljaju tim resursima i da omoguće stanovništvu da dobro žive. Zbog toga je i moja lična zainteresovanost za ovu temu prilično velika, jer ulažući u ljudske kadrove i ljudske resurse znamo da time ne dobija samo taj kadar nego da dobija i celo društvo.
Što se tiče konkretnih izmena koje se nude u ovom predlogu za izmene i dopune zakona, one su pre svega afirmativne i dobre i čini mi se rezultat pažljive analize trenutnog stanja, ali one rešavaju samo jedan deo od velikog dela problema koji je danas u našem visokoobrazovnom sistemu.
Ono što je po nama jedan od najvažnijih kvaliteta ovih izmena i dopuna, pored te transparentnosti i dostupnosti podataka o fakultetima, studijskim programima, doktorskim disertacijama, učenicima, profesorima, ne samo stručnoj javnosti, nego i opštoj i političkoj javnosti, to je pre svega priznavanje diploma sa stranih fakulteta, omogućavanje, kada budemo punopravna članica EU, i stranim državljanima da studiraju i čak da konkurišu za sredstva iz budžeta pod jednakim uslovima kao i naši državljani i mogućnost da nastave školovanje na našem fakultetu, mogućnost da sa stranim diplomama dobiju posao u našoj zemlji i to je nešto što je u potpunosti u duhu onoga za šta smo uložili 24 godine naše političke borbe, a to je evropske integracije i naše učešće punopravno u evropskoj zajednici naroda i u ovom delu našeg društvenog sistema.
Takođe, jedna od dobrih strana je omogućavanje polaganja ispita putem video linka ili elektronskih sredstava komunikacije po ispunjavanju određenih uslova i to je nešto što je zaista novina i veliki revolucionarni korak u skladu sa zahtevom vremena.
Čini mi se da je malo kolega, ministar se čak nije ni dotakao te teme koja se tiče tog sporazuma između EU i naše zemlje koji se popularno zove Horizont 2020, za koji zaista naše naučno istraživačke institucije, privredna društva i sva ostala pravna lica mogu da konkurišu za fondove EU i to su višegodišnji projekti sa akcionim planovima za sektorske politike EU. Ti programi su zaista bitni politički i finansijski instrument. Oni se pre svega tiču istraživanja tehnološkog razvoja i oglednih aktivnosti. Ono što je zaista bitno reći da je taj budžet ogroman. On iznosi 78,6 milijardi evra. Jedan je od najvećih budžeta za određenu oblast koju je odredila Evropska komisija.
Naši naučnoistraživački instituti, organizacije, preduzeća i pravna lica su konkurisali za ukupno 80 projekata. Dobili su 30 projekata i za pet godina je po tom osnovu ostvarena dobit od osam miliona evra, što nije zanemarljivo s obzirom na činjenicu da mi nismo punopravna članica EU.
Koji su najveći problemi u funkcionisanju visokoobrazovnog sistema trenutno? To su neujednačen sistem finansiranja, neujednačen sistem školarina, znam da je to autonomija fakulteta, ali zaista je veliki disbalans, od 30 hiljada do 250 hiljada dinara. Onda, na budžetu su najviše gimnazijalci iz bogatih porodica. Studenti traže upravo zbog razloga koje sam izneo i mnogih drugih da se dok se oni zaista ne budu u centru zbivanja, da se zadrži šest ispitnih rokova, iako je strategijom predviđeno postepeno smanjenje na pet pa na četiri. Budući da svi fakulteti u potpunosti ne primenjuju ono što nalaže Bolonjska deklaracija možda je potrebno razmisliti da se dok sve to ne ujednačimo zadrži šest ispitnih rokova.
Eksplozija privatnih fakulteta, ali je mišljenje da se često trči za zaradom i da se loše radi i da trpi kvalitet. Sa druge strane, privatni sektor je u obrazovanje doneo i neke nove obrazovne profile i nove mogućnosti u odnosu na druge fakultete.
Ako poredimo Srbiju sa Amerikom, u Americi vlasnik samo sagradi zgradu univerziteta i tu se njegov posao završava, dok je u Srbiji to dosta drugačije.
Još uvek zbog svega toga ne idemo u potpunosti u korak sa evropskim obrazovnim sistemom, što je naravno naš cilj. Naši mnogi fakulteti i mnogi diplomci i mnogi stručnjaci su u svetu veoma cenjeni, a ako odluče da se vrate nailaze na mnoge probleme, pa im se ovde znanje i obrazovanje obezvređuje, ali to je neka mnogo šira i mnogo duža tema.
Pomenuli ste da će se doneti zakon kojim će se utvrditi nacionalni okvir kvalifikacije i to je višegodišnji problem na koji ukazuju mnogi, ne samo iz stručne javnosti,nego i oni koji se u praksi sreću sa tim problemom.
Zatim, sada se, čini mi se i pooštravaju uslovi za sticanje stipendija i kredita. Potrebno je više bodova za upis narednih godina, smanjuju se ispitni rokovi,a mi nismo, čini mi se, učinili sve ono što bi omogućilo preopterećene studente da budu manje opterećeni i da faktički ispitni rok dočekaju sa 80 ili 90% položenim ispitom.
Potrebna je reforma studijskih programa, udžbenika i nastavnih sadržaja. Što se tiče polaganja opšte strukovne ili umetničke mature, smatra se da bi to trebalo da zameni prijemne ispite na fakultetima, to je deo mišljenja stručne javnosti. Veliki je problem kontrola kvaliteta. To je pre svega posao Komisije za akreditaciju i čini mi se da oni nemaju ni dovoljno vremena ni dovoljno kadrova da bi uradili sve ono što treba da se radi. Zbog toga su mnoge ocene stručne javnosti da je visoko školstvo delimično u haotičnom stanju i tu ne treba praviti nikakve, sve zavisi od fakulteta do fakulteta, čak na istom fakultetu, na istoj katedri, po istom predmetu dva profesora primenjuju i različite standarde, naravno, i različite kriterijume, ali lutanja u tom delu postoje.
Nismo omogućili još uvek, bez obzira što je prihvaćena inicijativa, da se romska populacija i osobe sa invaliditetom, da im se na neki način progleda kroz prste upis u studije, a mi nismo omogućili, ali to nije stvar Ministarstva prosvete, to je stvar Vlade i mnogih drugih aktivnosti, da dostupnost obrazovanja bude veća, pre svega, siromašnijima i onih sa seoskog područja. Zbog toga je dostupnost studiranja duplo veća onima koji žive u Beogradu, pet puta veća onima kojima su roditelji visoko obrazovani u odnosu na druge populacije.
Nije regulisan status i nije ujednačen status apsolvenata. Po završenom slušanju poslednjeg semestra ne znam koja je logika da studenti sledećih godinu dana plaćaju školarinu, a samo polažu ispite, nema više nastave, mislim da je i to nešto, ako sam dobro razumeo, što treba ispraviti. Prihvaćena je inicijativa da fakulteti bez ispunjavanja formalnih uslova upisuju Rome i osobe sa invaliditetom, a ono što nastaje posle na drugim godinama studija to je individualni problem.
Smanjenje ispitnih rokova, čini mi se da je zaista nešto čemu se teži, bez obzira što je moje lično mišljenje da tu treba ostaviti neki okvir u rasponu recimo od četiri do šest ispitnih rokova i da to naprosto treba prepustiti fakultetima. Zašto bismo mi fakultetima, ako su spremni da organizuju ispitne rokove u šest ispitnih rokova to ograničavali samo na četiri? Čini mi se da u tom delu treba biti fleksibilan, posebno s obzirom na stanje koje trenutno postoji na fakultetima.
Mi smo, ministre, u ovom delu predložili neke amandmane. Načelno, za sada imate našu podršku, mislim da su vam namere dobre, mislim da razmišljate na sličan način kao mi, ali tek kad stigne novi zakon o visokom obrazovanju i kad budu na dnevnom redu sve one teme o kojima sam ja pričao i problemi na koje sam ukazivao, tek tada ćemo voditi neku ozbiljniju raspravu.
Iskoristio sam ovu priliku, ne samo da pohvalim ove predložene izmene, već da ukažem i na druge probleme koji se tiču visokog obrazovanja. Hvala.